AMELI NOTOMB

Metafizika cevi

bojana888

* U poetku bejae nita. I to nita ne bejae ni pusto ni bez oblija i samo sebi bejae dovoljno. I Bog vide da je to dobro. Da stvori bilo ta, to ne bi uradio nizata na svetu. To nita, ne samo da mu je odgovaralo: njime je bio prezadovoljan. Oi Boga su bile stalno otvorene i nepomine. Da su bile zatvorene, bilo bi isto. Nije bilo ta da se vidi i Bog nije gledao nita. Bio je pun i gust kao tvrdo kuvano jaje, i kao jaje bio je okrugao i nepomian. Bog je bio apsolutno zadovoljstvo. Nita nije hteo, nita oekivao, nita primeivao, nita odbijao i zanimalo ga nije nita. ivot je do te mere bio punoa, da uopte nije bio ivot. Bog nije iveo, on je postojao. Poetak postojanja nije ni primetio. Kao to prve reenice nekih velikih romana ne pamtimo, ali u priu tonemo kao da smo sa njom oduvek iveli, tako ni Bog nije mogao da primeti trenutak kada je poeo da postoji. Kao da je oduvek postojao. Bog nije znao za jezik; nije, dakle, ni mislio. Bio je zasienost i venost. Bili su to vrhunski dokazi da je Bog bio Bog. Ali, ta oiglednost nije uopte bila vana, jer je Bogu bila deveta briga to je Bog. Oi ivih bia poseduju najudesnije od svih svojstava: pogled. Ne postoji nita izuzetnije od toga. Za ui se ne kae da imaju ,,slued, niti za nozdrve da imaju ,,mirised ili ,,mrked. ta je pogled? Neto neizrecivo. Nema te rei koja bi mogla da se priblii njegovoj udesnoj sutini. Pa ipak, pogled postoji. tavie, malo je realnosti koje u tolikoj meri postoje. Kakva je razlika izmeu oiju koje imaju pogled i onih koje ga nemaju? Ta razlika se zove ivot. ivot poinje sa pogledom. Bog nije imao pogled.

Jedino zanimanje Boga je bilo gutanje, probavljanje i, direktna posledica, izbacivanje. Vegetativne aktivnosti su proticale telom Boga a da ih on nije ni primeivao. Hrana, uvek ista, nije bila dovoljno uzbudljiva da bi je zapaao. Ni tekuine nisu imale drugu vrednost. Bog je otvarao sve otvore, neophodne za protok vrste i tene hrane. Boga emo, stoga, u tom stepenu njegovoga razvoja nazvati: cev. Postoji izvesna metafizika cevi. Slavomir Mroek je o cevima pisao neke stvari za koje ovek ne bi znao da kae da li su zbunjujue duboke ili krajnje smene. Moda su i jedno i drugo: cevi su izuzetna meavina punog i praznog, uplje materije, membrana postojanja koja titi snop nepostojanja. Crevo je savitljiva verzija cevi: ta mekota ga ne ini manje enigmatinim. Bog je posedovao gipkost creva, ali je, i pored toga, bio krut i nepokretan, ime je potvrivao da je cev. Uivao je u apsolutnom miru cilindra. Filtrirao je vasionu i zadravao nije nita.

* Roditelji cevi se zabrinue. Pozvae lekare da se pozabave sluajem ovog segmenta materije koji naizgled nije iveo. Lekari ga prevrtahu, lupkahu ga po izvesnim zglobovima da vide da li ima mehanizme refleksa, i ustanovie da ih nema. Oi cevi ni ne trepnue kada ih lekari lampom ispitivahu. - To dete ne plae nikada, ne mrda nikada. Nikakav glas ne izlazi iz njegovih usta, rekoe roditelji. Lekari ustanovie patoloku apatiju, nesvesni jedne kontradikcije u izrazu: - Vae dete je biljka. To je vrlo zabrinjavajue. Roditelji to prihvatie kao dobru vest i osetie olakanje. Biljka znai ivot. - Treba ga smestiti u bolnicu, izjavie lekari. To nareenje roditelji odbacie. Ve su imali dvoje dece koja su pripadala ljudskom rodu: nije im se uinilo neprihvatljivim da, pored njih, imaju i vegetalnog potomka. Bili su, tavie, skoro razneeni. Nazvae ga umiljato ,,Biljka. U emu su se svi varali. Jer ne znai da biljke, ukljuivi tu i povre, uprkos tome to imaju ivot nevidljiv za ljudsko oko, ivot uopte nemaju. Podrhtavaju pred oluju, plau od zadovoljstva kada se raa dan, zatvaraju se od prezira kada ih neko napadne i preputaju se plesu sedam velova kada nastupi vreme polena. One imaju pogled, nikakve sumnje tu nema, mada niko ne zna gde su im zenice. Cev je, jednostavno, bila ista pasivnost. Na nju nita nije uticalo, ni promena klime, ni dolazak noi, ni huka i buka dana, ni velike, neizrecive tajne tiine. Nedeljni zemljotresi Kansaja, zbog kojih je ono dvoje starijih plakalo od

straha, na nju nisu ni najmanje uticali. Rihterova lestvica je bila vana za druge. Jedne veeri, od potresa jaine 5,6, zatresla se planina na kojoj je stajala kua; komadi tavanice se sruie na kolevku cevi. Kada je izvukoe, bila je suta ravnodunost: te prostake koji su doli da je smetaju ispod kra gde joj je bilo lepo i toplo, njene oi su fiksirale i ne videvi ih. Roditelje je zabavljala ravnodunost Biljke, i zato odluie da je stave na ispit. Prestae da joj daju da pije i jede sve dok sama ne zatrai: na kraju e biti prinuena da reaguje. Raun bez krmara: cev prihvati gladovanje kao to je i sve ostalo prihvatala, bez trunke negodovanja ili odobravanja. Jesti ili ne jesti, piti ili ne piti, bilo joj je sporedno: biti ili ne biti nije bilo njeno pitanje. Na kraju treega dana, zbunjeni roditelji je pregledae: bila je neto smravila, poluotvorene usne su bile isuene, ali nije izgledalo da je u loem stanju. Dadoe joj boicu zaeerene vode koju ona proguta bez strasti. - Ovo dete bi i umrlo, a ne bi se poalilo, ree uasnuta majka. - O tome ne treba da govorimo lekarima, ree otac. Jo bi rekli da smo sadisti. Roditelji zaista i nisu bili sadisti: bili su prosto prestravljeni otkriem da je njihov potomak lien instinkta za preivljavanje. Pomislie za trenutak da njihova beba i nije biljka ve cev: ali odmah odbacie ovu nepodnoljivu pomisao. U prirodi roditelja je da budu bezbrini, pa tako i zaboravie epizodu posta. Imali su troje dece: deaka, devojicu i biljku. Ta raznolikost im se tim vie dopadala to je dvoje starije bez prekida tralo, skakalo, vikalo, svaalo se i stalno izmiljalo nove gluposti: trebalo im je stalno biti za petama i nadgledati ih. Sa potonjim bar nisu imali takvu vrstu briga. Mogli su ga danima ostaviti bez baby-sittera: uvee bi ga nalazili u istom poloaju u kome su ga ujutro ostavili. Promeni mu pelene, nahrani ga, i gotovo. Crvena ribica u akvarijumu

bi im zadavala vie brige. Inae, da nije bilo tog odsutnog pogleda, cev bi izgledala normalno: lepa, mirna beba koju ste mogli pokazati gostima a da ne pocrvenite. Drugi roditelji su bili ak i ljubomorni. U stvari, Bog je bio utelovljenje snage nepokretnosti - najsnanije od svih snaga. Najparadoksalnije od svih snaga, takoe: ima li ita udnije od neumoljive snage koja izbija iz neega to se ne pokree? Snaga nepokretnosti je snaga stanja larve. Kada jedan narod odbija lako ostvarljiv progres, kada vozilo uprkos guranju deset mukaraca ostaje na mestu, kada dete satima visi pred televizorom, kada jedna ideja ija je uzaludnost dokazana i dalje samo teti, otkrivamo, zapanjeni, stranu mo nepokretnosti. Takva je bila snaga cevi. Plakala nije nikada. ak ni u trenutku roenja nije ispustila ni jecaj, ni bilo kakav glas. Za nju svet, verovatno, nije bio ni potresan, ni dirljiv. Majka je u poetku pokuavala da je doji. Otkrie hraniteljske dojke u oku bebe nije izazvalo ni najmanji sjaj: pred ovom poslednjom je ostala nepomina. Ljuta, majka joj u usta gurnu bradavicu. Bog je jedva liznu. Majka odlui da je ne doji. Imala je pravo: boica je vie odgovarala njenoj cevastoj prirodi kojoj je bila blia cilindrina posuda, dok sa oblinom dojke nije bila ni u kakvom srodstvu. I tako ju je majka, nekoliko puta na dan, hranila boicom, i ne znajui da je, na taj nain, uspostavljala vezu izmeu dve cevi. Boanska ishrana je zavisila od vodoinstalaterstva. Sve tee, sve je kretanje, ovek se nikada ne kupa dva puta u istoj reci, itd. Jadan Heraklit bi se ubio da je upoznao Boga koji je bio negacija njegovog fluidnog vienja sveta. Da je cev posedovala neki jeziki oblik,

misliocu iz Efeza bi odvratila: Sve se ukruuje, sve je inercija, ovek se uvek kupa u istoj barutini, itd. Na sreu, nikakav jeziki oblik nije mogu bez i pomisli na kretanje koje je jedan od poetnih motora. A nikakva misao nije mogua bez jezika. Filozofske koncepcije Boga se, dakle, nisu zasnivale ni na misli, ni na komunikaciji: prema tome nisu mogle nikome koditi, i to je bilo dobro, jer bi takvi principi, za dugi niz godina, potkopali moral oveanstva. Roditelji cevi su bili belgijske nacionalnosti. Prema tome, Bog je bio Belgijanac, to je objanjavalo nemali broj nesrea koje su se desile od postanka sveta. Tu ne treba nita da nas udi: Adam i Eva su govorili flamanski kako je to nauno dokazao jedan svetenik ove ravne zemlje, ve pre nekoliko vekova. Za lingvistike prepirke ove nacije, cev je smislila otroumno reenje: nije govorila, nikada nije nita rekla, nikada, ak, nije ispustila ni najmanji glas. Roditelje nije toliko zabrinjavalo utanje koliko nepokretnost. Napunila je godinu dana a da nije nainila ni prvi pokret. Ostale bebe prave prve korake, prve osmehe, prave bilo ta. A Bog je stalno pokazivao svoje prvo nita. Stvar je bila tim udnija to je Bog rastao. Njegov rast je bio apsolutno normalan. Ali mozak ga nije sledio. Roditelji su bili sasvim zbunjeni: nekakvo nitavilo je, u njihovoj kui, zauzimalo sve vie i vie prostora. Kolevka je uskoro postala mala. Cev je trebalo prebaciti u krevetac sa ogradom koji je ve sluio bratu i sestri. - Ova promena e je valjda produbiti, nadala se majka. Ta promena ne promeni nita. Od poetka sveta, Bog je spavao u spavaoj sobi roditelja. Toliko se bar za njega moglo rei. Neka zelena biljka bi bila bunija. On ih nije ni gledao. Vreme je izum kretanja. Onaj ko ne mrda, ne vidi kako vreme prolazi. Cev nije imala nikakvu svest o trajanju. Do druge godine je ivela kao da

je ivela dva dana ili dva veka. Poloaj jo uvek nije menjala, niti je imala nameru da ga menja: leala je na leima, sa rukama du tela, kao siuna leea figura. Majka je tada prihvati ispod pazuha da bi je uspravila; otac joj smesti ruice na ogradu kreveca da bi se za nju uhvatila. Svoju graevinu ispustie u tom poloaju: Bog pade nauznak i, bez uzbuenja, nastavi svoju meditaciju. - Treba joj muzika, ree majka. Deca vole muziku. Mocart, open, ploe iz filma 101 Dalmatinac, Bitlsi i shaku hachi, na njenu osetljivost su delovale izazivajui identino odsustvo reakcije. Roditelji prestadoe s pokuajima da od nje naprave muziara. Prestadoe uostalom i s pokuajima da od nje uine ljudsko bie. Pogled je izbor. Onaj ko gleda, odluuje da svoj pogled usmeri na jednu stvar i da, prema tome, iz svoje panje nuno iskljui sve drugo to se nalazi u njegovom vidnom polju. Tako posmatrano, pogled koji je sutina ivota, u prvom redu predstavlja odbijanje. iveti znai odbijati. Onaj ko sve prihvata, ne ivi vie od rupe u lavabou. Da bi ovek iveo, treba da zna kako da u isti plan iznad sebe ne smeta vie i mamu i plafon. Lo izbor je odsustvo izbora. Bog nije nita odbijao, zato to nije nita ni odabirao. Zato nije iveo. U trenutku kada se rode, bebe plau. Taj bolan krik ve predstavlja pobunu, a ta pobuna ve predstavlja odbijanje. Zato ivot poinje roenjem, a ne, ma koliko neki govorili, pre. Cev u trenutku roenja nije ispustila ni najslabiji decibel. Uprkos lekarima koji su ustanovili da nije ni gluva, ni nema, ni slepa. Bila je tek lavabo kome je nedostajao ep. Da je mogla da govori, stalno bi ponavljala jedno te isto: ,,da. Ljudi oboavaju regularnost. Vole da veruju da je evolucija posledica

nekog normalnog i prirodnog procesa; ljudskim rodom navodno upravlja neka vrsta unutarnjeg biolokog fataliteta koji ga tera da u dobi od jedne godine prestaje da hoda etveronoke ili da prve korake pravi nakon nekoliko hiljada godina. Niko nee da veruje u sluajnosti. Ove, kao izraz bilo nekog spoljnjeg fataliteta, to je ve nezgodno, bilo pukog sluaja, to je gore, sasvim su izbaene iz ljudske imaginacije. Kada bi se neko usudio da kae: ,,U prvoj godini sam sluajno prohodao, ili: Jednoga dana, ovek je sasvim sluajno postao dvonoac, smesta bi ga proglasili ludim. Teorija sluaja je neprihvatljiva, jer pretpostavlja da su se stvari mogle desiti i drugaije. Ljudi ne prihvataju pomisao da jedno dete od godinu dana ne pomilja da hoda na dve noge; to bi znailo prihvatiti da je ovek mogao i da ne pomisli da hoda na dve noge. A ko bi mogao poverovati da je jednoj tako briljantnoj vrsti neto tako moglo i da ne proe kroz glavu? U drugoj godini, cev nije ni pokuala da se bavi etveronotvom, kao, uostalom, ni kretanjem. Nikada nije pokuala ni glas. Odrasli su zakljuivali da je u razvoju dolo do zastoja. Niko nije mogao da zakljui da beba nije jo doivela neki sluaj: jer, ko bi mogao poverovati da bi ovek bez sluaja mogao ostati savreno nepomian? Deavaju se sluajevi fizike i sluajevi mentalne prirode. Ljudi sasvim odbijaju postojanje ovih poslednjih: o njima se nikada ne govori kao o motoru razvoja. A nita nije tako bitno za ljudski razvoj kao to su neoekivani mentalni sluajevi. Mentalni sluaj je estica praine koja zaluta u ostrigu mozga, uprkos zatvorenoj koljci modane kutije. Odjednom, ugroena stranom tvari koja se u nju uvukla, nena materija u srcu lobanje se pomera, buni; ostriga koja je u miru vegetirala, ukljuuje alarm i trai zatitu. Izmilja divnu materiju, sedef, kojom obavija uljeza-esticu da bi je sa sobom sjedinila i tako stvorila biser. Nekada se desi da sam mozak proizvede neoekivano: takvi sluajevi su

najtajanstveniji i najopasniji. Jedna vijuga sive materije, bez razloga, raa neku stranu ideju, zastraujuu misao - i, za jednu sekundu, mir duha zauvek nestaje. Virus dejstvuje. Nemogue je zaustaviti ga. Tada, prisiljeno i prinueno, ljudsko bie izlazi iz svog mrtvila. Na neformulisano i strano pitanje koje se na njega sruilo, trai i nalazi hiljadu neodgovarajuih odgovora. Poinje da hoda, da govori, zauzima stotine nepotrebnih stavova pomou kojih misli da e se izvui. Ali, ne samo da se ne izvlai, ve svoju situaciju jo pogorava. to vie govori, manje razumeva, i to vie hoda, vie u mestu tapka. Uskoro e zaaliti za svojim larvalnim ivotom, ali to nee priznati. Pa ipak, postoje neka bia koja ne podleu zakonima evolucije, kojim se ne deava neoekivan fatalni sluaj. To su klinike biljke. One interesuju lekare. U stvari, ti sluajevi su ono to bismo mi voleli da budemo. Za loe funkcionisanje bi trebalo da bude odgovoran ivot.

* Dan je bio sasvim obian. Nita posebno se nije dogodilo. Roditelji su vrili svoj posao roditelja, deca su ispunjavala svoj deiji zadatak, cev se koncentrisala na svoj poziv cilindra. Pa ipak, bio je to najvaniji dan njenog postojanja. Da je takav bio, nikakvog traga nije ostalo. Uostalom, ne postoje ni arhive o tome kako je jednoga dana ovek, po prvi put, stao na dve noge, niti kako je, jednoga dana, ovek konano shvatio smrt. Osnovni dogaaji u ljudskom ivotu proli su gotovo neopaeno. Odjednom, kua poe da se trese od urlanja. Majka i dadilja, u prvi mah prestravljene, poee da trae izvor krikova! Da se u kuu nije uvukao neki majmun? Ili ludak koji je pobegao iz ludnice? U oajanju, majka krenu u spavau sobu. Ono to ugleda, zaprepasti je: Bog je sedeo u svom krevecu s ogradicom i urlikao je kako samo beba od dve godine ume da urlie. Majka se priblii mitolokoj sceni: nije mogla da prepozna ono to je dve godine za nju predstavljalo umirujui prizor. Oi Boga su do tada bile irom otvorene i nepomine, tako da se nametala njihova sivozelena boja; sada su joj zenice preplavile sve, oko je bilo crno kao izgoreli pejza. ta je to moglo da bude tako snano pa da spali njegove blede oi i uini ih crnima kao ugalj? ta je to toliko strano moglo da se desi pa da ga probudi iz tako dugog sna i pretvori ga u mainu za vikanje? Jedna stvar je bila jasna: dete je bilo besno. Nekakav straan bes ga je izvukao iz mrtvila i, mada mu poreklo niko prisutan nije znao, sudei po njegovoj snazi, razlog mora da je bio veoma ozbiljan. Zadivljena majka uze svoj izdanak u naruje, ali kako je svim svojim udovima lomatao i udarao je, odmah ga vrati u krevetac. Zatim poe da tri po kui viui: Biljka nije vie biljka. Pozva oca da

doe na mesto uda. Pozvae i brata i sestru da se zadive pred svetim besom Boga. Nakon nekoliko asova on prestade da urla, ali njegove oi ostadoe crne od besa. Ljudskom rodu koji se oko njega skupio, uputi vrlo ljutiti pogled. Zatim, iscrpen od silne ljutnje, isprui se i zaspi. Porodica zapljeska. Dogaaj je bio primljen kao divna novost. Dete je konano oivelo. Kako objasniti to roenje, dve godine posle poroaja? Niko od lekara ne uspe da pronae klju misterije. Kao da mu je bilo potrebno da jo dve godine provede kao fetus, noen van majine utrobe, pa da bi postalo operativno. Da, ali emu taj bes? Jedini uzrok na koji se pomiljalo bio je mentalni poremeaj. Neto se pojavilo u njegovom mozgu i ono to nije moglo da podnese. Siva materija se u jednoj sekundi pokrenula. Nervni poticaji su poeli da struje kroz nepomino meso. Njegovo telo je poelo da se kree. Tako se i najvea Carstva mogu sruiti, iz savreno nepoznatih razloga. Divna, kao kipovi nepomina deca, za tren oka mogu da postanu drekavci. Najudnije je to to oarava roditelje. Sic transit tubi gloria. Otac je bio uzbuen kao da mu se rodilo etvrto dete. Telefonirao je majci koja je ivela u Briselu. - Biljka se probudila! Sedni u avion i doi! Baka odgovori da e najpre dati da joj saiju nekoliko novih kostima, pa e onda doi: bila je to vrlo elegantna ena. Zbog toga se njena poseta odloi za nekoliko meseci. U meuvremenu, roditelji su poeli da ale za nekadanjom biljkom. Bog nije prestajao da besni. Od straha da ih ne udari, flaicu su mu samo dobacivali.

Ponekad je satima bio miran, ali ta je to nagovetavalo, nije se znalo. Novi scenario je bio sledei: roditelji su koristili trenutak kada je beba bila mirna, uzimali je u naruje i sputali u njenu ogradicu. Neko vreme bi tupo posmatrala igrake. Potom, malo-pomalo, poela bi da osea veliko nezadovoljstvo. Primetila je da ti predmeti postoje izvan nje i da im njena vlast nije potrebna. To joj se nije dopadalo i zato je vikala. Osim toga, opazila je da usne roditelja i njihovih satelita proizvode precizno artikulisane glasove: taj postupak izgleda da im je omoguavao kontrolu nad stvarima, njihovo prisvajanje. Htede da i ona uini isto. Imenovati svet, nije li to jedno od osnovnih prednosti boanstva? Prstom je pokazivala igraku i otvarala usta da bi oznaila njeno postojanje: ali glasovi koje je proizvodila nisu se spajali u celinu. To je najpre nju udilo, jer je oseala da moe da govori. Nakon trenutaka uenja, situacija joj se uinila poniavajuom i nepodnoljivom. Zahvatio ju je bes i poela je da urlie od gneva. Smisao krikova je bio: - Vi pomerate vae usne i iz njih izlazi govor! Ja pomeram svoje i iz njih izlazi neka buka! Ta nepravda je nepodnoljiva! Drau se sve dok se dranje ne pretvori u rei! Tumaenje moje majke je bilo: - Imati dve godine i jo uvek biti beba, nije normalno. Svesna je zaostalosti i to je nervira. Pogreno: Bog se apsolutno nije oseao zaostalim. Ko kae zaostalost, kae poreenje. Bog se ne poredi. U sebi je oseao divovsku snagu i otkrie da ne moe da je ispolji ga je vrealo. Usta su ga izdavala. Ni u jednom trenutku nije sumnjao u svoju boansku prirodu i neposlunost sopstvenih usana ga je ljutila. Majka se priblii i vrlo razgovetno izgovori jednostavne rei:

- Tata! Mama! Da mu predloi ovako glupave imitacije, stvarno ga je razbesnelo: zar nije znala s kim ima posla? Gospodar govora je bio on. Nikada se nee tako poniziti da ponovi ,,Mama i ,,Tata. Da joj uzvrati uvredu, poeo je da se dere sve jae i sve runije. Malo-pomalo, roditelji poee da pominju svoje nekadanje dete. Da li su promenom neto dobili? Imali su tajanstven i miran izdanak, a sada eto imaju malog dobermana. - Sea li se kako je bila slatka naa Biljka, sa velikim, mirnim oima? - I kako su nam noi bile spokojne! Sa njihovim snom je bilo gotovo: Bog je bio olienje besanice. Jedva da bi spavali i dva sata. A on, im nije spavao, bes bi ispoljavao kricima. - Hajde!, grdio je otac. Znamo da si provela dve godine dremajui, ali to nije razlog da sada ne dozvoljava nikome da spava. Bog se ponaao kao Luj XIV: nije podnosio da neko spava ako on nije spavao, da jede ako on nje jeo, da hoda ako on nije hodao, da govori ako on nije govorio. Ovo poslednje ga je posebno izluivalo. Lekarima ovo novo stanje nije bilo nita jasnije od prethodnoga: patoloku apatiju su zamenili za patoloku razdraljivost, a da dijagnozu nisu nikakvom analizom objasnili. Bilo im je zgodnije da pribegnu zdravom narodskom razumu: - To je da bi nadoknadilo dve prethodne godine. Vae dete e se jednoga dana ipak smiriti. Ako ga pre toga ne bacim kroz prozor, pomislila je oajna majka. Kostimi moje bake behu spremni. Poto ih sloi u kofer, ode do frizera i sede u avion za Osaku koji je, 1970, od Brisla do pomenutog grada, leteo oko dvadeset sati. Roditelji su je doekali na aerodromu. Nisu se bili videli od 1967: grljenje sina, estitanja snaji, divljenje Japanu.

Putem do planine, priahu o deci: dvoje je divno, tree je problem. Vie nam ne treba! Baka ih smirivae, sve e se srediti. Lepotom kue se oduevi. Sasvim je japanska!, uzviknu gledajui sobu s tatamijima i vrt koji je tog meseca februara ve postajao beo od ljiva u cvatu. Brata i sestru nije bila videla tri godine. Ve sedam godina ima deak i pet devojica! Zatim zatrai da joj pokau tree dete, koje nije nikada videla. Ne htedoe da je sprovedu do jazbine udovita: Prva nalevo, ne moe je promaiti. Izdaleka se ulo promuklo urlikanje. Baka izvadi neto iz svoje putne torbe i hrabro krenu prema areni. Dve i po godine. Krici, bes, mrnja. Svet je bojim rukama i glasu nedostupan. Oko njega su ipke kreveta-kaveza. Bog je zatoen. Hteo bi da nanosi tetu, ali ne uspeva. Sveti se lupajui nogama po aravu i ebetu. Iznad njega je ispucala tavanica koju zna napamet. Ona je njegov jedini sagovornik i zato njoj upuuje urlike prezira. Tavanicu to, naravno, uopte ne dira. I to Boga ljuti. Odjednom, vidno polje ispunjava neko nepoznato i neprepoznatljivo lice. ta je to? Neko odraslo ljudsko bie, majinog pola, po svemu sudei. Trenutak iznenaenja za kojim sledi dugo reanje nezadovoljstva. Lice se osmehuje. Bogu je to poznato: pokuava da mu se ulaguje. Bez uspeha. Pokazuje zube. Lice kroz usta isputa rei. Bog u letu saekuje rei. Stisnutim pesnicama udara u glasove i nokautira ih. Bog zna da e lice pokuati da mu prui ruke. Na to je ve navikao: odrasli uvek pribliavaju prste njegovom licu. Ve odluuje da ugrize kaiprst nepoznate. Priprema se. I zaista, u vidnom polju se pojavljuje ruka, ali - zaprepaenje! - meu prstima je nekakav beliasti tapi. Bog to nije nikada video i zaboravlja da vie. - To je bela okolada iz Belgije, kae baka detetu koje nije poznavala.

Od svih rei, Bog razume samo ,,bela: to mu je poznato, video je to na mleku i na zidovima. Ostale rei su nerazumljive: okolada, i pogotovo Belgija. tapi je ve pored njegovih usana. - To se jede, kae glas. Jesti: Bog to zna. To je neto to esto radi. Jesti, to je flaica, pire sa komadiima mesa, zgnjeena banana sa struganim jabukama i sok od pomorande. Jesti, ima miris. Taj beliasti tap ima miris koji Bog ne poznaje. Mirie lepe od sapuna i pomade. Istovremeno ga se plai i eli ga. Krivi lice od gaenja i slini od elje. U trenutku neoekivane hrabrosti, zahvata zubima tu novinu, grize je, ali nije nuno, jer se ona topi na jeziku, oblae nepce, puni usta - udo se desilo. Naslada mu se u glavu penje, razdire mu mozak, ona proizvodi glas koji nikada do tada nije uo: - Ja sam! Ja ivim! Ja govorim! Ja nisam ni ,,on, ni ,,ono, ja sam ja! Vie nee morati da kae ,,on kada govori o sebi, morae rei . Ja sam tvoj najbolji prijatelj: ja sam taj koji ti prua zadovoljstvo. Bee to trenutak moga roenja, u dobi od dve i po godine, februara 1970, u brdima Kansaj, u selu ukugava, naoigled moje bake po ocu, milou bele okolade. U mojoj glavi, glas je sve jae i jae vikao: - Dobro je, slatko je, meko je, hou jo! Crvenei se, ponovo zagrizoh tapi. - Zadovoljstvo je neto divno, ono me ui da sam ja - ja. Ja sam sredite zadovoljstva. Zadovoljstvo sam ja: dok bude zadovoljstva, bie i mene. Bez zadovoljstva nee biti mene, bez mene nee biti zadovoljstva! Zalogaj za zalogajem, tapi je nestajao u meni. Glas je sve jae i jae vikao u mojoj glavi: - ivela ja! Strana sam kao uitak koji oseam i koji sam ja izmislila!

Bez mene, okolada je blok niega. Ali kada ga stavim u usta, on postaje zadovoljstvo. Ja sam mu potrebna. Ova misao se pretvarala u sve oduevljenija i oduevljenija zvuna podrigivanja. irom sam otvarala oi, lupkala nogama od veselja. Oseala sam da se stvari utiskuju u jednom mekom delu mozga koji je zadravao trag svega. Komad po komad, okolada je ula u mene. Primetih tada da je na kraju te pokojne poslastice bila ruka i da je na kraju te ruke bilo telo sa dobrodunim licem na vrhu. Glas u meni ree: - Ne znam ko si, ali s obzirom na ono to si mi donela da jedem, mora da si dobra. Dve ruke podigoe moje telo iz kreveta-kaveza i ja se naoh u nepoznatom zagrljaju. Roditelji ugledae baku kako im nasmejana prilazi, nosei mirno i zadovoljno dete. - Predstavljam vam moju veliku prijateljicu, ree pobedonosno. Prepustih se blago prebacivanju iz naruja u naruje. Otac i majka nisu mogli da se osveste od metamorfoze: bili su sreni i ljuti. Baki su postavljali pitanja. A ona je pazila da ne otkrije prirodu tajnog oruja kojemu je pribegla. Vie je volela da dogaaj ostane obavijen misterijom. Posumnjali su da poseduje neka demonska svojstva. Niko nije predvideo da e se zver seati svog egzorcizma. Pele znaju da jedino med daje larvama elju za ivotom. Da ih hrane pireom i kockicama mesa, ne bi raale tako strasne prodrljivice. Moja majka je imala teoriju po kojoj je eer odgovoran za sva zla ljudskog roda. Pa ipak, tom belom otrovu (kako ga je nazivala) treba da bude zahvalna to joj tree dete ima prihvatljivu narav. Ja sebe razumem. U drugoj godini sam izala iz mrtvila da bih otkrila da je ivot dolina suza u kojoj se jedu kuvane argarepe sa unkom. Mora da sam

imala oseanje da su me prevarili. Zato da se ovek ubija da se rodi, ako ne da upozna zadovoljstvo? Odraslima su pristupane hiljade vrsta uitaka, dok maloj deci samo poslastica moe da otvori vrata naslade. Baka mi je napunila usta eerom: odjednom, besna ivotinja otkriva da je bilo opravdanja za toliku dosadu, da telo i duh slue da bi skakali od radosti i da, prema tome, ne treba prebacivati ni celom svetu ni sebi to je postojalo. Zadovoljstvo je iskoristilo priliku da imenuje svoje sredstvo: nazvalo ga je - ja; i to ime sam zadrala. Odavno ve postoji ogromna sekta budala koja suprotstavlja senzualnost i inteligenciju. To je zaarani krug: liavaju se uitaka da bi jaali svoje intelektualne sposobnosti, a rezultat je samo nihovo osiromaenje. Postaju sve gluplji i gluplji i to jaa njihovo ubeenje da su briljantni - jer svet nita bolje nije izmislio od gluposti da bi ovek sebe ubedio da je pametan. Naslada ini oveka poniznim i zadivljenim pred onim to je izazvalo nasladu; zadovoljstvo budi duh i tera ga u virtuoznost i dubinu. Njegova magija je toliko snana da je i u nedostatku naslade, ve sama pomisao na nju dovoljna. Od trenutka kada se ta pomisao pojavi, ovek je spasen. Dok je pobednika frigidnost osuena na slavljenje samo sopstvenog nitavila. Po salonima susreemo ljude koji se na sav glas hvale kako su se nekog uitka liavali dvadeset i pet godina. Susreu se i takvi prevashodni idioti koji sa ponosom priaju kako nikada ne sluaju muziku, nikada ne otvaraju knjigu i nikada ne idu u bioskop. Ima i takvih koji misle da e, govorei o svojoj apsolutnoj ednosti, izazvati divljenje. Pa i oni treba da se neim hvale: bie im to jedino zadovoljstvo u ivotu!

* Bela okolada mi je poklonila identitet i istovremeno me snabdela memorijom: od februara 1970, seam se svega. emu seati se neega to nije vezano za zadovoljstvo? Seanje je jedan od najvanijih saveznika uivanja. U ovako preteranu tvrdnju - seam se svega - niko iv nee poverovati. To nije ni vano. Kako je re o jednom sasvim neproverljivom iskazu uopte ne vidim zato bi bio verodostojan. Naravno da se ne seam roditeljskih briga, njihovih razgovora sa prijateljima, itd. Ali, u uspomeni sam sauvala sve ono to je bilo vano: zelenilo jezera u kome sam nauila da plivam, miris bate, ukus ljivovice koju sam kriom probala, i ostala intelektualna otkria. Pre bele okolade ne seam se niega: preostaje mi jedino da se oslonim na svedoanstva mojih blinjih i da priama dam svoje tumaenje. Kasniji podaci dolaze iz prve ruke: one iste koja ih belei. Postala sam dete o kome sanjaju roditelji: mirno i istodobno ivahno, utljivo i prisutno, smeno i promiljeno, zanesenjak i mudrica, posluno i samostalno. Baka i njene poslastice ostale su u Japanu svega mesec dana - ali to je bilo dovoljno. Za otkriem zadovoljstva postala sam operativna. Ocu i majci je laknulo: nakon to su dve godine imali biljku, a potom est meseci besnu zver, konano imaju neto manje ili vie normalno. Poee da me zovu mojim imenom. Trebalo je, da upotrebim utvreni izraz, nadoknaditi izgubljeno vreme (ja nisam mislila da je izgubljeno): ljudsko bie od dve i po godine, po pravilu treba da hoda i da govori. Shodno tome, najpre sam poela da hodam. Nikakva mudrost: trebalo je ustati, nagnuti se napred, odrati se na jednoj nozi i drugom napraviti korak kao da plee.

Hodanje se pokazalo nepobitno korisno, jer je omoguavalo kretanje unapred, pri emu se pejza video bolje nego kada se kree etveronoke. A kad hoda, onda i tri: tranje je bilo divan pronalazak jer si mogao da ga koristi za sve mogue begove: uzme tako neki zabranjeni predmet i odnese ga beei, a da te niko ne vidi. Trati je znailo ne biti kanjen za dela koja najvie podleu ukoru. To je uopte bio glagol drumskih razbojnika i heroja. Govor je predstavljao problem dobrog ponaanja: koju re najpre odabrati? Bila bih rado odabrala neku neophodnu re kao to je ueereni kesten ili pikiti, ili pak neku lepu kao to je ,,toak ili ,,sko, ali sam oseala da bi to povredilo tuu osetljivost. Roditelji su sujetna vrsta: treba im servirati samo one najklasinije, jer im to daje oseanje vanosti. Nisam htela da se posebno istiem i zato sam, dakle, sveano i sa blaenim izrazom lica, po prvi put, uobliila glasove koje sam imala u glavi: - Mama! Ekstaza moje majke. I, kako nije trebalo nikoga uvrediti, ubrzo sam dodala: - Tata! Razneenost oca. Roditelji se bacie na mene prekrivi me poljupcima. Pomislila sam kako im je lako ugoditi. Pokazali bi manje ushienja i divljenja da sam progovorila rekavi: Za koga su te zmije koje siku na vaim glavama?, ili: ,,E=mc2. Kao da su sumnjali u sopstveni identitet: zar nisu sigurni da se zovu Tata i Mama? Izgleda da im je bilo mnogo vano da im to potvrdim. Bila sam ponosna na svoj izbor: zato komplikovano kada moe i jednostavno? Nijedna druga re ih nije mogla ispuniti tolikom sreom. Poto sam ispunila zadatak koji je od mene traila pristojnost, mogla sam da se posvetim umetnosti i filozofiji: pitanje tree rei je bilo uzbudljivo na drugaiji nain, zato to je trebalo da vodim rauna samo o kvalitativnim kriterijumima.

Ta sloboda je bila toliko opojna da sam bila zbunjena: uasno mi je mnogo trebalo da izgovorim treu re. To je roditeljima samo laskalo: Imala je potrebu da nas imenuje. To je bila njena jedina nunost. Oni nisu znali da sam u glavi ve odavno govorila. Tano je da nije isto kada se stvari izgovore naglas: to izgovorenoj rei daje izuzetnu vrednost. ovek osea da je re dirnuta, da to doivljava kao priznanje, da joj se time plaa dug, da je slavljena. Uobliiti re ,,banana znai odati poast bananama svih vekova. Razlog vie za razmiljanje. Upustih se u intelektualno istraivanje koje je trajalo nekoliko sedmica. Na fotografijama iz tog perioda, moje lice je toliko ozbiljno da je prosto komino. Ali to je zato to je moj unutarnji diskurs bio egzistencijalan: Cipela? Ne, to nije najvanije; i bez nje se moe hodati. Papir? Da, ali on je isto toliko vaan koliko i olovka. okolada? Ne, to je moja tajna. Morski lav? Morski lav je fantastian, isputa divne krikove, ali da li je ziasta bolji od igre? igra je prelepa. Samo, morski lav je iv. ta je bolje, igra koja se vrti ili morski lav koji ivi? U nedoumici sam, odustajem. Harmonika? Lepo zvui, ali, da li je neophodna? Dvogled? Ne, zgodan je, ali ne slui niemu. Ksilofon?... Majka je jednoga dana ula u salon sa ivotinjom dugoga vrata i tankog i dugakog repa koji se zavravao utikaem. Pritisnula je neko dugme i ivotinja je krenula da jednolino i neisprekidano cvili. Glava se po podu mrdala tamoamo i za sobom povlaila maminu ruku. Ponekad bi krenula napred na svojim apama koje su bile tokici. Nije to bio prvi put da vidi usisiva, ali do tada nisam razmiljala o njegovom postojanju. etveronoke sam mu se pribliila, da budem na njegovoj visini: znala sam da uvek treba biti na visini onoga to ispitujemo. Pratila sam njegovu glavu, a onda sam poloila obraz na tepih da osmotrim ta se deava. Bilo je to pravo udo: aparat je gutao sve materijalne realnosti koje su mu bile na putu i pretvarao ih u nepostojanje.

Neto je zamenjivao za nita: ova zamena je mogla da bude samo boansko delo. Nejasno sam se priseala da sam donedavno bila Bog. Ponekad sam ula u glavi neki veliki glas koji me je bacao u bezmeran mrak i govorio mi: Seti se! u tebi ivim ja! Seti se! Ne znam tano ta sam o tome mislila, ali mi se moja boanstvenost inila sasvim mogua i sasvim prijatna. Odjednom, susret sa bratom: usisivaem. ta je moglo da bude vie boansko od tog istog i prostog unitavanja? Dobro, znala sam da Bog nema vie ta da dokazuje, ali sam htela da posedujem mo stvaranja i takvih uda, reavanja takvih metafizikih zadataka. ,Anch'io sono pittore!, uzviknuo je Koreo otkrivi Rafaelove slike. Sa slinim sam oduevljenjem htela da viknem: I ja sam usisiva! U poslednjoj sekundi sam se setila da treba da budem obazriva: za okolinu sam znala samo dve rei, pa neu sada da izgubim kredibilitet izbacujui nekakve reenice. Ali koja e biti moja trea re, to sam znala. Bez odlaganja sam otvorila usta, i razlaui etiri sloga, izgovorila: Usisiva! Majka je za trenutak zanemela, a potom je, ispustivi vrat cevi, otrala da telefonira ocu: - Izgovorila je treu re! - Koju? - Usisiva! - U redu. Postae dobra kuna pomonica. Mora da je bio malo razoaran. Sa treom rei sam preterala; kod etvrte sam mogla sebi da dozvolim da budem manje egzistencijalna. Smatrajui svoju dve i po godine stariju sestru dobrom osobom, odabrala sam njeno ime: - ilijet!, viknula sam gledajui je u oi. Jezik ima ogromnu mo: im sam naglas izgovorila njeno ime, odjednom

smo se strano zavolele. Sestra me uze u naruje i vrsto me zagrli. Re nas je, kao ljubavni napitak Tristana i Izolde, zauvek sjedinila. Da za etvrtu re odaberem ime moga brata, starijeg od mene etiri godine, uopte nije dolazilo u obzir: to nevaljalo stvorenje je provelo jedno celo poslepodne itajui na mojoj glavi Tintina. Oboavao je da me mui. Neu mu izgovarati ime, da bih ga kaznila. Tako nee sasvim postojati. Sa nama je ivela Niio-san, moja japanska guvernanta. Ona je bila suta dobrota i znala je da me satima mazi. Govorila je samo svoj jezik. Razumela sam sve to je govorila. Moja peta re je, dakle, bila japanska, jer sam je imenovala. etiri osobe sam nazivala njihovim imenom i svaka ponaosob je bila toliko srena da vie nisam sumnjala u vanost rei: ona je za njih bila dokaz da postoje. Zakljuila sam da u to nisu bili sigurni, da sam im ja bila potrebna da to doznaju. Govoriti je, dakle, znailo dati ivot? Nije bilo sigurno. Ljudi su oko mene govorili od jutra do sutra a da to nije imalo neke posledice dostojne divljenja. Za moje roditelje, na primer, govoriti je znailo formulisati sledee: - Dvadeset i estoga sam pozvao XY. - Ko su ti XY? - Boe, Danijel, pa samo njih i zna. S njima smo veerali ve dvadeset puta. - Ne seam se. Ko su ti XY? - Pa videe. Nakon ovakvog razgovora, nisam imala utisak da su XY postojali vie nego pre. Naprotiv. Za moga brata i sestru, govoriti je bilo ovo: - Gde je moja kutija ,,lega? - Nemam pojma. - Lae! Ti si je uzela!

- Nije istina. - Reci mi gde je? A potom bi se potukli. Govoriti je bio preludij za bitku. Kada mi je blaga Niio-san govorila, najei razlog je bio da mi pria, sa japanskim smehom rezervisanim za uas, kako je njenu sestru, dok je jo bila dete, pregazio voz na pruzi Kobe-Niinomija. I svaki put kada bi ponovo priala, rei moje guvernante su ubijale devojicu. Govoriti je, dakle, bilo i sredstvo za ubijanje. Ispitivanjem spasonosnog jezika drugih, dola sam do sledeeg zakljuka: govoriti je in koliko konstruktivan, toliko i destruktivan. Sa tim izumom treba biti vrlo oprezan. Osim toga, primetila sam da postoji i bezazlena upotreba rei. Lepo vreme, zar ne?, ili: Draga moja, nalazim da ste ba u formi!, bile su fraze koje nisu proizvodile nikakav metafiziki efekat. Mogli ste da ih izgovorite bez straha. Ili da ih uopte ne izgovorite. A ako ste ih izgovarali, to je sigurno bilo da biste druge upozorili da ih neete ubiti. Neto kao vodeni pitolj moga brata; kada bi pucao u mene najavljujui: n! mrtva si!, mrtva nisam bila, ve samo poprskana. Takvoj vrsti fraza se pribegavalo da bi se pokazalo da ti je u oruju slepi metak. to se tie O..T.R.1, moja esta re je bila smrt.

1 Onoga to treba rei.

* U kui je vladala neka nenormalna tiina. Sioh glavnim stepenitem da doznam ta se dogaa. U salonu ugledah oca kako plae: prizor nezamisiv koji nikada vie nisam videla. Majka ga je drala u naruju kao nekakvu divovsku bebu. Vrlo blago mi ree: - Tvoj tata je izgubio mamu. Umrla je tvoja baka. Pokazala sam kako je to strano. - Naravno, nastavila je, ti ne zna ta to znai, smrt. Ima samo dve i po godine. - Smrt!, potvrdila sam tonom sigurne injenice bez pogovora, i izala. Smrt! Kao da ne znam! Kao da su me dve i po godine od nje udaljavale, a ne pribliavale! Smrt! Koje to bolje od mene znao? Pa, upravo sam sa znaenjem te rei raskrstila! Ja koja sam ga produivala iza ljudskih granica, poznavala sam ga bolje od ostale dece. Zar nisam dve godine ivela u komi, ukoliko je mogue u komi iveti? ta drugo, dakle, oni misle da sam toliko dugo u kolevci radila, ako ne umirala ivot, umirala vreme, umirala strah, umirala nitavilo, umirala mrtvilo? Smrt, o tome sam imala priliku da mislim: smrt, to je bila tavanica. Kada tavanicu poznaje bolje od samoga sebe, onda se to zove smrt. Tavanica je neto to spreava pogled da ide dalje, a misao da se uzdie. Ko kae tavanica, kae podrum: tavanica je poklopac mozga. Kada doe smrt, dinovski poklopac se sputa na vau lobanjsku erpu. Desilo mi se neto neobino: to sam doivela na drugi nain, u dobi kada je moja memorija mogla ako ne da se sea, a ono bar da sauva neki nejasan utisak. Kada metro izlazi ispod zemlje, kada se crne zavese razmaknu, kada guenje prestane, kada nas jedino neophodne oi ponovo gledaju, to znai da se poklopac smrti podie, to znai da na lobanjski podrum postaje mozak na

otvorenom. Oni koji su na ovaj ili onaj nain izbliza videli smrt i od nje se odvratili, u sebi nose sopstvenu Euridiku: znaju da u sebi imaju neto to se isuvie sea smrti i da je bolje ne gledati je u lice. Ali, smrt je kao jazbina, kao soba sa navuenim zavesama, kao samoa, istovremeno uasna i izazovna: u njoj bi se ovek mogao dobro oseati. Dovoljno je samo prepustiti se i ui u to unutarnje prezimljavanje. Euridika je toliko zavodljiva da je ovek sklon da zaboravi zato joj se treba odupirati. A treba, iz jednog jedinog razloga, to je putovanje najee u jednom pravcu. Inae ne bi trebalo. Sela sam na stepenite i mislila na baku i belu okoladu. Ona je doprinela da se oslobodim smrti, a sada, posle kratkog vremena, na nju je doao red. Kao da je bila u pitanju trgovina: svojim ivotom je platila moj. Da li je znala? Moja baka ivi bar u mom seanju. Ona je otvorila vrata moje memorije koja joj sada uzvraa: predvoena tapom okolade kao nekakvim ezlom, u nju je ula i u njoj ivi. Ja joj tako vraam ono to mi je poklonila. Nisam plakala. Popela sam se u svoju sobu da se igram najlepom igrakom na svetu: igrom. Imala sam igru od plastike koja je vredela sva uda sveta. Zavrtela bih je i u nju satima piljila. Pred tim neprekidnim vrenjem sam postajala ozbiljna. Znala sam ta je smrt, ali da bih je razumela to mi nije bilo dovoljno. Htela sam da postavim stotinu pitanja. Problem je bio to sam slubeno raspolagala sa est rei, od kojih nula glagola, nula veznika, nula prideva: teko da se s tim mogu sroiti pitanja. Naravno da sam u glavi imala potreban renik - ali, kako da odjednom preem od est na hiljadu rei, a da ne otkrijem prevaru? Na sreu je postojalo reenje: Niio-san. Govorila je samo japanski, to je ograniavalo razgovor sa mojom majkom. Pod zatitom njenoga jezika, mogla

sam da s njom kriom govorim. - Niio-san, zato ljudi umiru? - Pa ti govori? - Da, ali nemoj to nikome rei. To je tajna. - Roditelji bi bili sreni kada bi znali da govori. - Hou da ih iznenadim. Zato ljudi umiru? - Jer Bog tako hoe. - Stvarno misli? - Ne znam. Videla sam tolike ljude kako umiru: moju sestru koju je pregazio voz, roditelje koji su za vreme rata poginuli u bombardovanju. Ne znam da li je to Bog hteo. - Zato onda ovek umire? - Govori o baki? Kada ostari, normalno je da umre. - Zato? - Kada mnogo ivi, umori se. Umreti za staru osobu je kao da ide na spavanje. To je dobro. - A umreti kada nisi star? - E, to ne znam zato se deava. Sve razume to ti kaem? - Da. - Znai da govori japanski pre francuskog? - Ne, to je isto. Za mene nisu postojali jezici, ve jedan jedini, veliki jezik, ije varijante, japansku ili francusku, moe da upotrebi kad hoe. Do tada jo nisam nikada ula neki jezik koji nisam razumela. - Ako je isto, kako objanjava to ja ne govorim francuski? - Ne znam. Priaj o bombardovanju. - Jesi li sigurna da eli to da uje? - Da. Pria je bila muna. Godine 1945, imala je sedam godina. Jednog su jutra

bombe poele da pljute. Nije to bio prvi put da su se ule bombe u Kobeu, daleko od toga. Ali, tog jutra je Niio-san osetila da e biti namenjene njenima i nije pogreila. Ostala je leei na tatamiju, u nadi da e je smrt zatei na spavanju. Odjednom, tu odmah pored nje, ula se tako snana eksplozija da je mala u prvi mah pomislila da je rasparana u hiljadu komada. Odmah zatim, iznenaena to je iva, htede da proveri da li su joj udovi jo uvek vezani uz telo, ali u tome ju je neto spreavalo: bilo je potrebno izvesno vreme da shvati da je zatrpana. Onda je poela rukama da kopa, nadajui se da ide prema povrini - u to nije bila sigurna. U jednom trenutku je u zemlji dodirnula ruku: nije znala kome ruka pripada, niti da li je jo uvek deo nekog tela - jedino to je bilo sigurno jeste da je ruka bila mrtva. Bila je pogreila pravac. Prestala je da kopa ne bi li neto ula: Moram da idem prema glasu: tamo je ivot. ula je jauke i pokuala je da kopa u tom pravcu. Kao krtica. - Kako si disala?, upitala sam je. - Ne znam. Ali sam disala. Uostalom, i ivotinje koje dole ive diu. Vazduh je teko prodirao, ali je prodirao. Hoe li nastavak? Traila sam da nastavi. Niio-san je, na kraju, izala na povrinu. Tamo je ivot, govorio joj je instinkt. Prevario ju je: tamo je bila smrt. Meu ruevinama kua nalazili su se komadi ljudskih tela. Pre nego to e naredna bomba eksplodirati i duboko je zakopati ispod ruevina, devojica je prepoznala glavu svoga oca. Ispod prekrivaa zemlje, najpre se pitala da li da tu i ostane: Ovde sam najsigurnija i bar ne vidim uas. Ali kako je poela da se gui, krenula je ponovo da kopa u pravcu galame, izvan sebe od pomisli na ono to e ponovo otkriti. Nije trebalo da se brine: napolju nije mogla nita da vidi, jer im bi promolila glavu, nala bi se etiri metra ispod povrine. - Ne znam koliko je sati to trajalo. Kopala sam i kopala, i svaki put kad

bih se nala na povrini, nova eksplozija bi me zatrpavala. Ne znam zato sam se svaki put izvlaila, ali to je bilo jae od mene. Ve sam znala da mi je otac mrtav i da nemam vie kuu: nisam znala ta je sa majkom i braom. Kada je kia bombi prestala, zaudila sam se to sam jo uvek iva. Traei po ruevinama, malo-pomalo smo otkrivali leeve, cele ili raskomadane, onih koji su nestali - izmeu ostalih moje majke i brae. Zavidela sam sestri koju je, dve godine ranije, pregazio voz jer je bila poteena ovog prizora. Niio-san je imala zaista lepe prie da mi pria: u njima su tela na kraju uvek bila raskomadana. Kako sam svojoj guvernanti oduzimala sve vie i vie vremena, roditelji odluie da u slubu uzmu jo jednu Japanku. Dadoe oglas u selu ukugava. Nisu imali veliki izbor: javila se samo jedna gospoa. Bila je suprotnost prvoj. Niio-san je bila mlada, blaga i dobra; dolazila je iz siromane, narodske sredine i nije bila lepa. Kaima-san je imala pedesetak godina i njena lepota je, kao i njeno poreklo, bila aristokratska: njeno divno lice nas je sa prezirom gledalo. Pripadala je onom starom niponskom plemstvu koje su Amerikanci ukinuli 1945. Bila je vie od trideset godina princeza i preko noi je ostala bez titule i bez novca. Od tada se bavila sluinskim poslovima, kakav smo joj i mi ponudili. Smatrala je da su svi belci krivi za njen pad i sve redom nas je mrzela. Njene savreno fine crte lica i ohola mravost ulivali su potovanje. Roditelji su joj se obraali s panjom dostojnom velike dame; sa njima nije razgovarala i radila je to je mogla manje. Kada bi majka od nje zatraila da joj pomogne u ovom ili onom poslu, Kaima-san bi uzdisala i pogledala je pogledom koji je znaio: ta mislite ko sam ja? Druga guvernanta je sa prvom postupala kao da je pseto, ne samo zbog njenog skromnog porekla, ve i zato to ju je smatrala izdajnikom koji sarauje sa neprijateljem. Sav posao je ostavljala Niio-san koja je imala onaj nesreni

instinkt potinjenosti prema gospodaru. I najmanju priliku je koristila da je grdi: - Zar ne vidi kako s njima razgovara? - Sa njima govorim onako kako oni govore sa mnom. - Nema ni trunke ponosa. Zar ti nije dovoljno to su nas onako ponizili 1945? - Nisu bili oni. - To je isto. Oni su bili ameriki saveznici. - Za vreme rata su bili deca, kao i ja. - Pa ta onda? Njihovi roditelji su bili nai neprijatelji. Make ne raaju pse. Prezirem ih. - Ne bi trebalo da to govori pred detetom, ree Niio-san, bradom pokazavi na mene. - Tom bebom? - Razume to kae. - Tim bolje. - Ja malu volim. Govorila je istinu: volela me je kao svoje dve kerke, bliznakinje od deset godina, koje nikada nije zvala imenom jer ih nije razlikovala. Uvek im se obraala sa futago i ja sam dugo vremena verovala da je ovo dvojno ime, ime jednog deteta, zato to je mnoinski oblik u japanskom jeziku esto neodreen. Jednoga dana su devojice dole kod nas i ona ih je iz daleka zvala: ,,Futago! Dotrale su kao sijamski blizanci i onda sam shvatila znaenje te rei. U Japanu, dvojnitvo mora da je mnogo vei problem nego u drugim zemljama. Vrlo brzo sam shvatila da sam zbog svog uzrasta imala poseban status. U zemlji Izlazeeg sunca, od roenja do ulaska u deiji vrti dete je bog. Niiosan se prema meni ponaala kao da sam boanstvo. Moj brat, moja sestra i futago su ve bili preli te svete godine: njima su se obraali na obian nain. Ja sam bila neto drugo, bila sam okosama: potovano deije prevashodstvo, dete-

gospodar. Kada sam ujutro ulazila u kuhinju, Niio-san bi se bacala niice preda mnom, da bi bila na mojoj razini. Odbijala mi nije nita. Kada bih izrazila elju da jedem iz njenog tanjira, to se esto deavalo jer sam vie volela ono to je ona jela, ona svoj obrok nije vie dodirivala: ekala je da ja dovrim i tek onda bi nastavljala, ukoliko sam bila toliko velikoduna da joj neto ostavim. Za vreme jednoga ruka, majka je primetila moje lukavstvo i jako me prekorila. Zatim je naredila Niio-san da ne prihvata vie moju tiraniju. Uzalud: im je izila, nastavila sam da jedem. I sa razlogom: okonomiyaki (palainke sa kupusom, raiima i umbirom) i pirina sa tsukemonom (ren mariniran u utoj salamuri), bili su primamljiviji od kockica mesa sa kuvanom argarepom. Obroci su slueni na dva mesta: u trpezariji i u kuhinji. Grickala sam u prvoj, da bih mogla da ostavim mesta za drugo. Ubrzo sam odabrala svoj tabor: izmeu roditelja koji su sa mnom postupali kao sa bilo kim, i guvernante koja je od mene pravila boanstvo, oklevanju nije bilo mesta. Biu Japanka.

* Bila sam Japanka. Sa dve i po godine, u provinciji Kansai, biti Japanka znailo je iveti u srcu lepote i oboavanja. Biti Japanka znailo je do prezasienosti uivati u preterano miriljavom cveu u bati mokroj od kie, sesti na rub kamenog jezerca i posmatrati u daljini planine, velike kao unutranjost tvojih grudi, u srcu to due sluati mistino pojanje prodavca slatkih krompira koji u sumrak prolazi kvartom. Sa dve i po godine, biti Japanka je znailo biti izabranica Niio-san. U svakom trenutku, kad god sam to od nje traila, naputala je posao, uzimala me u naruje, mazila me i pevala mi pesme koje su govorile o macama i trenjama u cvatu. Uvek je bila spremna da mi pria one njene prie o raskomadanim telima koje su me oaravale, ili pak legendu o vetici koja je u kazanu kuvala ljude i od njih pravila supu: njene divne bajke su me zanosile do zatupljenosti. Imala je obiaj da sedne i da me ljulja kao da sam lutka. Ja sam se pravila da patim samo da bi me ona teila: Niio-san me u mojim nepostojeim tugama dugo teila i, igrajui moju igru, savreno veto je glumila da me ali. Zatim je prstom sledila nene oblike mojih crta, hvalila njihovu lepotu, za koju je govorila da je vrhunska: oduevljavala se mojim usnama, elom, obrazima, oima, i zakljuivala je da nikada nije videla boginju tako divnog lica. I ostajala sam tako neumorno u njenom naruju, gde sam zauvek mogla da ostanem, potpuno predana njenom oboavanju. I ona se predavala oboavanju mene, dokazujui tako veliinu moje boanstvenosti. Sa dve i po godine, trebalo je da budem idiot pa da ne prihvatim da budem Japanka.

Nije bilo sluajno to sam ranije otkrila da govorim japanski nego svoj maternji jezik: kult moje linosti je imao lingvistike zahteve. Da bih saobraala sa svojim vernicima, bio mi je potreban odgovarajui jezik. Vernici nisu bili mnogobrojni, ali su intenzitet njihove vere i vanost mesta koje su zauzimali u mom svetu, sasvim zadovoljavali. To su bili: Niio-san, futago i prolaznici. Kada sam etala ulicom, drei ruku glavne svetenice moga oboavanja, sa veseljem sam oekivala odobravanja dokonih posmatraa: znala sam da u od njih uvek uti uzvike divljenja mom armu. Pa ipak, ta religija mi se najvie dopadala izmeu etiri batenska zida: ona je bila moj hram. Ograen komad zemljita, zasaen cveem i stablima ovek nije mogao da izmisli bolje mesto za izmirenje sa vasionom. Na je vrt bio japanski, to e rei da je bio pleonastian vrt. Nije bio zen, ali njegovo kameno jezerce, njegova strogost i nain na koji je koena trava, govorili su o zemlji koja je, pomnije od ostalih, definisala vrt. U njemu je geografski prostor verovanja u sebe dostizao najvei stepen gustine. Visoki zidovi sa japanskim crepovima titili su me od pogleda laika i svedoiii da se nalazimo u hramu. Kada je Bogu potrebno mesto koje simbolie zemaljsku sreu, on se ne odluuje ni za pusto ostrvo, ni za plau sa finim peskom, ni za polje sa zrelim itom, ni za planinsku zelenu ispau; on bira vrt. Delila sam njegovo miljenje: to je najidealniji teren za vladanje. Podanici moje bate su bile biljke koje su se, po mom nareenju, preda mnom rascvetavale. To je bilo prvo prolee mog postojanja i nisam mogla da zamislim da e ta vegetalna mladost doiveti vrhunac, a zatim kraj. Jedne veeri sam stabljici sa pupoljkom rekla: ,,Procvetaj. Sutradan sam ugledala beli bour u punom cvatu. Imala sam mo, tu nije bilo nikakve sumnje. Rekla sam to Niio-san koja se sloila. Od roenja moje memorije, u mesecu februaru, svet je bio u stalnom

bujanju. Priroda se pridruila mom stupanju na vlast. Bata je svakog dana bila bujnija nego prethodnog. Jedan cvet je venuo da bi se drugi, jo lepi, raao. Kako mora da su mi ljudi bili zahvalni! Kako mora da im je ivot bio tuan pre mene! Jer, sve te bezbrojne lepote sam im ja donela! Zar je udo to su me oboavali? Naalost, u ovoj apologetici je postojao jedan logiki problem: Kaimasan. Ona u mene nije verovala. Bila je jedina Japanka koja nije prihvatala tu novu religiju. Mrzela me je. Samo gramatiari mogu da budu toliko naivni da misle da izuzetak potvruje pravilo: ja to nisam bila, i sluaj Kaime-san me je zbunjivao. Kada sam, na primer, odlazila u kuhinju za drugi obrok, nije mi dozvoljavala da jedem iz njenog tanjira. Zapanjena tim bezobrazlukom, stavila sam ruku u njeno jelo: za to sam dobila amar. Zadihana sam otila kod Niio-san da plaem; nadala sam se da e kazniti bogohulnicu; od toga ne bi nita. - Nalazi da je to normalno?, rekoh uvreeno. - To je Kaima-san. Ona je takva. Pitala sam se da li je taj odgovor prihvatljiv. Da li neko ima pravo da te udari samo zato to je ,,takav? Tu je preterala. Ve e platiti ta tvrdoglavica za odbacivanje mog kulta. Poelela sam joj da joj vrt ne cveta. Nisam imala utisak da ju je to pomerilo. Zakljuila sam da je ravnoduna na lepote botanike. Zapravo, ona nije ni imala svoj vrt. Onda sam reila da je zavedem i zato sam zauzela milostiviji stav. Prila sam joj sa velikodunim osmehom i, kao Bog Adamu na tavanici Sikstinske kapele, pruila ruku: okrenula se na drugu stranu.

Kaima-san me je odbacivala. Negirala me je. Kao to postoji Antihrist, ona je bila Antija. Poela sam da je duboko alim. To to me nije oboavala mora da je za nju bilo strano! To se i videlo: Niio-san i ostali vernici su zraili od sree to me vole. Kaima-san se nije preputala toj blagoj potrebi: to se i italo na njenom lepom licu, iz njenog izraza koji je bio suta tvrdoa i odbijanje. Vrtela sam se oko nje pomatrajui je, u nadi da u nai uzrok njene nenaklonosti prema meni. Moje ubeenje da sam, od glave do pete, neosporno najvei dragulj planete, nije mi dozvoljavalo ni da pomislim da je greka u meni. Razlog sam nala: posmatrajui je uporno, otkrila sam da pati od bolesti uzdranosti. Kad god bi se ukazala prilika za veselje, uivanje, oduevljenje ili za zabavu, usta plemenite dame bi se stiskala, usne bi postajale ukoene: uzdravala se. Kao da zadovoljstvo nije bilo dostojno nje. Kao da je veselje za nju predstavljalo odricanje. Pribegla sam nekim naunim eksperimentima. Donela sam joj iz bate najlepu kameliju, naglasivi da sam je za nju ubrala: stisnuta usta, suvo ,,hvala. Od Niio-san sam zatraila da joj pripremi omiljeno jelo: pripremila joj je divan chawan mushi koji je progutala mrljavei i prokomentarisala tiinom. Ugledavi dugu, odjurila sam da pozovem Kaimo-san, da joj se i ona divi: slegnula je ramenima. U svojoj velikodunosti, odluih tada da joj priredim najdivniji prizor koji se mogao zamisliti. Obukoh odeu koju mi je poklonila Niio-san: mali kimono od ruiaste svile ukraen lokvanjima, uz to iroki, crveni obi, lakirane geta i suncobran od crvenog papira oslikan jatima belih roda. Namazah usta maminim ruom i stadoh da se posmatram u ogledalu: bila sam, naravno, predivna. Niko nee moi da odoli ovakvoj pojavi. Krenuh najpre da se prikaem mojim najodanijim vernicima koji me

doekae uzvicima kakve sam oekivala. Vrtei se kao najpohlepniji leptir, dospela sam tako u vrt kome sam svoju lepotu ponudila u obliku frenetinog i skakutavog plesa. Da bih ulepala svoj izgled, ubrala sam dinovski bour i stavila ga na glavu, kao eir cinober boje. Tako okiena, prikazala sam se Kaimi-san. Uopte nije reagovala. To je potvrdilo moju dijagnozu: uzdravala se. Jer, kako je mogla da ne usklikne ugledavi me? Za nju sam oseala ono to Bog osea za grenike: apsolutno saaljenje. Jadna Kaima-san! Da sam znala da postoji molitva, za nju bih molila. Ali nisam videla na koji bih nain mogla tu problematinu guvernantu da uklopim u svoju viziju sveta i to mi je smetalo. Otkrila sam da moja mo ima granice.

* Meu prijateljima moga oca, bio je neki poslovan ovek, Vijetnamac, oenjen Francuskinjom. Zbog poznatih politikih problema u Vijetnamu godine 1970, taj ovek je morao hitno da se vrati u svoju zemlju. Sa sobom je poveo enu, ali kako se nije usuivao da povede i sina od est godina, poverio ga je, na neodreeno vreme, mojim roditeljima. Igo je bio deak miran i rezervisan. Na mene je ostavljao dobar utisak sve do trenutka kada je preao na stranu neprijatelja: moga brata. Ova dva deaka su postala nerazdvojna. Da bih ga kaznila, nisam ga zvala imenom. Na francuskom sam jo uvek izgovarala vrlo malo rei, da bih kontrolisala utisak. To je postajalo neizdrljivo. Oseala sam potrebu da dreknem neke vane stvari, kao to je Igo i Andre su zelene kake. Naalost, z moju okolinu ja nisam bila kadra da izgovorim tako rafinirane tvrdnje. Zbog toga sam se grizla, ali sam mislila da nee ba tako dugo ekati da i to uju. Ponekad sam se pitala zato ne pokaem roditeljima ta umem da kaem: zato se liavati te sposobnosti? Nesvesno verna etimologiji rei ,,dete, nejasno sam oseala da bih, govorei, izgubila izvesne obzire koje ljudi imaju prema mudracima i debilima. U junom Japanu, april je mesec sladostrasno blag. Roditelji nas povedoe na more. Okean sam vrlo dobro poznavala, milou zaliva Osake koji je, u ono vreme, bio prepun ubreta: plivati u njemu ili u podzemnom kanalu, bilo je isto. Krenusmo, dakle, na drugi kraj zemlje, u Totori, gde sam otkrila japansko more ija lepota me je oarala. Japanci za to more kau da je muko, za razliku od okeana koji smatraju enskim: to razlikovanje me je zbunilo. Ni dan danas ga nisam razumela. Plaa Totorija je bila velika kao pustinja. Saharu sam prela i stigla do ivice vode. I ona se plaila kao ja: kao stidljivo dete, stalno je ila naprednatrag. Ja sam je oponaala.

Svi moji su zaplivali. Majka me pozva da doem, ali se nisam usuivala, uprkos kolutu za plivanje. More sam gledala sa uasom i eljom. Onda je mama dola po mene i odvukla me: tenost me je obujmila i izbacila na povrinu. Vrisnula sam od zadovoljstva i zanosa. Velianstvena kao Saturn, sa kolutom umesto prstena, u moru sam ostala nekoliko sati. Trebalo me je silom izvui. - More! To je bila moja sedma re. Uskoro mi kolut nije bio potreban. Bilo je dovoljno koprcati se rukama i nogama i rezultat je bio neto slino kao kad pliva kue. Kako je to bilo zamorno, ostajala sam tamo gde sam mogla da dotaknem dno. Jednoga dana se desilo udo: ula sam u more i krenuvi pravo prema Koreji, ustanovila sam da se dno ne sputa. Podiglo se za mene. Hrist je hodao po moru; ja sam uinila da se podigne morsko dno. Svako ima svoje udo. Uzbuena, odluila sam da tako hodam sve do kontinenta. Gazei prijatan, meki tepih, krenula sam u nepoznato. Hodala sam i hodala, udaljavajui se od Japana titanskim korakom i razmiljajui kako je fantastino posedovati takvu mo. Hodala sam i hodala - i odjednom propala. Peano dno koje me je do tada nosilo, odjednom se spustilo. Vie ga nisam dodirivala. Voda me je progutala. Pokuala sam pokretima ruku i nogu da isplivam na povrinu, ali samo to bih izvukla glavu, novi talas bi me gurnuo u more, kao muitelj koji hoe da iz mene iznudi priznanje. Shvatila sam da se utapam. Kad god bi mi glava bila iznad vode, videla bih plau, koja mi je izgledala uasno daleko, roditelje kako dremaju i ljude koji me nepomino gledaju, verni starom japanskom principu da ne treba nikada spasti nekome ivot, jer bi to prisililo oveka na preveliku zahvalnost. Ta publika koja prisustvuje mojoj smrti, to je bio prizor jo straniji od

mog umiranja. Vikala sam: - Tasukete! Uzalud. Rekla sam sebi da vie nije vreme da se igram uzdrljivosti sa francuskim, pa sam prethodni krik prevela urliui: - U pomo! Moda je to bilo priznanje koje je more htelo da iznudi: da govorim jezik svojih roditelja. Ali, avaj, oni me ne ue. Japanski posmatrai su svoje pravilo neuplitanja toliko potovali da nisu ak hteli da obaveste autore moga ivota. I ja sam ih gledala kako me sa panjom gledaju kako umirem. Uskoro vie nisam imala snage da pomeram udove i poela sam da tonem. Moje telo je kliznulo u more. Znala sam da su to poslednji trenuci moga ivota i nisam htela da ih propustim: pokuala sam da otvorim oi i ono to sam videla bilo je udesno. Prodirui kroz gustinu mora, suneva svetlost bee lepa nego ikada, a talasanje vode je stvaralo svetlucave valove. Oarana njima, zaboravila sam na strah od smrti. inilo mi se da sam ve satima tu. Neke ruke me zgrabie i izvukoe na povrinu. Duboko sam udahnula i pogledala da vidim ko me je spasao: to je bila moja majka, sva u suzama. Odvela me je na plau steui me vrsto na svom stomaku. Umotala me je u pekir i snano mi trljala lea i grudi: izbacila sam mnogo vode. Zatim me je ljuljala, priajui kroz suze: - Igo te je spasao. Igrao se sa Andreom i ilijet kada je, sluajno, ugledao tvoju glavu u trenutku kada je nestajala ispod vode. Doao je da mi kae gde si. Da nije bilo njega, umrla bi! Pogledala sam maloga Evroazijca, i sveanim tonom rekla: - Hvala Igo, ba si dobar. Smrtna tiina.

- Ona govori! Govori kao carica! klicao je od veselja otac, preavi u tren oka od drhtanja u smeh. - Ja ve odavno govorim, rekoh, slegnuvi ramenima. Voda je ispunila svoj plan: priznala sam. Ispruena na pesku pored svoje sestre, pitala sam se da li sam srena to nisam mrtva. Igoa sam gledala kao matematiku jednainu: nema njega - nema mene. Nema mene: da li bi mi se to dopalo? Ne bih bila tu da znam da li mi se dopada, zakljuih logiki. Da, bila sam srena to nisam mrtva da bih znala da li mi se to dopada. Pored mene, slatka ilijet. Iznad mene, divni oblaci. Ispred mene, predivno more. Iza mene, beskrajna plaa. Svet je bio lep: vredelo je iveti. Po povratku u ukugavu, odluih da nauim da plivam. Nedaleko od kue, u planini, nalazilo se jezerce koje sam nazvala Melo Zeleno Jezero. U njemu sam sama nauila vetinu plivanja riba, uvek sa glavom pod vodom, gledajui podvodne misterije ije mi je postojanje otkrilo moje utapanje. Kada bih izronila, oko sebe bih videla planine pod umom. Bila sam geometrijski centar kruga lepote koji nije prestajao da se iri. injenica da sam bila na ivici smrti nije poljuljalo moje neformulisano ubeenje da sam boanstvo. Po emu su bogovi besmrtni? Zato bi besmrtnost inila nekoga boanskim? Da li je bour manje divan samo zato to e uvenuti? Pitala sam Niio-san ko je Isus. Rekla mi je da ne zna tano. - Znam da je neki bog, usudila se. Imao je dugu kosu. - Veruje li u njega? - Ne. - Veruje li u mene? - Da. - I ja imam dugu kosu.

- Da. Sem toga, tebe poznajem. Niio-san je bila osoba u redu: imala je dobre argumente. Moj brat, moja sestra i Igo pohaali su ameriku kolu koja se nalazila blizu planine Roko. Andre je, meu kolskim knjigama, imao jednu koja se zvala Friend Jesus. Jo nisam umela da itam, ali je knjiga imala slike. Pred kraj, glavno lice je bilo na krstu i oko njega je bilo mnogo sveta koji ga je gledao. Taj crte me je fascinirao. Pitala sam Igoa zato je Isus okaen na krst. - Da ga ubiju, odgovorio je. - I to ubija ljude, kada ih stave na krst? - Da. Zato to je zakovan za drvo. Ekseri ga ubijaju. Objanjenje mi se uinilo prihvatljivim. Nakon njega mi je prizor bio jo straniji. Isus je, dakle, umirao pred gomilom - i niko nije prilazio da ga spase! To me je podsealo na neto. I ja sam bila u istoj situaciji: crkava gledajui ljude kako te gledaju. Bilo je dovoljno da neko prie i iupa eksere iz razapetog pa da ga spase: bilo je dovoljno da me neko izvue iz vode, ili jednostavno upozori moje roditelje. U mom, kao i u Isusovom sluaju, posmatrai su vie voleli da se ne meaju. Stanovnici mesta raspetoga sigurno su, imali iste principe kao i Japanci: spasti ivot ljudskog bia znailo bi uiniti ga robom preterane zahvalnosti. Bilo je bolje pustiti ga da umre nego liiti ga slobode. Nije mi padalo na um da pobijam tu teoriju; znala sam samo koliko je strano oseanje da umire pred pasivnim svedocima. Duboko sam sauestvovala sa Isusom, jer sam bila sigurna da shvatam koliko mora da je bio revoltiran u tom trenutku. O toj prii sam htela da doznam neto vie. A, kako mi se inilo da je sva istina zatoena na etverougaonim listovima knjiga, odluih da nauim da itam. Najavih odluku: u brk mi se nasmejae. Poto to niko nije ozbiljno shvatao, reila sam da uim sama. Nisam videla u emu je problem. Sama sam nauila i druge vane stvari: da govorim, da

hodam, da plivam, da vladam i da se igram igrom. Uinilo mi se razumnim da ponem sa Tintinom zato to u njemu ima slika. Uzela sam jednog nasumce, sela na pod i poela da prevrem strane. Ne bih nikako mogla da objasnim ta se desilo, ali u trenutku kada je krava izala iz tvornice, kroz slavinu koja pravi kobasice, primetila sam da znam da itam. Poto su drugi smatrali da je moja elja za itanjem smena, strogo sam pazila da im to udo ne otkrijem. April je mesec kada u Japanu cvetaju trenje. etvrt je to uvee proslavljala uz sake. Niio-san mi je dala jednu aicu: urlikala sam od zadovoljstva.

* Uspravljena na svom jastuku, drei se za ogradu kreveca, provela sam niz noi piljei u oca i majku, kao da sam imala u planu da o njima piem neku zooloku studiju. Za njih je to postalo muno. Ozbiljnost moje kontemplacije ih je toliko zbunjivala da na kraju nisu vie mogli da spavaju. Roditelji shvatie da ne treba vie da spavam u njihovoj sobi. Smestie me na neku vrstu tavana. Bila sam oarana. Tu sam mogla da istraujem nepoznatu tavanicu ije su mi se pukotine odmah uinile mnogo izraajnijima od vijuga onih koje sam gledala dve i po godine. Tu je bila i gomila predmeta koje sam mogla pogledom da ispitujem: sanduci, stara odea, izduvani gumeni bazen, slomljeni reketi i druge divote. Provodila sam fantastine besane noi zamiljajui ta se nalazi u kartonskim kutijama: sigurno neto divno, inae ne bi bilo tako skriveno. Sii sa kreveta nisam mogla: ograda je bila suvie visoka. Krajem aprila, jedna divna novina je uzbudila moj ivot: prozor moje sobe su nou poeli da ostavljaju otvoren. To je bilo udesno: mogla sam da oslukujem zagonetno brujanje usnulog sveta, da ga tumaim, da mu dajem smisao. Moj krevetac sa ogradicom je bio smeten uza zid, ispod mansardnog prozora: jedne noi je vetar razmaknuo zavese i ja sam videla ljubiasto- crveno nebo. Pred otkriem te boje ostala sam bez daha: nebo, znai, nije crno; to je bilo uteno. Moj omiljeni glas je bilo daleko, prodorno jeanje nepoznatog psa koga sam nazvala Jorukoe, veernji glas. Njegovo jeanje je uznemiravalo kvart. Mene je privlailo, kao neko melanholino pevanje. Kako sam elela da znam razlog tolikom oaju! Blagost nonog vazduha je curila kroz prozor i izlivala se na moj krevet. Ja sam je pila, od nje se opijala. Ve to bogatstvo kiseonika bilo je dovoljno da oboavam ceo svet.

Za tih besanih noi punih raskoi, moja ula sluha i mirisa su radila do kraja. Htela sam da i moje oi sve vide. Taj prozori iznad mene je bio izazov. Jedne noi nisam mogla da odolim. Popela sam se na ogradicu kreveta i, koliko god sam mogla, ispruila ruke: dospee nekako do donjeg ruba prozora. Ohrabrena podvigom, uspela sam da svoje slabo telo podignem do ruba. Oslonjena na stomak i laktove, konano sam otkrila noni pejza: klicala sam od divljenja pred mranim planinama, tekim i velianstvenim krovovima oblinjih kua, svetlucanjem trenjinih cvetova, tajanstvenou mranih ulica. Htedoh da vidim mesto gde Niio-san sui ve, i dogodi se ono to je trebalo da se dogodi: pala sam. Ali, desilo se udo: refleksno sam razmakla noge pa su mi stopala ostala zakaena u uglovima prozora. Noge su mi bile ispruene na limenom rubu krova, kukovi su poivali na oluku, trup i glava su visili u praznom. Kada su prvi trenuci straha proli, osetih se sasvim dobro na svojoj novoj osmatranici. Sa zanimanjem sam posmatrala zadnji deo kue. Zabavljala sam se njiui se sleva nadesno i preputala logistikom izuavanju svojih ispljuvaka. Kada je majka ujutro ula u sobu, kriknula je od uasa: ugledala je prazan krevet, razmaknute zavese na prozoru i moja zakaena stopala. Uhvativi me za listove nogu, uvukla me je intra muros i izudarala me po stranjici kao nikada, ni pre ni posle. - Ne smemo je vie pustiti da sama spava. Suvie je opasno. Odluie da potkrovlje bude bratova soba, a ja u, umesto Andrea, deliti sobu sa svojom sestrom. To preseljenje mi je izmenilo ivot. Spavanje u istoj sobi sa ilijet probudilo je moju strast za nju: u njoj smo ostale zajedno narednih petnaest godina. Svoje nesanice sam sada koristila za posmatranje sestre. Vile koje su se

bile nagnule nad njenu kolevku podarile su je blagou sna ili, jednostavno, blagou: ni najmanje ometena mojim upornim pogledom, mirno je spavala snom koji je izazivao divljenje. Napamet sam znala ritam njenog disanja i ton njenih uzdaha. Niko kao ja ne poznaje tako dobro odmor druge osobe. Dvadeset godina kasnije, najeila sam se itajui ovu Aragonovu pesmu: Ko lopov se vratih kui a ti mila U tekom spokoju cvea ve se bila (...) Strah me tvoga muka ali ti lagano Die dok te grlim carstvo izmatano Tu sam pored tebe osmatra kog mui Zvuk koraka to ih odjek udvostrui U dubini noi Sa svakoga zida pogledom te pratim A na uanj lista premirem i patim U dubini noi Sad dok tu poiva ja ivim da plaem ivim za tu strepnju od svega i svaeg U dubini noi O gazelo moja reci sutranjima Da je ime Elze moj potpis u dnima Ove mrkle noi.2 Trebalo je samo Elzino ime zameniti ilijetinim. Spavala je za nas obe. Ujutro sam ustajala svea i raspoloena, odmorena snom svoje sestre.

2 Preveo s francuskog Nikola Bertolino.

* Maj zapoe dobro. Oko Malog Zelenog Jezera azaleje su pucale od cvatanja. Kao da je neka iskra potpalila barut, cela planina se razbuktala. Sada sam plivala u jarkoruiastoj boji. Dnevna temperatura je stalno bila dvadeset stepeni: Raj. Upravo sam pomislila kako je maj divan mesec, kad odjednom izbi skandal: roditelji u vrtu posadie banderu na ijem vrhu je, kao zastava na vetru, pucketala velika riba od crvenog papira. Upitah u emu je stvar. Objasnie mi da je to aran kojim se slavi maj, mesec deaka. Rekoh da ne vidim vezu. Odgovorie mi da je aran simbol za deaka i da svaka porodica koja ima muko dete istie pred kuom taj riblji lik. - A koji je mesec devojica?, upitah. - Nema ga. Ostadoh bez rei. Kakva je to strana nepravda? Moj brat i Igo me posprdno pogledae. - Zato aran za deake?, nastavih. - Zato bebe uvek pitaju zato?, odvratie mi. Okrenuh lea, ubeena da je moje pitanje bilo umesno. Ve ranije sam, naravno, primetila da postoji neka razlika meu polovima, ali to me nije nikada pogaalo. Na svetu je bilo mnogo razlika: Japanci i Belgijanci (verovala sam da su svi belci Belgijanci, osim mene koja sam sebe smatrala Japankom), mali i veliki, dobri i zli, itd. Mislila sam da su ene i mukarci jedna od suprotnosti. Po prvi put sam naslutila da je u pitanju neki avolski teak problem. U bati sam stala ispod bandere i posmatrala arana. Po emu on vie podsea na moga brata nego na mene? I po emu je mukost toliko sjajna da joj

se posveuje jedna zastava i jedan mesec - a fortiori mesec blagosti i azaleja? Dok se enskosti ne posveuje ni najmanji barjai, ni jedan jedini dan! utnula sam banderu, ali ona nije reagovala. Nisam vie bila sigurna da volim mesec maj. Uostalom, japanske trenje su ve izgubile cvet: kao da je nastala neka prolena jesen. Jedna sveina je uvenula i nisam primetila da je na oblinja dva grma uskrsla. Ba je maj zasluivao da bude mesec deaka: bio je to mesec opadanja. Kao to bi car zahtevao da vidi pravoga slona, zatraila sam da vidim prave arane. Da u Japanu vidi arane, nita jednostavnije od toga, a fortiori u maju. Taj spektakl je teko zaobii. im u nekom javnom parku ima malo vode, u njoj plivaju arani. Koi ne slue za jelo - sashimi bi od njih bio pravi komar ve da se gledaju i da im se divi. Otii u park i posmatrati ih, aktivnost je isto toliko civilizovana koliko i odlazak na koncert. Sa Niio-san sam otila u botaniku batu Futatabi. Hodala sam sa nosom u vazduhu, zbunjena sjajem ogromnih kriptomera3, prestravljena njihovom starou: imala sam dve i po godine, a oni dvesto pedeset - bili su, doslovce, sto puta stariji od mene. Futatabi je bio biljno svetilite. ak i kada ivi u srcu lepote, to je bio moj sluaj, ne moe a da ne padne na kolena pred lepotom te sreene prirode. Stabla su izgledala kao da su svesna svoje nadmoi. Stigosmo do jezerceta. Najpre spazih neko vrenje boja. Na drugoj strani ribnjaka jedan bonze je upravo bio bacio zrnevlje: arani su skakali da ga uhvate. Neki su bili ogromni. Pravi vodoskok boja u kome su se prelivale elinoplava i narandasta, bela i crna, srebrena i zlatna. Zamirivi, videla sam samo njihove boje koje su, svetlucave na svetlosti dana, izazivale u meni divljenje. Otvorivi oi, nisam mogla da ne vidim njihove teke siluete riba3 Vrsta etinara - prim. prev.

divova, vetaki preuhranjenih svetenica. U stvari, liile su na neme, gojazne Kastafjore odevene u blistave haljine. arena odea podvlai kominost debeljuca, isto kao to arene tetovae jo vie istiu salo gojaznih. Nita mi se nije inilo zdepastijim od tih arana! Nisam bila nezadovoljna to su simbol deaka. - ive vie od sto godina, ree mi Niio-san tonom dubokog potovanja. Nisam bila sigurna da je to neto za pohvalu. Dugovenost nije sama sebi cilj. Da kriptomer ivi toliko znailo je jednom divnom plemstvu omoguiti odgovarajui zamah, znailo je pokloniti mu dovoljno vremena da osnuje svoje carstvo, da izazove divljenje i strahopotovanje koje pripada takvom spomeniku snage i strpljenja. iveti sto godina za arana je znailo valjati se u svom masnom trajanju, znailo je svoje muljevito meso ribe iz stajae vode prepustiti truljenju. Ima neto to je jo odvratnije od mladog sala, a to je staro salo. Miljenje zadrah za sebe. Vratismo se kui. Niio-san izvesti roditelje da su mi se arani mnogo dopali. Umorna na samu pomisao da im iznesem svoje gledite, nisam je pobila. Andre, Igo, ilijet i ja kupali smo se zajedno. Dva goljava bednika na sve su liila samo ne na arane. To im nije smetalo da budu runi. Moda je ta zajednika taka bila povod za simboliku: imati neto runo. Devojice ne bi mogla da predstavlja jedna tako odvratna ivotinja. Zatraih od majke da me odvede u ,,apvarij (udno je da nisam mogla da izgovorim akvarij) u Kobeu, jedan od najuvenijih na svetu. Ta ihtioloka strast zaudi roditelje. Htela sam samo da vidim da li su sve ribe isto toliko rune kao arani. Dugo sam posmatrala faunu zastakljenih bazena: sve ivotinje su bile jedna ljupkija i lepa od druge. Neke su bile fantazmagorine kao apstraktna umetnost. Kao da je neki umetnik sa uivanjem stvarao svu tu, inae nenoljivu,

lepotu koju, eto, one ipak nose. Moj zakljuak je bio neopoziv: od svih riba najnitavnija - i to jedina koja je nitavna - bio je aran. U sebi sam likovala. Majka primeti moje veselje: Ova mala e studirati podmorsku biologiju, objavi mudro. Japanci su s pravom izabrali tu ivotinju da bude amblem runog pola. Oca sam volela, Igoa sam podnosila - ipak mi je spasao ivot - ali brata sam smatrala pravom nesreom. Njegova jedina ambicija je bila da me progoni: u tome je toliko uivao da je to za njega samo po sebi bilo cilj. Za njega je dan bio ispunjen samo ako bi uspeo da u meni satima izaziva bes. Kau da su sva velika braa takva: trebalo bi ih utamaniti.

* Sa junom je stigla vruina. Sada sam uglavnom ivela u vrtu koji sam, na svoju alost, naputala kada bih odlazila na spavanje. Banderu sa ribljom zastavom su uklonili ve prvog dana tog meseca: slavljenje deaka je prolo. Za mene je to bilo kao da je sruen spomenik nekoga koga nisam volela. Gotovo je sa aranima na nebu. I odjednom mi je mesec jun postao simpatian. Temperatura je sada dozvoljavala priredbe na otvorenom. Najavie mi da smo svi pozvani da sluamo oca kako peva. -Tata peva? - Peva no. - ta je to? - Videce. Nikada nisam ula oca da peva: vebao je negde u kui gde ga nismo uli, ili je to radio u svojoj koli sa uiteljem noa. Dvadeset godina kasnije doznala sam kakvim je sluajem autor moga ivota, koji niim nije bio predodreen za opersku karijeru, postao peva noa. U Osaku je stigao 1967, u svojstvu belgijskog konzula. To je bilo njegovo prvo mesto u Aziji i taj mladi diplomata od trideset godina se odmah zaljubio u zemlju. Japan je postao i ostao ljubav njegovog ivota. Sa zanosom novajlije, eleo je da otkrije sve divote Carstva. Kako jo nije govorio jezik, jedna briljantna japanska prevoditeljka ga je svuda pratila. Bila je njegov vodi i upoznavala ga sa raznim oblicima nacionalnih umetnosti. Otkrivi njegovo iroko interesovanje, palo joj je na um da mu pokae jedan od manje pristupanih dragulja tradicionalne kulture: no. U ono vreme i zapadnjaci su prema njemu bili zatvoreni i bili su vie skloni kabukiju. Odvela ga je, dakle, u uglednu kolu noa u Kansaiju iji uitelj je bio ivue Blago. Moj otac je imao utisak da se vratio hiljadu godina unazad. To oseanje se pogoralo kada je uo no: u prvom trenutku mu se uinilo da uje

potmula mrmljanja koja dopiru iz praistorije. Osetio je onu vrstu vesele neprijatnosti koju izazivaju rekonstrukcije praistorijskih scena u muzejima. Malo-pomalo, shvatio je da je upravo suprotno, da je re o sutoj prefinjenosti, krajnjoj stilizaciji i prosveenosti. Ali da u tome vidi lepotu, bio je potreban jedan korak koji on jo nije mogao da pree. Uprkos udnim decibelima koji su ga plaili, zadrao je izraz prijatnosti i oduevljenja koji odgovara pravom diplomati. Sve do kraja melopeje koja je, naravno, trajala nekoliko sati, njegovim licem nije prola ni senka dosade koju je oseao. U meuvremenu, njegovo prisustvo je izazvalo zbunjenost u celoj koli. Stari uitelj noa mu je na kraju priao i rekao: - Potovani goste, ovo je prvi put da jedan stranac kroi u ovaj prostor. Mogu li da zatraim vae miljenje o pevanju koje ste uli? Prevoditeljka obavi svoju dunost. Zbunjen svojim neznanjem, otac je krenuo sa lepim klieima o tome kolika je vanost kulture predaka, o bogatstvu umetnike batine ove zemlje, i ostalim budalatinama koje su bile jedna dirljivija od druge. Zapanjena prevoditeljka odlui da tako glup odgovor ne prevede. Ova obrazovana Japanka zameni, dakle, miljenje autora mojih dana svojim, i izrazi ga biranim reima. Dok je prevodila, stari uitelj je sve vie i vie irio oi. ta! Taj bezazleni belac koji tek to je stigao i po prvi uo no, ve razume sutinu i suptilnost te vrhunske umetnosti! Pokretom neverovatnim za jednog Japanca, a fortiori za ivue Blago, on sveano prihvati ruku stranca i ree: - Potovani goste, vi ste mudrac! Izuzetno bie! Morate postati moj uenik! I kako je moj otac izvanredan diplomata, posredstvom dame, spremno odgovori:

- To je bila moja najvea elja. U tom trenutku nije sagledao posledice svoje pristojnosti, jer je pretpostavljao da e se stvar zaustaviti na izgovorenom. Ali stari uitelj bez odlaganja mu naredi da za dva dana doe na prvi as u kolu, u sedam ujutro. Svaki ovek zdravog razuma bi ve sutradan, preko svoje sekretarice, telefonom sve otkazao. Autor mojih dana, meutim, prekosutra je ustao u zoru i u odreeno vreme doao. Potovani profesor nije ni najmanje bio iznenaen; bez i trunke popustljivosti, primenio je svoju strogu nastavu, smatrajui da jedan tako obdaren duh zasluuje ast da se s njime najstroe postupa. Na kraju lekcije, moj siroti otac je bio sasvim iscrpen. - Vrlo dobro, rekao je stari uitelj. Doite sutra u isto vreme. - Ali... u konzulatu poinjem da radim u osam i trideset. - Nema problema. Doite onda u pet ujutro. Oajan, uenik poslua. Dolazio je u kolu svakog jutra u to neljudsko vreme za nekoga ko je ve imao svoj stalni posao, osim za vikend, kada je mogao sebi da dozvoli luksuz lenarenja i da krene na as koji je poinjao u sedam ujutro. Pod tim spomenikom japanske kulture, gde su hteli da ga uvuku, belgijski uenik se oseao zgnjeenim. On koji je, pre dolaska u Japan, voleo nogomet i biciklizam, pitao se kakvom se to nezgodnom omakom sluaja naao u situaciji da svoju egzistenciju tvuje na oltaru jedne tajnovite umetnosti. To mu je odgovaralo koliko jansenizam bonvivanu ili askeza prodrljivcu. Ali se varao. Stari uitelj je imao savreno pravo. Uskoro je u irokim grudima stranca pronaao prvoklasan organ. - Vi ste izuzetan peva, rekao je mom ocu koji je u meuvremenu nauio japanski. Da bismo upotpunili obuku, nauiu vas da pleete. - Da pleem? Ali, potovani uitelju, pogledajte me!, promuca Belgijanac, pokazujui svoju krupnu, zdepastu siluetu. - Ne vidim gde je problem. as igranja poinjemo sutra ujutro u sedam.

Kada se sutradan as zavrio, doao je red i na uitelja da ostane zapanjen: uprkos troasovnom strpljenju, iz autora mojih dana nije uspeo da izvue ni najmanji pokret koji nije bio dramatino nespretan i blesav. Utiv i rastuen, ivue Blago zakljui reima: - Za vas emo napraviti izuzetak. Biete peva noa koji ne igra. Kasnije, umirui od smeha, stari uitelj nije proputao priliku da svojim horskim pevaima ispria na ta je liio jedan Belgijanac pokuavajui da naui ples lepeze. Lo igra je ipak postao umetnik, ako ne ba sjajan, a ono bar prilino dobar. Kako je bio jedini stranac na svetu koji je posedovao taj, u Japanu je postao slavan pod imenom koje mu je i dalje ostalo: peva noa plavih oiju. Za pet godina svog konzulovanja u Osaki, on je svakoga dana u zoru odlazio kod potovanog profesora, na as koji je trajao tri sata. Meu njima se razvilo divno prijateljstvo i uzajamno divljenje kakvo u zemlji Izlazeeg Sunca vezuje uenika i senseija. Kada sam imala dve i po godine, o ovoj prii nisam nita znala. Nisam imala pojma kako moj otac provodi dane. Uvee se vraao kui. Odakle je dolazio nisam znala. - ta radi tata?, pitala sam jednoga dana mamu. - On je konzul. Jo jedna nepoznata re ije u znaenje na kraju ipak doznati. Stie i dan najavljene priredbe. Svoje troje dece i Iga u hram povede majka. Ritualna scena noa je bila postavljena na otvorenom, u parku svetilia. Kao i ostalim gledaocima, dadoe nam tvrde jastuke za kleanje. Prostor je bio lep i ja sam se pitala ta sad treba da se desi. Opera zapoe. Ugledah oca kako sa potrebnom sporou ulazi na scenu. Na sebi je imao velianstven kostim. Bila sam ponosna to imam tako lepo odevenog roditelja.

Zatim poe da peva. Uzdrala sam se da ne pokaem uas. Kakvi su to udni i strani zvuci koji izlaze iz njegovog trbuha? Kakav je to nerazumljiv jezik? Zato se oev glas pretvorio u tu neprepoznatljivu tubalicu? ta mu se desilo? Dolo mi je da plaem, kao pred nekim nesrenim sluajem. - ta je tati?, apatom sam pitala majku koja mi je naredila da utim. Zar je to pevanje? Kada mi je Niio-san pevala pesmice meni se to dopadalo. A to, ti umovi koji su izlazili iz usta moga oca, nisam znala da li mi se dopadaju; znala sam samo da sam bila preplaena, da sam osetila paniku i da sam htela da budem negde drugde. Kasnije, mnogo kasnije, nauila sam da volim no, da ga oboavam, kao i autor mojih dana koji je trebalo da naui da ga peva da bi ga ludo zavoleo. Ali neupuen i iskren gledalac koji po prvi put uje no, moe da oseti samo duboku neprijatnost, kao stranac koji za tradicionalni japanski doruak prvi put jede trpku ljivu mariniranu u soli. To popodne je za mene bilo strano. Poetni strah je zamenila dosada. Opera je trajala etiri sata i za to vreme se doslovce nita nije dogaalo. Pitala sam se zato smo tu. I izgleda da nisam bila sama. Igo i Andre su pokazivali da se gnjave. to se tie ilijet, ona je jednostavno na jastuku zaspala. Zavidela sam toj srenici. I majka je s mukom prikrivala zevanje. Kleei, jer nije umeo da plee, otac je psalmodijao svoju beskonanu melopeju. Pitala sam se ta se deava u njegovoj glavi. Naokolo, japanska publika je sluala bez uzbuenja, znak da je dobro pevao. Sa zalaskom sunca, spektakl se konano zavri. Belgijski umetnik se die i napusti scenu, bre nego to je tradicija dozvoljavala; iz jednog tehnikog razloga: za japansko telo, ostati kleei nekoliko sati ne predstavlja nikakav problem; ali oeve noge su bile sasvim utrnule. Jedino to je mogao da uini bilo je da otri prema kulisama i da se, daleko od pogleda ljudi, srui. U svakom sluaju, kada je re o nou, peva se nikada ne vraa na pozornicu da bi primio aplauz koji inae nikada nije izdaan. Uputiti ovacije umetniku, kada bi

se i vratio na pozornicu, bilo bi krajnje vulgarno. Uvee me je otac upitao ta mislim o predstavi. Odgovorila sam pitanjem: - Je li to znai da si konzul? Da peva? Nasmejao se. - Ne, nije to. - ta je onda konzul? - Teko je objasniti. Rei u ti kad odraste. Tu se neto krije, pomislila sam. Mora da se bavi sumnjivim poslovima.

* Kada sam drala otvorenog Tintina na kolenima, niko nije znao da itam. Mislili su da se zadovoljavam gledajui slike. U potaji sam itala Bibliju. Stari zavet nisam razumela, ali u Novom je bilo stvari koje su mi neto kazivale. Oboavala sam deo u kome Isus oprata Mariji Magdaleni, mada prirodu greha nisam razumela. Ali, taj detalj mi nije bio vaan; volela sam to se bacila na kolena i to mu svojom dugom kosom trlja stopala. Htela sam da i meni to neko radi. Vruina je naglo stigla. Sa kinom sezonom stigao je jul. Kia je padala skoro svaki dan. Mlaka i lepa kia mi se odmah dopala. Oboavala sam da ceo dan provodim na terasi i gledam kako se nebo okomljuje na zemlju. Prebrojavajui bodove, igrala sam se sudije ove kosmogonine utakmice. Oblaci su bili daleko uzbudljiviji od zemlje, mada je na kraju uvek pobeivala zemlja, jer je bila ampion inercije. im bi videla da pristiu divni, teki oblaci prepuni vode, prevakavala bi svoj lajtmotiv: - Hajde, mlati me, srui na mene svu zalihu municije, to moe jae, smrvi me, nita neu rei, neu jeati, niko nije izdrljiv kao ja, i kada te vie ne bude, zato to si suvie pljuvala po meni, ja u jo uvek biti ovde. Ponekad bih naputala sklonite i odlazila da legnem na rtvu i delim njenu sudbinu. Odabirala sam najfascinantniji trenutak, trenutak pljuska poslednjeg pesnienja, poslednje faze borbe, kada ubica udara pravo u lice, ritmom grada koji ne prestaje, uz odjeke praska smrskavanja kostiju. Nastojala sam da ne zatvorim oi, da bih neprijatelja gledala u lice. Njegova lepota je bila stravina. Bila sam tuna, jer sam znala da e pre ili kasnije izgubiti. U ovom dvoboju sam odabrala tabor: prodala sam se protivniku. Iako sam ivela na Zemlji, bila sam za oblake: bili su toliko privlaniji. Zbog njih bih bila spremna na izdaju.

Niio-san me je terala da se sklonim pod krov terase. - Luda si. Razbolee se. Dok je sa mene svlaila mokru odeu i trljala me umotanu u pekir, gledala sam vodenu zavesu koja je nastavljala svoj uzaludan posao: unitavanje Zemlje. Imala sam utisak da se nalazim u dinovskom car-washu. Deavalo se da kia povede. Ova prolazna pobeda se zvala poplava. U etvrti doe do porasta vode. Ta vrsta fenomena se u Kansaiju deavala svakoga leta i stoga nije smatrana katastrofom: bio je to predvidljiv ritual za koji se unapred pripremalo, otvaranjem o-misao (asnih kanala) po ulicama, na primer. Automobil je trebalo voziti polako da bi se izbeglo snano prskanje. Meni se inilo da sam na brodu. Sezonom kia sam bila ushiena iz vie razloga. Malo Zeleno Jezero se skoro udvostruilo i potopilo okolne azaleje. Imala sam dva puta vie mesta za plivanje i bilo mi je prijatno udno oseanje kada bih pod nogom osetila rascvetali bun. Jednoga dana, da bi iskoristio trenutni prestanak kie, otac odlui da proeta naom etvrti. - Hoe li sa mnom?, upita me, pruivi ruku. To se ne odbija. Krenusmo, dakle, poplavljenim ulicama. Oboavala sam da etam sa ocem koji me je, utonuo u svoje misli, putao da radim sve gluposti koje sam htela. Majka mi ne bi nikada dozvolila da spojenih stopala skaem u potoiima uz rub ulice i da kvasim haljinu i oeve pantalone. On to nije ni primeivao. Naa etvrt je bila prava japanska, mirna i lepa, oiviena zidovima sa japanskim crepovima na vrhu, iza kojih su provirivale grane ginkovih stabala. U daljini, uliica je postajala vijugav planinski puteljak koji je vodio do Malog Zelenog Jezera. To je bio moj svet: samo tu, i jedino tada u svom ivotu, oseala sam se zaista kod kue. Da bih drala oevu ruku, moja je bila u

vazduhu. Sve je bilo na svom mestu, poevi od mene, kad odjednom primetih da mi je ruka prazna. Pogledah pored sebe: nije bilo nikoga. Samo trenutak pre, u to sam bila sigurna, tu je bio moj otac. Bilo je dovoljno da za tren okrenem glavu pa da postane bestelesan. Nisam ni primetila kada je ispustio moju ruku. Uhvati me neizreciv strah: kako je mogue da jedan ovek tako nestane? Zar su ljudska bia tako nestalna da ih bez razloga i objanjenja moemo izgubiti? Da li moe takav ljudski spomenik da u tren oka nestane? Odjednom, zauh oev glas koji me zove - iz groba, bez ikakve sumnje, jer sam uzalud gledala naokolo, nigde ga nije bilo. Njegov glas kao da je preao ceo svet pre nego to e do mene dopreti. - Tata, gde si? - Tu sam, odgovori on mirno. - Gde tu? - Ne mii se. Pogotovo ne tamo gde sam ja bio. - A gde si ti bio? - Jedan metar desno od tebe. - ta ti se desilo? - Ispod tebe sam. Pao sam u otvorenu kanalizaciju. Pogledala sam pored sebe. U sredini ulice, koja se bila pretvorila u reku, nisam primeivala nikakav otvor. Ali, kada bi se bolje pogledalo, video se kao neki kovitlac koji je trebalo da oznai otvor kanalizacije. - Ti si u miso, tata?, pitala sam smejui se. - Jesam, mila, ree vedro da me ne uplai. Nije trebalo: bilo bi bolje da me je uznemirio. Uplaena nisam uopte bila. Ta epizoda mi se uinila krajnje kominom i nisam videla u emu je opasnost. Gledala sam rupu sa vodom koja ga je progutala i udila se kako moe da govori kroz taj teni zid: htela sam da siem i da vidim to njegovo vodeno mesto.

- Je li ti dobro tu gde si, tata? - Idi kui i reci mami da sam u kanalizaciji, vai?, upita toliko hladnokrvno da nisam shvatila hitnost moje misije. - Idem. Okrenuh se i stadoh da skakuem. Odjednom, nasred puta se zaustavih, oinuta oevidnom injenicom: a ako je to posao moga oca? Pa da, naravno! Konzul znai ista kanala. Nije hteo da mi objasni jer nije bio ponosan na svoju profesiju. Pravi se tajanstven! Smejala sam se: na kraju sam razjasnila misteriju oevih aktivnosti. Svako jutro je rano odlazio i vraao se uvee, a da nisam znala gde je iao. Sada znam: dan je provodio u kanalizaciji. Promislivi malo, bila sam zadovoljna to moj otac radi neto u vezi sa vodom - jer, iako prljava, nije time bila manje voda, a taj elemenat je moj prijatelj, onaj koji mi najvie lii, u kome se najbolje oseam, mada sam se u njemu skoro udavila. Nije li, uostalom, bilo logino to sam skoro umrla u elementu koji je najbolje govorio moj jezik? Tada jo nisam znala da su prijatelji najbolji potencijalni izdajnici, ali sam znala da su najprivlanije stvari obavezno i najopasnije, kao, recimo, suvie se nagnuti kroz prozor, ili lei nasred ulice. Ove zanimljive misli izbrisae ak i seanje na zadatak koji mi je dao radnik u kanalizaciji. Uz rub uliice poeh da se igram, da skakuem spojenih stopala, u pravim bujicama, pevajui usput pesmice koje sam izmiljala; na jednom zidu primetih maku koja se, od straha da se ne ukvasi, nije usuivala da pree na drugu stranu: uzeh je u naruje i spustih na drugi zid, drei joj usput predavanje o zadovoljstvima plivanja i prednostima koje bi iz njega mogla da izvue. Maor pobee ne rekavi ni hvala. Otac je odabrao udan nain da mi otkrije svoje zanimanje. Umesto da mi lepo objasni, odveo me je na svoje radno mesto u koje se, da bi ublaio utisak, kriomice bacio. Vraji tata! Mora da je tu i vebao svoj no, zato ga nisam

nikada ula da peva. Sedei na ploniku, od listova ginka napravila sam amac i putala ga niz struju. Zatim sam skakuui nastavila dalje. udni su ti Japanci kojima je za kanalizaciju bio potreban jedan Belgijanac! Verovatno se u Belgiji nalaze najbolji radnici te vrste. Uostalom, sve to nije vie bilo vano. Idueg meseca e biti moj roendan, tri godine: kada bih samo mogla da dobijem tog slona od plia! Nekoliko puta sam napravila aluziju da bi roditelji razumeli moju elju, ali taj svet je ponekad glup. Da nije bila poplava, mogla sam da se igram moje omiljene igre, koju sam zvala ,,izazov: sastojala se u tome da legnem nasred ulice, da u sebi pevam neku pesmu i tako, nepomina, ostanem sve do kraja pesme, ma ta da se desi. Uvek sam se pitala da li bih tako ostala u sluaju da proe neki auto: da li bih imala petlju da ostanem na mestu? Na tu pomisao mi je srce jako lupalo. Naalost, kada sam u retkim prilikama uspevala da izbegnem nadzor odraslih da bih se igrala ,,izazova, nijedan auto nije prolazio. Na moje nauno pitanje nisam, dakle, dobila odgovor. Nakon tih mnogostrukih mentalnih, fizikih, podvodnih i pomorskih avantura, stigoh kui. Zaustavih se na terasi i stadoh besomuno da vrtim igru. Koliko sam vremena tako ostala, ne znam. Na kraju me majka ugleda. - Ah, vratili ste se, ree. - Ja sam se vratila sama. - A gde je ostao tvoj otac? - Ostao je da radi. - Otiao je u konzulat? - U kanalizaciji je. ak mi je rekao da ti to kaem. - ta? Majka uskoi u automobil naredivi mi da je vodim do dotinog otvora. - Konano ste tu!, zastenja.

Poto nije uspela da ga izvue na povrinu, pozva u pomo nekoliko suseda, meu kojima se jedan setio da donese kanap i baci ga u miso. Nekoliko snagatora ga izvukoe. U meuvremenu se obrazovala grupa koja je gledala kako se iz morske pene pojavljuje Belgijanac. I vredelo je da se gleda: kao to postoji Sneko, za njega se moglo rei da je Blatnjavko. A i smrad je bio odgovarajui. Videvi opte uenje, shvatila sam da autor mojih dana nije radio u kanalizaciji, ve da je u pitanju bio nezgodan sluaj. Bila sam pomalo razoarana, ne samo zato to mi je bila prijatna pomisao da neko u porodici radi u otpadnim vodama, ve to sam objanjavanje znaenja rei ,,konzul morala da vratim na poetnu taku. Tog dana nam bi zabranjeno da se etamo ulicama dok poplava traje. Kada bez prestanka pada kia, najidealnije je da ovek ide da pliva. Lek protiv vode je mnogo vode. Zato sam provodila vreme u Malom Zelenom Jezeru. Niio-san me je svakoga dana vodila tamo, drei vrsto kiobran: i dalje je bila na strani suvoga. Ja sam, od samog poetka, odabrala suprotnu stranu: iz kue sam izlazila u kupaem kostimu da bih bila mokra pre nego to ponem da plivam. Moja deviza je bila: ne saekati nikada da se osuim. Zagnjurila bih se u jezero i nisam vie izlazila. Najlepi trenutak je bio pljusak: tada bih na povrini leala kao daska i preputala se velianstvenom okomitom tuu. Svet je padao na celo moje telo. Otvarala sam usta da bih progutala njegov slap i nisam odbijala nijednu kap od svega to mi je nudio. Svet je bio irina, a ja sam bila dovoljno edna da ga pijem do poslednjeg gutljaja. Voda ispod mene, voda iznad mene, voda u meni - voda, to sam bila ja. Nije bez razloga moje ime, na japanskom, sadravalo kiu. Nalik na nju, oseala sam se dragocenom i opasnom, bezopasnom i smrtnom, utljivom i

bunom, omraenom i vedrom, blagom i razjedajuom, neznatnom i retkom, istom i uzbudljivom, lukavom i strpljivom, muzikalnom i kakofoninom - ali iznad svega, pre svega, oseala sam se neranjivom. Mogao si da se od mene zatiti pod nekim krovom, ili kiobranom, nita mi to nije smetalo. Nakon kraeg ili dueg vremena, nita mi nije odolevalo. Mogao si koliko hoe da me izbacuje, da se protiv mene blindira, na kraju sam ipak prodirala. Ni u pustinji ak nisi mogao da bude apsolutno siguran da na mene nee naii - ali si mogao da bude apsolutno siguran da e na mene misliti. Mogao si i da me proklinje gledajui me kako i etrdesetog dana i dalje padam, ali to nita nije menjalo. Iz mog prepotopskog iskustva znala sam da je padati vrhunac uivanja. Neke osobe su primetile da je dobro da me prihvate, da se prepuste mom natapanju i da mi ne pruaju otpor. Ali, najbolje od svega je bilo to to sam ja bila ja, to sam kia: izlivati se kao kiica ili pljusak, ibati lica i predele, hraniti izvore ili razlivati reke, kvariti venanja i veliati pogrebe, izdano se obarati, biti dar od boga ili njegovo prokletstvo - vee od toga nije bilo. Moje kino detinjstvo bilo je u Japanu sreno kao riba u vodi. Sita mog beskonanog slavlja sa mojim elementom, Niio-san bi na kraju uzvikivala: - Izlazi iz jezera! Istopie se! Prekasno. Ja sam se ve davno istopila. Avgust. Mushiatsui, alila se Niio-san. Vruina je zaista bila kao u amamu. Preznojavanja i isparavanja su se izmenjivali neizdrljivim ritmom. Moje amfibijsko telo je bilo jedino koje je u tome uivalo. Pevati po toj vruini, za mog oca je bio pravi pakao. Za vreme priredbi na otvorenom nadao se da e kia prekinuti spektakl. Nadala sam se i ja, ne samo zato to su mi ti dugi asovi noa bili smrtno dosadni, ve zbog veselja koje mi je pljusak pruao. Tutnjava gromova u planini za mene je bila najlepi zvuk na svetu.

* Igrala sam se laganja sestri. Svata sam izmiljala. - Imam magarca, rekla sam joj. Zato magarca? Trenutak pre, nisam znala ta u joj rei. - Pravog magarca, nastavila sam hrabro ne znajui ta u dalje. - Ma ta to pria?, ree na kraju ilijet. - Da, imam magarca. ivi na livadi. Viam ga kada idem na Malo Zeleno Jezero. - Tamo nema livade. - To je tajna livada. - I kakav je taj tvoj magarac? - Siv, sa dugim uima. Zove se Kaniku, izmislih. - Kako zna da se tako zove? - Ja sam ga tako nazvala. - Ali nema pravo. Nije tvoj. - Jeste, moj je. - Kako zna ta je tvoj, a ne neiji? - Rekao mi je. Sestra se glasno zasmeja. - Laljivice! Magarci ne govore. - Laljivice! Magarci ne govore. Uh. Zaboravila sam taj detalj. Ali sam bila uporna: - Taj magarac je udesan, zato govori. - Ne verujem ti. - Tim gore po tebe, zakljuih vano. U sebi sam ponavljala: Idui put treba da se setim da ivotinje ne govore. - Imam bubavabu, krenuh ponovo.

Iz meni nepoznatih razloga, ova la ne izazva nita. Tek da vidim, pokuah sa jednom istinom: - Znam da itam. - Kojeta. - Istina je. - Kako da ne, kako da ne. U redu. Ni sa istinom nije ilo. Ne oajavajui, i dalje sam pokuavala da mi se poveruje: - Imam tri godine. - Zato stalno lae? - Ne laem. Imam tri godine. - Za deset dana! - Dobro. Imam skoro tri godine. - Skoro tri nije to i tri. Je l vidi da stalno lae? Trebalo je da se s tim pomirim: nije mi se verovalo. Nije strano. U stvari, da li mi veruju ili ne, bilo mi je sporedno. Nastaviu da izmiljam, jer to meni ini zadovoljstvo. Poela sam, dakle, da sebi priam prie. Bar sam ja verovala u ono to sam sebi priala.

* U kuhinji nikoga: prilika koju ne treba propustiti. Skoih na sto i zapoeh uspon sa severne strane ormana za namirnice. Sa jednom nogom na kutiji aja i drugom na paketu keksa, drei se vrsto za klin, valjda u uspeti da naem skriveno blago, mesto gde je majka sakrivala okoladu i bombone. Limena kutija: srce poe da mi lupa kao ludo. Sa levom nogom na vrei za pirina i desnom na suenim algama, dinamitom pohlepe sam u vazduh digla bravu. Otvorih je i, razrogaenih oiju, otkrih, dukate od okolade, bisere od belog eera, oglice od vakae gume, dijademe od crnog eera i narukvice marshmallowa. Plen. Upravo sam se spremala da zabodem zastavu i da sa vrha tih Himalaja od eernog sirupa i antioksidanta E428 uivam u pobedi, kad zauh korake. Panika. Ostavivi svoje drago kamenje na vrhu ormana, spustih se i sakrih ispod stola. Stigoe noge: prepoznadoh papue Niio-san i geta Kaime-san. Ova poslednja sede, a mlaa stavi da se greje voda za aj. Nareivala joj je kao robinji i, kao da joj to nije bilo dovoljno, govorila joj je strane stvari: - Preziru te, to je jasno. - Nije istina. - To je oito. Belgijanka govori sa tobom kao da si potinjeno bie. - Meni se ovde samo jedna osoba obraa kao potinjenoj, a to si ti. - Normalno: ti i jesi potinjena. Ja nisam licemerna. - Vidi samo na koji nain je zove gospoa, to je smeno. - Ona mene zove Niio-san. Na njenom jeziku je to gospoa. - Kada joj okrene lea, budi sigurna da te naziva slukinjom. - A ta ti zna? Ti ne govori francuski. - Belci su uvek prezirali Japance. - Ovi ne. - Ba si budala!

- Gospodin peva no. - Gospodin! Zar ne vidi da Belgijanac to radi samo da bi nam se rugao? - Ustaje svakog jutra pre zore da bi iao na as pevanja. - Normalno je da jedan vojnik ustaje rano da bi branio svoju zemlju. - On je diplomata, a ne vojnik. - Imali smo prilike da vidimo emu su diplomati sluili 1940. - Ovo je 1970, Kaima-san. - Pa ta onda? Nita se nije promenilo. - Ako su tvoji neprijatelji, zato radi za njih? - Ja i ne radim. Zar nisi primetila? - Naravno da jesam. Ali od njih prima novac. - To je nita prema onome to nam duguju. - Ne duguju nam nita. - Uzeli su nam najlepu zemlju na svetu. Godine 1945. su je ubili. - Na kraju smo ipak pobedili. Sada je naa zemlja bogatija od njihove. - Naa zemlja nije nita u poreenju sa onim to je bila pre rata. To vreme ti nisi poznavala. U ono vreme smo imali razloga da se ponosimo to smo Japanci. - Govori tako jer pria o svojoj mladosti. Idealizuje. - Nije dovoljno da se govori o mladosti pa da bude lepo. - Kada bi ti o svojoj govorila, bilo bi bedno. - To je tano. Zato to sam siromana. Ali za mene bi i pre rata bilo isto. - Pre rata je za svakoga bilo lepote. Za bogate kao i za siromane. - ta ti zna o tome? - Danas nema lepote ni za koga. Ni za bogate, ni za siromane. - Lepotu nije teko nai. - To su samo ostaci. Uskoro e nestati. Japan propada. - To sam ve negde ula. - Znam ta misli. ak i ako ne misli kao ja, trebalo bi da se zabrine.

Ovde te ne vole kao to ti misli. Naivna si ako iza njihovog osmeha ne vidi prezir. To je normalno. Ljudi iz tvoje sredine su toliko navikli da se s njima postupa kao sa psima, da to vie ni ne primeuju. Ja sam, aristokratkinja: oseam kada mi ne ukazuju potovanje. - Ne moe da kae da ti ovde ne ukazuju potovanje. - Ne, ja ne mogu. Dala sam im na znanje da im nije u interesu da me s tobom brkaju. - Rezultat je da sam ja lan porodice, a ti ne. - Veruje u to jer si suvie glupa. - Deca me oboavaju, pogotovo mala. - Jasno! U tim godinama su kao kuii! Ako kuetu da da jede, ono te voli! - Ja volim kuie. - Ako ti se dopada da bude deo kuee porodice, tim bolje. Ali nemoj da se zaudi ako se, jednoga dana, i prema tebi budu ponaali kao prema psetu. - ta hoe da kae? Ja znam ta hou da kaem, ree Kaima-san, spustivi zdelicu sa ajem na sto, kao da je htela da kae da je diskusija zavrena. Sutradan je Niio-san objavila ocu da daje otkaz. - Ima mnogo posla, umorna sam. Treba da se vratim kui i posvetim se blizankinjama. Keri mi imaju tek deset godina, jo sam im potrebna. Oajnim roditeljima nije preostalo drugo nego da prihvate. Obesila sam se o vrat Niio-san: - Ne odlazi! Preklinjem te! Ona zaplaka, ali odluku ne promeni. Videh kako se Kaima-san u uglu smeje. Otrah da ispriam roditeljima ta sam razumela iz razgovora kome sam u potaji prisustvovala. Otac, besan na Kaimu-san, ode da sa Niio-san razgovara

nasamo. Ostadoh u majinom naruju, jecajui i ponavljajui u gru: - Niio-san mora da ostane sa mnom! Niio-san mora da ostane sa mnom! Mama mi blago objasni da u u svakom sluaju, jednoga dana, morati da napustim Niio-san. - Tvoj otac nee veito ostati na poloaju u Japanu. Za jednu, dve ili tri godine, otii emo. I Niio-san nee otii sa nama. Tada e je napustiti. Pod mojim nogama se sruio ceo svet. Odjednom sam ula toliko uasnih stvari da nisam bila u stanju da razumem nijednu. Mojoj majci nije bilo jasno da mi je najavila Apokalipsu. Bilo mi je potrebno izvesno vreme da bilo ta izgovorim. - Neemo zauvek ostati ovde? - Neemo. Tvoj otac e dobiti poloaj negde drugde. - Gde? - Ne znamo. - Kada? - Ni to ne znamo. - Ne. Ja ne odlazim. Ne mogu da odem. - Nee vie da ivi s nama? - Hou. Ali i vi morate da ostanete. - Nemamo pravo. - Zato? - Tvoj otac je diplomata. To je njegova profesija. - Pa ta onda? - Mora da bude posluan prema Belgiji. - Belgija je daleko. Ako ne bude posluan ne moe ga kazniti. Majka se nasmeja. Ja se ponovo zaplakah. - To to kae nije ozbiljno. Neemo otii! - Kaem ti ozbiljno. Jednoga dana emo otii.

- Ne mogu da odem! Moram iveti ovde! Ovo je moja zemlja! Moja kua! - Ovo nije tvoja zemlja! - Moja je zemlja! Umreu ako odem! Tresla sam glavom kao luda. Bila sam u moru, izgubila sam dodir sa dnom, voda me je gutala, batrgala sam se, traila oslonac, nigde nisam oseala tlo, svet me je odbacio. - Ne, nee umreti. U stvari: ve sam umirala. Otkrila sam tu stranu injenicu koju svaki ovek, pre ili kasnije, otkriva: izgubie ono to voli. Ono to ti je dato, bie ti oduzeto: tako sam formulisala nesreu koja e biti lajtmotiv mog detinjstva, moje mladosti i mojih potonjih peripetija. Ono to ti je dato, bie ti oduzeto: ritam tvog celog ivota e biti odreen alou. alou za voljenom zemljom, za planinom, za cveem, za kuom, za Niio-san i za jezikom kojim si joj govorila. I to e biti tek prva alost u jednom nizu iju duinu nee unapred znati. alost u dubokom smislu, jer povratiti nee nita, niti ponovo nai: pokuae da te nasamare, kao to je Bog nasamario Jova vrativi mu drugu enu, drugi dom i drugu decu. Naalost, nee biti toliko glupa da pusti da te prevare. - ta sam to loe uinila?, jecala sam. - Nita. Nisi ti kriva. To je tako. Da sam bar neto loe uradila! Da je bar taj uas bio kazna! Ali nije. Tako je, zato to je tako. Bila ti odvratna ili ne, nita se ne menja. Ono to ti je dato, bie ti oduzeto: to je pravilo. Sa skoro tri godine, zna da e jednoga dana umreti. To nije ni najmanje vano: taj dan je toliko dalek, kao da ne postoji. Samo, doznati, u toj dobi, da e za jednu, dve ili tri godine biti izbaena iz vrta, ak iako se nisi ogreila o vinja nareenja, predstavlja najtei i najnepravedniji nauk, poetak beskrajnih muka i strepnji. Ono to ti je dato, bie ti oduzeto: a kada bi znala ta e ti neko, jednoga

dana, drsko oduzeti! U oaju, stadoh da se derem. U tom trenutku se pojavie otac i Niio-san. Ona potra da me zagrli. - Smiri se, ostajem, ne odlazim, ostajem sa tobom, gotovo je! Da mi je to rekla etvrt sata ranije, eksplodirala bih od veselja. Sada sam znala da je to samo odugovlaenje: drama je odgoena za kasnije. Slaba uteha. Kad zna da e u budunosti biti opljakan, ostaju ti dve mogunosti: ili da odlui da se ne vezuje za bia i za stvari, da bi amputacija bila manje bolna; ili, naprotiv, da odlui da tim vie voli bia i stvari, svim svojim snagama - poto neemo imati mnogo vremena da budemo zajedno, u jednoj godini u ti dati svu ljubav koju sam mogla da ti pruim za ceo ivot. To je bio moj izbor: zagrlila sam Niio-san i stezala je koliko god su mi moje nepostojee snage dozvoljavale. To me nije spreilo da plaem. Kaima-san proe i vide prizor: ja u zagrljaju smirene i razneene Niiosan. Ako i nije razumela da sam pijunirala, bila joj je jasna afektivna uloga koju sam u tom dogaaju odigrala. Stisnu usne i dobaci mi pogled mrnje. Otac me malice utei: na odlazak iz Japana predvien je tek za dve ili tri godine. Dve ili tri godine, za mene je to predstavljalo jedan ljudski vek: znai bie mi dovoljno za ceo jedan ivot u zemlji mog roenja. Bilo je to gorko olakanje, kao kad proguta lek koji ublaava bol, ali bolest ne lei. Autoru mojih dana predloih da promeni zanimanje. Odgovori mi da ga karijera radnika u kanalizaciji ba ne privlai posebno. Od toga dana, ivot sam oseala kao svetkovinu. Istog popodneva nakon traginog otkria, Niio-san me je odvezla na igralite; tu sam sat frenetino skakala po zidiu bazena za pesak, ponavljajui u sebi rei: Mora da se sea! Mora da se sea! Zato to nee zauvek iveti u Japanu, zato to e biti isterana iz vrta, zato to e izgubiti i Niio-san i

planinu, zato to e ti biti oduzeto ono to ti je dato - tvoja dunost je da se sveg ovoga blaga sea. Seanje ima mo napisane rei: kada u nekoj knjizi vidi napisanu re maka, ona lii na make tvojih suseda koji te svojim lepim oima onako pogledao. Pa ipak, videti tu re napisanu, prua ti zadovoljstvo slino onome koje ima kada je maka pored tebe, kada na tebe sputa svoj zlatasti pogled. Slino je i sa uspomenom. Tvoja baka je mrtva, ali seanje na nju je odrava ivom. Ako lepote svoga raja uspe da zapie u materiju svoga mozga, u svoju glavu e preneti ako ne njihovu udesnu realnost, a ono bar njihovu snagu. Od sada e iveti samo od krunisanja. Njih dostojni trenuci bie odeveni u ogrta od hermelina i krunisani u katedrali tvoje lobanje. Tvoje emocije e biti tvoje dinastije.

* Konano stie i moj trei roendan. Prvi koga sam bila svesna. Dogaaj za mene bee od planetarne vanosti. Probudih se zamiljajui ukagavu u slavlju. Skoih u krevet sestri koja je jo spavala i prodrmah je: - Hou da mi ti prva estita roendan. Mislila sam da e tim biti vrlo poaena. Proguna srean roendan i mrzovoljno se okrenu na drugu stranu. Ostavih tu nezahvalnicu i sioh u kuhinju. Niio-san bi savrena: kleknu pred detetom-bogom i estita mi na junakom delu. Sa potpunim pravom: ne moe ba bilo ko da ima tri godine. Zatim se baci niice ispred mene. Osetila sam duboko zadovoljstvo. Upitah je da li e metani doi u kuu da me pozdrave ili u morati ja da izaem na ulicu da primim aplauze. Niio-san ostade za trenutak zbunjena, a onda odgovori: - Leto je. Ljudi su otili na letovanje. Inae bi za tebe organizovali festival. Pomislih da je tako i bolje. Te sveanosti bi me sigurno zamarale. Nita lepe od intimnosti za proslavu mog trijumfa. Samo da dobijem mog plianog slona, pa e taj dan doiveti vrhunac slavlja. Roditelji najavie da u poklon dobiti za vreme uine. Igo i Andre mi rekoe da e se, izuzetno toga dana, uzdrati i nee me gnjaviti. Kaima-san mi ne ree nita. Vreme nakon najave provela sam u ludakom nestrpljenju. Taj slon e biti najdivniji poklon mog ivota. Pitala sam se kolika e mu biti surla i koliko e u mojim rukama biti teak. Tog slona u zvati Slon: bie to lepo ime za jednoga slona. U etiri sata poslepodne me pozvae. Prioh stolu za uinu. Srce mi je podrhtavalo osam stepeni po Rihterovoj skali. Ne videh nikakav paket. Mora da su ga sakrili.

Formalnosti. Kola. Tri upaljene sveice u koje sam dunula da bih stvar skinula s dnevnog reda. Pesme. - Gde je moj poklon?, upitah na kraju. Roditelji se lukavo osmehnue. - To je iznenaenje. Zabrinutost: - Neto to nisam traila? - Bolje od toga! Bolje od plianog debelokoca, to ne postoji. Predviala sam najgore. - ta je to? Odvedoe me u vrt, do malog kamenog ribnjaka. - Pogledaj u vodu. U njoj su se praakala tri iva arana. - Primetili smo da oboava ribe, posebno arane. Zato ti poklanjamo tri: jednog za svaku godinu. Zar nije dobra ideja? - Jeste, odgovorih preneraena. - Prvi je oran, drugi zelen, a trei srebrenast. Zar ne nalazi da je to predivno? - Da, rekoh, mislei kako je odvratno. - Ti e se njima baviti. Pripremili smo ti itavu zalihu pirinanih pogaica: izlomie ih u sitne komade i baciti, ovako. Jesi li zadovoljna? - Vrlo. Uas i prokletstvo. Vie bih volela da nisam nita dobila. Nisam lagala samo iz utivosti. Ve zato to nije bilo tog jezika koji bi i priblino mogao da izrazi koliinu mog prezira, zato to nikakav izraz nije dolazio ni do glenja mom razoarenju. Beskrajnom spisku ljudskih pitanja bez odgovora treba dodati i ovo: ta se deava u glavama dobronamernih roditelja koji ne samo da o deci imaju neke

neverovatne ideje, ve i odluuju u njihovo ime? Obiaj je da se ljudima postavlja pitanje ta su hteli da postanu kada su bili mali. U mom sluaju, zanimljivije je da se to pitanje postavi mojim roditeljima: njihovi uzastopni odgovori daju tanu sliku onoga to nisam nikada htela da postanem. Kada sam imala tri godine, govorili su o ,,mojoj strasti za uzgajanjem arana. Kada mi je bilo sedam godina, objavili su ,,moju odluku da postanem diplomata. U mojoj dvanaestoj godini bili su sasvim sigurni da e im potomak biti politiki lider. A kada mi je bilo sedamnaest godina, najavili su da e biti porodini advokat. Deavalo se da ih upitam odakle im te udne ideje. Na to su mi, uvek sa istim ubeenjem, odgovarali da je bilo oito i da je to bilo miljenje svih. A kada sam htela da znam ko su ti ,,svi, odgovarali su: - Boe, pa svi! Nije vredelo terati mak na konac. Vratimo se na moje tri godine. Poto su ve otac i majka odluili o mojoj ambiciji da se bavim gajenjem riba, iz razloga deije blagonaklonosti prema njima reih da, spoljnjim znacima, oponaam ihtiofila. U bloku za crtanje stvarala sam bojicama hiljade riba: sa velikim perajima, sa malim, sa njih nekoliko, bez njih, sa krljutima zelenim, crvenim, plavim sa utim takama, oran sa ljubiastim prugama. - Ba smo pogodili to smo joj poklonili arane!, govorili su oarani roditelji, posmatrajui moja umetnika dela. Ta pria je mogla da bude komina da nisam imala svakodnevnu dunost da tu vodenu faunu hranim. Najpre sam odlazila u ostavu da uzmem nekoliko pirinanih pogaica; zatim sam, stojei uz rub kamenog ribnjaka, tu kompaktnu hranu mrvila u komadie nalik kokicama i bacala u vodu.

Bilo je prilino zabavno. Problem je bio to je ta stoka od arana izlazila na povrinu sa otvorenim gubicama da uhvati zalogaj. Tri gubice bez tela koje izranjaju iz ribnjaka da bi drale, na taj prizor sam se koila od odvratnosti. Roditelji, uvek puni dobrih ideja, rekoe: - Vas je troje, tvoj brat, tvoja sestra i ti - isto koliko i arana. Mogla bi da narandastog zove Andre, zelenog ilijet, a neka srebrenasti nosi tvoje ime. Da izbegnem onomastiku katastrofu, pronala sam velikoduan izgovor: - Ne. Igo bi bio tuan. - To je tano. A da kupimo etvrtog arana? Brzo, izmisliti neto, bilo ta. - Ne. Ve sam im dala imena. - Ah. I, kako si ih nazvala? ta ono ide kao trojka?, upitah se munjevitom brzinom. Odgovorih: - Isus, Marija i Josif. - Isus, Marija i Josif? Zar ne misli da su imena malo udna za ribe? - Ne mislim, potvrdih. - I ko je ko? - Narandasti je Josif, zeleni Marija i srebrenasti Isus. Na pomisao da se jedan aran zove Josif, majka se nasmeja. Moj predlog za krtenje bi prihvaen. Svaki dan u podne, kada je sunce bilo u zenitu, odlazila sam da hranim trojstvo. Kao ribarska svetenica, blagosiljala sam pogaice od pirina, lomila ih i bacala u vodu, govorei: - Uzmite i jedite! Ovo je telo moje. Odvratne njuke Isusa, Marije i Josifa, na poziv su smesta odgovarale. Uz snanu buku vode, ibanu udarcima peraja, na svoj obrok su se bacale, borile su se da progutaju to mogu vie tih brabonjaka od hrane.

Da li je to ba tako dobro da treba da se svaaju? Odgrizoh pare tog frigolita: nije imalo nikakav ukus. Kao da jede papir. Pa ipak, trebalo je samo videti kako se te blesave ribe tuku oko te hrane koja mora da je, onako raskvaena, bila prosto odvratna. Ti arani su u meni izazivali bezgranian prezir. Prosipajui slepljeni pirina, nastojala sam da to je mogue manje gledam usta tog sveta. Ve i ljudska su, kada klopaju, muan prizor, ali to nije nita u poreenju sa ustima Isusa, Marije i Josifa. Kanalizacioni otvor bi, pored njih, bio prijatniji. Promer njihovog otvora je bio skoro isti kao i promer njihovog tela, to je moglo da podsea na presek cevi, da nije bilo njihovih ribljih usana koje su me gledale svojim pogledom usana, tih gadnih usana koje su se skarednim zvukom otvarale i zatvarale, tih usta oblika gume za spasavanje koja su klopala moju klopu pre nego to e i mene poklopati! Priviknuh se da taj zadatak obavljam zatvorenih oiju. U pitanju je bio opstanak. Moje slepake ruke su mrvile pogaicu i nasumice je bacale pred njih. Plotun pluf, pluf, glup, glup, najavljivao je da je trojstvo, nalik na izgladnelo stanovnitvo, sledilo moje eksperimente u prehrambenoj balistici. I zvuk je bio odvratan, ali ui nisam mogla da zapuim. To je bilo moje prvo gaenje. udno. Seam se da sam pre svoje tree godine posmatrala zgnjeene abe, od svog izmeta oblikovala predmete, detaljno razgledala sadraj maramice moje prehlaene sestre, gurnula prst u komad presne telee digerice - sve to bez i trunke odvratnosti, pobuena samo plemenitom naunom radoznalou. Zato su, onda, usta arana izazivala u meni to bunilo odvratnosti, tu preneraenost ula, to hladno preznojavanje, tu morbidnu opsesiju, ta grenja tela i duha? Misterija. Ponekad mislim da specifinost pojedinca treba traiti u sledeem: reci mi ta ti je odvratno i rei u ti ko si. Kao linosti smo nule, sklonosti su nam jedna

banalnija od druge. Jedino nae odvratnosti zaista govore o nama. Deset godina kasnije, radei latinski, naila sam na reenicu: Carpe diem. Pre nego to je moj mozak mogao da je analizira, neki stari instinkt ju je ve bio preveo: Jedan aran na dan.4 Odvratna izreka, da ne moe odvratnija, u kojoj je bila sadrana sva moja stara muka. Pravi prevod je, naravno, bio: Iskoristi dan. Iskoristi dan? Kojeta. Kako bi hteo da uiva u plodovima dana kada prepodne misli na muke koje te ekaju, a poslepodne pretresa ono to si video? Pokuala sam da vie ne mislim. Naalost, to je najtee nauiti. Kada bismo mogli da ne mislimo na svoje probleme, bili bismo srena rasa. To je isto kao rei Blandini u rupi muenja: Hajde, pa nemoj da misli na lavove! Poreenje je na mestu: sve vie i vie sam imala utisak da je moje telo hranilo arane. Posle hranjenja riba, zvali su me na ruak; nisam mogla nita da progutam. Nou, u krevetu, mrak sam punila razjapljenim ustima. Pod jastukom sam plakala od uasa. Autosugestija je bila toliko jaka da sam izmeu arava oseala kako me debela ljuskava i savitljiva tela obavijaju - kako mi njihova hladna, usnata njuka stalno balavi usta. Bila sam neodrasla ljubavnica ribolikih fantazma. Jona i kit? Kakav aljivdija! U trbuhu kita je bar bio zatien. Da sam samo mogla da posluim kao nadev za aranov trbuh, bila bih spasena! Jer, nije bio stomak taj koji je u meni izazivao gaenje, ve usta, kretanje zalistaka donje eljusti koje su mi za beskrajnih noi silovali usne. Od silnog druenja sa stvorenjima dostojnim Hijeronimusa Boa, moje nekad arobne nesanice pretvorile su se u muenje. Dodatna strepnja: od velikog ribljeg ljubljenja, da li mogu da promenim
4 Carpe je francuska re za arana.

vrstu? Moda postajem som? Moje ruke su klizile niz telo, vrebajui halucinantne metamorfoze.

* Tri godine, to zaista nije najavljivalo nita dobro. Japanci su imali pravo to su taj uzrast odredili kao kraj boanskog stanja. Neto se - ve! - bilo izgubilo, neto dragocenije od bilo ega to se nije moglo povratiti: izvestan oblik poverenja u blagonaklonu dugotrajnost sveta. ula sam roditelje kako kau da u uskoro krenuti u japanski deiji vrti: rei koje su predskazivale sve same nesree. ta! Napustiti vrt? Pridruiti se krdu dece? ta im pada na pamet! Desilo se neto jo gore od toga. U samom vrtu je nastao nekakav nemir. U prirodi je dolo do izvesnog zasienja. Stabla su bila suvie zelena, suvie lisnata, trava je bila suvie gusta, cvetovi su pucali, kao da su suvie jeli. Ve od druge polovine avgusta, biljke su bile otromboljene od pijanstva minulih orgija. ivotna snaga koju sam nekad u svakoj stvari oseala, sada se pretvarala u tromost. Ne shvatajui, polako sam otkrivala jedan od najuasnijih zakona sveta: ono to ne odmie, uzmie. Najpre rast, a zatim opadanje; izmeu, nema niega. Vrhunac, to ne postoji. To je obmana. Znai, leta nije bilo. Bilo je neko dugo prolee, spektakularni porast sokova i elja: ali im se taj zamah zavrio, dolo je do pada. Ve od 15. avgusta, nastupa smrt. Naravno, nijedan list jo uvek ne pokazuje ni najmanji znak rujanja. Naravno, stabla su jo uvek kosmata i njihova skora elavost je nezamisliva. Rastinje je bogatije nego ikada, leje bujaju, sve podsea na zlatno doba. Pa ipak, to nije zlatno doba jer zlatno doba nije mogue, jer stabilnost ne postoji. Sa tri godine, o tome nisam znala nita. Bila sam svetlosnim godinama udaljena od kralja koji umirui uzvikuje: Ono to se zavri mora, ve je zavreno. Nisam bila u stanju da formuliem svoju teskobu. Ali sam oseala, da, oseala sam da je agonija na pomolu. Priroda je preterivala: iza toga se

neto krilo. Da sam o tome sa nekim razgovarala, objasnio bi mi ciklus godinjih doba. Sa tri godine, ne sea se lanjske, nisi jo imao priliku da konstatuje da se identino veito vraa, i jedno novo godinje doba predstavlja za tebe nepovratnu propast. Sa dve godine, te promene ne primeuje i do njih ti nije uopte stalo. Sa etiri godine ih primeuje, ali seanje na prethodnu godinu ih banalizuje, oduzima im dramatinost. Sa tri godine, teskoba je apsolutna: primeuje sve, a ne razume nita. Ne postoji nikakav mentalni zakonik koji bi mogao da konsultuje i da se umiri. Sa tri godine nema refleks da od nekoga trai objanjenje: nisi nuno svestan da odrasli imaju vie iskustva - a moda i ne grei. Sa tri godine si Marsovac. Biti tek pridoli Marsovac vrlo je zanimljivo, ali i strano. Posmatra neviene, neprovidne fenomene. Ne poseduje nikakav klju. Zakone treba da donosi samo na osnovu sopstvenih posmatranja. Treba da bez prekida bude aristotelovac, to je krajnje iscrpljujue kada za Grke jo uvek nisi uo. Jedna lasta ne ini prolee. Kada ima tri godine, hteo bi da zna koliko je lasta potrebno da bi u neto verovao. Jedan mrtvi cvet ne ini jesen. Verovatno ni dva cvetna mrtvaca. Ali, i pored toga, u tebe se uvlai nemir. Koliko treba da bude cvetnih agonija pa da u svojoj glavi povue signal za uzbunu da je smrt ve krenula? ampolion sve veeg haosa, traila sam utoite u razgovorima sa mojom igrom. Oseala sam da mi ona moe dati najvanije informacije. Naalost, njen jezik nisam ula. Kraj avgusta. Podne. Vreme muenja. Hajde da hrani arane. Hrabro. Pa to si ve toliko puta radila. I ostala si iva. U pitanju je samo jedan ruan trenutak.

U ostavi uzimam pirinane pogaice. Kreem prema kamenom ribnjaku. Pod okomitim zracima sunca voda bleti kao aluminijum. Tu glatku i sjajnu povrinu uskoro e pokvariti tri uzastopna skoka: Isus, Marija i Josif su me ugledali i skau, to je njihov nain da pozovu ostale za sto. Poto su izigravali letee ribe, to je, s obzirom na njihovu debljinu, savreno skaredno, svoja otvorena usta smetaju na rub vode, i ekaju. Bacam delie hrane. Na njih se baca buket njuki. Otvorene cevi gutaju. Poto su progutale, trae jo. Njihovo grlo je toliko razjapljeno da, kada bi se malo nagnuo, video bi im stomak. Delei im tako obrok, sve vie sam zbunjena onim to mi trojstvo pokazuje: normalno, stvorenja sakrivaju unutranjost svog tela. ta bi bilo kada bi ljudi pokazivali svoja creva? arani su sruili iskonski tabu: izlau pogledu svoje probavne cevi. Nalazi da je to odvratno? U tvom trbuhu je isto. Ako te taj prizor toliko opseda, nije li to zbog toga to se u njemu prepoznaje? Zar misli da je tvoja vrsta drugaija? Tvoji jedu pristojnije, ali jedu, i u tvojoj majci, u tvojoj sestri, je isto to. A ti, ta misli da si? Ti si cev izala iz cevi. U poslednje vreme si imala divan utisak da evoluira, da postaje misaona materija. Gluposti. Da li bi ti bilo toliko zlo od aranovih usta da u njima nisi videla svoj odvratni odraz? Seti se da si cev i da e se u cev pretvoriti. Glas koji mi govori sve te grozne stvari, uutkujem. Ve dve nedelje, u podne, odlazim do kamenog ribnjaka i ustanovljavam da ne samo da se ne navikavam na taj uas, nego sam na njega sve vie osetljiva. A ta ako je ta odvratnost, koju sam sebi objasnila kao svoju glupu razmaenost, kao kapric, u stvari sveta poruka? U tom sluaju, treba da se s njom suoim da bih je razumela. Treba da pustim da glas govori. Gledaj, dakle. Otvori irom oi. ivot je ono to vidi: membrana, utroba, rupa bez dna koju treba napuniti. ivot je cev koja sve guta i ostaje prazna. Moje noge su pored ribnjaka. Posmatram ih sa sumnjom, nisam vie

sigurna u njih. Diem pogled i gledam vrt. Za mene on vie nije kutijica koja me je kao dragocenost uvala, nije vie prostor savrenstva. Ona sadri smrt. Izmeu ivota - usta arana koji gutaju - i smrti - raslinja koje polako truli - ta treba da izabere? Od ega ti se manje povraa? Vie ne razmiljam. Drhtim. Moj pogled se sputa prema ivotinjskim njukama. Hladno mi je. Oseam muninu. Noge me ne dre. Vie se ne borim. Hipnotisana, padam u ribnjak. Glavom udaram o kameno dno. Bol od udarca odmah nestaje. Nezavisno od moje volje, moje telo se okree, nalazim se u horizontali, ali ne na povrini, ve na jedan metar dubine. I tu ostajem, nepomina. Oko mene, tiina. Moja teskoba je potonula. Oseam se vrlo dobro. udno. Kada sam se poslednji put utapala, bila sam ogorena, besna, i imala sam uasnu potrebu da se izvuem. Ovoga puta, uopte ne. Tano je da sam to sama odabrala. ak mi ni vazduh ne nedostaje. Divno smirena, kroz povrinu ribnjaka posmatram nebo. Svetlost sunca nije nikada tako lepa kao kad se gleda ispod vode. To sam pomislila i kada sam se prvi put utapala. Oseam se dobro. Nikada se nisam tako dobro oseala. Tenost me je toliko dobro probavila da ne izazivam nikakva kretanja. Prestravljeni od mog upada, arani su se uurili u jedan ugao i vie ne mrdaju. U ukoenoj tenosti nastao je mir mrtve vode i sada mogu da posmatram stabla bate kao kroz dinovski monokl. Odabrala sam da gledam samo bambuse: nita na ovom svetu ne zasluuje toliko divljenje kao bambusi. Metar vodene debljine koja nas razdvaja samo uveava njihovu lepotu. Osmehujem se od sree. Odjednom, izmeu mene i bambusa se neto prei: pojavljuje se neka krhka ljudska silueta koja se naginje nada mnom. Sa nezadovoljstvom pomiljam kako je neko doao da me izvue iz vode. ovek ne moe ak ni da se ubije na miru.

Ali, ne. Kroz vodenu prizmu postepeno razaznajem crte osobe koja me je otkrila: to je Kaima-san. Smesta prestajem da se plaim. Ona je prava Japanka prolosti i, sem toga, mrzi me: dva dobra razloga da me ne spase. I zaista. Otmeno lice Kaime-san ostaje ravnoduno. Ne pomerajui se, gleda me u oi. Da li vidi da sam srena? Ne znam. Ko zna ta se deava u glavi jedne Japanke iz davnih vremena. Jedno je izvesno: ova ena e me prepustiti sigurnoj smrti. Na pola puta izmeu smrti i vrta, neujno, u svojoj lobanji, govorim: Znala sam da emo se na kraju razumeti, Kaimo-san. Sada je sve u redu. Kada sam se utapala u moru i videla kako me ljudi na plai gledaju, ne pokuavajui da me spasu, bila sam oajna. Sada ih, zahvaljujui tebi, razumem. Bili su mirni kao ti. Nisu hteli da remete poredak sveta, koji je traio da umrem u vodi. Znali su da ne slui niemu da me spasu. Onaj ko mora da se udavi, udavie se. Imamo dokaz: majka me je izvukla iz vode i, evo, opet sam u njoj. Da li je obmana? ini mi se da se Kaima-san osmehuje. Ima pravo to se osmehuje. Kada se neija sudbina okonava, treba se smeiti. Srena sam to znam da arane vie nikada neu hraniti, to Japan neu nikada napustiti. Ovoga puta to vidim jasno: Kaima-san se osmehuje - konano mi se osmehuje! - a potom, bez urbe, odlazi. Suoeni, ostajemo sami, smrt i ja. Sasvim sigurno znam da Kaima-san nee nikoga obavestiti. I ne varam se. Da bi crknuo treba ti dugo vremena. Ve sam itavu venost izmeu dve vode. Ponovo mislim na Kaimu-san. Nema nita fascinantnije od izraza na licu oveka koji vas gleda kako umirete i ne pokuava da vas spase. Bilo je dovoljno da uroni ruku u ribnjak i da vrati u ivot dete od tri godine. Da je to uinila, ne bi bila Kaima-san. Ono to me tei u ovoj mojoj prii jeste da se vie nikada neu plaiti smrti.

Godine 1945, na Okinavi ostrvu u junom Japanu, dogodilo se - ta? Za to ne nalazim rei. Desilo se odmah posle kapitulacije. Stanovnici Okinave su znali da je rat izgubljen i da e Amerikanci, koji su se ve iskrcali na ostrvo, zauzeti celu teritoriju. Znali su takoe da je novo nareenje da se vie ne bore. To je sve to su znali. Njihove voe su im donedavno govorile da e ih Amerikanci do poslednjeg pobiti; ostrvljani su ostali u tom ubeenju. I kada su beli vojnici poeli da napreduju, stanovnitvo je poelo da se povlai. Kako su jedni napredovali, drugi su se povlaili. I tako su stigli do krajnje take ostrva, duge hridi koja se otro usecala u more. I kako su bili ubeeni da e biti pobijeni, veina njih se sa visoke hridi bacila u smrt. Hrid je bila vrlo visoka, a obala ispod nje je bila prekrivena otrim grebenima. Niko od njih nije preiveo. Kada su Amerikanci stigli, bili su uasnuti prizorom. Godine 1989, otila sam da vidim hrid. Nita, ak ni ploa koja bi podseala na ono to se tu desilo. Tu je za nekoliko sati hiljade ljudi izvrilo samoubistvo, a da se mesto, naizgled, nije promenilo. Tela koja su se na stenju razmrskala, progutalo je more. U Japanu, smrt u vodi je jo uvek ea od sepukua.5 Biti na tom mestu i ne pokuati da se uvue u kou tih ljudi koji su kolektivno izvrili samoubistvo, nemogue je. Mnogi su se ubili verovatno plaei se muenja. Mogue je takoe da je lepota mesta naterala mnoge na taj in, jer je on simbolizovao patriotski ponos. U svakom sluaju, razmiljanje o ovoj tragediji moe se svesti na sledee: sa te velianstvene hridi hiljade ljudi se ubilo jer nije htelo da bude ubijeno, hiljade ljudi se bacilo u smrt jer se plailo smrti. U ovome ima neke paradoksalne logike koja me preneraava.
5 Sepuku ili harakiri - ritualno japansko samoubistvo noem - prim. prev.

Ne postavlja se pitanje da li ovakav gest treba odobriti ili ne. Mrtvacima Okinave bi, uostalom, to bilo sasvim sporedno. Ali sam vrsto ubeena da je strah od smrti najbolji razlog za samoubistvo. Sa tri godine, o tome ne znam nita. ekam da crknem u ribnjaku za arane. Mora da se pribliavam velikom trenutku jer pred oima poinje da mi promie ivot. Da li zbog toga to je bio kratak? Pojedinosti ne uspevam da vidim. Kao kad si u brzom vozu pa ne uspeva da proita imena stanica koja bi trebalo da su nevana. Sporedno mi je. Tonem u divno odsustvo teskobe. Tree lice jednine polako preuzima ono koje mi je sluilo est meseci. Sve manje i manje iva, stvar osea da postaje cev, to, moda, nikada nije ni prestajala da bude. Uskoro, od tela e ostati samo cev. Ono e se prepustiti navali voljenog elementa koji usmruje. Konano osloboena nepotrebnih funkcija, kanalizacija e proputati vodu - i nita drugo. Odjednom, neka ruka grabi umirui sveanj, za kou na vratu, trese ga i, grubo i bolno, vraa ga u prvo lice jednine. Vazduh ulazi u moja plua koja su se ve ponaala kao da su krge. Oseam bol. Urliem. iva sam. Vraen mi je vid. Vidim da me je iz vode izvukla Niio-san. Vie, zove u pomo. I ona je iva. Dri me u naruju i tri prema kui. Videvi me, majka uzvikuje: - Brzo u bolnicu u Kobe! Niio-san je trei prati do automobila. Meavinom japanskog, francuskog, engleskog i jecaja, nerazumljivo joj govori kako me je nala. Mama me baca na stranje sedite i kree. Juri kao da joj je smrt za vratom, to je apsurdno kada nekoga spasava od smrti. Verovatno misli da sam u nesvesti i govori mi ta mi se desilo:

- Hranila si ribe, okliznula si se i pala u ribnjak. Da je sve bilo normalno, ti bi plivala, bez problema. Ali u padu si elom udarila o kameno dno i onesvestila se. Zbunjena, sluam je. Vrlo dobro znam da to nije bilo tako. Ali ona insistira i pita: - Da li si razumela? - Da. Razumela sam da ne treba da joj kaem istinu. Razumela sam da je bolje da ostanemo pri toj slubenoj verziji. Uostalom, uopte ne vidim kojim bih reima to i mogla da joj ispriam. Izraz samoubistvo ne poznajem. Ipak, neto, do ega mi je jako stalo, moram da kaem: - Neu vie nikada da hranim arane! - Naravno. Razumem. Plai se da ponovo ne padne u vodu. Obeavam ti da ih vie nee hraniti. Postigla sam bar to. Moj gest nije bio uzaludan. - Nosiu te u naruju i ii emo zajedno da ih hranimo. Sklapam oi. Znai sve od poetka. U bolnici, majka me odvodi u odeljenje za hitnu pomo. Kae mi: - Ima rupu u glavi. To je bar novost. Oduevljena sam i elim da doznam vie: - Gde? - Na elu, gde si se udarila. - Veliku rupu? - Da, mnogo krvari. Stavlja prste na moju slepoonicu i pokazuje mi ih okrvavljene. Fascinirana, guram kaiprst u otvorenu ranu, nesvesna da time podvlaim moje ludilo. - Oseam posekotinu.

- Da. Koa ti je pocepana. Sa uzbuenjem gledam svoju krv. - Hou da se vidim u ogledalu! Hou da vidim rupu u glavi! - Smiri se. Bolniarke se bave oko mene i umiruju majku. Ne sluam ta priaju. Mislim na rupu u elu. Ne dozvoljavaju mi da je vidim i zato je zamiljam. Zamiljam lobanju probuenu sa strane. Drhtim od zanosa. Ponovo u nju stavljam prst: hou da kroz rupu uem u glavu i istraujem unutranjost. Jedna bolniarka mi blago uzima ruku da me u tome sprei. Ni sopstveno telo ne moe da poseduje. - Uie ti elo, kae majka. - Iglom i koncem? - Tako neto. Ne seam se da su me uspavali. ini mi se da iznad sebe jo uvek vidim lekara sa dugim crnim koncem i iglom, kako uiva rupicu na mojoj slepoonici, kao to bi kroja svoj model popravljao na samoj muteriji. Tako se zavri moj prvi - i, do danas, jedini - pokuaj samoubistva. Roditeljima nikada nisam rekla da to nije bio nesrean sluaj. Niti sam im ikada priala o udnom odsustvu reakcije Kaime-san. To bi joj, bez svake sumnje, stvorilo neprijatnosti. Mrzela me je i sigurno se radovala mojoj skoroj smrti. Pa ipak, ne iskljuujem mogunost da je naslutila pravu prirodu mog postupka i da je potovala moj izbor. Da li sam bila ljuta to su me spasli? Jesam. Da li sam, ipak, osetila olakanje to su me na vreme izvukli? Jesam. Odluih se, dakle, za ravnodunost. Bilo mi je, zapravo, sporedno da li sam iva ili mrtva. Stvar je samo odgoena. Ni dan-danas ne mogu sa sigurnou da kaem: da li bi bilo bolje da se put zaustavio krajem avgusta 1970, u ribnjaku sa aranima? Kako znati? ivot mi

nikada nije bio dosadan, ali ko mi kae da ne bi bilo zanimljivije sa druge strane? Nije vano. U svakom sluaju, spas je samo izgovor. Jednoga dana, nee biti mogunosti za odgaanje - tu ni najdobronamernije osobe na svetu nee moi nita. Jedino ega se sa sigurnou seam, jeste da sam se izmeu dve vode dobro oseala. Ponekad se pitam nisam li sve to sanjala, nije li taj vaan dogaaj samo fantazija. Tada odlazim da se pogledam u ogledalo, i na svojoj levoj slepoonici vidim divno ubedljiv oiljak. Zatim se nita vie nije dogodilo.