Luii Pirandelo est lica trai pisca

Preveo: Nika Stipevi

LICA KOMEDIJE KOJU TREBA STVORITI: Otac - Majka - Pastorka Sin - Deak - Devojica (ovo dvoje ne govore) (zatim, zazvana) Madam Pae GLUMCI DRAMSKOG POZORITA Direktor drame - Prva glumica - Prvi glumac - Druga glumica - Mlada glumica Mladi glumac - Drugi glumci i Glumice - Majstor scene - apta - Rekvizitar Mehaniar - Sekretar direktora drame - Vratar pozorita - Dekorateri i Binski radnici

Danju, na pozornici dramskog pozorita. Primedba - Komedija nema inova ni scena. Predstava e dva puta biti prekinuta: prvi put, bez sputanja zavese, kada se Direktor drame i glavno lice budu povukli da bi spremili scenu, a Glumci se uklone sa pozornice; i drugi put kada Mehaniar bude omakom spustio zavesu. Pri ulasku u pozorinu salu gledaocima se ukazuje pozornica s podignutom zavesom, bez kulisa i postavljene scene, prazna i skoro u mraku, kako bi od poetka imali utisak da se nalaze pred nepripremljenom predstavom. Stepenice s jedne i s druge strane pozornice povezivae pozornicu sa pozorinom salom. Na pozornici pored otvora stoji izmaknuta aptaeva koljka. S druge strane, u prednjem delu, nalazi se stoi i fotelja za Direktora drame s naslonom okrenutim prema gledaocima. Druga dva stoia, vei i manji, s nekoliko stolica, postavljeni su u prednjem delu pozornice, da bi bili pri ruci ako zatrebaju na probi. Druge stolice, ovde-

onde, desno i levo, za Glumce, a u dnu sa strane, skoro skriven, klavir. Kada se svetlost u sali ugasi, videe se Mehaniar u plavoj radnikoj bluzi i s torbicom o pojasu kako ulazi na vrata pozornice, uzima iz jednog ugla u dnu pozornice nekoliko dasaka i kako se, razmestivi ih po prednjem delu pozornice, sputa na kolena da bi ih zakucao. Na udarce ekia dojurie Majstor scene.

MAJSTOR SCENE: Hej! ta radi?

MEHANIAR: ta radim? Zakivam.

MAJSTOR SCENE: U ovaj sat? (Pogleda na asovnik) Ve je pola jedanaest. Direktor tek to nije stigao na probu.

MEHANIAR: Moram i ja da imam svoje vreme za rad!

MAJSTOR SCENE: Imae ga, ali ne sada.

MEHANIAR: Ali kad?

MAJSTOR SCENE: Kada ne bude vreme za probu. De, de, odnesi sve, i ostavi me da postavim scenu za drugi in komedije Igra uloga". Mehaniar e, duvajui i gunajui, pokupiti daske i otii. U isto vreme e na vrata pozornice poeti da pristiu Glumci, mukarci i ene, najpre jedan, pa drugi, pa po dvoje, po volji: devet ili deset, onoliko koliko se smatra da je potrebno da uestvuje na zakazanoj probi Pirandelove komedije Igra uloga". Uavi, pozdravie Majstora scene i izmenjae pozdrave izmeu sebe poelevi jedno drugome dobar dan. Neki e krenuti u svoje garderobe; drugi, meu kojima i apta sa knjigom reije pod mikom, zastae na pozornici oekujui Direktora da bi poeli probu. U meuvremenu, posedavi u krug ili stojei,

izmenjae meu sobom po koju re. Neko e pripaliti cigaretu; neko e se potuiti na ulogu koja mu je dodeljena, a drugi e glasno proitati drugovima neku vest iz kakvog pozorinog lista. Bilo bi poeljno da i Glumci i Glumice budu odezeni u odela preteno svetlih i vedrih boja i da oza prva improvizovana scena bude prirodna i veoma iva. U izvesnom trenutku, jedan od Glumaca mogao bi da sedne za klavir i zasvira neku igru; najmlai Glumci i Glumice poeli bi da igraju.

MAJSTOR SCENE (Pljesnuvi rukama da bi ih smirio): Hajd', prestanite! Evo gospodina Direktora! Muzika i igra e odjednom prestati. Glumci e se okrenuti prema pozorinoj sali i videe Direktora kako ulazi na vrata, sa tapom ispod ruke i debelom cigarom u ustima. On e ii prolazom izmeu sedita i, dok ga Glumci pozdravljaju, popee se stepenicama na pozornicu. Sekretar e mu dati potu: nekoliko novina i uvijen rukopis.

DIREKTOR: Pisama?

SEKRETAR: Nijedno. Tu je sva pota.

DIREKTOR (Pruajui mu rukopis): Odnesite u garderobu. (Zatim, gledajui okolo i obraajui se Majstoru scene) Uh, ovde se ne vidi. Molim vas, dajte malo svetla.

MAJSTOR SCENE: Odmah. Poi e da izda nareenje. I, malo dociije, cela desna strana pozornice, gde e se nalaziti Glumci, bie osvetljena jakom belom svetlou. U meuvremenu e apta poi na svoje mesto, upaliti lampu i rairiti pred sobom knjigu reije.

DIREKTOR (Pljeskajui rukama): De, de, da ponemo. (Majstoru scene) Jesu li svi prisutni?

MAJSTOR SCENE: Prve glumice nam nema.

DIREKTOR: Po obiaju! (Pogledae na sat) Kasnimo ve deset minuta. Zapiite je, molim vas. Neka se naui da ne zadocnjava na probu. Nee ni zavriti svoj prekor, a sa dna sale ue se glas Prve glumice.

PRVA GLUMICA: Ne, ne, pobogu! Evo me! Evo me! Sva odevena u belo, sa izazivakim eirom na glavi i draesnim psetancetom u rukama, protrae prolazom izmeu sedita i uurbano e se popeti uza stepenice.

DIREKTOR: Vi kao da ste se zarekli da uvek zadocnjavate.

PRVA GLUMICA: Oprostite mi. Ubila sam se traei neka kola da bih stigla na vreme! Ali vidim da jo niste poeli. Ja i onako ne izlazim odmah na scenu. (Zatim, zovnuvi po imenu Majstora scene i predajui mu psetance) Budite ljubazni, smestite mi ga u garderobu.

DIREKTOR (Gunajui): Jo i kue! Kao da ovde ima malo pasa. (Opet e pljesnuti rukama i obratie se aptau) Hajd'mo, drugi in Igre uloga". (Sedajui u fotelju) Panja, gospodo. Na koga je red? Glumica i Glumice e se skloniti s prednjeg dela pozornice i see po strani, osim troje Glumaca, koji e poeti probu i Prve Glumice, koja e, ne obazirui se na Direktorovo pitanje, sesti za jedan od stoia.

DIREKTOR (Prvoj Glumici): Na vas je, dakle, red?

PRVA GLUMICA: Ne, gospodine.

DIREKTOR (Nestrpljivo): Pa sklonite se onda, zaboga! Prva Glumica e ustati i see pored ostalih Glumaca koji su se ve povukli u stranu.

DIREKTOR (aptau): Ponite, ponite.

APTA (ita iz knjige): U kui Leone Gala. Neobina kombinacija trpezarije i radne sobe.

DIREKTOR (Okree se prema Majstoru scene): Uzeemo crvenu sobu.

MAJSTOR SCENE (Beleei na listu hartije): Crvenu. Dobro.

APTA (itajui dalje iz knjige): Postavljen sto i pisai sto sa knjigama i spisima. Police s knjigama i vitrine s bogatim priborom za jelo. Vrata u dnu koja vode u spavau sobu Leona. Levo, bona vrata koja vode u kuhinju. Glavna vrata su desno.

DIREKTOR (Ustajui i pokazujui): Pazite, dakle, dobro. Tamo glavna vrata. Ovamo, kuhinja. (Obraajui se Glumcu koji e igrati Sokrata) Vi ete ovuda ui i izai. (Majstoru scene) Dvostruka vrata ete postaviti tamo u dnu, i staviete zavese. (Ponovo e sesti)

MAJSTOR SCENE (Beleei): Dobro.

APTA (itajui kao gore): Scena prva. Leone Gala, Gvido Venanci, Filipo, nazvan Sokrat. (Direktoru) Moram li i didaskalije da itam?

DIREKTOR: Ta da! Sto puta sam vam ve kazao!

APTA (itajui kao gore): Kada se podigne zavesa, Leone Gala, s kuvarskom kapom na glavi i keceljom oko pasa, muti drvenom kaikom jaje u zdeli. Filipo, odeven takoe kao kuvar, muti drugo jaje, Gvido Venanci slua, sedei.

PRVI GLUMAC (Direktoru): Ali, oprostite, treba li ba da stavim kuvarsku kapu na glavu?

DIREKTOR (Iznerviran primedbom): Rekao bih! Kad tamo pie! (Pokae knjigu reije)

PRVI GLUMAC: Ali to je smeno, dozvolite!

DIREKTOR (Skoivi, sav besan): Smeno! Smeno! ta vam ja mogu kada nam iz Francuske ne stie nijedna dobra komedija, pa smo primorani da postavljamo Pirandelove komedije, a blago onom koji ga razume; one su namerno tako napisane kako ne bi bili zadovoljni ni glumci, ni kritiari, ni publika! (Glumci e se nasmejati. A on e onda, ustavi i priavi Prvom Glumcu, viknuti) Kuvarsku kapu, dakako! I jaja da mutite! Mislite li da, sem toga to mutite jaja, neete imati i drugog posla? Teko vama! Treba da predstavljate ljusku od jajeta koje mutite! (Glumci e se ponovo nasmejati i poee da komentariu ironino meu sobom) Tiina! I sluajte kada objanjavam! (Obraajui se ponovo Prvom glumcu) Ljusku, dakako: to znai

prazan kalup razuma, bez jezgra nagona, koji je slep! Vi ste razum, a vaa ena nagon: igrajui dodeljenu ulogu vi namerno treba da pravite marionetu od samog sebe. Jeste li razumeli?

PRVI GLUMAC (irei ruke): Ja nisam!

DIREKTOR (Vraajui se na svoje mesto): Ni ja! Da idemo dalje, na kraju ete me i pohvaliti! (Poverljivo) Molim vas, okrenite se malo. Jer nerazumljiv dijalog i jo da vas gledaoci ne uju, pa propade stvar! (Pljesnuvi ponovo rukama) Panja, panja! Poinjemo!

APTA: Izvinite, gospodine Direktore, dozvoljavate li da se sklonim pod koljku? Duva neka promaja!

DIREKTOR: Pa dabome, sklonite se, sklonite se! Vratar pozorita, s kapom ukraenom iritom, ui e u meuvremenu u salu, proi e prolazom izmeu sedita, i prii Direktoru da mu najavi dolazak est lica, koja e, uavi u salu, ii za njim na izvesnoj udaljenosti, neto smeteni i neodluni, gledajui oko sebe. Ko bude hteo da postavi na scenu ovu komediju treba da nastoji svim sredstvima da se ovih est lica ne pomea sa Glumcima pozorita. Kada se Lica budu popela na pozornicu, rasporeivanje jednih i drugih, onako kako je naznaeno u didaskalijama, besumnje e biti od koristi; isto tako bie korisno razliito osvetljavanje pomou posebnih reflektora. Ali najefikasniji i najprikladniji nain koji se ovde savetuje bila bi upotreba naroitih maski za Lica, nainjenih od naroitog materijala koji spreava da ih znoj razmeka, a ipak takvih da budu lake Glumcima koji ih budu nosili. Treba da budu izraene i izrezane tako da oi, nos i usta budu slobodni. Lica, u stvari, ne treba da deluju kao privienja, ve kao kreirane realnosti, nepromenljive konstrukcije fantazije - dakle, treba da budu neto stvarnije i trajnije od

nepostojane prirodnosti Glumaca. Maske e doprineti stvaranju utiska o liku koji je umetnost konstruisala i nepromenljivo fiksirala izrazom osnovnog oseanja koje ima svaka linost; a to bi bila gria savesti kod Oca, osveta kod Pastorke, prezir kod Sina, bol kod Majke, sa fiksiranim suzama od voska koje teku niz modre podonjake i jabuice, kao to se moe videti na statuama i slikama Mater dolorosa" u crkvama. I odea neka bude od naroitog materijala i naroitog kroja, bez preteranosti, s krutim naborima i iroka, kao da je za statuu, ukratko, takva da ne daje utisak da je saivena od materijala koji se moe kupiti u bilo kojoj trgovini u gradu i skrojiti u bilo kojoj krojakoj radnji. Otac e imati oko pedeset godina: sa velikim zaliscima, ali ne elav, sa gustim brkovima skupljenim oko jo sveih i esto neodreeno i bezrazlono nasmeenih usta. Bleda lica, naroito ela; oi plave, jajastog oblika, veoma svetle i pronicljive; nosie svetle pantalone i taman kaput; ponekad e biti veoma blag, skoro sladunjav, a ponekad, opet, imae otre i grube ispade. Majka e biti kao uplaena i pritisnuta nepodnoljivim teretom srama i potitenosti. Prekrivena gustim udovikim velom, bie skromno odevena u crno, a kada bude podigla veo, ukazae se neistroeno ali kao votano lice; stalno e drati oborene oi. Pastorka, od osamnaest godina, bie drska, skoro bestidna. Veoma lepa, i ona e nositi crninu, ali s upadljivom elegancijom. Pokazivae da joj je nelagodno zbog stidljivog, ojaenog i skoro izgubljenog izgleda brata, turobnog Deaka od etrnaest godina, odevenog isto tako u crno; meutim, izraavae ivahnu nenost prema sestrici, Devojici od oko etiri godine, odevenoj u belo, s pojasom od crne svile. Sin, od dvadeset dve godine, skoro okamenjen u izrazu uzdranog prezira prema Ocu i namrgoene ravnodunosti prema Majci, nosie ljubiasti mantil i dug zelen al oko vrata.

VRATAR (S kapom u ruci): Izvinite, gospodine savetnie.

DIREKTOR (Naglo, neljubazno): ta je sad opet?

VRATAR (Bojaljivo): Ovde su neka gospoda, vas trae. Direktor i Glumci e se okrenuti i iznenaeno e gledati sa pozornice u salu.

DIREKTOR (Ponovo besan): Ali ja ovde imam probu! Znate dobro da za vreme probe niko ne sme da ue! (Okreui se prema sali) Ko ste vi, gospodo? ta elite?

OTAC (Istupajui napred, sve do stepenica, a za njim ostali): Traimo ovde jednog pisca.

DIREKTOR (Zapanjen i ljut): Pisca? Kakvog pisca?

OTAC: Bilo kakvog, gospodine.

DIREKTOR: Ali ovde nema nikakvog pisca, jer ne probamo nikakvu novu komediju.

PASTORKA (S veselom ivou, penjui se uurbano stepenicama): Utoliko bolje, utoliko bolje, gospodine! Moemo mi da predstavljamo tu novu komediju.

NEKO OD GLUMACA (Izmeu ivih komentara i smeha ostalih): Gle, gle!

OTAC (Popevi se na pozornicu sa Pastorkom): Jeste, ali kako bez pisca! (Direktoru) Jedino ako vi, moda, ne biste hteli... Majka, vodei Devojicu za ruku, i Deak popee se uz prve stepenice i ostae tu u iekivanju. Sin e ostati sam, nabusit.

DIREKTOR: Vama je, gospodo, do ale?

OTAC: Ne, gospodine, nemojte tako! Naprotiv, donosimo vam bolnu dramu.

PASTORKA: I moemo vam doneti uspeha!

DIREKTOR: Uinite mi uslugu, molim vas, i odlazite, ne moemo da gubimo vreme sa ludacima!

OTAC (Uvreeno i blago): O, gospodine, dobro vam je poznato da je ivot pun beskrajnih apsurda, i nije ni potrebno da izgledaju verovatni jer su istiniti.

DIREKTOR: Ta ta, do avola, priate?

OTAC: Kaem da se stvarno moe smatrati ludou, da, gospodine, ludou, ako se suprotno postupa, ali dozvolite mi da vam primetim: i kada bi bila ludost, to je ipak jedini sadraj vaeg zanimanja. Glumci e se uznemiriti, ozlojeeni.

DIREKTOR (Ustavi i premerivi ga od glave do pete): A tako? Mislite da je na posao - posao ludaka?

OTAC: Eh, prikazivati da je istinito ono to nije; bez potrebe, gospodine: igre radi... Zar nije vaa dunost da oivljavate na sceni izmiljena lica?

DIREKTOR (Odmah, izraavajui ozlojeenost koja sve vie raste kod njegovih glumaca): Ali ja vas uveravam, dragi gospodine, da je glumaki poziv jedan od najplemenitijih! Iako nam danas ta gospoda, novi komediografi daju na izvoenje nedotupavne komedije i lutke umesto ljudi, znajte da nama pripada

slava to smo - ovde, na ovim daskama - dali ivot besmrtnim delima! Glumci, zadovoljni, odobravae i aplaudirae svom Direktoru.

OTAC (Prekidajui i vatreno dokazujui): Eto! Odlino! ivim biima, vie ivim od onih koja diu i odevaju se! Manje stvarnim, moda; ali, istinitijim! Istog smo miljenja! Glumci e se pogledati, u udu.

DIREKTOR: Kako! A pre ste govorili...

OTAC: Ne, oprostite, vama sam rekao, gospodine, vama koji ste nam podviknuli da ne moete da gubite vreme sa ludacima. Iako niko bolje od vas ne moe znati da ljudska fantazija slui prirodi kao orue da bi produila, na uzvieniji nain, svoje stvaralako delo.

DIREKTOR: Dobro, dobro. Ali ta hoete time?

OTAC: Nita, gospodine. Da vam dokaem da dolazimo na svet na mnogo naina, u mnogo oblika: kao stablo ili kamen, voda ili leptir... ili kao ena. A da se moe doi na svet i kao lice!

DIREKTOR (Sa izvetaenim, ironinim uenjem): A vi, zajedno sa ovom gospodom, doli ste na svet kao lice?

OTAC: Ba tako, gospodine, i ivi uz to, kao to vidite. Direktor i Glumci e prasnuti u smeh, kao rugajui se.

OTAC (Uvreen): ao mi je to se tako smejete, jer, ponavljam, mi nosimo u sebi bolnu dramu, kao to, gospodo, moete zakljuiti po ovoj eni u crnini.

Govorei tako pruie ruku Majci pomaui joj da se popne uz poslednje stepenice; drei je i dalje za ruku povee je na tragino svean nain do druge strane pozornice koja e se odmah osvetliti nekom fantastinom svetlou. Devojica i Deak e poi za Majkom; za njima Sin, koji e se drati daleko od njih, u dnu pozornice; zatim Pastorka, koja e se isto tako izdvojiti i stajati u prednjem delu pozornice, naslonjena na ogradu. Glumci, najpre zapanjeni, zatim zadivljeni ovim rasporedom, zapljeskae kao zahvaljujui na predstavi koja im je prireena.

DIREKTOR (U prvi mah zbunjen, zatim ljut): Prestanite! Tiina! (Zatim obraajui se Licima) A vi, idite odatle! Gubite se! (Majstoru scene) Bogamu, uklonite ih.

MAJSTOR SCENE (Krene napred, zatim zastane, kao zadran nekim udnim strahom): Odlazite! Odlazite!

OTAC (Direktoru): Ali nemojte, vidite, mi...

DIREKTOR (Viui): Mi, konano, ovde moramo da radimo!

PRVI GLUMAC: Nije dozvoljeno terati tako alu...

OTAC (Odluan, istupajui napred): Ja sam zapanjen vaim neverovanjem! Zar vi, gospodo, niste navikli da vam se ovde, jedno po jedno, pojavljuju iva lica koja stvaraju pisci? Moda zato to tamo (pokae na mesto aptaa) nema neke knjige u kojoj bismo i mi bili?

PASTORKA (Istupajui pred Direktora, nasmeena, zavodljiva): Verujte, gospodine, da smo mi doista est veoma zanimljivih lica! Mada, izgubljenih.

OTAC (Uklanjajui je): Da, izgubljenih, dobro! (Direktoru, odmah) U tom smislu, vidite, to pisac koji nas je stvorio, i to ive, nije posle hteo, ili stvarno nije mogao, da nas unese u svet umetnosti. I to je bio pravi zloin, gospodine, jer onaj koji ima tu sreu da se rodi kao ivo lice moe i smrti da se ruga. Vie ne moe da umre! Umree ovek, pisac, orue stvaranja; stvoreno lice ne umire vie! I da bi veno ivelo nisu mu potrebne ni izuzetne sposobnosti, niti je potrebno da stvara uda. Ko je bio Sano Pansa? Ko je bio don Abondio? Pa ipak ive veno, jer su - poput ivih klica imali sreu da naiu na plodno tle, na fantaziju koja je umela da ih odneguje i othrani, i oivi za venost!

DIREKTOR: S time se potpuno slaem! Ali ta ete vi ovde?

OTAC: Hoemo da ivimo, gospodine!

DIREKTOR (Ironino): Za venost?

OTAC: Ne, gospodine; samo za trenutak: u vama.

JEDAN GLUMAC: Hoe da ive u nama!

MLADI GLUMAC (Pokazuje Pastorku): to se mene tie, vrlo rado, ako bi me samo zapala ona tamo!

OTAC: Pazite, pazite: komediju treba tek stvoriti (Direktoru), ali ako vi i vai glumci hoete, odmah emo je postaviti.

DIREKTOR (Nestrpljivo): Ta ta hoete da postavljate! Ovde se ne prave takve postavke! Ovde se igraju drame i komedije!

OTAC: Pa dobro! Radi toga smo i doli k vama!

DIREKTOR: Gde vam je rukopis?

OTAC: U vama je, gospodine. (Glumci se nasmeju) Drama je u nama; mi smo drama; i gorimo od elje da je igramo, onako kako nas iznutra strast goni!

PASTORKA (Podrugljivo, sa perfidnom draesti preterane bestidnosti): Moja strast, kada biste znali, gospodine! Moja strast... i to za njim! (Pokae Oca i krenue kao da ga zagrli, ali e zatim prasnuti u otar smeh)

OTAC (S ljutitim ispadom): A ti prekini, za sada! I molim te da se tako ne smeje!

PASTORKA: Ne? A onda, dozvolite mi, iako sam izgubila oca tek pre dva meseca, da vam pokaem, gospodo, kako pevam i igram! Poee maliciozne Prends garde a Tchou-Thin-Tchou" od Bave Stampera sveden na fokstrot ili lagani one-step od Francis Salaberta: i to prvu strofu pratei je korakom igre. Les chinois sont un peuple malin, De Shangai a Pekin, Ils on mis des ecritaux partout, Prenez garde a Tchou-Thin-Tchou. Dok ona peva i igra, Glumci, naroito mladi, kao privueni neobinim arima, krenue prema njoj i podii e ruke kao da e je zgrabiti. Ona e uzmaknuti; a kada Glumci budu zapljeskali, ona e se na prekorevanja Direktora ponaati kao da je rasejana i da su joj misli odlutale.

GLUMCI I GLUMICE (Smejui se i pljeskajui): Dobro! Bravo! Odlino!

DIREKTOR (Ljut): Tiina! Mislite li da ste u kafe-antanu? (Povukavi se malo u stranu, sa izvesnom preneraenou) Recite mi, molim vas: je li luda?

OTAC: Ne, nipoto luda! Gore nego luda!

PASTORKA (Dojurivi odmah do Direktora): Gore! Gore! Drugo je to, gospodine! Gore! Sluajte, molim Vas: odmah u Vam odigrati ovu dramu, jer ete se uveriti, u izvesnom trenutku, da u ja - kada ovo srce od deteta... (Uzee za ruku Devojicu koja e stajati uz Majku i dovee je pred Direktora drame) Vidite li kako je lepukasta? (Dignue je naruke i poljubie je) Draga! Draga! (Spustie je ponovo na pod i dodae, skoro protiv svoje volje, ganuta) Dakle, kada ovo srce od deteta bog oduzme toj jadnoj majci i kada ovaj nedotupavko (Gurnue napred Deaka, zgrabivi ga grubo za ruku) napravi najveu budalatinu, glup kako je (odgurnue ga prema Majci) Onda ete videti da u se ja izgubiti! Da, da! Odmagliu! A ne ini mi se da je vreme za to, verujte, ne ini mi se! Ali posle onoga, vrlo intimnog to se dogodilo izmeu mene i njega, (pokae Oca uasno namigujui) ne mogu vie da se vidim u ovom drutvu, ne mogu da budem svedok uasnom bolu ove majke zbog tog udaka (pokae Sina) gledajte ga! Gledajte ga! Ravnoduan je on, leden kao stena, zato to je zakoniti sin; pun prezira prema meni, prema ovom ovde, (pokae Deaka) prema tom dragom stvorenju; jer smo kopilad - jeste li shvatili! Kopilad. (Prii e Majci i zagrlie je) A on, ovu jadnu mater, koja je mati sviju nas, nee da prizna za svoju majku - i s visine je gleda, drei je samo za majku nas troje kopiladi podlac! Sve e to izgovoriti brzo, krajnje uzbuena, i poto bude punim glasom

izgovorila ono ''kopilad", ''podlac" e biti kazano tiho, kao da je ispljunula tu re.

MAJKA (Direktoru sa bezmernim jadom): Gospodine, u ime ova dva jadna bia, preklinjem vas... (osetie da malaksava i zateturae se) O, boe moj...

OTAC (Pritravi da je pridri zajedno sa Glumcima zbunjenim i zaplaenim): Zaboga: stolicu, jednu stolicu ovoj jadnoj udovici!

GLUMCI (Dotravi): Ta je li moguno! Hoe li stvarno da padne u nesvest!

DIREKTOR: Ovamo stolicu, odmah! Jedan Glumac e pruiti stolicu. Drugi e se skupiti okolo puni panje. Majka, sedei, nastojae da sprei Oca da podigne veo koji joj krije lice.

OTAC: Da je vidite, gospodine, samo da je vidite...

MAJKA: Ali nemoj, zaboga, prestani!

OTAC: Pusti da te vidi! (Podii e joj veo)

MAJKA (Ustajui i prinosei oajniki ruke licu): O, gospodine, preklinjem vas, ne dajte ovom oveku da ostvari svoju nameru, to je za mene uasno.

DIREKTOR (Zaprepaen, sav u udu): Vie ne znam ni gde smo, ni o emu je re! (Ocu) Ovo je vaa gospoa?

OTAC (Odmah): Da, gospodine, moja ena!

DIREKTOR: Pa kako je onda udovica, kada ste vi ivi? Glumci e dati oduka svem svom zaprepaenju bunim smehom.

OTAC (Pogoen, s otrom patnjom): Ne smejte se! Ne smejte se tako, zaboga! U tom i jeste njena tragedija, gospodine. Ona je imala drugog oveka. Drugog oveka koji bi morao da bude ovde!

MAJKA (Kriknuvi): Ne! Ne!

PASTORKA: Umro je, sreom po njega, pre dva meseca, rekoh vam. Jo smo u alosti za njim, kako vidite.

OTAC: Ali nije zbog toga on odsutan, ne zbog toga to je umro. Nije ovde zato pogledajte je, molim vas, gospodine, i odmah ete shvatiti! - Njena tragedija nije u ljubavi prema dvojici ljudi, prema kojima ona nije bila kadra da ita osea osim moda malo zahvalnosti (ne prema meni: prema onom drugom). - Ona nije ena; majka je! - I njena tragedija - (silna, gospodine, silna) - je sva, u stvari, u to etvoro dece koje je imala sa dva oveka.

MAJKA: Ja ih imala? Ima hrabrosti da izjavi da sam ih ja imala, kao da sam ih ja htela? On, on, gospodine? On mi ih je dao, silom! Prinudio me je, prinudio da poem onome!

PASTORKA (Naglo, ozlojeena): Nije istina!

MAJKA (Zapanjena): Kako nije istina!

PASTORKA: Nije istina! Nije istina!

MAJKA: A ta ti moe o tome da zna!

PASTORKA: Nije istina! (Direktoru) Ne verujte u to! Znate zato to kae? Zbog onog tamo! (Pokae Sina) Jer se satrla, unitila zbog nemara tog sina, koga hoe da uveri da ga je napustila u drugoj godini ivota zato to ju je on (pokae Oca) prinudio.

MAJKA: Prinudio me je, prinudio, bog neka mi je svedok! (Direktoru) Pitajte ga (pokae mua) da li je istina! Neka vam on kae! Ona (pokae ker) ne moe nita o tome da zna.

PASTORKA: Znam da si se s mojim ocem, dok je bio iv, uvek slagala i da si bila zadovoljna. Poreci, ako moe!

MAJKA: Ne poriem, ne...

PASTORKA: Uvek je bio paljiv i pun ljubavi prema tebi! (Deaku, srdito) Nije li istina? Reci! to ne govori, glupane?

MAJKA: Ostavi tog jadnog deka! Zato hoe da od mene naini nezahvalnicu, keri? Neu tvog oca da vream! Odgovorila sam njemu da nisam svojom krivicom i radi svog zadovoljstva ostavila kuu i svoga sina!

OTAC: Istina, gospodine. Ja sam tome kriv. Stanka.

PRVI GLUMAC (Svojim drugovima): Kakva predstava!

PRVA GLUMICA: Igraju je oni nama!

MLADI GLUMAC: Jednom i to da bude!

DIREKTOR (Koga stvarno poinje da interesuje): Da ujemo! Da ujemo! (Govorei to, sii e stepenicama u salu i stae pred pozornicu, kao da hoe da stekne utisak o sceni, kao gledalac)

SIN (Ne miui se sa svog mesta, hladan, smiren, ironian): Da ujete samo tu filozofiju sada! Govorie vam o Demonu eksperimenta.

OTAC: Ti si glupi cinik, sto puta sam ti to rekao! (Direktoru dole u sali) Ismeva me, gospodine, zbog te fraze koju sam naao radi svog opravdanja.

SIN (Prezirno): Obine fraze.

OTAC: Fraze! Fraze! Kao da svi ne nalazimo utehu u tome da za jednu injenicu koja se ne da objasniti, za jedno zlo koje nas grize, naemo re koja nita ne kazuje, ali u kojoj nalazimo mira!

PASTORKA: I griu savesti, pre svega.

OTAC: Griu savesti? Nije istina; nisam samo reima ja to u sebi smirio.

PASTORKA: I sa neto novca, da, da, i sa neto novca! Sa stotinu lira kojima je hteo da mi plati, gospodo! Uasnuti pokret kod Glumaca.

SIN (Prezrivo polusestri): To je podlo!

PASTORKA: Podlo? Tu su stajale, u jednom plaviastom kovertu, na stoiu od mahagonija iza radnje Madam Pae. Znate li gospodine? Jedne od onih Madame" koje pod izgovorom da prodaju robes manteaux" dovlae u svoj atelier" nas, siromane devojke iz estitih porodica.

SIN: I kupila je sebi pravo da nas sve tiranie sa onih sto lira koje je hteo da plati i koje, sreom, - samo da znate - na koncu nije imao za ta da da.

PASTORKA: Eh, ali bili smo vrlo blizu, znaj! (Prasnue u smeh)

MAJKA (Podiui se): Sramota, keri! Sramota!

PASTORKA (Naglo): Sramota? To je moja osveta! Uzdrhtim, uzdrhtim, gospodine, pri pomisli da ponovo treba da preivim onu scenu! Soba... ovde vitrina sa mantilima; tamo kau; ogledalo; paravan; a pred prozorom onaj stoi od mahagonija, i na njemu plaviast koverat sa sto lira. Gledam ga! Mogla bih ga dohvatiti! Ali trebalo bi, gospodo, da se okrenete: skoro da sam gola! Vie ne crvenim, jer on sada crveni! (Pokae Oca) Ali uveravam vas da je bio veoma, veoma bled u onom trenutku! (Direktoru) Verujte mi, gospodine!

DIREKTOR: Ja vie ne znam ta da mislim!

OTAC: Pa sigurno! Kada je tako nasrnula! Zavedite malo reda, gospodine, i pustite da ja govorim, i ne sluajte o toj prljavtini, koju ona tako svirepo hoe na mene da baci ne dajui potrebna objanjenja!

PASTORKA: Ovde se ne pripoveda! Ovde se ne pripoveda!

OTAC: Ali ja ne pripovedam! Hou da mu objasnim.

PASTORKA: Lepo, bogme! Na svoj nain! Direktor e se u tom trenutku popeti na pozornicu da bi uspostavio red.

OTAC: U tome i jeste sve zlo! U reima! Svi mi nosimo u sebi mnogo toga! Svako svoje! A kako i da se razumemo, gospodine, kada ja reima koje kazujem dajem smisao i znaenje onoga to je u meni; dok onaj koji slua prima ih sa onim smislom i znaenjem koje imaju za njega, prema onome to on nosi u sebi! Mi mislimo da se razumemo; a nikada se ne razumevamo! Vidite: sve saaljenje, sve moje saaljenje prema ovoj eni (pokae Majku) ona je shvatila kao najsvirepiju okrutnost.

MAJKA: Kad si me oterao!

OTAC: Eto, jeste li je uli? Oterao! Uinilo joj se da sam je oterao!

MAJKA: Ti ume da govori; ja ne umem... Ali verujte, gospodine, da je, poto se oenio sa mnom... ko zna zato! (bila sam jadna, skromna ena)...

OTAC: Ba zato, zbog tvoje skromnosti sam te uzeo za enu, i voleo sam to u tebi, verujui... (Zastae, na njeno odricanje; rairie ruke oajniki, videi da je nemoguno da ga ona razume, i okrenue se Direktoru) Ne, jeste li videli? Kae ne! Uasna je, gospodine, verujte, verujte, uasna je ta njena (kucnue se po elu) gluvoa, mentalna gluvoa! Srca ima, da, za decu! Ali tupa, tupa, gospodine, beznadeno!

PASTORKA: Da, ali neka vam sada kae ta smo mi imali od te njegove inteligencije.

OTAC: Kad bi se moglo predvideti sve zlo koje moe da donese dobro koje verujemo da inimo! U tom trenutku Prva glumica, koja e se gristi videi da Prvi glumac flertuje sa Pastorkom, poi e napred i upitae Direktora.

PRVA GLUMICA: Oprostite, gospodine Direktore, hoemo li nastaviti probu?

DIREKTOR: Da, da! Ali sada me pustite da sluam!

MLADI GLUMAC: Tako neobian sluaj!

MLADA GLUMICA: Silno zanimljiv!

PRVA GLUMICA: Onome ko se za to interesuje! (I bacie znaajan pogled na Prvog Glumca)

DIREKTOR (Ocu): Ali treba da budete jasni. (See)

OTAC: Eto. Vidite, gospodine, imao sam svog potinjenog, sekretara, jadnog oveka, suta odanost, koji se s njom u svemu i svaemu slagao, (pokae Majku) pazite, bez ikakve zle namere, dobar, skroman kao i ona, i jedno i drugo nesposobno i da pomisli na zlo, a kamoli da ga uini!

PASTORKA: Pomislio je on, meutim, za njih - i uinio ga je!

OTAC: Nije istina! Mislio sam da radim za njeno dobro - i za svoje, priznajem. Gospodine, dotle je bilo dolo da nisam mogao ni re da prozborim, bilo jednom ili drugom, a da oni ne izmenjaju neki znaajan pogled; re nisam mogao da kaem a da ona oima ne zatrai saveta od njega kako treba shvatiti tu moju re a da se ja ne naljutim. To je bilo dovoljno, razumeete, pa da budem stalno ljut, da neprestano budem nepodnoljivo razdraen!

DIREKTOR: Ali, oprostite, zato niste oterali tog svog sekretara?

OTAC: Vrlo dobro! I oterao sam ga, gospodine! Ali onda sam video ovu jadnu enu kako hoda po kui kao izgubljena, upravo kao one jadne ivotinje bez gospodara, koje se prihvataju iz saaljenja.

MAJKA: Eh, vidi molim te!

OTAC (Odmah, okrenuvi se prema njoj kao da bi je pretekao): Sin, je li?

MAJKA: Najpre mi je sa grudi otrgao sina, gospodine!

OTAC: Ali ne zato to sam bio surov! Ve zato da bi on odrastao zdrav i snaan, u dodiru sa zemljom!

PASTORKA (Pokazujui prstom na Sina, ironino): I vidi se!

OTAC (Odmah): Sad je i to moja krivica to se tako razvio? Dao sam ga dojkinji na selo, jednoj seljanki, jer mi se inilo da ona nije dovoljno jaka, iako je skromnog porekla. Iz tog razloga sam se i oenio njome. Predrasude, moda; ali ta se tu moe? Uvek sam imao neku prokletu tenju za solidnim moralnim

zdravljem! (Pastorka e tada ponovo prasnuti u buan smeh) Naredite joj da prestane! Nesnosna je!

DIREKTOR: Prestanite! Pustite me da ujem, boe sveti! Na prekor Direktora ona e odmah ponovo postati zamiljena, kao da su joj misli odlutale, a preseen osmeh ostae joj na licu. Direktor e sii sa pozornice da bi dobio utisak o sceni.

OTAC: Nisam vie mogao da trpim sebe pored ove ene. (Pokae Majku) Ali, verujte, ne toliko zbog neugodnosti, gaenja, pravog gaenja koje sam oseao, koliko zbog patnje, mune patnje, zbog nje.

MAJKA: A oterao me je!

OTAC: Snabdevenu svim i svaim, poslao sam je onom oveku, da, gospodine, da bih je oslobodio sebe!

MAJKA: I da bi se on oslobodio!

OTAC: I ja, jeste, gospodine, primam! I iz toga je nastalo veliko zlo. Ali dobra radi sam to ja uradio... I vie zbog nje nego zbog sebe: kunem se! (Prekrstie ruke na grudima; okreui se odmah zatim Majci) Jesam li te ikada zaboravio, reci, jesam li; sve dok te on nije odveo, iznenada, bez moga znanja, u drugu zemlju, uznemiren onim mojim istim interesovanjem, istim, verujte, gospodine, bez ikakve zadnje namere. Sa neverovatnom nenou sam se interesovao za njenu novu deicu koja su rasla. Moe vam to i ona potvrditi! (Pokae Pastorku)

PASTORKA: Eh, drugo je to! Dok sam bila mala, mala, znate, sa kikama i

gaicama koje su mi virile iz suknje - tako mala - viala bih ga pred kapijom kole, kada sam izlazila. Dolazio je da vidi kako rastem...

OTAC: To je zlobno! Gadno! (Direktoru, odmah, uzbueno, objanjavajui) Kad je ona otila, gospodine, (pokae Majku) kua mi je ostala prazna. Ona je bila mora za mene, ali mi je punila kuu! Iao sam sam po tim sobama k'o muva bez glave. Onaj tamo, (pokae Sina) vaspitan van kue - ne znam - tek to se vratio, kao da vie i nije bio moj. Kada je izmeu mene i njega nestalo majke, rastao je za sebe, odvojeno, bez ikakve veze, oseajne ili intelektualne, sa mnom. I onda (bie udno, ali je tako), u meni se najpre probudila radoznalost, a zatim sve su me vie privlaila njena deca, koja su moje delo: pomisao na nju poela je da ispunjava prazninu koju sam oseao oko sebe. Imao sam potrebu, ba pravu potrebu, da znam da ta porodica ivi u miru, sva zaokupljena najjednostavnijim ivotnim brigama, srena to je izvan i daleko od zapletenih muka moga duha. I da bih se u to uverio odlazio sam da vidim to dete pri izlasku iz kole.

PASTORKA: Da! Iao je za mnom ulicom: smeio mi se, a kada bih stigla do kue, pozdravljao me je rukom, ovako! Gledala sam ga sva u udu, neljubazno. Nisam znala ko je. Rekoh to majci. I mora da je ona odmah shvatila ko je. (Majka e potvrdno klimnuti glavom) U prvi mah me vie nije slala u kolu, za nekoliko dana. Kada sam ponovo pola u kolu, videh ga na izlazu - tako smenog! - sa jednim zaveljajem u rukama. Prie mi, pomilova me; i izvue iz onog zaveljaja velik slamni eir i veni majskih ruica - za mene!

DIREKTOR: Ali to je sve pripovedanje, gospodo moja!

SIN (Prezirno): Pa da, literatura! Literatura!

OTAC: Kakva literatura! To je ivot, gospodine! Strast!

DIREKTOR: Moda! Ali nije za predstavljanje!

OTAC: Slaem se, gospodine! Jer to je prolost. Ja i ne kaem da to treba predstavljati. Kao to vidite, ona, zaista, (pokae Pastorku) nije vie ona devojica sa kikama...

PASTORKA: I gaicama koje su joj due od suknje!

OTAC: Tragedija tek poinje, gospodine! Nova, sloena.

PASTORKA (Smrknuta, ponosna, istupajui napred): Tek to je umro moj otac...

OTAC (Odmah, da bi je spreio da govori): Dola je beda, gospodine! Vraaju se ovamo, bez moga znanja. Zbog njene gluposti. (Pokae Majku) Jedva ume da pie; ali mogla je da mi pie preko keri, preko ovog deka, da su u bedi!

MAJKA: Ali recite mi, gospodine, otkud sam mogla da znam za ta njegova oseanja.

OTAC: To i jeste tvoja krivica, to nikada nisi mogla da pogodi moja oseanja!

MAJKA: Posle toliko godina razdvojenosti i posle svega onoga to se dogodilo...

OTAC: A ta, da nisam ja kriv to vas je ona potenjaina tako odveo?

(Obraajui se Direktoru) Kaem vam, iznenadno... Jer je tamo naao neko mesto. Nisam mogao da doznam gde su; i onda, silom prilika, posle toliko godina oslabilo je moje interesovanje. Tragedija izbija, gospodine, neoekivano i silovito, po njihovom povratku, onda kada ja, naalost, naveden nevoljom svoje jo ive puti... ah, nevoljom, nevoljom, zaista, za jednog usamljenog oveka koji nee da stvara veze to poniavaju: ne jo tako star da se moe liiti ene, a ne vie tako mlad da moe lako i bez stida da je trai! Nevolja? ta kaem! Uas, uas: jer nijedna ena mu vie ne moe pruiti ljubavi... A kad se to ve jednom shvati, onda bi se trebalo odrei toga... eh! Gospodine, svako pred drugima navlai na sebe dostojanstvo: ali dobro zna ta u sebi proivljava, to se ne moe poveriti drugome. Poputa se, poputa iskuenju: da bismo odmah zatim, u velikoj urbi, podigli, itavo i vrsto kao plou na grobnici, nae dostojanstvo, koje skriva i uklanja za nas same svaki trag i samo seanje na sramotu. I tako je to sa svima! Nedostaje samo hrabrosti da se kau neke stvari!

PASTORKA: A svi je imaju kada ih treba initi!

OTAC: Svi! Ali krijui! Zato i treba vie hrabrosti da se te stvari kau! Jer dovoljno je da ih neko kae - i gotovo! - ve mu se prilepi da je cinik. A to nije istina, gospodine - taj je kao i svi drugi: bolji, ak bolji, jer se ne boji da nae, luom svoga razuma, rumen stida, tamo, u onom to je ivotinjsko u oveku, koji uvek zatvara oi da to ne bi video. ena, eto, ena, doista, kakva je? Posmatra nas, drai, izaziva. Zgrabite je! Tek to ste je stegli, odmah sklapa oi. To je znak njene predanosti. Znak kojim kae oveku: ''Budi slep, ja sam slepa!"

PASTORKA: A kada ih vie ne sklopi? Kada vie ne osea potrebu da sklapajui oi pred samom sobom skriva rumen svoga stida, nego, naprotiv, ve suvim i neosetljivim oima vidi rumen na oveku, koji je i bez ljubavi sebe oslepio? Ah, to su odvratne onda sve te intelektualne petljavine, sva ta

filozofija koja otkriva ivotinju, pa onda hoe da je spase, opravda... Ne mogu vie da ga sluam, gospodine! Jer kad je ovek prinuen da tako ''pojednostavi" ivot - odbacujui taj ''ljudski" balast, svaku tenju za istotom i ednou, uzvienijim oseanjima, - odbacujui dunost, svaki sram i stid, nita ne izaziva vei prezir i gaenje od takvih pokajanja: to su krokodilske suze.

DIREKTOR: Preimo na stvar, preimo na injenice, gospodo draga! To je obino raspravljanje!

OTAC: Evo odmah, gospodine. Ali injenica je kao dak, prazan se ne dri. Da bi se drao, treba u njega staviti razloge i oseanja koji ga odreuju. Ja nisam mogao da znam da e posle smrti onog oveka, kada su pali u bedu, ona (pokae Majku) poeti da radi kao krojaica da bi izdravala decu i da e poi ba kod one... kod one Madam Pae.

PASTORKA: Otmena krojaica, ako hoete da znate, gospodo! Prividno radi za najotmenije gospoe, ali je sve tako udesila da te najotmenije gospoe rade za nju... a da ne govorimo o drugim koje su takve!

MAJKA: Verovaete mi, gospodine, kad vam kaem da nisam mogla ni pomisliti da mi ona podvodaica daje posla zato to joj je zapala za oko moja ki...

PASTORKA: Jadna mama! Znate li, gospodine, ta je ona tamo radila im bih joj odnela ono to je majka saila? Pokazivala mi je robu koju joj je upropastila majka ijui; pa mi je oduzimala, oduzimala. Tako, vi ete shvatiti, plaala sam ja, a ova jadnica je mislila da se rtvuje za mene i ono dvoje ijui ak i nou za Madam Pae! Pokreti i uzvici negodovanja Glumaca.

DIREKTOR: I tamo ste vi jednom sreli...

PASTORKA (Pokazujui Oca): Njega, njega, da, gospodine! Starog klijenta! Videete kakva scena! Velianstvena!

OTAC: A kad je ona, majka, naila...

PASTORKA (Odmah, zlobno): Skoro u pravi as!

OTAC (Viui): Ne, ne u pravi as! Jer sreom sam je prepoznao na vreme! I odvedem ih sve svojoj kui, gospodine! Moete sad da zamislite moju i njenu situaciju, jedno pred drugim; ona, ovakva kakvu je, vidite; a ja vie ne mogu da joj pogledam u oi!

PASTORKA: Divno! Ali da li se moe, gospodine, traiti od mene da se ponaam kao dobro vaspitana, skromna gospoica, puna vrlina, u skladu sa onim njegovim prokletim tenjama ''za postojanim moralnim zdravljem"?

OTAC U tome je sva moja tragedija, gospodine: u mom saznanju da svako od nas - vidite - veruje da je ''jedan", a nije tako: on predstavlja ''mnoge", gospodine, ''mnoge", prema svim mogunostima bia koja su u nama: ''jedan" sa ovim, ''jedan" sa onim - sasvim razliitim ljudima! I sa varkom, meutim, da ste ''jedan isti" za sve, i stalno ''taj jedan" koji verujemo da jesmo u svakom naem postupku. Nije tako! Nije tako! To lepo zapazimo kada, nekim nesrenim sluajem, odjednom ostanemo zakaeni za neki na postupak: primetimo da nismo svim svojim biem u tom postupku, i da bi, dakle, bila strana nepravda kada bi se o nama po njemu sudilo. Bila bi silna nepravda drati nas tako

zakaene za stub sramote za ceo jedan ivot, kao da se on itav nalazi sabran u tom jednom postupku! Sada e vam biti jasna zloba ove devojke! Iznenadila me na jednom mestu, na jednom delu, gde i kako nije trebalo da me upozna, videla me onakvim kakav ja ne mogu da budem za nju. I sada hoe da mi pripie jednu realnost koju ja nikada nisam mogao oekivati da u predstavljati za nju, jednu realnost iz jednog prolaznog, sramotnog asa mog ivota. To, to, gospodine, ja pre svega oseam. I videete da e po tome drama dobiti veliku vrednost. Ali tu su i situacije drugih! Njegova... (Pokae Sina)

SIN (Stresavi se prezrivo): Ostavi mene na miru, ja s time nemam nikakve veze!

OTAC: Kako nema?

SIN: Nemam i neu da imam, jer tebi je dobro poznato da nisam stvoren za to da se nalazim meu vama!

PASTORKA: Pa da, mi smo prost svet! - A on je fini! - Ali moete da vidite, gospodine, da koliko god puta ga pogledam, da bih ga prikovala svojim prezirom, on odmah obara oi - jer zna koliko mi je zla priinio.

SIN (Jedva je gledajui): Ja?

PASTORKA: Ti! Ti! Tebi, dragi, treba da sam zahvalna za ulicu na kojoj sam se nala! Tebi! (Uasnuti pokreti meu glumcima)Zar nisi ti svojim ponaanjem uklonio, da ne kaem intimnost, nego onu blagonaklonost u kui koja izvlai goste iz neprilike? Postadosmo uljezi koji prodiru u kraljevstvo tvog ''zakonitog prava!" Gospodine, elela bih da ste bili prisutni za vreme nekih scena u etiri oka izmeu mene i njega! Kae da sam sve tiranisala. Ali vidite! Ba takvo

njegovo ponaanje me je i navelo da se koristim onim razlogom koji on naziva ''podlim"; razlogom zbog kojega sam ula kao gazdarica u njegovu kuu sa svojom majkom, koja je i njegova mati!

SIN (Krenuvi polako napred): Svi oni imaju aduta, gospodine, svima njima je lako istupati protiv mene. Ali zamislite vi jednog sina kome jednog lepog dana, dok mirno sedi u kui, upada tako, sva izazovna, neka gospoica i trai njegovog oca kome ima ne znam ta da kae; pa je onda vidi kako se vraa, opet sa istim ponaanjem, sa tom devojicom; pa je gleda kako se odnosi prema ocu ko zna zato - na veoma dvosmislen i ''poslovan" nain traei od njega novaca; i to sa izvesnim tonom koji daje na znanje da ih on mora dati, jer je obavezan da ih da...

OTAC: Pa zaista i imam tu obavezu: to je za tvoju majku!

SIN: A ta ja znam? Zar sam je ja ikada video, gospodine? Kada sam ja o njoj neto uo? Pojavi se ona jednom s njom (pokae Pastorku) sa onim dekom i onom devojicom; kau mi: ''Zna? To je i tvoja majka!" Po njenom ponaanju mogu da naslutim iz kog razloga su tako iznebuha upali u kuu... Gospodine, ono to ja trpim, to ja oseam, ne mogu i neu da izrazim. Jedva da bih to nekome u poverenju kazao, a ne bih eleo ni samom sebi. Ne moe, dakle, biti ni rei, kako vidite, o bilo kakvoj akciji s moje strane. Verujte, verujte mi, gospodine, da sam ja jedno dramski neostvareno lice i da se ravo, veoma ravo oseam u njihovom drutvu? Neka me ostave na miru!

OTAC: Kako? Dozvoli! Ako je ba zbog toga to si ti takav...

SIN (Ogoreno): A ta ti zna kakav sam ja? Jesi li se ikada brinuo o meni?

OTAC: Slaem se! Slaem se! A nije li i to izvesna situacija? To tvoje izdvajanje koje meni tako teko pada, a i tvojoj majci koja te, vrativi se kui, skoro prvi put vidi, tako odraslog, ne poznajete, a zna da si njen sin... (Pokazujui Direktoru prstom Majku) Eto, gledajte je: plae!

PASTORKA (Ljutito, udarajui nogom): Kao prava glupaa!

OTAC (Pokazujui odmah i nju Direktoru): A ona to ne moe da podnese, zna se! (Vraajui se na Sina) Kae da nema veze s time, a on je bezmalo stoer cele radnje! Pogledajte onog deka, koji je stalno uz majku, ustraen, unien... Takav je zbog njega. Moda je ba njegova situacija najtea: osea se strancem, vie od sviju; i osea, jadnik, muno ponienje to je primljen u kuu - tako, iz samilosti... (Poverljivo) Sav je na oca! Ponizan, ne govori...

DIREKTOR: Ali to nije nimalo zgodno! Vi i ne slutite koliko deaci smetaju na sceni.

OTAC: Ali on e vam se odmah ukloniti, znate! I ona devojica, ona odlazi prva...

DIREKTOR: Odlino, vrlo dobro! Uveravam vas da me sve to interesuje, veoma ivo interesuje. Nasluujem da tu ima materijala za odlinu dramu!

PASTORKA (Pokuavajui da ue u razgovor): Sa takvim licem kao to sam ja!

OTAC (Terajui je, sav uzbuen zbog odluke direktora): Ti da uti!

DIREKTOR: Da, nova...

OTAC: Silno nova, gospodine.

DIREKTOR: Ali treba zaista imati hrabrosti pa baciti tu dramu na ovaj nain preda me.

OTAC: Razumeete, gospodine: roeni kao da smo za scenu...

DIREKTOR: Vi ste sigurno glumci amateri?

OTAC: Ne: kaem roeni za scenu jer...

DIREKTOR: Ta nemojte, mora da ste ve igrali!

OTAC: Ali ne, gospodine: samo onoliko koliko svako od nas igra ulogu koju je sebi dodelio, ili koju su mu drugi dodelili u ivotu. A iz mene govori sama strast koja, im se raspali, uvek deluje pomalo teatralno...

DIREKTOR: Ostavimo to, ostavimo to! - Ali razumeete, dragi gospodine, da bez autora... Mogao bih vas uputiti nekom autoru...

OTAC: Ali ne, gledajte: budite to vi!

DIREKTOR: Ja? Ta ta priate?

OTAC: Da, vi! Vi! to da ne?

DIREKTOR: Zato to nikada nisam bio autor!

OTAC: A to sada da ne budete, dozvolite? Za to nije potrebno nita naroito. Toliki se time bave! Va zadatak je utoliko laki to smo svi ovde, pred vama, ivi.

DIREKTOR: Ali to nije dovoljno!

OTAC: Kako nije dovoljno? Gledajui kako proivljavamo nau dramu...

DIREKTOR: Jeste! Ali treba i neko koji e to da napie!

OTAC: Ne, jedino neko koji e da je prevede u akciju, imajui je tu, pred sobom, scenu po scenu. Bie dovoljno da se u prvi mah samo neto baci na hartiju, a zatim: probe!

DIREKTOR (Penjui se ponovo, u iskuenju, na pozornicu): Eh... Skoro da ste me doveli u iskuenje... Tako, igre radi... Moglo bi se zaista probati...

OTAC: Tako je, gospodine! Videete kakve e se scene pojaviti! Ja vam ih mogu odmah oznaiti!

DIREKTOR: Privlai me... Privlai. Dede, da probamo. Poite sa mnom u garderobu. (Obraajui se Glumcima) Slobodni ste za trenutak; ali nemojte se mnogo udaljavati. Za petnaestak minuta vratite se ovamo. (Ocu) Da vidimo, pokuajmo... Moda e se moi napraviti neto zaista neobino.

OTAC: Bez svake sumnje! Ne bi li bilo bolje da i oni pou? (Pokae ostala Lica)

DIREKTOR: Neka pou, neka pou! (Krenue; ali e se vratiti i ponovo obratiti Glumcima) Napominjem vam, budite tani: za petnaest minuta. Direktor i est lica prei e preko pozornice i nestae. Glumci e ostati i Gledae zapanjeno jedni u druge.

PRVI GLUMAC: Misli li on ozbiljno? ta hoe da uradi?

MLADI GLUMAC: To je preispoljna ludost.

TREI GLUMAC: Hoe da improvizujemo jednu dramu, tako, odjednom!

MLADI GLUMAC: Ba kao glumci komedije del arte!

PRVA GLUMICA: Ako misli da u ja sudelovati u takvim alama...

MLADA GLUMICA: Ali neu ni ja!

ETVRGI GLUMAC: Hteo bih da znam ko su ti tamo? Aludirae na Lica.

TREI GLUMAC: Ko hoe da budu? Ludaci, ili prevaranti!

MLADI GLUMAC: I on ih slua?

MLADA GLUMICA: Iz sujete! Iz tatine da izgleda da je autor...

PRVI GLUMAC: Neuvene stvari! Ako se pozorite, gospodo moja, mora da svede na tako neto...

PETI GLUMAC: Mene to zabavlja!

TREI GLUMAC: Da vidimo na kraju ta e iz toga ispasti! Tako razgovarajui Glumci e napustiti pozornicu; jedan deo e izii na vrata u dnu, a drugi e otii u svoje Garderobe. Zavesa se nee spustiti. Predstava e se prekinuti za dvadesetak minuta. Pozorino zvonce e najaviti da se predstava nastavlja. Iz garderoba, na vrata i ak iz sale vratie se na pozornicu Glumci, Majstor scene, Mehaniar, apta i, istovremeno, Direktor drame i est lica. Kada se svetla u sali zagase, pozornica e ponovo biti osvetljena kao i pre.

DIREKTOR: Dede, gospodo! Jesmo li svi tu? Panja, panja. Poinjemo! Mehaniar!

MEHANIAR: Evo me!

DIREKTOR: Namestite odmah mali salon. Bie dovoljna dva krila i dno sa vratima. Samo smesta, molim vas! Mehaniar e odmah poi da izvri nareenje i, dok se Direktor bude sa Majstorom scene, Rekvizitarom, aptaem i Glumcima dogovarao o predstavi, postavie jedva nagovetenu scenu: dva krila i dno sa vratima, na ruiaste i zlatne pruge.

DIREKTOR (Rekvizitaru): A vi pogledajte imamo li meu rekvizitima neki otoman.

REKVIZITAR: Imamo, gospodine, onaj zeleni.

PASTORKA: Ne, ne kakav zeleni! Bio je ut, na cvetove, pliani, vrlo irok! Silno udoban!

REKVIZITAR: E, takav nemamo.

DIREKTOR: Ne mari! Donesite onaj koji imamo.

PASTORKA: Kako ne mari! uveno kanabe Madam Pae!

DIREKTOR: To je samo za probu! Molim vas, ne meajte se! (Majstoru scene) Pogledajte imamo li kakvu vitrinu, da bude duga i niska.

PASTORKA: Stoi, stoi od mahagonija, za plaviasti koverat!

MAJSTOR SCENE (Direktoru): Ima onaj mali, pozlaeni.

DIREKTOR: U redu, uzmite taj!

OTAC: I jedno ogledalo.

PASTORKA: A paravan! Paravan, molim vas: kako u bez njega!

MAJSTOR SCENE: Dobro, paravana imamo koliko hoete.

DIREKTOR (Pastorki): Onda i poneki iviluk, zar ne?

PASTORKA: Da, mnogo, mnogo!

DIREKTOR (Majstoru scene): Pogledajte koliko ih ima i naredite da ih donesu.

MAJSTOR SCENE: Nita ne brinite, ja u se postarati! Majstor scene e pojuriti da izvri nareenje; dok Direktor bude razgovarao sa aptaem, sa Licima i Glumcima, prenee sa Radnicima nametaj i razmestie ga onako kako mu bude izgledalo da je najzgodnije.

DIREKTOR (aptau): Vi, dotle, zauzmite svoje mesto. Pazite: ovo je nacrt scena, in po in. (Pruie mu nekoliko listova hartije) Ali sada treba da izvrite podvig.

APTA: Da stenografiem?

DIREKTOR (Radosno iznenaen): O, vrlo dobro, vi znate stenografiju?

APTA: Moda ne znam da sufliram; ali stenografiju...

DIREKTOR: Sve bolje i bolje! (Obraajui se jednom Binskom radniku) Donesite hartije iz moje garderobe, mnogo, mnogo, koliko god naete! Radnik e otrati i vratie se malo docnije sa pozamanom koliinom hartije koju e dati aptau.

DIREKTOR (aptau, nastavljajui): Pratite scene onako kako budu igrane, i nastojte da zabeleite dijaloge, bar one najvanije! (Onda, obraajui se Glumcima) Uklonite se, gospodo! Evo, stanite na ovu stranu (pokae levo od sebe) i paljivo pratite!

PRVA GLUMICA: Ali, dozvolite, mi...

DIREKTOR (Preduhitrivi je): Nee biti potrebno da improvizujete, budite mirni!

PRVI GLUMAC: A ta treba da radimo?

DIREKTOR: Nita! Gledajte i sluajte, za sada! Svako e, posle, dobiti napisanu svoju ulogu. Sada emo, kako tako, obaviti probu! Obavie je oni! (Pokae Lica)

OTAC (Kao da je pao s neba usred te zbrke na pozornici): Mi? Kako to mislite, dozvolite, probu?

DIREKTOR: Da probate - da probate za njih! (Pokae Glumce)

OTAC: Ali lica smo mi...

DIREKTOR: U redu: lica; ali ovde, dragi gospodine, ne igraju lica. Ovde igraju glumci. Lica su tamo u knjizi (pokae na aptaevo mesto) - kada postoji knjiga!

OTAC: Ba zato! Poto ne postoji, a vi, gospodo, imate tu sreu da se pred vama nalaze iva lica...

DIREKTOR: Lepo bogami! Hteli biste sve sami da uradite? Da igrate, da vi iziete pred gledaoce?

OTAC: Pa sigurno.

DIREKTOR: O, uveravam vas da biste priredili divnu predstavu!

PRVI GLUMAC: A ta emo onda mi ovde?

DIREKTOR: Ne misle, valjda, da oni znaju da igraju! Smeno... (Glumci e se zaista nasmejati) Eto, vidite, smeju se! (Prisea se) Ah, da! Trebalo bi podeliti uloge. Ali to je lako, ve su odreene same po sebi (Drugoj glumici) Vi, gospoo, budite Majka. (Ocu) Trebalo bi joj dati neko ime.

OTAC: Amalija, gospodine.

DIREKTOR: Ali to je ime vae ene. Neemo je valjda zvati njenim pravim imenom.

OTAC: A to da ne, dozvolite? Kad se tako zove... Ali, ako gospoa treba da to bude... (Jedva e rukom pokazati Drugu Glumicu) Za mene je ona (pokae Majku) Amalija, gospodine. Ali odredite vi... (Sve e vie bivati smeten) Vie ne znam ta da vam kaem... Ne znam, moje sopstvene rei poinju da mi zvue nekako izvetaeno.

DIREKTOR: Ali ne obraajte panju na to! Mi emo se pobrinuti da naemo pravi ton! A to se tie imena, ako vi hoete da bude Amalija, bie Amalija; ili emo nai neko drugo ime. Za sada emo ovako podeliti uloge (Mladom Glumcu): vi ete biti Sin; (Prvoj glumici) vi, gospoice, razume se, Pastorka.

PASTORKA (Veselo): Kako, kako? Ja da budem ta tamo? (Prasnue u smeh)

DIREKTOR (Ljutito): ta je tu smeno?

PRVA GLUMICA (Ozlojeena): Nikada se niko nije usudio da mi se podsmeva! Zahtevam da me potuju, ili u da odem!

PASTORKA: Ali nemojte, molim vas, ja se ne smejem vama.

DIREKTOR (Pastorki): Trebalo bi da se oseate poastvovani da vas predstavlja...

PRVA GLUMICA (Odmah, gnevno): ''Ta tamo!"

PASTORKA: Ali nisam to vama kazala, verujte! Govorila sam o sebi, jer ne mogu da vidim sebe u vama, eto. Ne znam, ni po emu... ni po emu ne lii na mene!

OTAC: Jeste, to je; vidite, gospodine! Na izraz...

DIREKTOR: Ta kakav va izraz! Mislite li vi da sa sobom nosite svoj izraz? Nikako!

OTAC: Kako? Nemamo svoj izraz?

DIREKTOR: Nikako! Va izraz dobija ovde svoju sadrinu, ovde mu glumci daju telo i lik, glas i pokret. Glumci, koji su umeli da dadu izraz mnogo uzvienijoj sadrini prema kojoj je ta vaa tako siuna; a ako se bude odrala na sceni, verujte, to e biti zasluga samo mojih glumaca.

OTAC: Ne usuujem se da vam protivureim, gospodine. Ali, verujte, za nas je

to uasna patnja; za nas, ovakve kakve nas vidite, sa ovim telom, sa ovim likom...

DIREKTOR (Prekidajui nestrpljivo): minka e to popraviti, sve e to minka popraviti, dragi gospodine, sve to se odnosi na lik!

OTAC: U redu; ali glas, pokret...

DIREKTOR: Oh, najzad! Ovde, vi kao vi ne moete da budete! Ovde postoji glumac koji vas predstavlja; i gotovo!

OTAC: Razumem, gospodine. Ali sada, ini mi se, pogaam zato nas ni na autor, koji nas je video ovako ive, nije hteo postaviti na scenu. Neu da vream vae glumce. Bog da me sauva! Ali pri pomisli da me sada predstavlja ne znam ko...

PRVI GLUMAC (Ustajui i oholo polazei prema njemu, praen veselim Mladim Glumicama koje e se smejati): Ja, ako nemate nita protiv.

OTAC (Ponizno i blago): Veoma sam poaen, gospodine. (Poklonie se) Ali eto, mislim, ma koliko se gospodin trudio, svom svojom voljom i umetnou, da me primi u sebe... (Zbunie se)

PRVI GLUMAC: Dovrite, dovrite. Smeh kod Glumica.

OTAC: Eto, da kaem, vaa gluma, ak i kad upotrebljavate minku da biste liili na mene... kako da kaem, sa tim vaim stasom... (svi Glumci e se nasmejati) teko da e moi mene da prikae, da me prikae onakvim kakav

stvarno jesam. To e pre da bude, ne govorimo o liku, pre e da bude onakav kakav vi smatrate da sam ja, kakvim me vi oseate, ako me oseate, a ne onakav kakvim ja samog sebe oseam. I ini mi se da onaj koji treba da o nama sudi mora o tome da vodi rauna.

DIREKTOR: Vi se, kanda, brinete o sudu kritike? I ja jo to sluam! Pustite kritiare neka priaju. A mi se postarajmo da postavimo komediju, ako moemo! (Odvajajui se i gledajui okolo) Hajdemo, hajdemo! Je li scena ve postavljena? (Glumcima i glumicama) Sklonite se, sklonite! Pustite me da vidim. (Sii e sa pozornice) Ne gubimo vie vremena! (Pastorki) Mislite li da je ovako dobro?

PASTORKA: Pravo da vam kaem ja se ne snalazim.

DIREKTOR: Ta idite, molim vas? Neete valjda da vam izgradim istu onakvu sobu koja se nalazila iza radnje Madam Pae! (Ocu) Rekoste salon na cvetove?

OTAC: Da, gospodine. Beo.

DIREKTOR: Nije beo; prugast je; ali ne mari! to se tie nametaja, ini mi se da je, otprilike, u redu! Taj stoi primaknite malo vie napred, ovamo! Binski radnici e izvriti nareenje.

DIREKTOR (Rekvizitaru): A vi potraite jedan koverat, plaviast ako je moguno, i dajte ga gospodinu. (Pokae Oca)

REKVIZITAR: Koverat za pisma?

DIREKTOR I OTAC: Za pisma, za pisma.

REKVIZITAR: Odmah! (Izii e)

DIREKTOR: Hajdemo! U prvoj sceni je Gospoica. (Istupie Prva glumica) Ne, vi priekajte! Rekoh, Gospoica. (Pokazae Pastorku) Vi ete posmatrati...

PASTORKA (Dodajui odmah): Kako je proivljavam!

PRVA GLUMICA (Pogoena): Umeu i ja da ivim u njoj, ne sumnjajte, im ponem!

DIREKTOR (Hvatajui se za glavu): Gospodo moja, ne priajmo vie naprazno! Dakle, u prvoj sceni je Gospoica sa Madam Pae. Oh, (zbunie se, gledae oko sebe i popee se ponovo na pozornicu), a ta Madam Pae?

OTAC: Nije sa nama, gospodine.

DIREKTOR: ta da radimo?

OTAC: Ali iva je, iva je i ona!

DIREKTOR: Dobro! Ali gde je?

OTAC: Evo, pustite me da kaem. (Obraajui se Glumicama) Kad bi mi gospoe uinile uslugu i dale mi za asak svoje eire.

GLUMICE (Neto iznenaene, a neto smejui se, u horu): ta? eire? ta kae? Zato? Pazi, molim te!

DIREKTOR: ta ete sa eirima? Glumci e se nasmejati.

OTAC: O, nita, hou za trenutak da ih stavim na ove iviluke. A trebalo bi da neka gospoa bude tako ljubazna pa da skine i mantil.

GLUMCI (Kao gore): I mantil? A zatim? Mora biti da je lud!

PONEKA GLUMICA (Kao gore): Ali zato? Zato samo mantil?

OTAC: Da ih za trenutak obesim... uinite mi tu uslugu. Hoete li?

GLUMICE (Smejui se i dalje, skidaju eire, poneka i mantil, i veaju ih na iviluke): to da ne? Evo! Ali to je, zaista, smeno! Treba li da ih izloimo!

OTAC: Ba tako, gospoo: da ih izloite, ovako!

DIREKTOR: Ali moe li se znati zato?

OTAC: Evo zato, gospodine: ako joj bolje pripremimo scenu, privuena moda stvarima kojima trguje, ko zna da nee doi k nama... (Pozivajui ostale da pogledaju prema ulazu u dnu pozornice) Gledajte! Gledajte! Vrata u dnu e se otvoriti i zakoraknue unutra Madam Pae, silno debela enetina, sa pompeznom perikom boje argarepe i crvenom ruom po strani, nosei je na panski nain; sva namazana, odevena s nezgrapnom elegancijom u dreavo utu svilu; u jednoj ruci joj je lepeza od perja, a u drugoj, podignutoj, dri zapaljenu cigaretu. Kada se ona ukae, Glumci i Direktor sjurie niz stepenice sa pozornice, tresavi od straha, i potrae prolazom. Meutim,

Pastorka e pritrati Madam Pae, ponizno, kao da se nalazi pred svojom Gazdaricom.

PASTORKA (Pritravi): Evo je! Evo je!

OTAC (Sav presrean): Ona je! Znao sam ja! Tu je!

DIREKTOR (Savlaujui prvo zaprepaenje, ljutito): Kakvi su to trikovi?

PRVI GLUMAC (Skoro istovremeno): Pa gde se mi to nalazimo?

MLADI GLUMAC (Kao gore): Otkuda se sad ova pojavila?

MLADA GLUMICA (Kao gore): uvali su je negde!

PRVA GLUMICA (Kao gore): To je nekakva opsena.

OTAC (Nadvikujui proteste): Ali dozvolite! Zato u ime jedne obine istine, istine injenica, hoete da pokvarite ovo udo jedne stvarnosti koja se raa, stvarnosti koja je zazvana, privuena, stvorena samom scenom i koja ima mnogo vie prava nego vi da ovde ivi; jer je mnogo istinitija od vas samih? Koja e Glumica meu vama da kreira Madam Pae? E pa, dobro, to je Madam Pae! Dozvoliete mi da e Glumica koja je bude kreirala biti manje istinita od nje same! Pazite: moja erka ju je prepoznala i odmah joj je prila! Pogledajte samo, samo pogledajte tu scenu! Direktor i Glumci, neodluni, popee se ponovo na pozornicu. Ali dok Glumci protestuju i Otac odgovara, ispod glasa, veoma tiho, ukratko: prirodno, kako inae ne bi bilo moguno da se odigra na pozornici, poee scena izmeu Pastorke i Madam Pae. Kada se, na Oevo upozorenje, Glumci budu okrenuli

videe Madam Pae kako Pastorki, uhvativi je za podbradak, podie glavu; za trenutak e paljivo sluati, jer nee moi da razaberu rei; odmah zatim e se razoarati.

DIREKTOR: Pa onda?

PRVI GLUMAC: ta to govori?

PRVA GLUMICA: Nita se ne uje!

MLADI GLUMAC: Jae! Jae!

PASTORKA (Odvojivi se od Madam Pae, koja e se smeiti nekakvim dragocenim osmehom, stupie pred Glumce): ''Jae"! ta jae? To nisu stvari koje se mogu glasno kazati. Ja sam ih mogla glasno rei da bih ga osramotila, (pokae Oca) to je moja osveta! Ali sa Madam je drukije: tu je robija posredi!

DIREKTOR: Lepo, bogme! Znai, to je tako! Ali ovde, draga moja, treba da vas uju! Ne ujemo ni mi, na pozornici! Zamislite tek kada se tu i publika nae! Treba izvesti scenu. Uostalom, moete slobodno glasno razgovarati izmeu sebe, jer mi neemo biti ovde, kao sada, da vas sluamo: treba da igrate kao da ste same, u sobi iza radnje, i kao da vas niko ne uje. Pastorka e, maliciozno se smeei, nekoliko puta prstom draesno pokazati da nije tako.

DIREKTOR: Kako da ne?

PASTORKA (Ispod glasa, tajanstveno): Ima neko ko e da nas uje, gospodine, ako ona (pokae Madam Pae) govori glasno!

DIREKTOR (Potpuno zaprepaen): Treba li jo neko da iskrsne? Glumci e krenuti kao da ponovo ele da pobegnu sa pozornice.

OTAC: Ne, ne, gospodine. Ona misli na mene. Ja treba da budem tamo iza vrata, u iekivanju, i Madam to zna. Dozvolite mi: idem da bih odmah bio spreman. (Uputie se)

DIREKTOR (Zaustavljajui ga): Ali ne, saekajte! Ovde treba potovati pozorine propise! Pre nego to vi doete na red...

PASTORKA (Prekidajui ga): Evo me, odmah! Odmah! Kaem vam, umirem, umirem od elje da proivim ovu scenu! Ako je on sad spreman, ja sam i te kako spremna!

DIREKTOR (Viui): Ali treba, najpre, da jasno vidimo scenu izmeu vas i te tamo. (Pokae Madam Pae) Shvatate li ve jednom?

PASTORKA: O boe sveti, gospodine: rekla mi je ono to ve znate, da je mama opet loe uradila svoj posao; da je materijal upropaen; i da ja moram da imam strpljenja ako hou da nas ona, u naoj bedi i dalje pomae.

MADAM PAE (Krene napred, pridaje sebi nekakav velik znaaj): Eh da, senjor; jer ja ne traiti korist...

DIREKTOR (Skoro prestravljen): Kako, kako? Zar tako govori? Svi Glumci e prsnuti u buan smeh.

PASTORKA (Smejui se takoe): Da, gospodine, govori tako, nekako meano, vrlo smeno!

MADAM PAE: Ah, ini se meni nepristojno da se oni mene smeju, ako ja sebe silim govoriti kako mogu italijanski, gospodine!

DIREKTOR: Ali, ne! Naprotiv! Tako, tako govorite, gospoo! Siguran efekat! Ne moe biti bolje, da bi se na malo komian nain razbila teka situacija. Govorite tako, ba tako! Odlino!

PASTORKA: Vrlo dobro! to da ne? To e biti sjajan efekat: uti na takvom jeziku izvesne predloge! Siguran efekat, jer lii skoro na alu, gospodine! Svakako emo se nasmejati kada nam se kae da ima ''neko staro gospodin" koji hoe ''sa mnom zabavljati" - zar ne, Madam?

MADAM PAE: Staro, da, staro, lepotice; najboljo za tebe; koji, iako se ne dopadne tebe, barem je pametno!

MAJKA (Pobunivi se, na iznenaenje i zaprepaenje svih Glumaca koji na nju dosad nisu obraali panju, i koji e sada, na njenu viku, skoiti, smejui se, daje zadre, jer e ona dotle ve uspeti da strgne sa Madam Pae njenu periku i da je obori na zemlju): Vetice! Vetice! Ubico! Moju ker!

PASTORKA (Pritravi da zadri Majku): Nemoj, mama, nemoj! Nemoj, pobogu!

OTAC (Pritravi i on, istovremeno): Smiri se, smiri! Sedi!

MAJKA: Sklanjajte je onda dalje od mene!

PASTORKA (Direktoru, koji e takoe pritrati): Nikako nee biti moguno da mama ostane ovde!

OTAC (Obraajui se Direktoru): Ne mogu biti zajedno! I zbog toga, vidite, pri naem dolasku ta tamo i nije bila sa nama! Ako budu zajedno, shvatiete, neminovno e sve poeti pre vremena.

DIREKTOR: Ne mari! Ne mari! Za sada neka to bude prva skica! Sve e dobro doi, kako bih bolje povezao, pa i ovako konfuzno, razne elemente. (Obraajui se Majci i vodei je da sedne na njeno mesto) Hajdete, gospoo, budite mirni, smirite se: sedite! Pastorka e u meuvremenu doi nasred pozornice i obratie se Madam Pae.

PASTORKA: Ustanite, ustanite, Madam Pae.

MADAM PAE (Uvreeno): O, ne, hvala lepo! Nipoto ja tu ostati s tvoja majka prisutna.

PASTORKA: Hajde, uvedite ''to staro gospodin" da se sa mnom zabavlja! (Okrenuvi se prema svima, zapovedniki) Treba ve jednom da damo tu scenu! De, de, napred! (Obraa se Madam Pae) A vi odlazite!

MADAM PAE: Hoe, hoe - sigurno... Izii e pokupivi svoju periku i gordo gledajui Glumce koji e joj zapljeskati, smejui se podrugljivo.

PASTORKA (Ocu): A vi uite! Nema potrebe da zaobilazite! Doite ovamo! Pravite se kao da ste ve uli! Evo: ja stojim ovde, oborene glave - sva stidljiva! Pa hajde! Dajte glasa od sebe! Kaite meni nepoznatim glasom, kao neko ko dolazi spolja: ''Dobar dan, gospoice..."

DIREKTOR (Siavi sa pozornice): Pazi molim te! Ko ovde upravlja, vi ili ja? (Ocu, koji e neodluno i smeteno posmatrati) Izvrite to: poite do kraja ne izlazei, i vratite se natrag. Skoro prestravljen, Otac e izvriti nareenje. Bie veoma bled; ali ve e iveti u tom svom kreiranom ivotu, prilazie s osmehom, kao da je daleko od njega drama koja e se na nj sruiti. Glumci e odmah paljivo poeti da prate scenu.

DIREKTOR (Tiho, uurbano, aptau u koljki): A vi da piete, sada!

SCENA OTAC (Pribliavajui se i govorei nepoznatim glasom): Dobar dan, gospoice.

PASTORKA (Oborene glave, sa uzdranom odvratnou): Dobar dan.

OTAC (Pogledae je malo ispod njenog eira koji joj skoro skriva lice i, spazivi da je veoma mlada, uzviknue skoro u sebi, neto od zadovoljstva, a neto iz bojazni da se ne kompromituje u riskantnoj avanturi): O... Ali, nee biti da vam je prvi put, zar ne, da ovamo dolazite?

PASTORKA (Kao gore): Ne, gospodine.

OTAC: Jeste li jo kada dolazili? (I poto Pastorka bude potvrdno klimnula glavom) Vie nego jednom? (Malo e saekati odgovor; pogledae joj ponovo

lice ispod eira, nasmeie se, paerei) Pa onda, nemojte... ne bi vie trebalo da ste takvi... Dozvolite da vam ja skinem taj eir?

PASTORKA (Odmah, da bi ga preduhitrila, uzdravajui odvratnost): Nemojte, gospodine: sama u ga skinuti! Uradie to uurbano, grevito. Majka, na suprotnoj strani, prisustvujui toj sceni sa Sinom i sa drugo dvoje manje dece, koja su nekako vie njega, uvek uz nju, bie kao na iglama i pratie razliitim izrazima - bola, gneva, zabrinutosti, uasa - rei i pokrete to dvoje; as e kriti lice, a as e jecati.

MAJKA: Boe! boe moj!

OTAC (Na taj jecaj e se za jedan dug trenutak kao skameniti; onda e nastaviti istim glasom): Dajte mi, ja u ga odloiti. (Uzee joj eir iz ruke) Uz tako, lepu, dragu glavicu pristajao bi lepi eir. Hoete li da mi pomognete da posle izaberemo jedan od ovih kod Madam? Neete?

MLADA GLUMICA (Prekidajui): Pazite samo! To su nai eiri!

DIREKTOR (Odmah, veoma ljut): Tiina, bogamu! Ne pravite se duhoviti. Ovo je scena! (Obraajui se Pastorki) Molim vas, nastavite, gospoice!

PASTORKA (Nastavljajui): Ne, hvala, gospodine.

OTAC: Hajde, nemojte me odbiti! Primite. Uvrediete me, inae... Ima ih lepih, pogledajte! Obradovali bismo i Madam. Zato ih ovde i stavlja!

PASTORKA: Ali nemojte, gospodine, vidite: ne bih ga mogla ni nositi.

OTAC: Bojite li se moda ta e pomisliti kod kue kad vas odjednom ugledaju sa novim eirom? Manite! Znate kako se to radi? Znate li ta se kae kod kue?

PASTORKA (Grozniavo, jer ne moe vie da izdri): Ne zbog toga, gospodine! Ne bih ga mogla nositi, jer sam... kako vidite: mogli ste ve da primetite! (Pokae crnu haljinu)

OTAC: O, u crnini! Oprostite. Vidim, vidim. Molim vas da mi oprostite. Verujte da mi je zaista ao.

PASTORKA (Napreui se i osmelivi se da bi svladala odurnost i gaenje): Dosta, dosta, gospodine! Ja treba vama da zahvalim, a ne da se vi rastuujete i alostite. Zaboravite ono to sam kazala. I zbog mene, jasno... (Nastojae da se nasmei, pa e dodati) Ne bi trebalo da mislim da sam ovako odevena.

DIREKTOR (Prekidajui, okrenut aptau u koljki i penjui se na pozornicu): Stanite! Stanite! Nemojte pisati, izostavite, izostavite ove poslednje rei! (Obraajui se Ocu i Pastorki) Vrlo dobro! Vrlo dobro! (Onda samo Ocu) Ovde ete vi nastaviti, kao to smo se dogovorili! (Glumcima) Draestan ovaj prizor sa eirom, zar ne?

PASTORKA: E da, ali ono najbolje tek dolazi! to ne idemo dalje?

DIREKTOR: Strpite se za trenutak! (Obraajui se ponovo Glumcima) Jasno, ovo treba igrati sa izvesnom leernou...

PRVI GLUMAC: Da, ivahno!

PRVA GLUMICA: Pa da, to je sasvim lako! (Prvom glumcu) Moemo odmah da probamo, zar ne?

PRVI GLUMAC: Oh, to se mene tie... Evo, prei u odmah tamo da bih mogao da uem na vrata! (Izii e da bi mogao da se vrati na vrata kulise u dnu)

DIREKTOR (Prvoj glumici): Onda, pazite, zavrena je scena izmeu vas i Madam Pae, scena koju u posle ja da napiem. Vi se nalazite... Ta kuda ste krenuli?

PRVA GLUMICA: Saekajte da stavim eir... (Uzee eir sa iviluka i stavie ga na glavu)

DIREKTOR: O da, vrlo dobro! Vi, dakle, ostajete tu oborene glave.

PASTORKA (Zabavljena time): Ali nije odevena u crno!

PRVA GLUMICA: Biu odevena u crno, i to mnogo skladnije od vas!

DIREKTOR (Pastorki): utite, molim vas! Gledajte sada! Imaete i da nauite! (Pljesnuvi rukama) Hajdemo! Hajdemo! Ulazak! Sii e ponovo sa pozornice da bi dobio utisak o sceni. Otvorie se vrata u dnu i pojavie se Prvi glumac sa ivahnim, drskim izgledom galantnog staria. Scena koju e glumci odigrati od prvih rei e izgledati sasvim drukije, mada ni po emu nee dobiti prizvuk parodije; pre e izgledati kao da je ulepana. Prirodno, Pastorka i Otac, poto uopte nee moi da poznaju sebe u Prvoj glumici i Prvom glumcu, sluajui kako oni izgovaraju njihove sopstvene rei, izraavae na razne naine, as pokretima, as osmesima, pa onda i otvorenim protestom,

utiske koje budu imali - iznenaenje, uenje, patnju, itd., kao to e se docnije videti. Razgovetno e se uti aptaev glas.

PRVI GLUMAC: Dobar dan, gospoice...

OTAC (Odmah, ne uspevajui da se savlada): Ta nije tako! Pastorka, videi Prvog glumca kako ulazi i kazuje te rei, prasnue u smeh.

DIREKTOR (Razbenjen): Tiina! A vi prestaiite ve jednom da se smejete! Tako ne moemo dalje!

PASTORKA (Dolazei iz prednjeg dela pozornice): Ali dozvolite, to je sasvim razumljivo, gospodine! Gospoica (pokae Prvu glumicu) stoji mirno, na svome mestu; ali kad bih ja bila na njenom mestu, uveravam vas da bih na takvo ''Dobar dan", izgovoreno tim glasom i na taj nain, prasnula u smeh, ba onako kao to sam uradila!

OTAC (Priavi neto i on): Eto, taj izgled, taj ton...

DIREKTOR: Ma kakav izgled! Kakav ton! Sklonite se i pustite me da posmatram probu!

PRVI GLUMAC (Istupajui napred): Ako moram da igram starca koji dolazi u neku kuu na sumnjivom glasu...

DIREKTOR: Ali ne obazirite se na to, zaboga! Nastavite, nastavite, odlino je! (Oekujui da Glumac nastavi) Dakle...

PRVI GLUMAC: Dobar dan, gospoice...

PRVA GLUMICA: Dobar dan...

PRVI GLUMAC (Ponovie pokret Oca i pogledae ispod eira, pa e onda izraziti najpre zadovoljstvo, pa bojazan): O... ali, nee biti da vam je prvi put, nadam se...

OTAC (Ne odolevi, ispravlja): Nije nadam se nego zar ne?, zar ne?

DIREKTOR: Kae zar ne - upitno.

PRVI GLUMAC (Pokazujui aptaa): Ja sam uo nadam se!

DIREKTOR: Dobro, to je sasvim svejedno! Zar ne ili nadam se. Nastavite, nastavite. Moda samo neto manje naglaeno. Evo, ja u izvesti, pazite... (Popee se na pozornicu i izvee taj deo, poev od ulaska) Dobar dan, gospoice...

PRVA GLUMICA: Dobar dan.

DIREKTOR: O... ali... (obraajui se Prvom glumcu da bi on zapazio kako je pogledao Prvu Glumicu ispod eira) Iznenaenje... bojazan i zadovoljstvo... (Nastavljajui okrenut Prvoj glumici) Nee biti da vam je prvi put, zar ne, da ovamo dolazite... (Obratie se ponovo Prvom glumcu uz znaajan pogled) Je li vam jasno? (Prvoj glumici) A onda vi: ''Ne, gospodine". (Ponovo Prvom glumcu) No, kako da kaem? Souplesse! (Sii e sa pozornice)

PRVA GLUMICA: Ne, gospodine...

PRVI GLUMAC: Jeste li jo kada dolazili? Vie nego jednom?

DIREKTOR: Ta ne! Pustite najpre da ona (pokae Prvu glumicu) potvrdno klimne glavom. ''Jeste li jo kad dolazili?" Prva glumica e malo dii glavu, sklapajui s mukom oi kao da joj je odvratno, pa e na jedno Direktorovo ''hajdete" klimnuti dva puta glavom.

PASTORKA (Ne odolevajui): O, boe moj! (I odmah e rukom zapuiti usta da se ne bi nasmejala)

DIREKTOR (Okrenuvi se): ta je?

PASTORKA (Odmah): Nita, nita!

DIREKTOR (Prvom glumcu): Sada vi, sada vi, produite!

PRVI GLUMAC: Vie nego jednom? Pa onda, nemojte... Ne bi vie trebalo da ste takvi... Dozvolite da vam ja skinem taj eir? Ove poslednje rei Prvi Glumac e izgovoriti takvim glasom i propratie ih takvim pokretom, da Pastorka, koja i dalje dri ruku na ustima, ma koliko se obuzdavala, nee uspeti da zadri smeh koji e prasnuti neodoljivo kroz prste na ruci kojom pokriva usta.

PRVA GLUMICA (Rasrena, vratie se na svoje mesto): Nisam ja, valjda, ovde da izigravam ludu za tu tamo!

PRVI GLUMAC: Ni ja! Prekinimo ve jednom sa tim!

DIREKTOR (Pastorki, viui): Prestanite! Prestanite ve jednom!

PASTORKA: Da, da, oprostite... oprostite...

DIREKTOR: Vi ste nevaspitani! Eto to ste vi! Uobraeni!

OTAC (Nastojei da se umea): Jeste, gospodine, tako je, tako; ali oprostite joj...

DIREKTOR (Penjui se na pozornicu): ta da oprostim? To je nepristojno!

OTAC: Jeste, gospodine, ali verujte, verujte da se dobija tako udan utisak...

DIREKTOR: udan? Kako udan? Zato udan?

OTAC: Ja se divim vaim Glumcima, zaista im se divim. Onom gospodinu (pokae Prvog Glumca), Gospoici (pokae Prvu glumicu) ali, eto, izvesno je oni nisu mi...

DIREKTOR: Sigurno! Kako hoete da budu vi, kad su glumci?

OTAC: Ba tako, glumci! I igraju oboje dobro nae uloge. Ali verujte da to nama izgleda neto sasvim drugo, to bi htelo da bude isto, a nije!

DIREKTOR: Kako nije? Pa onda ta je?

OTAC: Neto, to postaje njihovo; a prestaje da bude nae.

DIREKTOR: Pa to je neminovno! Ve sam vam kazao!

OTAC: Jeste, razumem, razumem...

DIREKTOR: Pa onda, dosta! (Obraajui se Glumcima) Znai da emo sami probati, onako kako se to i radi. Probati pred autorima - za mene je uvek bilo prokletstvo! Nikada nisu zadovoljni! (Obraajui se Ocu i Pastorki) Hajde, da nastavimo s vama; da vidimo hoe li biti moguno da se vie ne smejete.

PASTORKA: O, neu vie, neu vie! Sada je na redu ono najglavnije za mene; budite bez brige!

DIREKTOR: Dakle, kada vi kaete: ''Zaboravite ono to sam kazala... i zbog mene, jasno!" (Obraajui se Ocu) Vi treba odmah da nastavite: ''Razumem, o razumem..." I da odmah zapitate...

PASTORKA (Prekidajui): Kako? ta?

DIREKTOR: Za razlog Vae crnine!

PASTORKA: Ali nije tako, gospodine! Pazite, kada sam mu ja rekla da ne treba da misli da sam tako odevena, znate ta mi je on odgovorio? ''E, pa dobro! Pa onda da skinemo, da skinemo odmah tu haljinicu!"

DIREKTOR: Divno! Odlino! Da uskomeamo celo pozorite?!

PASTORKA: Ali to je istina!

DIREKTOR: Kakva istina, molim vas! Nalazimo se u pozoritu! Istina, do izvesne granice!

PASTORKA: Pa ta onda hoete, molim vas?

DIREKTOR: Videete, videete! Prepustite to meni, sada!

PASTORKA: Ne, gospodine! Od sveg mog gaenja, od svih bolnih i gadnih razloga zbog kojih sam ja ''ova" i ''ovakva", vi biste hteli da nainite nekakvu romantino-sentimentalnu burgiju u kojoj e me on zapitati zato sam u crnini, a ja u mu uplakana odgovoriti da mi je pre dva meseca umro tatica. Ne, ne, dragi gospodine! On treba da mi kae ono to mi je i rekao: ''Pa onda da skinemo, da skinemo odmah tu haljinicu!" A ja, sa svom svojom alosti i tugom u srcu, pola sam tamo, vidite, tamo, iza tog paravana, i ovim prstima, koji mi igraju od srama, od gnuanja, otkopala sam mider, haljinu...

DIREKTOR (Hvatajui se za kosu): Zaboga! ta govorite?

PASTORKA (Viui, pomamno): Istinu! Istinu, gospodine!

DIREKTOR: Dobro, ne poriem, bie da je to istina... I razumem, razumem sav va uas, gospoice; ali shvatite i vi da sve to nije moguno na pozornici!

PASTORKA: Nije moguno? E pa hvala vam lepo, ja neu tu da ostanem!

DIREKTOR: Ali nemojte, vidite...

PASTORKA: Neu da ostanem! Neu! Ono to je moguno na pozornini vi ste tamo, jedan i drugi, zajedno odredili! Hvala! To mi je sasvim jasno! On hoe odmah da pree (izvetaeno) na svoje duevne muke; ali ja hou svoju dramu da igram! Svoju!

DIREKTOR (Kome je ve dosadilo, trgnuvi se odluno): Oh, vau! Naposletku, nije re samo o vaoj, dozvolite! Tu su i drugi! Njegova drama (pokae Oca), drama vae majke! Ne valja da se jedno lice toliko istakne, ovlada celom scenom i potisne sve ostale. Treba uklopiti sve u skladnu celinu i igrati ono to se predstavljati moe! Znam i ja da svako u sebi ima svoj ivot i da hoe da ga izrazi. Ali upravo tu i jeste tekoa: treba izraziti samo ono to je potrebno, to je u vezi sa drugima; a time ipak dati da se nasluti i ostali deo ivota koji ostaje u nama! Lepo bi to bilo kad bi svako lice u kakvom lepom monologu, ili jednostavno u nekom predavanju moglo da istrese pred publiku sve ono to se u njemu kuva. (Dobroudno, pomirljivo) Treba da se savladate, gospoice. I verujte mi, u vaem sopstvenom interesu; jer, upozoravam vas, moe da ostavi rav utisak ta pomamna tenja za razgoliavanjem, to ogoreno gnuanje, kad ste, oprostite mi, i vi sami priznali da ste se, pre njega, i sa drugima nalazili kod Madam Pae, i to vie nego jednom!

PASTORKA (Oborivi glavu, dubokim glasom, pribirajui se izvesno vreme): Istina! Ali imajte na umu da te druge za mene takoe on predstavlja.

DIREKTOR (Ne razumevajui): Kako to, druge? ta hoete da kaete?

PASTORKA: Za onoga ko je posrnuo, za sve grehe koji slede, nije li uvek kriv onaj prvi koji je uzrokovao pad. Meni je on kriv, i pre mog roenja. Pogledajte ga; pa recite da nije tako!

DIREKTOR: Odlino! I zar vam se ini da je mali teret grie savesti koji on nosi? Dajte mu priliku da to predstavi!

PASTORKA: A dozvolite, kako? Kako on moe da predstavi svu svoju

''plemenitu" griu savesti, sve svoje ''moralne" patnje, kad vi hoete da mu pritedite tu grozotu to je jednog lepog dana naao u svom zagrljaju, poto ju je pozvao da skine crninu koju nosi zbog skore alosti, ve enu i ve posrnulu, onu istu devojicu, gospodine, onu istu devojicu koju je iao da gleda pri izlasku iz kole. Ove poslednje rei izgovorie glasom drhtavim od uzbuenja. Majka, sluajui njene rei, svladana provalom nezadrivog jada, koji e se u prvi mah izraziti ponekim priguenim jecanjem, briznue u oajniki pla. Uzbuenje e obuzeti sve. Duga pauza.

PASTORKA (Dodae, smrknuta i odluna, im se Majka pone smirivati): Sada smo jo sami ovde, publici nepoznati. Sutra ete vi o nama dati onakvu predstavu kakvu budete hteli, postavivi je po svojoj volji. Ali hoete li stvarno da vidite dramu? Da vidite kako je izbila, kako se desila?

DIREKTOR: Pa kako da ne, to i traim, da bih ve sada mogao iz toga da izvadim ono to se moe izvaditi!

PASTORKA: Dobro, naredite da izie ta majka.

MAJKA (Izranjajui s vriskom iz svoga plaa): Ne, ne! Nemojte dozvoliti, gospodine! Nemojte dozvoliti!

DIREKTOR: Samo da bih video, gospoo!

MAJKA: Ja ne mogu! Ne mogu!

DIREKTOR: Ali, oprostite, kad se sve ve dogodilo! Ne mogu da shvatim!

MAJKA: Ne, dogaa se i sada, dogaa se stalno! Moj ljuti bol nije prividan, gospodine! Ja sam stalno iva i prisutna u svakom trenutku svoga bola, koji se obnavlja, stalno iv i prisutan. Ali ova dva maliana, da li ste ih uli da govore? Ne mogu vie da govore, gospodine! Dre se jo za mene da bi moj bol iveo i bio prisutan u meni: ali njih, za njih, vie nema, nema ih vie! A ova, gospodine, (pokae Pastorku) pobegla je od mene i izgubila se, izgubila... Ako je ja jo vidim ovde to je samo zato, samo zato da bi stalno obnavljala taj ivi i uvek prisutni bol, bol koji sam i zbog nje prepatila!

OTAC (Sveano): Veni trenutak, kako sam vam kazao, gospodine! Ona (pokae Pastorku) je ovde da bi me uhvatila i zadrala u onom prolaznom, sramotnom asu mog ivota; da bi me zakaila, pribila zauvek za stub sramote. Ona se ne moe toga odrei, a vi mi, gospodine, doista to ne moete pritedeti.

DIREKTOR: Dobro, ja i ne kaem da to ne treba igrati: to e i biti sr celog prvog ina, sve dok ne doemo do njenog iznenaenja! (Pokae Majku)

OTAC: Da. Jer je to moja osuda, gospodine: sva naa strast treba da doe do vrhunca u njenom zavrnom kriku! (Pokae i on Majku)

PASTORKA: Jo mi zvoni u uima! Do ludila me je doveo taj krik! - Moete me predstaviti kako god hoete, gospodine: - ne mari! ak i odevenu; samo neka mi barem ruke - samo ruke - budu gole, jer, pogledajte, stojei ovako (pribliie se Ocu i naslonie mu glavu na grudi) s glavom naslonjenom ovako i rukama oko njegovog vrata, videla sam, ovde na ruci, kako kuca jedna ila; i onda, kao da mi je samo ta ila ulivala odvratnost, zamurih, ovako, ovako, i zagnjurih glavu u njegove grudi! (Okrenuvi se Majci) Vikni, mama, vikni! (Zagnjurie

glavu u oeve grudi i, podignuvi ramena kako ne bi ula krik, dodae glasom punim priguena bola) Krikni, kao to si onda kriknula!

MAJKA (Baci se da ih razdvoji): Ne! Keri moja, keri! (I poto ju je odvojila od njega) Grenie, neovee, to je moja ki! Zar ne vidi da je to moja ki?

DIREKTOR (Odstupivi na taj krik sve do ograde, usred prepasti koja je zavladala Glumcima); Odlino; ba odlino! A onda, zavesa, zavesa!

OTAC (Dotravi do njega, grevito): Jeste, jeste: doista je tako bilo, gospodine!

DIREKTOR (Zadivljen i ubeen): Pa da, sigurno! Zavesa! Zavesa! Na ponovljene uzvike Direktora, Mehaniar e spustiti zavesu, ostavivi napolju, kod ograde, Direktora i Oca.

DIREKTOR (Gledajui gore, sa uzdignutim rukama): Ba je stoka! Kaem zavesa da bih oznaio da in treba ovako da se zavri a on stvarno sputa zavesu! (Ocu, povukavi jedan kraj zavese, da bi se vratio na pozornicu) Da, da, odlino! Odlino! Sjajan efekat! Treba ovako da se zavri. Siguran sam, siguran za uspeh ovog, prvog ina. (Zai e sa Ocem za zavesu) Kada se podigne zavesa videe se da su Mehaniari i Dekorateri razgradili onu prvu scenu i da su postavili mali batenski bazen. Sa jedne strane pozornice sedee, jedni pored drugih, Glumci, a sa druge strane Lica. Direktor e stajati usred pozornice u stavu razmiljanja, uhvaivi se rukom za bradu.

DIREKTOR (Trgne se posle kratke pauze): O, stigli smo, dakle, dakle, do drugog ina! Pustite meni, pustite meni da izvedem onako kako smo se pre dogovorili, pa e sve biti u redu!

PASTORKA: Na ulazak u njegovu kuu (pokae Oca) u inat tome tamo! (Pokae Sina)

DIREKTOR (Nestrpljiv): Dobro, ali pustite to meni, kaem vam!

PASTORKA: Samo da se jasno vidi njegovo protivljenje!

MAJKA (Iz svog ugla, klimajui glavom): Sa svim onim to nam se posle toga desilo...

PASTORKA (Okrenuvi se naglo prema njoj): Ne mari! to je nama gore utoliko vea gria savesti kod njega!

DIREKTOR (Nestrpljiv): Razumem, razumem! I o tome e se voditi rauna, naroito u poetku! Ne brinite!

MAJKA (Moleivo): Ali, gospodine, uradite tako da se dobro moe shvatiti, moje savesti radi, da sam ja na svaki nain nastojala...

PASTORKA (Prekida je prezrivo, i nastavlja): Da me smiri, da mi savetuje da mu ne treba taj inat uiniti! (Direktoru) Udovoljite joj, udovoljite joj, jer ja tako... ja u tome silno uivam: to ga ona pokornije moli, to vie pokuava da ga raznei, on se dri na sve veem odstojanju: ''odsutan"! Kakvo uivanje!

DIREKTOR: Hoemo li ve jednom da ponemo s tim drugim inom?

PASTORKA: Neu vie ni re da kaem! Samo pazite: nee biti moguno da se ceo in izvede u bati, kao to biste vi hteli!

DIREKTOR: Zato nee biti moguno?

PASTORKA: Zato to je on (pokae ponovo Sina) stalno u svojoj sobi, izdvojen! A onda, u kui treba da se izvede cela uloga tog jadnog deka, izgubljenog, kao to sam vam kazala.

DIREKTOR: O da! Ali, s druge strane, razumeete, ne moemo poveati natpise, ili ovako otvoreno menjati scenu, tri-etiri puta u jednom inu!

PRVI GLUMAC: Jednom se i tako radilo...

DIREKTOR: Jeste, kada je publika bila kao ta devojica tamo!

PRVA GLUMICA: I iluzije mnogo jednostavnije!

OTAC (Odjednom, na ustajui): Iluzija? Zaboga, ne pominjite iluziju! Ne upotrebljavajte tu re koja je za nas naroito bolna!

DIREKTOR (Zbunjen): A to da ne, dozvolite?

OTAC: Jeste, bolna! Bolna! Trebalo bi to da shvatite!

DIREKTOR: A onda kako da kaemo? Kako da kaemo za iluziju koju treba da stvorimo, ovde, gledaocima.

PRVI GLUMAC: I to naom igrom...

DIREKTOR: Iluziju neke stvarnosti!

OTAC: Ja vas razumem, gospodine. Meutim, moda vi nas ne moete da razumete. Oprostite! Jer, vidite, vi i vai glumci imate pred oima i treba da je tako - samo svoju igru.

PRVA GLUMICA (Prekidajui, ljuta): Kakva igra! Nismo valjda deca! Ovde se ozbiljno glumi.

OTAC: Ne poriem. Mislim, u stvari, na igru koja je vaa umetnost i koja upravo i treba da da - kako kae gospodin - potpunu iluziju stvarnosti.

DIREKTOR: Eto, ba tako!

OTAC: A pomislite sada mi (pokae sebe i ostalih pet Lica) i nemamo druge realnosti sem ove iluzije!

DIREKTOR (Zbunjen, gledajui svoje Glumce koji e isto tako izgledati kao da su u nedoumici): ta bi to trebalo da znai?

OTAC (Poto ih je za trenutak posmatrao, sa bledim osmehom na licu): Pa da, gospodo! Koju drugu da imamo? Ono to je za vas iluzija koju treba stvoriti, za nas je, naprotiv, jedina naa realnost. (Kratka pauza. Poi e nekoliko koraka prema Direktoru i dodae) Ali, uostalom, ne samo za nas, pazite! Dobro razmislite. (Pogledae ga u oi) Da li biste mi mogli rei ko ste vi? (I ostae sa prstom uprtim u njega)

DIREKTOR (Uznemiren, sa preseenim osmehom na licu): Kako ko sam? Ja sam ja!

OTAC: A kada bih vam ja kazao da to nije istina zato to ste vi - ja?

DIREKTOR: Odgovorio bih vam da ste ludak! Glumci e se nasmejati.

OTAC: Imate pravo to se rugate, jer ovde se igra; (Direktoru) a vi mi moete primetiti da samo igre radi taj gospodin (pokae Prvog glumca) koji je ''on", treba da bude i ''ja", a ja sam ''ovaj ovde". Vidite li da sam vas uhvatio u klopku? Glumci e se ponovo nasmejati.

DIREKTOR (Nervozan): Pa to ste ve maloas kazali! Ponavljate?

OTAC: Ne, ne. Nisam stvarno to hteo da kaem. ak vas pozivam da ostavimo ovu igru (pogleda Prvu glumicu, kao da bi je preduhitrio) umetniku, umetniku - koju vi obino izvodite sa vaim glumcima; pa u vas sada ponovo ozbiljno zapitati: ko ste vi?

DIREKTOR (Obraajui se svojim Glumcima, skoro van sebe od uda, a ujedno i razljuen): Oh, ali treba biti ba bezobrazan! Neko ko se izdaje za lice dolazi mene da pita ko sam!

OTAC (Dostojanstveno, ali bez nadutosti): Jedno lice, gospodine, moe uvek da zapita jednog oveka ko je. Jer lice zaista ima svoj ivot, sa sopstvenim obelejima, po emu je uvek ''neko". Dok ovek - ne kaem sada za vas - ovek uopte, moe da bude i ''niko".

DIREKTOR: Dobro! Ali vi to mene pitate, mene - Direktora! Reditelja! Shvatate li?!

OTAC (Skoro prigueno, sladunjavo, ponizno): Samo da bih saznao, gospodine, da li vi zaista sadanjeg sebe vidite onako kao to, na primer, vidite onog sebe iz prolosti, sa svim iluzijama koje ste onda imali, sa svim stvarima, u sebi i oko sebe, kako su vam onda izgledale - a one su onda za vas postojale, stvarno postojale! Dakle, gospodine: mislei ponovo na one iluzije kojih sada vie nemate, na sve one stvari koje vam sada ne izgledaju vie ''onakvim" kao nekada - zar tada nemate oseanje da vam nestaju pod nogama - da ne kaem ove pozorine daske - nego da vam nestaje zemlja pod nogama, jer moete zakljuiti da ete ''takvi" kao to se sada oseate, da e vam celo vae sadanje bie takvo kakvo je, sutra neminovno izgledati kao iluzija.

DIREKTOR (Ne shvati dobro, smeten neobinom argumentacijom): Pa onda? ta hoete time da kaete?

OTAC: O nita, gospodine. Da vam pokaem da ako mi (opet e pokazati sebe i ostala Lica) osim iluzije nemamo druge realnosti, da bi onda bilo dobro kada biste i vi posumnjali u svoju realnost, u to to danas udiete i dodirujete, jer je i ta realnost - kao i ona jueranja - osuena da vam se sutra otkrije kao iluzija.

DIREKTOR (Odluivi se da to okrene na smeh): Odlino! Kaite jo i to da ste vi, sa komedijom koju ste doli da mi izvedete, istinitiji i stvarniji od mene!

OTAC (S najveom ozbiljnou): U to nema sumnje, gospodine!

DIREKTOR: A, tako?

OTAC: Mislio sam da ste to shvatili jo u poetku.

DIREKTOR: Stvarniji od mene?

OTAC: Pa da, kad se vaa stvarnost menja od danas do sutra...

DIREKTOR: Zna se da moe da se menja, sigurno! Menja se neprestano kao i u svih drugih!

OTAC (S uzvikom): Ali naa ne, gospodine! Vidite li? U tome i jeste razlika! Ne menja se, ne moe da se menja, niti da bude drukija, nikada, jer je ve odreena ''ova" - zauvek (to je uasno, gospodine) nepromenljiva realnost; i trebalo bi da vas obuzme jeza kad se nama pribliavate!

DIREKTOR (Naglo stupivi pred njega, jer mu je odjednom sinula ideja): Hteo bih samo da znam da li se ikada moglo videti neko lice koje, izlazei iz svoje uloge, poinje tako da sebe brani, iznosi, objanjava, kao to to vi radite? Da li biste mi to mogli rei? Ja ga nikada nisam video!

OTAC: Niste ga nikad videli zato to pisci obino kriju muke svoga stvaranja. Kada su lica pred svojim autorom, iva, zaista iva, ovaj ima samo da prati njihove rei, njihove pokrete, koje mu sama ona predlau; i on treba da ih zamilja i stvara kako oni hoe i teko njemu ako tako ne postupi! Kada se jedno lice rodi, stekne takvu nezavisiost, ak i u odnosu na svoga autora, da ga ostali mogu zamiljati u nizu drugih situacija u koje autor nije ni pomislio da ga dovede; moe, ponekad, i da mu se prida takav smisao koji autoru nije nikada ni na um pao!

DIREKTOR: Da, da, to mi je poznato!

OTAC: I to se onda nama udite? Zamislite kakva je nesrea za jedno lice da se rodi ivo, iz fantazije nekog autora, koji mu onda uskrauje ivot; recite mi onda, nema li to lice razloga da tako naputeno, ivo a bez ivota, krene da radi ono to mi radimo, sada, ovde pred vama, poto smo pre toga dugo, dugo, verujte, ubeivali samog autora i pojavljivali se pred njim - as ja, as ona, (pokae Pastorku) a as ta jadna mati...

PASTORKA (Krenuvi napred kao u snu): Istina, gospodine, i ja, i ja, toliko puta da bih ga dovela u iskuenje, u onoj njegovoj radnoj sobi punoj sete, u suton, kada on, zavaljen u fotelji, nije mogao da se rei da upali svetlost, i putao je da mu sobom ovlada tama i da ona oivi od nas koji smo dolazili da ga mamimo. (Kao da sebe jo vidi u toj sobi i kao da joj smeta prisustvo svih tih Glumaca) Kad bi svi oni mogli da odu i da nas ostave same! Mama tamo, s tim sinom, ja s tom devojicom, taj deko uvek sam, pa ja s njim (pokae ovla Oca) - pa onda ja sama, sama... u onoj tami (odjednom e skoiti kao da hoe da uhvati sebe u onoj svojoj viziji koja joj sija u onoj tami, iva) Oh, moj ivot! Kakve scene, kakve scene smo mu predlagali! A ja, ja sam ga vie od sviju dovodila u iskuenje!

OTAC: Da! Ali moda si ba ti kriva, to tvoje navaljivanje, ta tvoja neumerenost!

PASTORKA: Kojeta! Pa on je sam hteo da budem takva! (Prie Direktoru kao da hoe da mu saopti neto u poverenju) Pre verujem, gospodine, da je to zbog nezadovoljstva, ili zbog prezira prema pozoritu, prema onakvom pozoritu kakvo publika obino gleda i hoe...

DIREKTOR: Dalje, dalje, boe sveti, preimo na injenice, gospodo moja!

PASTORKA: Oprostite, ali mi izgleda da injenica imate napretek, posle naeg ulaska u njegovu kuu! (Pokae Oca) Rekoste da ne moete poveati natpise i menjati scenu svakih pet minuta.

DIREKTOR: Jeste! Tako je! Ali treba ih sloiti, grupisati u jednovremenu i zgusnutu radnju; a ne kao to biste vi hteli: najpre da vidite svog malog brata kako se vraa iz kole, pa tumara po mranim sobama i skriva se iza vrata da bi razmiljao o svemu, pri emu - kako rekoste?

PASTORKA: Kopni, gospodine, kopni!

DIREKTOR: Nikada nisam uo za tu re! No, dobro: ''i oi mu samo rastu", je li tako?

PASTORKA: Jeste, gospodine: eno ga tamo! (Pokae brata koji stoji uz Majku)

DIREKTOR: Bravo! Pa onda biste hteli da se ona devojica istovremeno igra u bati, nita ne znajui. Jedan u kui, a druga u bati, da li je to moguno?

PASTORKA: Ah, na suncu, gospodine, sva radosna! Njena radost, njeno veselje u toj bati mi je sva nagrada. Izvuena iz one jadne i turobne sobe gde smo sve etvoro spavali - i ja s njom - ja, zamislite - grozei se nad svojim ukaljanim telom, pored nje koja me je vrsto, vrsto stezala svojim nenim i nevinim ruicama. U bati, tek to bi me ugledala, poletela bi da me uhvati za ruku. Velike cvetove nije zapaala; traila je samo one ''maje", ''maje" i elela je da mi ih pokae, s takvom radou s takvom neopisivom radou! Govorei tako, razdirana seanjem, briznue u dug, oajniki pla, a glava e joj

klonuti na ruke naslonjene na stoi. Uzbuenje e ovladati svima. Direktor e joj se skoro oinski pribliiti i, da bi je uteio, rei e.

DIREKTOR: Nainiemo i batu, nainiemo i batu, ne brinite: i videete da ete biti zadovoljni. Kulise emo tamo postaviti. (Zovnuvi po imenu jednog Dekoratera) Hej, spusti mi neko stablo! Dva mala empresa, ovde, pred ovaj bazen! Videe se kako se odozgo na pozornicu sputaju dva mala empresa. Pritravi, Mehaniar e ih prikucati za daske.

DIREKTOR (Pastorki): Kako-tako, samo da se doara slika. (Pozvae po imenu Dekoratera) Hej, daj i horizont!

DEKORATER (Odozgo): ta?

DIREKTOR: Horizont! Jednu kulisu, ovamo iza bazena! Odozgo e se spustiti belo platno.

DIREKTOR: Ali ne belu! Rekao sam ti - horizont! Ne smeta, ostavi; ja u popraviti. (Pozvae) Halo, elektriar, pogasi sve i daj atmosferu meseine... plavo, plavo na reflektor i na platno. Tako! Dosta! Posle toga e nastati neki tajanstveni prizor pod meseinom, koji e prisiliti Glumce da govore i da se kreu kao da je vee u nekoj bati obasjanoj meseinom.

DIREKTOR (Pastorki): Eto gledajte! Umesto da se skriva iza vrata po sobama, na deak sada moe da tumara po bati, skrivajui se iza drvea. Ali razumeete da e se teko nai neka devojica koja bi umela da sa vama izvede onaj prizor sa cveem. (Obraajui se Deaku) Priite, priite vi, radije! Da

konkretizujemo malo! (Poto se Deko ne bude pomakao) Doite, doite! (Onda, povlaei ga napred, nastojei da mu dri pravo glavu, koja e da klope svaki put kada je on bude ispustio) Kaem vam ja, kakve nezgode sa ovim Dekom... Pa kakav je to?... Boe mili, trebalo bi ipak da neto prozbori... (Prii e mu, stavie mu ruku na rame i povee ga iza empresa) Doite, doite malo ovamo; dajte da vidim! Sakrijte se ovde... Tako... Pomolite glavu, kao da posmatrate. (Odmai e se da vidi efekat; i im Deak bude izveo ono to se od njega trai, rei e, uz zaprepaenje Glumaca, koji e biti veoma impresionirani) O, vrlo dobro... Odlino... (Obraajui se Pastorki) Kako bi bilo da Devojica, iznenadivi ga ovako, dotri do njega i izvue mu makar neku re?

PASTORKA (Ustajui): Ne nadajte se da e progovoriti, dok je onaj prisutan! (Pokae Sina) Trebalo bi da najpre njega uklonite.

SIN (Uputivi se odluno stepenicama): Ta odmah! Presrean sam! Drugo i ne traim!

DIREKTOR (Zadravi ga odmah): Ne! Kuda ete? ekajte! Majka e ustati, zgranuta, muena milju da e on stvarno otii i instiktivno e podii ruke kao da hoe da ga zadri iako se nee mai sa svoga mesta.

SIN (Stigavi do ograde, Direktoru, koji e ga zadravati): Ovde ja nemam ta da radim! Pustite me da odem, molim vas! Pustite me!

DIREKTOR: Kako nemate ta da radite?

PASTORKA (Mirno, ironino): Ne zadravajte ga! Neka ide!

OTAC: Treba da predstavlja onu jezivu scenu sa svojom majkom u bati!

SIN (Odmah, odluno, ponosno): Ja neu nita da predstavljam! Rekao sam jo u poetku! (Direktoru) Pustite me da odem!

PASTORKA (Dotravi, Direktoru): Dozvoljavate, gospodine? (Spustie mu ruke kojima zadrava Sina) Pustite ga! (Zatim, obrativi se njemu, im ga Direktor bude pustio) Hajde, idi! (Sin e ostati nagnut prema stepenicama, ali, kao da ga neke tajanstvene sile vezuju, nee moi da sie niz stepenice; onda, na uenje i zaprepaenje Glumaca, krenue polako du ograde prema stepenicama na drugoj strani pozornice; ali kada i tamo stigne, ostae isto tako nagnut a da nee moi da sie. Pastorka, koja e ga pratiti izazovnim pogledom, prasnue u smeh. Ne moe, vidite? Ne moe! Mora silom da ostane ovde, kao da je lancem vezan. Kad ja ne beim odavde, uza sve ono to treba da se desi - ba zbog mrnje koju oseam prema njemu, da ga vie ne bih morala da gledam kad sam ja jo ovde i podnosim da ga gledam i da budem u njegovom drutvu pomislite da li on moe da ode, on koji mora, mora da ostane ovde, uz tog krasnog oca i uz tu majku, koji nemaju druge dece sem njega... (Obraajui se Majci) Hajde, ustani, mama! Doi... (Obraajui se Direktoru i pokazujui Majku) Pazite, bila je ustala, bila je ustala samo da bi ga zadrala... (Majci, privlaei je skoro maginom snagom) Doi, doi... (Onda Direktoru) Pomislite kako je njoj teko pri dui kada treba da pokae vaim Glumcima ono to osea; ali toliko ezne da se njemu priblii da je - evo - vidite - spremna da proivi svoju scenu! Majka e se zaista primai, i im Pastorka bude izrekla poslednje rei, rairie ruke u znak pristanka.

SIN (Odmah): Oh, ali ja ne! Ne ja! Kad ne mogu da odem, ostau; ali, ponavljam vam, ja neu nita da predstavljam!

OTAC (Direktoru, drhtei od besa): Ali vi ga moete prisiliti, gospodine!

SIN: Niko me ne moe prisiliti!

OTAC: Ja u te prisiliti!

PASTORKA: Priekajte! Priekajte! Najpre, Devojica da ue u bazen! (Potrae da uzme Devojicu, sagnue se pred njom, i uzee joj lice u ruke) Jadno drago moje, gleda izgubljeno, tim tvojim lepim oima; ko zna ta ti misli gde si! Na pozornici smo, draga! ta je to pozornica? Vidi? Tu se igrom spremaju ozbiljne stvari. Treba da igramo komediju. I mi emo je sada igrati. Zna, izistinski! I ti... (Zagrlie je, stavivi je u krilo ljuljae je malo na rukama) O, milo, milo moje, kakvu runu komediju e ti igrati! Kakva uasna stvar je za tebe smiljena! Bata, bazen... Eh, nije pravi, zna se! U tome i jeste nesrea: ovde je sve lano! Ali, moda se tebi, devojici, vie svia takav bazen nego onaj pravi; da bi mogla da se igra, je li? Al' ne, igra je za druge; a ne za tebe, na alost, jer ti si istinita, mila, i igra se istinski u pravom bazenu, lepom, velikom, zelenom, s mnogo trske koja baca senku i ogleda se u vodi, i sa mnogo mnogo paia koji plivaju po njoj, razbijajui tu senku. Ti hoe da uhvati jedno pae... (S vriskom koji e sve ispuniti strahom) Ne, Rozeto moja, ne! Mama ne mari za tebe zbog sina nitkova! Ja, - sa svim svojim ludostima... a taj tamo... (Ostavie Devojicu i obratie se Deaku sa izrazom uobiajenim kada se njemu obraa) ta e tu, uvek sa tim izrazom kao da trai milostinju? I ti e biti kriv ako se ta mala udavi: zbog tog tvog stava, kao da ja, kada sam vas uvela u ovu kuu, nisam platila za sve vas! (Zgrabie ga za ruku da bi ga prisilila da je izvue iz

depa) ta tu dri? ta krije? Napolje, napolje tu ruku! (Istrgnue mu ruku iz depa i na uas sviju videe se da u njoj dri pitolj. Posmatrae ga izvesno vreme kao da je zadovoljna; onda e kazati, sva smrknuta) Aa! Gde si ga nabavio? (I poto Deak, sav ustraen, s raskolaenim oima i praznim pogledom, nee odgovoriti) Ludo, umesto da sebe ubijem, ja, da sam na tvom mestu, ubila bih jednoga od one dvojice; ili obojicu: i oca i sina! Gurnue ga iza empresa za kojim je on stajao; onda e uzeti Devojicu i spustie je u bazen, tako da se ne moe videti; na kraju e tu klonuti, s licem meu rukama naslonjenim na ivicu bazena.

DIREKTOR: Odlino! (Obraajui se Sinu) A u isto vreme...

SIN (Prezrivo): Ta ta u isto vreme! Nije istina, gospodine! Nije bilo nikakve scene izmeu mene i nje! (Pokae Majku) U meuvremenu, Druga Glumica i Mladi Glumac e se odvojiti od grupe Glumaca; ona e veoma paljivo posmatrati Majku koja e stajati pred njom, a on e posmatrati Sina, kako bi docnije mogli da izvedu njihove uloge.

MAJKA: Da, istina je, gospodine! Ja sam bila ula u njegovu sobu.

SIN: U moju sobu, jeste li uli? A ne u batu!

DIREKTOR: Ali to nije vano! Treba sabiti radnju, rekao sam!

SIN (Spazivi da ga Mladi Glumac posmatra): ta vi hoete?

MLADI GLUMAC: Nita, posmatram vas.

SIN (Okrenuvi se na drugu stranu prema Drugoj Glumici): O, a ovde ste vi? Da biste mogli izvesti njenu ulogu? (Pokae Majku)

DIREKTOR: Tako je! Tako je! I trebalo bi, ini mi se, da ste im zahvalni na toj panji!

SIN: O, da! Hvala! Zar jo niste shvatili da ovu komediju vi ne moete izvesti. Vi nas uopte ne nosite u sebi, a vai Glumci nas gledaju spolja. Mislite li da je moguno iveti pred jednim ogledalom koje ne samo da nas sleuje slikom naeg sopstvenog izraza, ve nam ga vraa tako izvitoperenog da se ne moemo prepoznati?

OTAC: To je tano! To je tano! Uverite se ve jednom!

DIREKTOR (Mladom Glumcu i Drugoj Glumici): Dobro, sklonite se!

SIN: Uzalud! Ja ne uestvujem!

DIREKTOR: utite sada, i pustite me da ujem vau majku! (Majci) Uli ste? Pa onda?

MAJKA: Da gospodine, u njegovu sobu, jer vie nisam mogla da izdrim. Htela sam da svalim sa srca teret koji me titi. Ali im me je ugledao...

SIN: Nije bilo nikakve scene! Otiao sam; otiao da ne napravim scenu. Jer ja nikada nisam pravio scene. Jeste li razumeli?

MAJKA: Istina je! Tako je! Tako je!

DIREKTOR: Ali sada ipak treba da se izvede ta scena izmeu vas i njega! To je preko potrebno!

MAJKA: to se mene tie, gospodine, ja sam spremna. Kad biste mi Vi bar dali tu mogunost da govorim s njim, da mu kaem sve to mi je na srcu.

OTAC (Pribliivi se Sinu, silovito): Ti e je izvesti! Zbog svoje majke! Zbog nje!

SIN (Odluniji nego ikad): Neu!

OTAC (Zgrabivi ga za grudi i prodrmavi ga): Za ime boga, posluaj! Pokori se! Zar ne uje kako te moli? Zar nisi sin?

SIN (Zgrabivi ga na isti nain): Ne i ne! I prestani ve jednom! Opte uzbuenje. Majka, uplaena gledae da se umea i da ih razdvoji.

MAJKA (Kao gore): Za boga miloga! Za boga miloga!

OTAC (Ne putajui ga): Mora da poslua! Mora!

SIN (Rve se s njim i oborie ga na kraju na pod, blizu stepenica, na opte zgraavanje): Kakva te to pomama spopala? Ne libi se da pred svima iznese svoju i nau sramotu! Neu! Neu! I postupam tako po volji onoga koji nije hteo da nas postavi na scenu!

DIREKTOR: Kako? A doli ste ovamo?!

SIN (Pokazujui Oca): On, a ne ja!

DIREKTOR: A zar i vi niste ovde!

SIN: On je hteo da doe, i dovukao je sve nas. I zaloio se da sa vama tamo kombinuje ne samo ono to se desilo, nego i ono to se nije desilo, kao da mu ono prvo nije dovoljno!

DIREKTOR: Ali recite, recite bar vi ta se desilo! Recite meni! Izili ste iz svoje sobe a da nita niste kazali?

SIN (Kolebajui se za trenutak): Nita. Ba zato da ne bih napravio scenu!

DIREKTOR (Izazivajui ga): Pa onda, ta ste onda uradili?

SIN (Napravi nekoliko koraka po prednjem delu pozornice, uz napregnutu panju svih ostalih): Nita... Prolazei batom... (Zastane, setan, zamiljen)

DIREKTOR (Nagonei ga da sve vie kazuje, impresioniran njegovom uzdrljivou): I onda, prolazei batom?

SIN (Oajan, krijui lice rukom): Zato me gonite da vam kaem, gospodine? To je uasno! Majka e sva drhtati, uz priguene jecaje, i gledae prema bazenu.

DIREKTOR (Primetivi taj pogled, obratie se tiho Sinu, strepei sve vie): Devojica?

SIN (Gledajui pravo, u salu): Tamo, u bazenu...

OTAC (Leei na podu, pokazujui saaljivo Majku): A ona je ila za njim, gospodine!

DIREKTOR (Sinu, uzbueno): A vi, onda?

SIN (Stalno gledajui pravo, tiho): Pritrah, pojurih da je izvuem... Ali odjednom zastadoh, jer iza tih stabala ugledah neto to me sledi: deak, deak nepomian, gleda ludakim oima udavljenu sestricu. Pastorka pognuta uz bazen da bi prikrila Devojicu, oglasie se kao iz dubine, jecajui oajniki. Pauza.

SIN: Htedoh se pribliiti, i onda... Iza stabala, gde je Deak ostao skriven, odjeknue pucanj iz revolvera.

MAJKA (S bolnim krikom, pritravi sa Sinom i svim Glumcima, usred opteg metea): Sine! Sine moj! (I zatim, usred zbrke i nepovezanih povika ostalih) U pomo! U pomo!

DIREKTOR (Usred vriske, nastojei da se probije, dok e Deaka podii i odneti iza belog platna): Je li ranjen? Je li stvarno povreen? Svi, osim Direktora i Oca koji e ostati na podu blizu stepepica, nestae iza zadnje kulise koja slui umesto horizonta, i ostae tamo jedno vreme uzbueno se dogovarajui. Zatim, s jedne i drugnj strane kulise, Glumci e se vratiti na scenu.

PRVA GLUMICA (Vraajui se s desna, oaloena): Umro je! Jadan deko! Umro je! Strano!

PRVI GLUMAC (Vraajui se s leva, smejui se): Kojeta! To je privid! Privid! Ne verujte!

DRUGI GLUMCI S DESNA: Kakav privid! Stvarno, stvarno je umro!

GLUMCI S LEVA: Nije! Prividno! Prividno!

OTAC (Ustajui i nadvikujui se s njima): Kakva prividnost! To je stvarnost, stvarnost, gospodo! Stvarnost! (I nestae i on, sav oajan, iza kulise)

DIREKTOR (Ne moe vie da izdri): Prividnost! Stvarnost! Haj'te svi do avola! Svetlo! Svetlo! Svetlo! (Odjednom e cela pozornica i cela sala zasijati bletavim svetlom. Direktor e odahnuti kao da se oslobodio neke more i svi e se pogledati, izgubljeni, u neizvesnosti.) Uh! Nikada mi se nita slino nije desilo! Zbog njih sam izgubio ceo dan! (Pogledae na sat) Idite, idite! Vie ne moemo da radimo. Dockan je da nastavimo probu. Dovienja, dovee! (I im Glumci budu otili pozdravivi ga) Hej, Elektriaru pogasi sva svetla! (Nee uspeti ni da zavri a u pozoritu e zavladati najcrnji mrak) Ih, bogamu! Ostavi barem neku lampicu, da vidim kuda hodam! Odmah e se iza zadnje kulise, kao da je grekom ukljuen prekida, upaliti zeleni reflektor, koji e baciti ogromne i jasne senke Lica, sem Mladia i Devojice. im ih ugleda, Direktor e sav prestravljen pobei sa pozornice. Tada e se ugasiti reflektor iza kulise i pozornicu e ponovo obasjati plaviasta svetlost kao pre. Polako, s desne strane kulise pojavie se Sin, za njim Majka, s rukama ispruenim prema njemu; onda, s leva, e se pojaviti Otac. Zaustavie se

usred pozornice i ostae tu kao neki likovi iz snovienja. Pastorka e se pojaviti poslednja, dolazei s leva, i potrae stepenicama; zastae za trenutak na prvoj stepenici da pogleda ostala Lica i prasnue u kretav smeh, pa e sjuriti niz stepenica, potrae prolazom izmeu sedita; jo jednom e se zaustaviti i ponovo e se nasmejati, gledajui ono troje koji su ostali gore; izii e iz sale i jo jednom e se iz foajea zauti smeh. Malo docnije spustie se Zavesa.