2.6.

Atmosfera kao sfera ivotne sredine

Atmosfera predstavlja zatitni pokriva koji odrava ivot na Zemlji, obezbeujui ugljen-dioksid za fotosintezu i kiseonik za respiraciju (disanje). Ona je takoe izvor azota kojeg nitro-bakterije vezuju, a hemijska postrojenja za sintezu amonijaka koriste da bi se proizveo hemijski vezan azot; kljuna komponenta za ivot molekula. Kao deo hidrolokog ciklusa, atmosfera prenosi vodu od okeana do kopna. Konano, atmosfera, zahvaljujui prisustvu ozona, zatiuje ivi svet od tetnih posledica ultraljubiaste radijacije Sunca, te stabilizuje temperaturu na Zemlji. Poveana koncentracija gasova i tekih metala u atmosferi deluje tetno na mnoge biohemijske procese u biljkama kao i na zdravlje ljudi. Poznata je, na primer, fitotoksinost ozona (O3), koja se na liskama limuna ispoljava u vidu karakteristinih utih pega. Usporen rast biljaka javlja se i bez vidljivih oteenja. Kratka izloenost ozonu, pri priblinoj koncentraciji od samo 0,06 pmm, moe privremeno dvostruko usporiti brzinu fotosinteze kod nekih biljaka. 2.6.3 Litosfera kao sfera ivotne sredine

Litosfera ini sredinu na koje oveanstvo ivi i iz koje ono ekstrahuje najvei deo hrane, minerala i goriva (geosfera). Unutranost Zemlje je slojevito struktuirana, polazei od unutranjeg, gvoem bogatog jezgra u usijanom centru pa do tanke Zemljin kore. Najznaajniji deo geosfere, od znaaja za ivi svet, predstavlja zemljite nastalo je razraivanjem stena u kojem uestvuju fiziki, geohemijski i bioloki procesi, poznat kao litosfera. Ovo je sredina geosfere na kojoj biljke rastu i od koje zavisi opstanak gotovo svih terestrinih organizama. Produktivitet zemljita je uslovljen uslovima u ivotnoj sredini i prisustvom polutanata (zagaujuih suspstanci). Zemljita su porozna i u njima postoji vertikalna stratifikacija. Kako zemljite sadri vodu, velike koliine vetakih ubriva, pesticida i drugih materija koje se dodaju zemljitu, doprinose zagaenju vode i vazduha. Zemljite se, tako, javlja kao kljuna komponenta u geohemijskom ciklusu. Poput vodene sredine, zemljite prestavlja otvoren sistem koji podlee neprestanoj izemeni materije i energije sa atmosferom, hidrosferom i biosferom. 2.6.4. Antroposfera kao efera ivotne sredine

Antroposfera ispoljava razliite uticaje na ekosisteme. Ti uticaji mogu biti direktni (na primer, sea ume, poumljavanje, eliminisanje zona plavljenja i dr.) i indirektni, gde se najpre vri promena abiotikih uslova sredine (na primer, korienje vetakih ubriva, navodnjavanje, isuivanje, i dr.). Gradovi i naselja, kao specifine drutvene tvorevine, predstavljaju podruja koncentrisanih antropogenih uticaja na ivotnu sredinu i njene delove (hidrosferu, atmosferu i litosferu). Meudejstvo naselja/gradova i ekosistema je kompleksno, vrlo esto ambivalentno, a moe se konceptualizovati preko koncentrinih ekolokih krugova (Dangi, A. 1999). Razlikuju se, naime, tri ekoloka kruga: (1) centralni, koji obuhvata urbanu zonu grada, (2) srednji, koji obuhvata iru teritoriju grada (sa zonom prigradskih naselja) i (3) veliki, koji obuhvata i zonu interakcije sa irom okruenjem. Prema tipu interakcija sa ivotnom sredinom, gradovi/naselja mogu se podeliti na sledeih est tipova: (1) gradovi belih kragni, (2) gradovi sa lakom industrijom, (3) gradovi sa tekom industrijom, (4) rudarsko-industrijski gradovi, (5) rudarski gradovi i (6) megapolisi.

ATMOSFERA KAO KOMPLEKS EKOLOKIH FAKTORA

Atmosfera je nastala oslobaanjem gasova iz utrobe Zemlje. Najpre je dolo do oslobaanja vodene pare i ugljen-dioksida, to je dovelo do formiranja mora i okeana, kao i krenjaka u Zemljinoj kori. Kiseonik je nastao fotodisocijacijom vodene pare, pri emu je vodonik difundirao u vasionu (kao laki gas). Biljke su takoe oslobodile velike koliine koseonika. Od koseonika u gornjim slojevima nastao je ozon. Razvoj biljnog sveta na Zemlji, emu je pogodovao veliki sadraj ugljen-dioksida u vazduhu, doveo je do jo veeg oslobaanja kiseonika. Iz unutranjosti Zemlje je emitovan azot, kao neto tei molekul. Smatra se da je sadanji odnos azota i kiseonika u atmosferi uspostavljen pre deset miliona godina (Perkins, 1972). Atmosfera se sastoj od tankog sloja gasova koji prekiriva povrinu Zemlje. Ne razunajui vodu, atmosferski vazduh je sastavljen od 78,08% (zapreminsko uee) azota, 20,95% kiseonika, 0,934% argona i 0,036% ugljen-dioksida. Uobiajeno, vazduh sadri od 1 do 3 zapreminska procenta vodene pare. Uz to, vazduh sadri razliite gasove u ,,tragovima (u koncentracijama od oko 0,002%) kao to su: neon, helijum, metan, kripton, nitro-oksid, vodoni, sumpor-dioksid, ozon, azot-dioksid, amonijak i ugljen-monoksid. Atmosfera je podeljena na nekoliko slojeva na osnovu promene temperature i pritiska s visonom. Sa stanovita ekosfere, najznaajnija su dva sloja: troposfera i atmosfera. Troposfera se protee od povrine Zemlje do visine od priblino 11 km, a stratosfera, naredni sloj, od 11 do priblino 50 km. Temperatura troposferskog sloja se kree od 15 oC do prosene temperature od 56 oC na gornjoj granici ovog sloja. Prosena temperatura u stratosferi raste od 56 oC, (na njenoj donjoj granici), do 2 oC (na njenoj gornjoj granici). Vidan porast temperature u stratosferi, s porastom visine, objanjava se apsorpcijom solarne ultraljubiaste energije ozonom, O3. Premda se u ovom delu razmatraju razliiti ekoloki aspekti atmosfere, neophodno je ukazati na fotohemijske reakcije u atmosferi. Energija jednog fotona, kao to je poznato, izraava se relacijom E=h, gde je h Planck-ova konstanta, a , frekvencija svetlosti, koja je inverzno povezana sa talasnom duinom svetlosti. Poto ultraljubiasta (UV) radijacija ima veu frekvenciju od vidljivog dela spectra ona e, zbog toga, lake kidati veze u molekulima koji apsorbuju ovu radijaciju. 4.1.1. Ekoloki znaaj atmosphere

Atmosfera je zatitni omota koji odrava i neguje ivot na Zemlji, titei ga od dolazeeg, tetnog ultraljubiastog zraenja i jonizacije. Atmosfera je izvor ugljen-dioksida, koji je potreban biljkama za proces fotosinteze, kao i kiseonika, koji je neophodan za respiraciju (disanje). Ona takoe obezbeuje azot; posebne vrste bakterija ovaj sastojak atmosfere vezuju, prevodei ga u amonijak. Konano, atmosfera je bitan deo hidrolokog ciklusa, kroz koju, takoe, prolaze i drugi elementi (na primer, ugljenik i sumpor) u proces svog kruenja kroz ekosferu. Osnovna uloga atmosphere kao zatitnog tita Zemlje ogleda se u tome to ona apsorbuje veinu kosmikih zraka prispelih iz vasione i titi organizme od njihovih tetnih efekata. Atmosfera takoe apsorbuje najvei deo elektromagnetne radijacije Sunca, doputajui prolazak ove radijacije samo u podruju talasnih duina od 300 do 2.500 nm (blizu ultraljubiaste, vidljive i infracrvene radijacije) i od 0,01 do 40 m (radio talasi). Reapsorbovanjem znaajnog dela infracrvene radijacije, atmosfera vraa Sunevu energiju natrag, te tako stabilizuje temperaturu na Zemlji odravajui njenu prosenu vrednost u uskim granicama. Time se otklanjaju uslovi za izrazite temperaturne ekstreme koji se deavaju na ostalim planetama i satelitima koje ne okruuje dovoljno zatitni gasoviti omota.

4.1.

Fiziko-hemijske karakteristike atmosfere

Ekologiju kao nauku zanimaju posledice kretanja vazdunih masa u atmosferi, atmosferski toplotni bilans, hemijski sastav i reakcije. U nastojanju da se pronikne u mehanizam ovih veliina na klimu i vreme (svakako, meu najvanijim abiotikim faktorima), vano je razmotriti fiziko-hemijska svojstva atmosfere. Sastav atmosfere i koncentracijski odnosi komponenata u njoj zavise od niza faktora: (1) geografskih i klimatskih uslova, (2) nadmorske visine i (3) intenziteta enisije komponenata antropogenog porekla. Opadanje koncentracije komponenata je proporcionalno smanjenju gravitacione sile, to zavisi i od veliine molekula tih komponenata. Sastav atmosfere se, kao to je reeno, menja sa visionom. U delu atmosfere ispod visine od 100 km, njen sastav je uglavnom konstantan, pa se za taj sloj koristi termin homosfera. Atmosfera iznad visine od 100 km, odnosno heterosfera, promenljivog je sastava. i zavisi uglavnom od difuzionih procesa. Sastav atmosfere se unutar prvih nekoliko kilometara od povrine Zemlje ne menja znaajno. Posle dve glavne komponente (azota i kiseonika) i dve sporedne komponente (argona i ugljen-dioksida) u sastavu atmosfere su najzastupljenija sledea etiri plemenita gasa: neon (1,818 x 103%), helijum (5,24 x 104%), kripton (1,14 x 104%) i ksenon (8,27 x 106%). Konano, u neznatnim koliinama (,,tragovima), u atmosferi se nalaze i: CH 4*, CO, N2O*, NOx, HNO3, NH3*, H2*p, H2O2, HO, H2CO, CS2*a, OCS*a, SO2, I2, CClF2 i H3CCl3. Simbolom * oznaeni su bioloki izvori gasova u tragovima. Simboli p i a odnose se na doprinos fotohemijskih, odnosno, antropogenih naznaenih materija. Sve u svemu, tanak, prizemni sloj (do visine od 10 km) sadri 90% svih prisutnih komponenata u atmosferi. Slojevitost atmosfere se moe posmatrati i s obzirom na odigravanje hemijskih i drugih procesa. U tom smislu, razlikuju se hemisfera (protee se do visine od oko 110 km) i jonosfera (na visinama preko 110 km). U hemisferi, sloju od najveeg znaaja za ivi svet, odvijaju se hemijske reakcije, koje, u stvari, odreuju i njen sastav. U jonosferi, s druge strane, nalaze se samo joni. Promena pritiska i gustine sa nadmorskom visinom je jedno od najuoljivijih svojstava atmosfere. Sa porastom visine gustina atmosphere opada. Preko 99% od ukupne mase atmosfere zauzima prostor do visine od priblino 30 km od povrine Zemlje. Premda je ukupna masa atmosfere impozantna (iznosi priblino 5,14 x 105 tona), ona je priblino jednaka tek milionitom delu mase Zemlje. injenica da atmosferski pritisak opada priblino eksponencijalno sa porastom nadmorske visine odreuje, u najveoj meri, karakteristike atmosfere. Na visini od, recimo, 8 km, pritisak vazduha iznosi samo 39% od onog na nivou mora na temperature od 288 K. Karakteristike atmosfere ne variraju samo od nadmorske visine, ve i od vremena (sezone), lokacije (geografske irine), pa ak i od solarne aktivnosti. Ekstremne temperature i pritisci su prikazani na slici 3.1. Na veoma velikim nadmorskim visinama, uobiajeno reaktivne estice kao to su, na primer, atomski kiseonik (O), egzistiraju u duim vremenskim intervalima. Dugo prisustvo reaktivnog kiseonika je mogue jer je pritisak na ovim visinama nizak, ime se skrauje i razdaljina izmeu reagujuih estica to olakava koliziju (sudar ragujuih estica).

4.1.1. Stratifikacija atmosfere

Stratifikacija atmosfere, (prikazana na slici 3.2), vri se na osnovu relacija izmeu temperature i pritiska, nastalih izmeu fizikih i fotohemijskih procesa u vazduhu. Troposfera. Troposfera je najnii sloj koji se protee od nivoa mora do visine od 10 do 16 km. Ovaj sloj karakterie homogenost sastava u pogledu prisustva glavnih gasova, izuzev

vodene pare. Vazduh u troposferi se dobro mea usled konvekcionih strujanja. Gornja granica troposfere, na kojoj se postie temperatura od 56 oC varira kilometar ili vie u zavisnosti od terestrine sredine ispod, temperature i vremena. Homogena struktura troposfere potie usled neprestanog meanja gasova cirkulacijom vazdunih masa. Meutim, sadraj vodene pare u troposferi je ekstremno promenljiva veliina zbog formiranja oblaka, precipitacije i evaporacije vode iz terestrinih i marinskih ekosistema i vodenih rezervoara (basena).

Slika 3.1. Varijacija pritiska (prava linija) i temperature (izlomljena linija) sa visonom. Veoma niska temperatura troposfere na njenoj gornjoj granici slui kao barijera koja uzrokuje kondenzaciju vodene pare u led. Na taj nain se spreava da voda dospe na visine na kojima bi se ona mogla fotodisosovati; time bi nestao vodonik iz atmosfere. Opadanje temperature za suvi vazduh u troposferi iznosi 9,8 oC po km visine; odnosno, 6,5 oC po km visine za vlani vazduh. Troposfera sadri najvei deo atmosferske vode i vrstih estica, te je najznaajnija sa stanovita zagaenja vazduha. Troposfera je od stratosfere odvojena slojem tropopauzom u kojem vlada konstantna temperatura. Ovaj sloj se protee na visinama izmeu 20 i 30 km.

Slika 3.2. Slojevitost atmosfere. Stratosfera. Stratosfera je sledei sloj koji se prostire do visine od priblino 50 km od povrine Zemlje. Na gornjoj granici stratosfere vladaju temperature od 2 oC. Pritisci i temperature u stratosferi nalaze se u granicama od 1/10 do 1/1.000 odgovarajuih vrednosti u blizini povrne Zemlje. U stratosferi se odvija jedna od najznaajnijih fotohemijskih reakcija, zahvaljujui kojoj nastaje ozon. Ta reakcija je inicirana apsorpcijom jake energetske radijacije talasnih duina od 135 do 176 nanomentara (nm) i od 240 do 260 nm u molekulu kiseonika, O 2: O2 + h O + O (3.1)

Atomi kiseonika nastali u reakciji fotohemijske disocijacije molekula kiseonika, O 2, reaguju s molekulima kiseonika, stvarajui ozon (O3) na visinama izmeu 15 i 37 km, prema reakciji: O+ O + M O3 + M (3.2)

gde je M trea estica; to moe biti molekul azota, N 2, koji apsorbuje viak energije iz reakcije (3.2). Koncentracije ozona u stratosferi se kreu oko 0,20 ppm. Pretpostavlja se da deo tako nastalog ozona dospeva u donje slojeve atmosfere pod uticajem vertikalnih vazdunih strujanja. Ozon nastaje i u procesima elektrinih pranjenja u atmosferi. Formirani ozon je vrlo efikasan u apsorbovanju ultraljubiaste (UV) radijacije talasnih duina u podruju od 220 do 330 nm, to uslovljava primetan porast temperature u stratosferi (vidi sliku 3.1). Ozon, oigledno, predstavlja svojevrsni filter za uklanjanje najveeg dela

ultraljubiaste radijacije Sunevih zraka. U protivnom, dospevanje celokupne radijacije UV zraka na povinu Zemlje uzrokovalo bi niz neeljenih oboljenja kod ljudi (u prvom redu, rak koe) i ostalih organizama. Eventualno smanjenje sadraja ozona u zatitnom sloju dovelo bi, oigledno, do niza tetnih promena u ivotnoj sredini. Osnovni uzrok destrukcije ozonskog sloja u atmosferi je emisija pojedinih jedinjenja u gornje slojeve atmosfere, posebno jedinjenja koja sadre atome hlora. Jedinjenja strukture CFC i haloni se istiu svojim izrazito tetnim dejstvom na kompaktnost ozonskog sloja: naime, jedan atom hlora moe da razori od 10.000 do 100.000 molekula ozona Mezosfera. Iznad troposfere, prostire se mezosfera ija se gornja granica nalazi na visini od otprilike 85 km. Na ovoj visini postie se temperatura od priblino 56 oC. Osetan pad temperature u mezosferi pripisuje se odsustvu estica koje apsorbuju radijaciju. Iz gornjih slojeva mezosfere, kao i iz sledeeg atmosferskog sloja, molekuli i joni mogu kompletno da napuste atmosferu. Termosfera. Termosfera je zavrni, etvrti sloj atmosfere koji se karakterie izuzetno visokim temperaturama. Na gornjoj granici termosfere, ujedno i granici atmosfere, temperatura dostie vrednost od 1.200 oC. 4.2. Izvori zagaenja vazduha ist vazduh je osnov za zdravlje i ivot ljudi i itavog ekosistema. Vazduh je smea gasova koja ini atmosferu, a sastoji se priblino od 4/5 azota, 1/5 kiseonika i vrlo malih koliina plemenitih gasova, ugljen-dioksida, vodonika, ozona, vodene pare i raznih neistoa. Nevolje nastaju kada se ovaj odnos poremeti. Zagaeni vazduh utie na razliite naine na zdravlje ljudi i itav ekosistem. Atmosfera slui i kao sredstvo transporta zagaujuih materija do udaljenih lokacija i kao sredstvo zagaenja kopna i vode. Zagaenje vazduha zavisi prvenstveno od tipa zagaivaa. Prisustvo zagaujuih materija u vazduhu posledica je emisije iz tehnolokih procesa, industrijskih i kunih loita, motornih vozila, kao i razliitih fizikih i hemijskih procesa koji se odvijaju u atmosferi. Osnovne zagaujue materije su organska i neorganska praina, a, sumporni oksidi, azotni-oksidi, ugljen-monoksid, ugljen-dioksid i ugljenovodonici, dok su specifine materije razliite organske i neorganske materije, polen, spore gljiva i paprati, virusi i bakterije. Ugljen-monoksid (CO) je veoma otrovan gas, bez boje mirisa i ukusa. Ovaj gas nastaje prilikom nepotpunog sagorevanja fosilnih goriva. Koncetracija od 1% CO u vazduhu je smrtonosna. Ugljen-monoksid je toksian u visokim koncentracijama i indirektno doprinosi globalnom zagrevanju kao prekursor ozona. Emisije potiu uglavnom od saobraaja. U Evropi se emituje oko 125 M tona, ili 11% od ukupne svetske emisije ovog gasa. Procenjuje se da oko 70% emisije ugljen-dioksida i ugljen-monoksida potie iz mobilnih izvora zagaenja. Vie od 50% isparljivih organskih jedinjenja prisutnih u vazduhu i oko 90% benzena potie od drumskog saobraaja, koji je odgovoran za oko 90% ukupne emisije u gradovima. Emisija sumpor-dioksida (SO2) u Evropi iznosi 39 M tona godinje. Emisija SO 2 jedinjenja drastino je vea u zimskom nego u letnjem periodu, zbog sagorevanja fosilnih goriva. Zimski smog pojavljuje se najesce i najvie u centralnoj, juznoj i jugoistonoj Evropi. Zato su vlasti u dravama ovih regiona krenule u kampanju za redukciju upotrebe vozila u centralnim gradskim delovima. Koncentracija SO2 u atmosferi zapadno-evropskih gradova primetno je opala u odnosu na 1970. godinu. Pad koncentracije SO2 u atmosferi rezultat je redukcije korienja fosilnih goriva u zagrevanju domainstava. Sistematsko praenje kvaliteta vazduha podrazumeva praenje trendova koncentracija i ocenu kvaliteta u odnosu na granine vrednosti u urbanim sredinama, ispitivanje uticaja

zagaenog vazduha na zdravlje ljudi i ivotnu sredinu, preduzimanje preventivnih mera u svim segmentima, sagledavanje uticaja preduzetih mera na stepen zagaenosti vazduha i informisanje javnosti. Postojea zakonska regulativa u ovoj oblasti nalae formiranje mree stanica za merenje imisije koju sainjavaju: osnovna mrea stanica, osnovna mrea urbanih stanica, osnovna mrea stanica u industrijskim zonama, lokalne mree urbanih stanica za merenje imisije osnovnih zagaujuih materija i lokalne mree urbanih stanica za merenje imisije specifinih zagaujuih materija. Izduvni gasovi motornih vozila su pored industrije i sagorevanja raznih goriva u domainstvima glavni izvori zagaenja vazduha u gradskim sredinama.

U zavisnosti od intenziteta saobraaja, geografskih, klimatskih i meteorolokih uslova, neka podruja u gradskim anglomeracijama su vie izloena zagaenju vazduha, a neka manje.
Boravkom na mestima koja su vie izloena aerozagaenju ovek unosi u organizam otrovne materije koje direktno mogu ugroziti njegovo zdravlje. Jedna od odlika zagaenja vazduha je toksina magla koja moe biti vrlo opasna po ljudsko zdravlje. Poznat je dogaaj iz decembra 1952. godine kada je u Londonu smog odneo 4.000 ivota. Tih dana u vazduhu iznad britanske prestonice koncentracija ai je bila pet puta vea od uobiajene, a koliina sumpordioksida je bila znaajno poveana. 4.2.1. Drumski saobraaj i zagaenje atmosfere

Drumski saobraaj je jedan od glavnih aktivnih zagaivaa atmosfere. U izduvnim gasovima motornih vozila ima oko 180 organskih komponenti, od ega je 47% zasienih ugljenovodonika, 40% nezasienih ugljenovodonika, 7% raznih aromatinih jedinjenja, 4% aldehida i ketona, 1% fenola, 0,7% alkohola i dr. (prema WHO, UN, 1990). Veina ovih gasova se taloi pored puta ili ih vazdune struje raznose i na vee razdaljine. Pojedine opasne materije kao to su olovo i kadmijum kada se nau na tlu, na poljoprivrednom zemljitu, mogu biti apsorbovane u poljoprivredne kulture i dalje kroz lanac ishrane dospevaju u ljudski organizam. Mnogi gasovi dospevaju do atmosfere i na globalnom nivou pojaavaju efekat staklene bate i klimatskih promena. Prosena starost naih vozila je preko 14 godina, i ta vozila u velikom broju za svoj pogon koriste prevaziena i ekoloki tetna goriva. Posledice prisustva olova, sumporovih i azotnih oksida u biosferi dostiu zabrinjavajue razmere. Najvei zagaivai atmosfere su motorna vozila koja koriste motorne benzine koji u svom sadraju kao aditiv imaju jedinjenja olova (tetrametil ili tetraetil-olovo) i vozila koja za svoj pogon koriste dizel gorivo sa velikim primesama sumpora. Novi aditivi koji se danas ubacuju u benzin, a koji zamenjuju alkil-olovo, su aromatini ugljenovodonoci kao benzen ili njegovi derivati (toulen ili etil-benzen) ili kiseonini derivati ugljenovodonika kao, na primer, alkoholi (metanol i etanol) i neki etri (metil tercijarni butil etar ili etil tercijarni butil etar). Uloga ovih aditiva je i dalje ostala ista, da se popravi oktanska mo benzina i da se umanji ekspolozivnost vazduh-benzinske smee. Za razliku od olova tokom sagorevanja novih benzina sagorevaju i svi aditivi. Ovi novi benzini, poznati pod nazivom bezolovni ili reformulisani i dalje sadre niz toksinih i kancerogenih supstanci. Ovi benzini mogu da daju usled loeg sagorevanja i neke nove kancerogene supstance. Savremena automobilska industrija na izduvnoj strani motora ugrauje katalizator koji dovrava proces sagorevanja benzina i omoguava da se u prirodu emituju uglavnom bezopasni derivati sagorevanja. Bezolovni benzin je proizvod koji je, kada se pravilno koristi, skoro bezopasan po zdravlje coveka, ali ipak indirektno doprinosi optoj degradaciji ivotne sredine, jer se tokom sagorevanja benzina razvija CO2 koji, kako se zna, doprinosi poveavanju efekta staklene bate, tj. utie na globalne klimatske promene na planeti Zemlji.

Bio-dizel je teno bio-gorivo, proizvedeno iz poljoprivrednih kultura, kao obnovljivih resursa, koje u potpunosti moe da zameni fosilno gorivo u motorima sa unutranjim sagorevanjem. Bio-dizel se dobija iz biljnih ulja (soje, uljane repice, suncokreta, kukuruza, palme), kao i iz otpadnih ulja i masti, procesom trans-esterifikacije, uz prisustvo katalizatora. Moe se koristiti nezavisno ili u meavini sa dizelom dobijenim rafinacijom sirove nafte i to u bilo kom odnosu. U zavisnosti od udela bio-goriva u meavini, bio-dizeli se nazivaju B 100 (ist,100% bio-dizel), B 5 (5% bio-dizel i 95% fosilni dizel), B 20 (20% bio-dizel i 80% fosilni dizel), itd. Primena biodizela, u poreenju sa fosilnim dizelom, obezbeuje u smislu zatite ivotne sredine smanjenje efekta staklene bate, kao i redukovanu emisiju sumpornih oksida, suspendovanih estica i ugljen-monoksida. Kvantifikacija ovih efekata na ivotnu sredinu vri se popularnim pristupom Well-to-Wheel (WTW), gde se vri merenje neto emisije tokom celokupnog lanca proizvodnje-potronje. Poveana emisija gasova koji uestvuju u efektu staklene bate (uglavnom zbog poveane potranje i upotrebe fosilnih goriva) i njihov uticaj na globalnu klimu razlog je za poteze koji pokuavaju da smanje emisiju ovih gasova, pogotovo CO2. Istraivanja pokazuju da 50% zagaenja vazduha u gradovima potie od saobraaja. Postoji itav set meunarodnih direktiva, od Evropske direktive o zatiti vazduha od zagaenja i praenju njegovog kvaliteta u urbanim sredinama, preporuka Svetske zdravstvene organizacije, do domaeg Pravilnika o graninim vrednostima emisije, metodama merenja itd., koji reguliu oblast zagaenja vazduha. Nai sadanji pravilnici iz ove oblasti su usklaeni sa prethodnim evropskim pravilnicima i prvilnicima SZO, ali se radi na njihovoj harmonizaciji sa propisima EU. Pravilnikom o graninim vrednostima emisije tetnih materija zakonski su definisane granine dnevne vrednosti koncentracije pojedinih polutanata u vazduhu: Ukupna koliina aerosedimenta: 450 g m Olovo (aerosediment): 250/100 g m Kadmijum (aerosediment): 5/2 g m Cink (aerosediment): 400/200 g m a: 50 gm Sumpor-dioksid: 150 g m Azot-dioksid: 150 g m Ugljen-monoksid: 10 g m Olovo: 1,0 g m
Zagaenost vazduha se posmatra sa tri aspekta:

zatite zdravlja ljudi,

zatite eko sistema i zatite materijalnih dobara.

Ovi aspekti slue i za postavljanje normativa koji pokazuju koliko i koje su tetne materije dozvoljene u vazduhu. Prema izvrenim analizama za gradove Srbije se moe konstatovati da je kvalitet vazduha u pogledu osnovnih zagaujuih materija (a, CO, oksidi azota, sumpora) uglavnom zadovoljavajueg kvaliteta, izuzimajui industrijske bazene. Kada su u pitanju specifine zagaujue materije (amonijak, ugljenovodonici, hlorovodonik, fluorovodonik) i teki metali, treba napomenuti da je u veini naselja u kojima su vrena merenja dolazilo do odstupanja od granine vrednosti imisija (GVI).

Najvei izvori zagaujuih materija su termoelektrane, toplane, kotlarnice, kuna loita, motorna vozila, industrija, itd. Kontrola kvaliteta vazduha se ostvaruje sistematskim merenjem imisije, praenjem i istraivanjem uticaja kvaliteta vazduha na ivotnu sredinu, izvetavanjem o rezultatima merenja, praenja i istraivanja.
Istraivanja pokazuju da se, u veini gradova, uticaj drumskog saobraaja na zagaenje vazduha kree izmeu 40 i 50%.

Na nivo zagaenosti vazduha utiu:

su:

starost, odnosno kvalitet vozila; kvalitet goriva koje se korsiti; propusna mo ulica; nain na koji je planiran saobraaj unutar jednog grada (izmeu ostalog i to da li postoje prstenovi koji vode tranzitni saobraaj van grada); nain organizovanja gradskog saobraaja (npr., da li postoji podzemna eleznica ili ne, kao to je sluaj u Beogradu gde se veina gradskog prevoza obavlja autobusima); poloaj grada, meteoroloke prilike podruja.

U pogledu materija koje se isputaju iz motora sa unutranjim sagorevanjem, najprisutniji

ugljen-monoksid, benzen, azot-dioksid, formaldehid, toksini metali, npr., olovo, policiklini aromatini ugljenovodonici, pre svih benzo(a)piren (BaP), koji nastaju iz nepotpunog sagorevanja dizel motora.

Evropski gradovi su znaajno smanjili prisustvo sumpor-dioksida (SO 2), uopte nemaju a, smanjili su olovo, ali, imaju problem prizemnog ozona koji se javlja od smee izduvnih gasova (ugljenovodonici) pod uticajem sunevog zraenja.
U poslednjih desetak godina, u Evropi se posebno prati koliina mikroestica (od 2,5 mikrona i manje) za koje se smatra da se dobrim delom izdvajaju iz dizel goriva. Bez obzira na to to se u visokorazvijenim zemljama uspelo sa uklanjanjem olova iz benzina i dovoenjem industrije do tehnoloki istih procesa, i dalje se belei visok stepen respiratornog morbiditeta (bolesti respiratornog trakta, astme) i sve procene ukazuju da je saobraaj jedan od glavnih uzronika. Glavni predstavnik policiklinih aromatinih ugljenovodonika je benzo(a)piren (BaP). Re je o kancerogenoj materiji koja se izdvaja iz izduvnih gasova automobila i koja ne bi smela da se nae u vazduhu u koncentraciji veoj od 0,1ng/m;. Strunjaci iz Svetske zdravstvene organizacije su izraunali jedinicu rizika za ovu materiju: ako je B(a)P prisutan u vazduhu vie od 1 mikrograma, svaki dan u toku godine, za 70 godina ljudskog ivota postoji mogunost da na 100.000 stanovnika 9 oboli od raka plua. U naem glavnom gradu se belei stalno poveanje koncentracije benzo(a)pirena; on prilino prelazi dozvoljenu granicu i na pojedinim mestima dostie i do 1 mikrogram. U jesenjim i zimskim periodima njegovo prisustvo je vee, jer B(a)P nastaje i kao produkt nepotpunog sagorevanja fosilnih goriva.

Najvei problem grada je zagaenje mikroesticama koje je sredinom leta, kada bi trebalo da bude najmanje, bilo izmeu 500 600 mikrograma po metru kubnom, dok je dozvoljena vrednost 120 mikrograma. Najei izvor ove vrste zagaenja je gradski saobraaj, tj. gradski autobusi koji koriste za motorni pogon dizel gorivo. Kod nas se jo uvek za pogon motornih vozila najvie koristi olovni benzin, tako da se, pored zagaenja pomenutim supstancama, javlja i olovo u izduvnim gasovima. Najkritinije take Beogradu, gde je zagaenje vee nego na drugim mestima su krug dvojke, i ulica 29. novembra, koja je takozvani kanjonski tip ulice, gde se izduvni gasovi zadravaju jer nema vetra. Nisu samo samo putniki automobili i teretni saobraaj (koji se zbog nepostojanja magistralnih obilaznica oko grada odvija kroz najui centar), nego i stare kotlarnice na ugalj (u zimskim mesecima), koje dodatno zagauju vazduh u gradu. Kao jednu od mera na zatiti kvaliteta vazduha u gradu, i kao jedna od mogunosti smanjenja saobraaja, predstavlja uvoenje sistema par-nepar vozila, kako bi bio smanjen broj automobila. To zapravo znai da bi u toku jednog dana na gradskim ulicama mogli da budu samo automobili ija se registracija zavrava parnim brojem, a sledeeg neparnim. 4.2.2. Vazduni saobraaj i zagaenje atmosfere

Vazduni saobraaj je privredna delatnost i veoma se puno pridaje znaaj razvoju ove vrste saobraaja,jer direktno utie na ekonomiju svake drave. Uticaj vazduhoplova na zagaenje ivotne sredine, znaajno utie na primarne proizvode i njihovo hemijsko i fiziko transformisanje a zbog bre promene visine. Zagaenje vazduha zavisi od reima rada pogonske grupe, hemijskog sastava goriva,vazduha i visine leta,dok sekundarni polutanti zavise od hemijskog sastava goriva. U savremenom vazdunom saobraaju osnovno gorivo ine kerozin i to u 95% saobraaja. Potronja goriva zavisi od tipa letelice,vremenskih uslova,destinacije,ukupne teine putnika,ukupne teine letelice, tereta, stanja na pisti, visine leta, pilota kao i od ostalih nepredvidivih faktora. Razliita koliina goriva se troe u razliitim fazama leta. Letelice u fazi krstarenja zagauju vazduh u gornjim slojevima troposfere i donjim delovima stratosfere, i u tim fazama troe 70% goriva. Ostalih 30% goriva troe na zemlji pri rulanju i praznom hodu, poletanju, sletanju i poletanju te na taj nain zagauju podruje oko aerodroma. U fazi poletanja emisija oksida se poveava za 150 puta a u fazi krstarenja poveenje iznosi i do 100 puta. Meunarodna organizacija civilnog vazduhoplovstva je propisala metod merenja emisije izduvnih gasova i dozvoljene emisije izduvnih gasova, kao i dozvoljene koncentracije polutanata. Motor mora da se testira pri dozvoljenom potisku, da bi se utvrdilo isputanje gasova i dima iz motora i pri tome se meri zraenje. Emisija mase izduvnih gasova moe se odrediti prema specifinim procentima izmerenog potiska. Generalno,avioprevoznici moraju da budu finansijski stabilni,da bi mogli da preuzmu odgovarajue korake u smislu zatite ivotne sredine i uvoenja novih savremenijih tehnologija. Sem zagaenja ivotne sredine, mora se voditi rauna i o nastanku buke koja se stvara usled korienja vazduhoplova. U cilju certifikacije,limit buke se izraava u decibelima. Postoje tri take za merenje buke i to su: Paralelna linija sa centralnim linijom poletno sletne staze udaljene 650 metara od piste, gde je nivo buke najvii za vreme poletanja; Taka preleta, na produenoj centralnoj liniji poletno sletne staze, a udaljena 6,5km od starta; Prilazna taka, na produenoj postojeoj liniji poletno sletne staze. Buka kod letelice reflektuje se najvie bukom u motoru,dok se buka na sredinjoj liniji poletno sletne staze reflektuje najvie kao buka motora. Buka koju stvara motor (potronjom

goriva) je najvea prilikom poletanja, ali primenom razliitih operativnih procedura veoma je teko izmeriti nivo buke prilikom poletanja na poletno sletnoj stazi, pa se buka na sredinjoj liniji staze smatra mnogo adekvatnijim indikatorom. Primenom savremenih materija u prizvodnji i oblika konstrukcije pojedinih delova motora, prizvoai su u mogunosti da direktno utiu na smanjenje emisije polutanata u izduvnim gasovima i na taj nain omoguavaju i ouvanje ivotne sredine.