DA BUDEM MIROTVORAC

Problemi koji mi živimo danas jesu najteži, jer ih mi trebamo riješiti. Problemi koji su se
dogodili negdje u prošlosti ili problemi dugih ljudi ne dotiču nas izravno. Nesporazumi koje
imamo s drugim ljudima danas najzahtjevniji, jer ih mi trebamo razjasniti. Tuđi nesporazumi
i svađe nisu na izravan način dio našega iskustva, pa nam se nikada ne čine toliko teški kao
naši. Kako rješavamo naše probleme? Kako izlazimo na kraj s nesporazumima koje smo sami
uzrokovali, ili su nam nametnuti? Možemo bježati od njih, zanemarivati ih, pripisivati ih
drugima ili ih nastojati riješiti. Kada rješavamo naše probleme i nesporazume, važno je da ne
zaboravimo na dostojanstvo svoje i dostojanstvo drugoga čovjeka. Da ne se čuvamo nasilja
bilo verbalnog ili svakog drugog, jer stara nas poslovica uči: “sila silu rađa.“ Isus nam
poručuje: “Mir vam svoj ostavljam, mir vam svoj dajem.“ 
Budimo mirotvorci i molimo da nam Bog dadne snage i prave mudrosti da prepoznajemo
gdje je onaj put u traženju rješenja naših problema koji nas vodi miru s Bogom i s ljudima.
Poticaj nam može biti drevna Euzebijeva molitva iz prvog stoljeća:
Daj mi, Bože,
- da ne budem neprijatelj ni jednoga čovjeka,
ali da budem prijatelj svega što je trajno i vječno;
- da nikada ne smišljam zlo protiv ikoga, a ako meni tko što loše smišlja,
neka budem pošteđen, a da ne povrijedim onoga koji mi je htio nauditi;
- da samo dobro ljubim, i tražim i postižem; 
- da svim ljudima želim sreću i nikomu ne zavidim;
- da nikada ne čekam da drugi budu ukoreni zbog zla koje sam ja rekao ili učinio, 
nego da sebe korim dok se ne popravim;
- da nikada ne postignem pobjedu koja bi boljela mene
ili moje protivnike;
- da pomirim prijatelje koji se srde;
- da svom snagom pružim pomoć svima koji je trebaju;
- da poštujem samoga sebe;
- da krotim u sebi sve što bi moglo izazvati ljutnju;
-da nikad ne govorim kako je netko zao ili je zlo učinio,
nego da tražim dobre ljude i slijedim njihove stope.

2. Nasilje u porodici
Jedan od problema, svakim danom sve prisutniji, sa kojim se susreće savremena porodica, jeste
problem nasilja. Porodice su ugrožene nasiljem kako unutar samih porodica, tako i nasiljem u
neposrednom okruženju. Nasilje unutar porodica karakteristično je za sva savremena društva bez
obzira na njihovu ekonomsku i ukupnu razvijenost. nasilničko ponašanje se ispoljava od strane
supružnika međusobno (posebno muža prema ženi), od strane roditelja prema deci, kao i od strane
dece prema roditeljima (Ewing Ch.P., 1997.) . Visok stepen nasilja u porodici ima svoje korene u
frustracijama, strahu, neizvesnosti i teškoćama koje pojedini članovi doživljvaju u društvu i to prenose
na porodicu. Neostvarene ambicije, namere, težnje i intersi pojedinih članova porodice, stvaraju
“refleksno” nasilje koje se ispoljava u porodici kao neka vrsta emotivnog i socijalnog “ventila”.
Kriminal, terorizam, ratne pretnje i ratovi predstavljaju posebne, otežavajuće uslove i stvaraju
okruženje, socijalni i kulturni milje u kome se nasilje stalno širi i postaje “uobičajeni” način života i
delovanja.
Istraživanja i izveštaji medjunarodnih organizacija za brigu o porodici i deci i nevladinih organizacija
za zaštitu ljudskih prava, ukazuju na visok stepen nasilja unutar savremanih porodica u svim
sredinama, posebno u nerazvijenim zemljama i zemljama u trnziciji, kao i u društvima u kojima
dominira tradicionalni sistem vrednosti. Mnoge studije koje analiziraju stanje odnosa unutar
savremene porodice, alarmantno upozoravaju da je reč o “paklu u porodičnom gnezdu”. Kao najčešći
nasilnik označava se muž, odnosno otac u porodici. U mnogim tradicionalnim porodicama nasilje
muža nad ženom smatra se “normalnim” načinom komunikacije medju supružnicima. Muž zlostavlja
ženu na različite načine: fizičkim nasiljem (batine), seksualnim nasiljem, ucenjivanjem, pretnjama,
raznim oblicima verbalnog nasilja, ograničavanjem i zabranama kretanja, uskraćivanjem materijalnih i
finansijskih sredstava. Muževi nasilnici su različitog obrazovnog profila, materijalnog stanja i
socijalnog statusa, kulturnog, rasnog i etničkog porekla, različite starosne dobi. Prema podatcima
“Viktimoloških organizacija” (organizacije za pomoć žrtvama nasilja) i žene različitog obrazovanja,
profesionalnog i socijalnog statusa trpe nasilje muža, nemaju dovoljno odlučnosti, hrabrosti i umeća
da prekinu sa takvim stanjem, da se izvuku iz ponižavajućeg i “modernog” robskog položaja. Zašto
žene trpe toliki stepen nasilja i toliko dugo, pitanje je koje sebi postavljaju mnogi istraživaći (Weiss
El., 2000.). Nekada to ne mogu da učine iz straha od osvete muža, nekada zbog dece, a nekada zbog
stida i neprijatnosti koju nameću rodbina, socijalna i kulturna sredina u kojoj žena živi i na koju je
neposredno upućena. Medju podatcima o nasilju nad ženama na prostoru balkanskih zemalja, posebno
se ističe činjenica da žene trpe nasilje u višegodišnjem trajanju (čak 70% ispitanih) i u svakodnevnom
ponavljanju (skoro 45% ispitanih). Posebnu težinu ovim podatcima daje činjenica da je takav visok
stepen nasilja nad ženom u porodici prisutan u urbanim i ruralnim sredinama, u tradicionalnim i
”savremenim” sredinama i sistemu vrednosti.
Savremena istraživanja (posebno sociološka i psiholaška) o stanju, položaju, kretanjima i zbivanjima u
porodici ukazuju na stalni trend rasta porodičnog nasilja čije su žrtve deca. Nasilje nad decom u
porodičnom okruženju postaje veoma ozbiljna i složena pojava sa pravnog, sociološkog, psihološkog,
etičkog i kulturnog stanovišta. Svakim danom se otkrivaju novi oblici i načini zlostavljanja dece.
Mnogi od tih oblika se u svakodnevnoj komunikaciju pokušavaju prikriti podvodjenjem pod kategoriju
“porodičnog vaspitanja” i “dovodjenja” u red porodičnog ambijenta. Nasilje nad decom u porodici
ispoljava se kroz sve oblike kojima se narušava integritet deteta i sprečava njegov normalan razvoj:
zanemarivanje i zapostavljanje dece, uskraćena i nedovoljna ljubav, sumnjičenje, nepoverenje,
ismejavanje, omalovažavanje, zastrašivanje, zatim fizičko kažnjavanje[2] (batine, zatvaranje) i na
kraju, seksualna[3] zloupotreba deteta. Mnogi elementi neodgovornog i nasilničkog odnosa prema
deci, koji se u modernom shvatanju i razvijenim zemljama pravno kažnjavaju[4], u tradicionalnim
društvima i pravno ne izgradjenim državama smatraju se kao elementi strogog kažnjavanja i “čvrstog”
vaspitanja dece. Tu je na delu različito tumačenja položaja, uloge i značaja odgoja i vaspitanja dece,
razvoja njihove ličnosti i sticanja samopouzdanja. Ono što se u razvijenom i demokratskom društvu
smatra kao kršenje ljudskih (dečijih) prava, u nerazvijenim i tradicionalnim društvima se toleriše kao
stvar porodičnih odnosa i vaspitanja, a reč je o blagonaklonom odnosu pravnih institucija prema
“domaćem nasilju” (Djuričić,B.N., 2002.)
U savremenim uslovima u porodičnom nasilju sve češće susrećemo oblike nasilje dece nad
roditeljima. Reč je, uglavnom, o odrasloj deci. Uzroci su različiti: osećaj teskobe u porodici,
sukob oko odrastanja, porodičnih obaveza, odgovor na različite zabrane, materijalna situacija,
kriminal, narkomanija, imitiranje i podražavanje filmskih junaka i slično. Raspon nasilja koje
čine deca nad roditeljima je veoma širok. Od zanemarivanja i zapostavljanja starih i nemoćnih
roditelja, preko iskorištavanja njihove blagonaklonosti, finansijskih sredstava i materijalnog
bogastva do monstruoznog ubistva

Bonton se konstantno menja i prilagođava trenutnim potrebama ljudi, pa to što je nekad bilo lepo srkati supu ne
znači da se ljudi i danas oduševljavaju kad čuju takve zvuke za stolom. Zato se ne može govoriti o tome da
bonton samo sputava ljude kada je prilagodljiv situaciji i svrha mu je da nam atmosferu učini ugodnom. Postojanje
posebnih pravila na nekim mestima zapravo i čini ta mesta tako cenjenim i poštovanim(crkve, pozorišta, opere...),
pa ne možemo pričati o tome da je bonton odlika snobova. 

Bonton se konstantno menja i prilagođava trenutnim potrebama ljudi, pa to što je nekad

bilo lepo srkati supu ne znači da se ljudi i danas oduševljavaju kad čuju takve zvuke za stolom. Zato se ne može
govoriti o tome da bonton samo sputava ljude kada je prilagodljiv situaciji i svrha mu je da nam atmosferu učini
ugodnom. Postojanje posebnih pravila na nekim mestima zapravo i čini ta mesta tako cenjenim i
poštovanim(crkve, pozorišta, opere...), pa ne možemo pričati o tome da je bonton odlika snobova. 

Moja mama je stomatolog. Voli svoj posao, uživa u njemu, a sve što je van posla na ovom svetu
posvecuje sestri i meni. Tata je mašinski inženjer, a radi kao nastavnik matematike i informatike u
prosveti. Ne verujem u idole ali kada bi me neko pitao da li želim da budem kao neko-to je on! On
kaže da treba uvek da budem bolja od njega... Da je to cilj svakog roditelja...
Stefana je moja mladja sestra, rodjena je 1994. godine prelepog maja. Ona je jedna od mojih najvećih ljubavi i
radosti...  Trenutno svi zajedno sa njom prolazimo kroz pubertet a ona krči put slatke, pametne, urbane
devojčice koja definitivno uvek zna sta hoce! To je super! 
Do skora smo živeli sa dedom za koga sam itekako vezana i koji uvek čini sve sto može za unuku. Pa, deda kao i
svaki deda...  

Imam najboljeg prijatelja! Nisam verovala da ću to ikada reći...

Ona razume Milu, takva kakva je , zna svaki njen pogled i značenje svake reči. Tu smo jedna za drugu i u svakoj
bitci dobijamo zajedno jer uvek imamo podršku jedna druge! Ali i oštru kritiku... Zajedno smo završile gimnaziju.

Iz srednje skole ostala drugarstva polako blede, ali kažu da je to normalno. Na fakultetu sam upoznala divne
ljude, kakve nisam verovara da ću upoznati... Sada znam da ipak ima jako dobrih i pametnih mladih ljudi sa
kojima je divno družiti se i ludovati!

Samo treba biti iskren, otvoren i nasmejan! 