UNIVERZITET U NOVOM SADU FILOZOFSKI FAKULTET DOKTORSKE STUDIJE JEZIKA I KNJIEVNOSTI

ANALIZA I INTERPRETACIJA ROMANA GRETHEN AUTORKE RUT BERGER

DOKTORSKA DISERTACIJA

Mentor: Prof. dr Julijana Beli-Genc

Kandidat: Milica Pasula

Novi Sad, 2013. godine

UNIVERZITET U NOVOM SADU FILOZOFSKI FAKULTET KLJUNA DOKUMENTACIJSKA INFORMACIJA

Redni broj: RBR Identifikacioni broj: IBR Tip dokumentacije: TD Tip zapisa: TZ Vrsta rada (dipl., mag., dokt.): VR Ime i prezime autora: AU Mentor (titula, ime, prezime, zvanje): MN Naslov rada: NR Jezik publikacije: JP Jezik izvoda: JI Zemlja publikovanja: ZP Ue geografsko podruje: UGP Godina: GO Izdava: IZ Mesto i adresa: MA

Monografska dokumentacija Tekstualni tampani materijal Doktorska disertacija Milica Pasula Prof. dr Julijana Beli-Genc, redovni profesor

Analiza i interpretacija romana Gretchen autorke Rut Berger srpski srpski / engleski Republika Srbija Vojvodina 2013. autorski reprint Novi Sad, Dr Zorana inia 2

Fiziki opis rada: FO

8 poglavlja / 257 stranica / 5 slika / 3 tabele / 153 reference

ii

Nauna oblast: NO Nauna disciplina: ND Predmetna odrednica, kljune rei: PO

Nauka o knjievnosti, Nemaka knjievnost Naratologija Rut Berger, Grethen, savremeni nemaki roman, naratologija, koncept vremena i prostora, analiza radnje, figure, istorijski roman, psiholoki roman, roman o zloinu, enski roman

UDK uva se: U Vana napomena: VN Izvod: IZ

Ova disertacija posveena je istraivanju romana Grethen sa osnovnim ciljem da se ukae na njegovu vieznanost i vieslojnost, kao i da se interpretiraju rezultati dobijeni njegovom analizom sa odreenih metodolokih polazita. Rad je strukturisan u est veih celina. U poglavlju o pripovedanju ukazuje se, primenom enetovog pristupa narativnom diskursu, na smenjivanje nulte i interne fokalizacije, kao i na prisustvo i viestruke kombinacije mnogobrojnih tehnika predstavljanja govora i misli naratora i figura. U poglavlju posveenom prostoru analiziraju se unutranji i spoljanji prostori, njihovi delovi i mesta radnje, tumae se njihove funkcije, kao i njihov znaaj za analizu likova. U poglavlju o vremenu ukazuje se na odlike vremenskog redosleda, narativnog tempa i frekventnosti, koje doprinose kasnijem interpretiranju romana. Poglavlje o radnji posveeno je analizi statinih i dinaminih dogaaja, motivaciji radnje i njenoj kompleksnosti, kao i sagledavanju ovog fenomena sa mitovog stanovita uz primenu teorije moguih svetova. U poglavlju o figurama analiziraju se i interpretiraju najznaajniji likovi, njihov mogui razvoj i interpersonalni odnosi, kao i funkcije koje imaju u delu. Poslednje poglavlje posveeno je utvrivanju iii

Datum prihvatanja teme od strane NN vea: DP Datum odbrane: DO lanovi komisije: (ime i prezime / titula / zvanje / naziv organizacije / status) KO

(sub)anrovskih odlika romana Grethen, te se ovo knjievno delo posmatra i interpretira kao istorijski, psiholoki, enski roman, ali i kao roman o zloinu. 7. 9. 2012.

predsednik: prof. dr Slobodan Grubai, akademik emeritus, Odsek za germanistiku, Filoloki fakultet, Univerzitet u Beogradu lan: prof. dr Julijana Beli-Genc, redovni profesor, mentor, Odsek za germanistiku, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu lan: doc. dr Nikolina Zobenica, Odsek za germanistiku, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu

University of Novi Sad

Faculty of Philosophy
Key word documentation
Accession number: ANO Identification number: INO Document type: DT Type of record: TR Contents code: CC Author: AU Mentor: MN Title: TI

Monograph documentation Textual printed material Doctoral dissertation Milica Pasula Julijana Beli-Genc, PhD, full professor Analysis and interpretation of Ruth Bergers novel Gretchen iv

Language of text: LT Language of abstract: LA Country of publication: CP Locality of publication: LP Publication year: PY Publisher: PU Publication place: PP

Serbian English / Serbian Republic of Serbia Vojvodina 2013. Authors reprint Novi Sad, Dr Zorana inia 2

Physical description: PD Scientific field SF Scientific discipline SD Subject, Key words SKW

8 chapters / 257 pages / 5 pictures / 3 tables / 153 references Literary studies, German literature Narratology Ruth Berger, Gretchen, contemporary German novel, narratology, concept of time and space, analysis of action, characters, historical novel, psychological novel, novel of crime, female novel

UC Holding data: HD Note: N Abstract: AB

This dissertation is dedicated to exploring the novel Gretchen with the main objective to draw attention to its ambiguity and multilayeredness and to interpret the results obtained from the analysis of the novel starting from the specific methodological points. The paper is structured into six major units. In the chapter on narration it points out by an application of Genettes approach to narrative discourse, the alternation of null and internal focalization as well as the presence of multiple v

Accepted on Scientific Board on: AS Defended: DE Thesis Defend Board: DB

combination of many techniques of representation of speech and thoughts of the narrator and the characters. In the chapter dedicated to space the internal and external spaces have been analyzed , their parts and the places of action, their functions have been interpreted and as well as their importance for the analysis of the characters. In the chapter on time it points out the characteristics of time sequence, the narrative pace and frequency which contribute to the later interpretation of the novel. The chapter on the action is devoted to the analysis of static and dynamic events, motivation of the action and its complexity as well as the perception of this phenomenon from the Schmids point of view, with the use of the possible worlds theory. In the chapter on figures the most important characters have been analyzed and interpreted, their possible development and interpersonal relationships as well as the function they have in the novel. The last chapter is devoted to determining the subgenre features of the novel Gretchen so this literary work has been seen and interpreted as historical, psychological, female novel, as well as a novel about the crime. 7/ 9/ 2012

president: Slobodan Grubai, PhD, Emeritus, Department of German Studies, Faculty of Philology, University of Belgrade member: Julijana Beli-Genc, PhD, Full Professor, Mentor, Department of German Studies, Faculty of Philosophy, University of Novi Sad member: Nikolina Zobenica, PhD, Assistant Professor, Department of German Studies, Faculty of Philosophy, University of Novi Sad

vi

Sadraj
I UVOD..... ............................................................................................................................................. 1 II PRIPOVEDANJE U ROMANU GRETHEN .................................................................................. 6 2.1 TEORIJSKI OSVRT .................................................................................................................... 6 2.1.1 TANCELOVA TEORIJA PRIPOVEDANJA ................................................................. 6 2.1.2 ENETOV PRISTUP NARATIVNOM DISKURSU....................................................... 9 2.1.2.1 MODUS ............................................................................................................. 11 2.1.2.2 GLAS ................................................................................................................. 13 2.1.3 MITOV MODEL PRIPOVEDAKE PERSPEKTIVE ................................................ 16 2.1.4 ALTERNATIVNI NARATOLOKI MODELI .............................................................. 18 2.1.5 PREZENTOVANJE GOVORA I MENTALNIH PROCESA ........................................ 19 2.1.5.1 PREZENTOVANJE GOVORA PRIPOVEDAA I FIGURA .......................... 20 2.1.5.2 PREZENTOVANJE MENTALNIH PROCESA FIGURA ............................... 21 2.1.5.3 MODEL TEKSTUALNE INTERFERENCIJE ................................................. 23 2.2 NARATOLOKA ANALIZA ROMANA GRETHEN.............................................................. 26 2.2.1 PRIMENA TANCELOVOG MODELA ....................................................................... 26 2.2.2 PRIMENA ENETOVOG MODELA ............................................................................ 28 2.2.3 ANALIZA PREZENTOVANJA GOVORA I MENTALNIH PROCESA ..................... 32 2.2.3.1 ANALIZA PREZENTOVANJA GOVORA PRIPOVEDAA I FIGURA ....... 32 2.2.3.2 ANALIZA PREZENTOVANJA MENTALNIH PROCESA ............................ 35 III PRIKAZIVANJE PROSTORA .................................................................................................... 42 3.1 TEORIJSKI OSVRT .................................................................................................................. 42 3.1.1 TEHNIKE PRIKAZIVANJA PROSTORA .................................................................... 46 3.1.1.1 PRIPOVEDANJE PROSTORA ......................................................................... 47 3.1.1.2 OPIS PROSTORA ............................................................................................. 47 3.1.2 PROSTOR KAO ELEMENT DIEGEZE ........................................................................ 48 3.2 ANALIZA PROSTORA U ROMANU GRETHEN ................................................................... 51 3.2.1 FRANKFURT KAO PROSTOR RADNJE..................................................................... 51 3.2.1.1 ZATVORENI PROSTORI KAO MESTA RADNJE ........................................ 52 3.2.1.2 OTVORENI PROSTORI KAO MESTA RADNJE ........................................... 68 3.2.2 MAJNC KAO PROSTOR RADNJE ............................................................................... 75 3.2.3 TRASBURG KAO PROSTOR RADNJE/ PROSTOR SEANJA .............................. 76 IV PRIKAZIVANJE VREMENA...................................................................................................... 79

vii

4.1 TEORIJSKI OSVRT .................................................................................................................. 79 4.1.1 ENETOVA NARATOLOKA ANALIZA VREMENA.............................................. 79 4.1.1.1 REDOSLED ....................................................................................................... 79 4.1.1.2 TRAJANJE......................................................................................................... 81 4.1.1.3 FREKVENTNOST............................................................................................. 82 4.1.2 UPOTREBA GLAGOLSKOG VREMENA U NARACIJI ............................................ 84 4.2 ANALIZA VREMENA U ROMANU GRETHEN .................................................................... 86 4.2.1 ANALIZA TEMPORALNIH ODNOSA ........................................................................ 86 4.2.1.1 ANALIZA VREMENSKOG REDOSLEDA ..................................................... 86 4.2.1.2 ANALIZA NARATIVNOG TEMPA ............................................................... 90 4.2.1.3 ANALIZA NARATIVNE FREKVENTNOSTI ................................................ 93 4.2.2 ANALIZA UPOTREBE GLAGOLSKIH VREMENA U ROMANU GRETHEN ......... 96 V RADNJA ......................................................................................................................................... 101 5.1 TEORIJSKI OSVRT ................................................................................................................ 101 5.1.1 MOTIVACIJA RADNJE .............................................................................................. 102 5.1.2 KOMPLEKSNE RADNJE ............................................................................................ 103 5.1.3 MODELI RADNJE ....................................................................................................... 105 5.1.4 NOVI MODELI ANALIZE RADNJE: POSSIBLE WORLDS THEORY...................... 106 5.1.5 O ANALIZI POETKA I ZAVRETKA PRIPOVEDANJA ...................................... 107 5.1.5.1 POETAK PRIPOVEDANJA ......................................................................... 108 5.1.5.2 ZAVRETAK PRIPOVEDANJA ................................................................... 110 5.2 ANALIZA RADNJE U ROMANU GRETHEN ...................................................................... 112 5.2.1 ANALIZA DOGAAJA............................................................................................... 112 5.2.1.1 DINAMINI DOGAAJI ............................................................................... 113 5.2.1.2 STATINI DOGAAJI................................................................................... 114 5.2.1.3 SLOBODNI I POVEZANI DOGAAJI ......................................................... 114 5.2.2 KOMPLEKSNA RADNJA I NJENA MOTIVACIJA .................................................. 115 5.2.3 ANALIZA RADNJE PRIMENOM MITOVOG MODELA....................................... 118 5.2.4 ANALIZA RADNJE PRIMENOM TEORIJE MOGUIH SVETOVA ...................... 120 5.2.5 ANALIZA POETKA I ZAVRETKA RADNJE ....................................................... 125 5.2.5.1 ANALIZA POETKA RADNJE .................................................................... 125 5.2.5.2 ANALIZA ZAVRETKA PRIPOVEDANJA I RADNJE .............................. 127 VI FIGURE ........................................................................................................................................ 130 6.1 TEORIJSKI OSVRT ................................................................................................................ 130 6.1.1 KONCEPCIJA FIGURA ............................................................................................... 131

viii

6.1.2 KONSTELACIJA FIGURA .......................................................................................... 134 6.1.3 KARAKTERIZACIJA FIGURA................................................................................... 135 6.1.4 FUNKCIJA FIGURA .................................................................................................... 137 6.2 ANALIZA I INTERPRETACIJA LIKOVA U ROMANU GRETHEN .................................. 140 6.2.1 SUZANA MARGARETA BRANT .............................................................................. 141 6.2.2 PORODICA BRANT ................................................................................................... 149 6.2.3 PORODICA GETE........................................................................................................ 159 6.2.4 PORODICA BAUER .................................................................................................... 174 6.2.5 PORODICA VECEL ..................................................................................................... 178 6.2.6 TRGOVCI ..................................................................................................................... 179 6.2.7 JEVREJI ........................................................................................................................ 181 6.2.8 SVETENICI ................................................................................................................ 183 6.2.9 LEKARI......................................................................................................................... 184 6.2.10 FRANKFURTSKA GRADSKA VLAST I SUDSTVO.............................................. 188 VII ANROVSKE KARAKTERISTIKE ROMANA GRETHEN ............................................... 193 7.1 ISTORIJSKI ROMAN ............................................................................................................. 193 7.1.1ISTORIJSKA GRAA I IZVORI .................................................................................. 197 7.1.2 ANALIZA ANROVSKIH KARAKTERISTIKA ....................................................... 209 7.2 ROMAN O ZLOINU ............................................................................................................. 213 7.3 PSIHOLOKI ROMAN ........................................................................................................... 220 7.4 ENSKI ROMAN ................................................................................................................ 229 VIII ZAKLJUNA RAZMATRANJA ........................................................................................... 238 LITERATURA .................................................................................................................................. 244

ix

Uvod

Rut Berger roena je 1967. godine u Kaselu, a studije je zavrila u Frankfurtu na Majni, gde i danas ivi. U Diseldorfu i Duizburgu doktorirala je iz oblasti hebreistike, koja pored istoriografije predstavlja osnovna polja njenog naunog, ali i spisateljskog interesovanja. Kao slobodna autorka u poetku je pisala dela naune fantastike, da bi se kasnije orijentisala ka istorijskim romanima ija radnja se prvenstveno odigrava u 18. i 19. veku. Istorijski romani Rut Berger su: Die Reise nach Karlbad (2003), Die Druckerin (2003), Miss Lucy Steel (2005), Gretchen (2007) i Der Seelenarzt (2010). Godine 2012. izdata je i njena novela pod naslovom Eisweihnacht, a sa anrovskom odrednicom Eine Wundergeschichte. Izdavaka kua Kindler objavila je roman Grethen (Gretchen. Ein Frankfurter Kriminalfall. Historischer Roman) 2007. godine. Naredne godine on je doiveo drugo, depno izdanje, a 2009. i digitalno. Recenzije ovog dela pojavile su se ubrzo nakon objavljivanja prvog izdanja, a izdate su u frankfurtskim, bonskim, saskim, bavarskim, bekim i salcburkim novinama, kao i u elektronskoj verziji. U pitanju je prevashodno dnevna tampa lokalnog (npr. Frankfurter Stadtkurier), ali i regionalnog karaktera (Frankfurter Rundschau, Mittelbayerische Zeitung, Main Echo, General-Anzeiger, Freie Presse). Dok je magazin Amica istakao Grethen kao jednu od deset preporuenih knjiga za jul 2007. godine, recenzije u dnevnoj tampi su svoju panju prvenstveno usmerile na sporedni lik Volfganga Getea, svrstavajui na taj nain ovaj roman u red knjievnih ostvarenja o ivotu i delu velikana nemake knjievnosti. Uprkos pozitivnim recenzijama, pohvalama autorkinog stila i odabira grae i tematike, neobjanjivo je odsustvo interpretacija ovog romana u naunim istraivanjima. Iz tog razloga ovaj doktorski rad predstavlja pokuaj da se skrene panja naune javnosti na ovo vredno delo savremene nemake knjievnosti, kao i da se doprinese njegovom razumevanju i tumaenju. Istraivanje je koncipirano i strukturisano prema osnovnim kategorijama analize i interpretacije romana. Cilj istraivanja je utvrivanje naratoloko-anrovskih odlika romana Grethen, njihova analiza i interpretacija. Neistraenost ovog knjievnog dela otvara put ka

mnogobrojnim mogunostima njegovog sagledavanja, tako da ova doktorska disertacija nastoji da ukae na njegovu vieslojnost i vieznanost. Doktorski rad je strukturisan u est celina (poglavlja II-VII), koje su posveene analizi i interpretaciji romana Rut Berger. Analizira se pripovedanje u romanu Grethen bazirajui se pritom na najznaajnije teorijske modele naratoloke analize: tancelov, enetov, mitov, kao i na nove alternativne modele. enet u svom pristupu narativnom diskursu prvenstveno poklanja panju razlikovanju kategorija modusa i glasa, to njegovu klasifikaciju pripovedaa ini preciznijom i sklonom modifikaciji. Iz tog razloga se analizi kategorije naratora prilazi sa enetovog stanovita, sa posebnim naglaskom na pojmu fokalizacije. Pri analizi predstavljanja misli i govora figura i naratora koristi se tradicionalna terminologija, jer je ona u mnogo veoj meri zastupljena u nauci o knjievnosti od strukturalistike, a semantike razlike izmeu njih su krajnje zanemarljive. Analizi ove naratoloke kategorije pristupa se primenom mitovog modela tekstualne interferencije, jer razlikovanje odlika teksta naratora i teksta figura umnogome doprinosi kasnijoj interpretaciji tekstualnih fenomena poput karakterizacije figura. Analiza i interpretacija prostora poiva na savrem enim teorijskim pristupima ovoj kategoriji, koje odlikuju razilaenja, nekonzistentnost i terminoloka problematinost. Zbog toga se pri analizi koristi spoj razliitih terminologija sa ciljem da se ukae na pojedinane karakteristike regija, otvorenih i zatvorenih prostora, delova prostora i mesta radnje, interpretirajui povezanost ovih elemenata sa samom radnjom, vremenom i figurama. enetovu terminologiju za analizu vremena odlikuju sistematinost i jasne kategorije, te se iz tih razloga pokazala kao pogodnija za primenu od tradicionalne. Pojmovi redosleda, trajanja i frekventnosti koriste se kao osnovni elementi naratoloke analize temporalnih odnosa u romanu Grethen, sa ciljem da se ukae na modernost ovog dela, kao i savremenost njegovih formi. Analiza upotrebe glagolskog vremena u naraciji, prvenstveno epskog preterita i prezenta, njihove funkcije i moguih kombinacije, takoe ima za cilj da potvrdi savremenost romana, kao i poigravanja sa razliitim vremenskim nivoima.

Analiza radnje obuhvata utvrivanje postojanja dinaminih, statinih, kao i slobodnih i povezanih dogaaja, njihove brojnosti i funkcije. Pored toga, analiza motivacije i kompleksnosti radnje prua uvid u meusobnu povezanost naratolokih koncepcija poput figura, naracije, prostora i vremena, to omoguava sagledavanje romana kao celine, ali i istraivanje pojedinanih elemenata. mitov etvorolani model pogodniji je za analizu radnje proznih dela, jer za razliku od ranijih dvolanih modela, mit jasno razlae koncepciju radnje na kategorije prie i naracije, ali i dalje na prezentovanje ovih fenomena na tekstualnom nivou. Zbog toga se primenom ovog modela mogu razlikovati etiri tekstualna nivoa za ije meusobne odnose se pokazalo da su vredni istraivanja, te je zbog toga ovaj pristup odabran za analizu kompleksne radnje. S druge strane, teorija moguih svetova, savremeni pristup popularan u anglosaksonskoj nauci o knjievnosti, nudi mogunost tumaenja kompleksne radnje njenim povezivanjem sa zakonima prirode i logike. Zbog toga se Doleelov etvorolani model primenjuje u analizi romana Grethen, jer nudi jedan drugaiji pristup, koji kategoriju radnje pribliava figurama, povezuje ove elemente i nudi percepciju knjievnog teksta kao interakcije realnog i fikcionalnog. Analiza poetka radnje izvrena je prema Bonhajmovom i varceovom modelu, koji predstavljaju tradicionalni i opteprihvaeni pristup ovom fenomenu, dok se zavretak istrauje prvenstveno uz pomo pristupa Konstance Krings, jer njen model omoguava razlikovanje nivoa prie i nivoa diskursa, to predstavlja napredak u preciznosti analize. Koncepcija, konstelacija, karakterizacija i funkcija figura istrauje se uz pomo modernih kombinacija tradicionalnog i strukturalistikog pristupa ovim fenomenima. Analiza i interpretacija pojedinanih figura sprovodi se uz ukljuivanje interpersonalne, socijalne i psiholoke komponente. Istraivanje figura u romanu Grethen strukturisano je prvenstveno po porodinim, ali i po drutvenim i konfesionalnim pripadnostima likova, zato to ove socijalne kategorije u velikoj meri determiniu i kontroliu karakterizaciju i konstelaciju figura. Roman Rut Berger moe se anrovski odrediti kao istorijski roman, roman o zloinu, psiholoki i enski roman. enetovi pojmovi inter- i paratekstualnosti koriste 3

se zbog svoje jasne definisanosti pri analizi intertekstualnih veza izmeu romana Grethen i istorijske grae i izvora. Primenom Niningovog modela, koji nedovoljno izdiferenciranom pojmu istorijskog romana prua naunu potporu, detektuje se poloaj dela Rut Berger u okviru subanrovskih skala, kao i stepen fikcionalnosti i odnosa prema istorijskoj grai. Analizom Grethen kao romana o zloinu u fokus istraivanja dospeva motivacija poiniteljke, a interpretiraju se psiholoke i socijalne osnove njenih postupaka. Primenom prvenstveno psihoanalitikog pristupa, koji se kod ove anrovske analize namee kao primeren i pogodan, istrauju se mogui interpersonalni razlozi koji su naveli jednostavnu i naivnu devojku da poini edomorstvo. Roman Rut Berger se posmatra i kao psiholoki roman. Utvruje se da li su psiholoke karakteristike prisutne u prikazivanju prostora, poigravanju sa vremenom, u radnji, narativnim tehnikama i odabiru odreene narativne instance, ali i u karakterizaciji i konstelaciji figura. Neprecizna koncepcija enskog romana upotpunjena je pristupom Grethen sa feministikog stanovita, koje nudi mnogobrojne mogunosti subanrovskog definisanja ovog knjievnog dela: analizira se slika ,drugosti ene, njena socijalna i rodna uslovljenost, kao i razliiti elementi romana koji ga definiu kao enski. U istraivanju se posveuje panja romanu Grethen sa tri metodoloka stanovita. Odabir pristupa proiziao je iz same problematike romana Grethen, iz uske povezanosti ovog dela sa istorijskim izvorima, kojih se autorka u velikoj meri pridrava, iz njenog interesovanja za psiholoko posmatranje grae, kao i pozicioniranja enske figure kao centralne. Pri interpretaciji romana Grethen koriste se socioloki, psihoanalitiki i feministiki pristup. Socioloki pristup primenjen je pre svega kod tumaenja likova, prostora, kao i kod opisa anrovskih karakteristika romana. Interpretaciji se u prvom redu pristupa sa teorijskog stanovita Pjera Burdijea, sociologa kulture, sa akcentom na pojmovima klase, kapitala, drutvenih polja i habitusa. Psihoanalitiki pristup upotrebljen je u interpretaciji pojedinih motiva i prostora, kao i pri karakterizaciji i analizi konstelacije likova. Endopoetskom interpretacijom1 posmatraju se delovi romana u

Up. Peter Dettmering: Psychoanalyse als Instrument der Literaturwissenschaft. Eschborn: Verlag Dietmar Klotz, 1981, 7.

okviru granica postavljenih unutar knjievnog dela, pri emu se ne uzimaju u obzir faktori koji u njemu nisu sadrani (poput biografije autora i vremena nastanka romana). Imajui u vidu osnovni zadatak feministike psihoanalize nauno bavljenje individualnom situacijom ene u sveobuhvatnim drutvenim odnosima2 analiziraju se i interpretiraju enski likovi, njihovi meusobni odnosi, kao i muko-enske relacije sa akcentom na pojmu moi, zatim istorijsko-socijalna pozadina romana i istorijska graa. S obzirom na plodno tle naratologije, koja se uvek iznova obogauje novim modelima, teorijama i aspektima, pri analizi i interpretaciji romana Rut Berger koriste se samo odabrani modeli koji su najzastupljeniji u dananjoj nauci o knjievnosti. Mogunosti daljih analiza i interpretacija primenom drugih pristupa, teorija i modela ostaju otvorene za kasnija istraivanja.

Up. Ursula Baumgardt: Feministische Psychoanalyse : Der andere Blick. In: Lynn Blattmann et al. (Hg.): Feministische Perspektiven in der Wissenschaft. Zrich: Verlag der Fachvereine, 1993, 65-78.

II

Pripovedanje u romanu Grethen

2. 1 Teorijski osvrt
Naratologija (lat. narrare = pripovedati), narativika ili teorija pripovedanja bavi se sistematskim istraivanjem i opisivanjem tehnika i metoda pri predstavljanju realnih, ali pre svega fiktivnih dogaaja u epskom knjievnom rodu i njegovim vrstama. Naratologija posebnu panju posveuje problematici pripovedaa, perspektive i tehnikama pripovedanja, razvijajui pritom tipine kategorije i posebne modele opisivanja, koji se iznova menjaju, esto podudaraju, ali i razlikuju, pre svega po pitanju terminologije3. Naratoloka analiza teksta je metoda za istraivanje narativnih postupaka prikazivanja i pripovedakih strategija.4 Prvi korak ka pristupanju naralotokoj analizi proznog teksta jeste odabir odreenog modela. U nauci o knjievnosti prvenstveno su se istakle dve teorije pripovedanja: tancelova i enetova, ije e osnove u kratkim crtama biti prikazane u radu. Meutim, u savremenoj naratologiji postoji tendencija ka kombinovanju ovih modela i njihovom modifikovanju, emu e se posebno posvetiti panja u poglavljima 2. 1. 3 i 2. 1. 4.

2. 1. 1

tancelova teorija pripovedanja

Franc tancel (roen 1923) je austrijski anglista i teoretiar knjievnosti, profesor

emeritus na Univerzitetu u Gracu. Pod jakim uticajem anglo-amerike teorije pripovedanja, on od 50-ih godina 20. veka razvija svoj model i objavljuje dve kljune knjige: Tipine pripovedake situacije u romanu (Die typischen Erzhlsituationen im Roman, 1955) i Teorija pripovedanja (Theorie des Erzhlens, 1979) koja je do sada doivela osam izdanja.
3 4

Up. Gero von Wilpert: Sachwrterbuch der Literatur. Stuttgart: Alfred Krner, 82001, 238. Up. Roy Sommer: Methoden strukturalistischer und narratologischer Anstze. In: Vera Nnning/ Ansgar Nnning (Hg.): Methoden der literatur- und kulturwissenschaftlichen Textanalyse : Anstze Grundlagen Modellanalysen. Stuttgart: Metzler, 2010, 95.

Polazite tancelove teorije nalazi se u njegovoj tvrdnji da je osnovna odlika epskog teksta postojanje posrednika: Wo eine Nachricht bermittelt oder erzhlt wird, begegnen wir einem Mittler, wird die Stimme eines Erzhlers hrbar. 5 Glas pripovedaa je po njemu odlika epskih tekstova, koja ih razlikuje od dramskih. tancelov model se zasniva na tipinim pripovedakim situacijama, koje se mogu objasniti kao specifina konfiguracija sledea tri konstituenta: osobe, perspektive i modusa. Prvi konstituent osoba (nem. Person) sadran je u pitanju Ko pripoveda?, a odgovor na ovo pitanje glasi pripoveda, koji se moe predstaviti kao samostalni lik ili se moe sakriti iza onoga o emu pripoveda, i na taj nain biti nevidljiv itaocu. Osnovni kriterijum za definisanje osobe koja pripoveda je podudaranje ili nepodudaranje egzistencijalnog prostora (nem. Identitt und Nicht-Identitt der Seinsbereiche) pripovedaa i likova.6 Kod drugog konstituenta perspektive (nem. Perspektive) akcenat se stavlja na nain na koji italac recipira predstavljenu stvarnost. Ova recepcija zavisi od toga, da li se mesto sa koga se pripoveda (nem. Standpunkt) nalazi u prii, tj. u glavnom liku ili u centru zbivanja, ili van zbivanja, dakle u pripovedau koji nije nosilac radnje, ve samo svedok ili posmatra onoga o emu pripoveda. Na osnovu ovoga tancel razlikuje unutranju i spoljanju perspektivu (nem. Innenund Auenperspektive), koje karakterie nejednakost uea posrednike figure u zbivanjima o kojima pripoveda.7 Trei konstituent modus (nem. Modus) proizvod je mnogobrojnih odnosa i meusobnih uticaja pripovedaa i reflektora (nem. Reflektor). tancel smatra da se ono sutinsko narativno predstavlja kroz pripovedaa (u njegovoj personalnoj ili nepersonalnoj ulozi) i kroz reflektora, dok modus upravo predstavlja sumu moguih promena u nainu pripovedanja izmeu ova dva pola.8 Dakle, sva tri konstituenta zasnovana su na odreenim opozicijama: kod osobe je to opozicija identiteta i ne-identiteta (podudaranja i nepodudaranja egzistencijalnog prostora), kod perspektive se suprotstavljaju pojmovi unutranje i spoljanje perspektive (tj. perspektivizma i aperspektivizma), a kod modusa je prisutna opozicija pripovedaa i ne-pripovedaa tj. reflektora.
5 6

Franz K. Stanzel: Theorie des Erzhlens. 7. Auflage. Gttingen: Vandenhoeck und Ruprecht, 72001, 15. Up. ibid, 70-72. 7 Up. ibid, 72. 8 Up. ibid, 71.

Konfiguracijom ova tri konstituenta tancel razlikuje tri tipine pripovedake situacije: auktorijalnu i personalnu pripovedaku situaciju, kao i pripovedanje u prvom licu. On svaku od ovih pripovedakih situacija definie dominacijom jednog od tri konstituenta. Auktorijalnu pripovedaku situaciju (nem. auktoriale Erzhlsituation) odlikuje prvenstveno afinitet ka spoljanjoj perspektivi, nepodudaranje egzistencijalnog prostora naratora i likova, kao i prisustvo pripovedaa. Za personalnu pripovedaku situaciju (nem. personale Erzhlsituation) karakteristina je figura reflektora i unutranja perspektiva. Pripovedanje u prvom licu (nem. Ich-Erzhlsituation) prepoznaje se po figuri pripovedaa, iji se egzistencijalni prostor podudara sa prostorom likova, kao i po preovladavanju unutranje perspektive (slika 1).

Slika 1: tancelov krug tipova (nem. Typenkreis)9

tancelov ematski prikaz tipinih pripovedakih situacija prua odreenu preglednost njegovih osnovnih pojmova (idealnih tipova kod kojih dominira jedan od tri konstituenta) i njihovih meusobnih relacija, ali u isto vreme ne ostavlja mnogo prostora za prelazne i meovite forme, koje e u romanu 20. veka iz izuzetka prerasti u pravilo. Dorit Kon, najznaajnija tancelova uenica, predloie veliku promenu u krugu tipova koja se odnosi na razliku izmeu modusa i perspektive. Kon se pita, da li je ova
9

Vidi: Stanzel, 81. Slika preuzeta sa veb stranice: http://www.jcmeister.de/eta-grafiken/eta-grafiken.pdf (24. 8. 2012.)

razlika zaista opravdana, ili interna perspektiva uvek podrazumeva modus reflektora, a eksterna modus naratora. Pokazavi da je modus reflektora sa spoljanjom perspektivom apsurd, kao i da unutranja perspektiva u pripovedakom modusu predstavlja sumnjivu kombinaciju, Kon zakljuuje da termini modus i perspektiva u sutini oznaavaju isto, te smatra da je pojam perspektive suvian.10 trazen se nadovezuje na ovu tvrdnju, ali i naglaava da je u pojedinim sluajevima mogue dokazati potrebu za razlikovanjem ova dva pojma.11 enet uoava, za razliku od Dorit Kon, suvinost kategorije modusa, jer smatra da se ovaj termin moe redukovati na (njihovim teorijama zajedniki) pojam perspektive.12 Volf mit, nadovezujui se na Kon i eneta, potvruje nedovoljnu razgranienost ovih pojmova, ali smatra da se uklanjanjem jednog od njih gubi na kompleksnosti i samim tim se naratoloki sistem svodi na dve binarne opozicije. Meutim, prednost ove nove podele je dobijanje etiri jasno definisana tipa, a time ostvarena opozicija auktorijalno-personalno vie ne opisuje kompleksne pripovedake situacije, ve dve mogunosti perspektive.13

2. 1. 2

enetov pristup narativnom diskursu

erar enet (roen 1930) je francuski romanista i teoretiar knjievnosti, iji

strukturalistiki pristup naratologiji uslovljava veliki preokret u ovoj oblasti nauke o knjievnosti 70-ih godina 20. veka. enetova razmiljanja o knjievnosti zasnivaju se na teoriji ruskih formalista, engleskoj novoj kritici, francuskoj tradiciji tematske kritike, kao i na Bartovoj (Roland Barthes) sintezi svih tih iskustava.14 Njegov kljuni rad su Figure (Figures I-V, 1966-2002), delo koje je u pet tomova izdavano u rasponu od preko etrdeset pet godina. Odabrani delovi iz treeg toma (Figures ///, 1972) prevedeni su na
10

Up. Dorrit Cohn: The Encirclement of Narrative : On Franz Stanzels Theorie des Erzhlens. In: Poetics today 2 (1981), 157-182. 11 Up. Sven Strasen: Zur Analyse der Erzhlsituation und der Fokalisierung. In: Peter Wenzel (Hg.): Einfhrung in die Erzhltextanalyse : Kategorien, Modelle, Probleme . Trier: WVT, 2004, 126. Isto vidi: Monika Fludernik: Erzhltheorie : Eine Einfhrung. Darmstadt: WBG, 32010, 109.; Matthias Bauer: Romantheorie und Erzhlforschung : Eine Einfhrung. Stuttgart/ Weimar: Metzler, 22005, 88-91. 12 Up. Grard Genette: Die Erzhlung. 3., durchgesehene und korrigierte Auflage. Paderborn: Wilhelm Fink, 2010, 248. 13 Up. Wolf Schmid: Elemente der Narratologie. 2., verbesserte Auflage. Berlin/ New York: Walter de Gruyter, 2008, 117-118. 14 Up. erar enet: Figure. Beograd: Biblioteka Zodijak, 1985, 193.

engleski i nemaki jezik kao diskurs pripovedanja tj. narativni diskurs (nem. Diskurs der Erzhlung), i zajedno sa njegovom knjigom Nouveau Discours du rcit (nem. Neuer Diskurs der Erzhlung)15 predstavlja osnove njegove teorije i referentnu taku za dalja istraivanja u oblasti naratologije. Po enetu pojam pripovedanja ima tri znaenja: 1. Narativna izjava, kao usmeni ili pisani diskurs, koji izvetava o jednom ili o nizu dogaaja; 2. Pripovedanje kao redosled stvarnih ili fikcionalnih dogaaja i razliite relacije meu njima: na taj nain analiza pripovedanja znai istraivanje kompleksa sainjenog od radnji i situacija, koje se posmatraju same za sebe, ne obazirui se na jeziki ili neki drugi medij; 3. Pripovedanje kao sam in naracije.16 enet pokuava da rei vieznanost ovog pojma tako to svako od navedena tri znaenja imenuje novim terminom. Prvo znaenje e nazvati priom (nem. Geschichte), drugo prikazom17 (nem. Erzhlung), a tree naracijom tj. pripovedanjem (nem. Narration, Erzhlen).18 enet sistematizuje svoju teoriju podelom knjige Diskurs der Erzhlung na sledea poglavlja: Redosled (nem. Ordnung), Trajanje (nem. Dauer), Frekventnost (nem. Frequenz), Modus (nem. Modus) i Glas (nem. Stimme). Prva tri poglavlja posveena su odnosima izmeu vremena pripovedanja i vremena o kome se pripoveda19, poglavlje Modus odnosi se na stepen posrednosti i perspektiviranje pripovedanja, dok se u poglavlju Glas tematizuje sam in pripovedanja tj. odnos izmeu subjekta koji pripoveda i onoga o emu pripoveda, kao i izmeu istog subjekta i itaoca.20

15

Diskurs pripovedanja i Novi diskurs pripovedanja su u Nemakoj prevedeni i izdati zajedno pod naslovom Die Erzhlung. 16 Up. Genette, 11-12. 17 Prevod na srpski je otean nepostojanjem adekvatne rei. Pojam Erzhlung se na srpski prevodi kao pripovetka (knjievna vrsta) ili pripovedanje, pri emu nijedna od ove dve mogunosti ne odgovaraju enetovoj definiciji termina. 18 Up.Genette, 12. 19 Vidi 4. poglavlje: Prikazivanje vremena. 20 Up. Matias Martinez/ Michael Scheffel: Einfhrung in die Erzhltheorie. Mnchen: C. H. Beck, 82009, 30.

10

2. 1. 2. 1

Modus

Pripovedati se moe sa razliitih perspektiva i sa vie ili manje isticanja onoga o emu se pripoveda. Distanca (nem. Distanz) i perspektiva (nem. Perspektive) su osnovni naini regulisanja narativne informacije i predstavljaju kategoriju narativnog modusa. Platon u treoj knjizi svog dela Drava (gr. Politeia) razlikuje dva oblika narativnog modusa: mimesis i diegesis. Pod pojmom mimezisa on podrazumeva podraavanje direktnog govora likova, dok se diegesis odnosi na govor pripovedaa, kod kog je izraenija distanca u odnosu na neposredno predstavljanje govora likova. Henri Dejms (Henry James) i njegovi uenici krajem 19. i poetkom 20. veka za iste pojave upotrebljavaju termine pokazivanje (engl. showing) i pripovedanje (engl. telling). Istiui nepreciznost ovih pojmova, enet se odluuje za uvoenje kategorija pripovedanje dogaaja (nem. Erzhlung von Ereignissen) i pripovedanje rei (nem. Erzhlung von Worten). Kod druge vrste pripovedanja, a u odnosu na narativnu distancu, on razlikuje tri forme govora likova (usmenog ili unutranjeg): 1. Narativiziran ili isprian govor (nem. narrativisierte/ erzhlte Rede) koji karakterie najvea distanca i koji predstavlja najredukovaniju formu. 2. Transponovani govor tj. diskurs (nem. transponierte Rede), koji se javlja kao indirektni govor (nem. indirekte Rede), a koji odlikuje veliko prisustvo naratora i koji govor likova integrie u sopstveni govor, dakle interpretira ga u skladu sa svojim stilom. Kao varijantu ove forme, enet navodi i doivljeni govor (nem. erlebte Rede). 3. Izvetavani govor (nem. berichtete Rede) je karakteristika dramskih tekstova, dakle, direktni govor se integrie u epsko delo. Pod ovom formom on podrazumeva i unutranji monolog (nem. innerer Molonog), za koji predlae upotrebu pojma neposrednog govora (nem. unmittelbare Rede). Perspektiva, kao drugi modus kontrolisanja informacija, najlake se otkriva odgovorom na pitanje Ko vidi?, koje se mora razlikovati od pitanja Ko govori?, jer se ono odnosi na kategoriju glasa. Perspektiva se u tradicionalnoj naratologiji oznaava terminom point of view, za koji enet smatra da je previe vizuelno konotiran i

11

(pozivajui se na Bruksa i Vorena21) ukazuje na prednosti ekvivalenta focus of narration, dakle narativni fokus, a sam predlae pojam fokalizacije (nem. Fokalisierung). enet razlikuje tri vrste fokalizacije: 1. Nefokalizovano pripovedanje ili pripovedanje sa nultom fokalizacijom (nem. unfokalisierte Erzhlung/ Erzhlung mit Nullfokalisierung); 2. Internu fokalizaciju (nem. interne Fokalisierung); 3. Eksternu fokalizaciju (nem. externe Fokalisierung). Za nultu fokalizaciju je karakteristino da pripoveda poseduje mnogo vie informacija od likova (kao auktorijalni pripoveda u tancelovoj tipologiji) i moe se oznaiti odnosom N > F22. Interna fokalizacija (N = F) ukazuje na perspektivu likova, a moe biti konstantna (nem. fest), varijabilna (nem. variabel) ili viestruka (nem. multipel), u zavisnosti od broja likova koji su fokalni (ija perspektiva se predoava). Eksterna fokalizacija (N < F) postala je popularna u proznim delima prve polovine 20. veka, a odlikuje je manjak informisanosti pripovedaa, pri emu italac ostaje uskraen za mnoge informacije i samim tim knjievno delo dobija zagonetni karakter.23 Mike Bal, holandska teoretiarka knjievnosti i enetova uenica, posebnu panju posveuje pojmu fokalizacije i prvenstveno smatra da enetovo razlikovanje tri vrste ne podlee istim kriterijumima. Razlikovanje nefokalizovanog i interno fokalizovanog naratora nije u koliini informacija koje oni poseduju, ve u agentu (engl. agent) koji vidi dakle, da li je pripoveda taj agent koji vidi vie od likova ili je agent pripoveda koji vidi sa likom.24 Mike Bal je pronicljivo uoila kljune nedostatke enetove teorije, iako se njegova terminologija ve odavno uvrstila u knjige o teoriji knjievnosti i uveliko se primenjuje na analize knjievnih dela. Kao poseban doprinos Mike Bal na ovom polju trebalo bi istai objanjenje uloge agenta, koji predstavlja medijum izmeu likova i itaoca, a koji ona naziva fokalizatorom (engl. focalizer). Ona time uvodi novu instancu u narativnom nizu, ija promena i varijacije esto ne zavise od naratora. Na primer, ako pripovedanje poinje internom, a k asnije se menja u eksternu
21

enet se poziva na sledei izvor: Cleanth Brooks/ Rober Penn Warren: Understanding Fiction. New York: Prentice Hall, 1943. 22 N = narator; F = figura. 23 Up. Genette, 103-135. 24 Up. Mieke Bal: Narration and Focalization. In: Mieke Bal (Hg.): Narrative Theory : Critical Concepts in Literary and Cultural Studies. Volume I: Major Issues in Narrative Theory. London/ New York: Routledge, 2004, 269-270.

12

fokalizaciju, fokalizator moe, ali ne mora da se promeni. Fokalizovanje moe biti uoljivo (engl. perceptible) kada se odnosi na prisustvo eksterne fokalizacije i neuoljivo (engl. imperceptible) kada karakterie internu fokalizaciju. Kod fokalizacije se, kao i kod pripovedanja, razlikuju nivoi, ija promena ne mora biti usklaena. Svaka promena u nivou konstituie knjievni lik tj. svaka promena u nivou fokalizacije e naglasiti jednu ili drugu figuru. Ovim saznanjem se otvara mogunost kreiranja tipologije naracija i njenog opisivanja.25

2. 1. 2. 2

Glas

Pod pojmom glasa enet obuhvata sve odgovore na pitanje Ko govori?. Ova kategorija se veoma teko razlikuje od drugih i u razliitim teorijama dolazi do preklapanja pojmova, kao i potekoa sa razgranienjem u znaenjima: od tradicionalnog point of view, pa do poistoveivanja narativne instance sa instancom koja pie, pripovedaa sa autorom, a itaoca sa adresatom. Zbog toga se enet odluuje za razlikovanje tri elementa koja su istovremeno prisutna kod pripovedanja: vreme naracije, narativni nivoi i osoba/ lice. Pria se moe pripovedati bez navoenja mesta na kome se odvija, kao i udaljenosti mesta prie i mesta sa kojeg se pripoveda. Meutim, nemogue je da se ne utvrdi vremenski odnos izmeu vremena naracije i vremena prie, jer se pripovedanje mora vriti u odreenoj temporalnoj formi sadanjosti, prolosti ili budunosti. Vreme naracije (nem. Zeit der Narration) iz tog razloga predstavlja kljuni i nezaobilazni element svih proznih dela. Najvanija temporalna odrednica narativne instance je odnosnog karaktera, kljuna je, dakle, njena pozicija u odnosu prema prii. enet po ovom kriterijumu razlikuje etiri tipa naracije: 1. Kasniju naraciju (nem. sptere Narration): klasino pozicioniranje prie u prolost; 2. Raniju naraciju (nem. frhere Narration): predikativno pripovedanje, koje je uglavnom u futuru, ali moe biti i u prezentu;

25

Up. Bal, 276-286.

13

3. Istovremenu naraciju (nem. gleichzeitige Narration): pripovedanje u prezentu koje simultano prati radnju; 4. Umetnutu naraciju (nem. eingeschobene Narration): pripovedanje je ubaeno izmeu momenata radnje. Ovaj tip je najkompleksniji, jer podrazumeva naraciju sa vie instanci: na primer u epistolarnom romanu sa vie autora pisama, pri emu pismo predstavlja i medij pripovedanja i element radnje. Svaki dogaaj o kome se pripoveda nalazi se na viem diegetikom nivou od onog dogaaja koji je predstavljen u sledeem narativnom aktu, a koji je smeten u prethodni. Narativni nivoi (nem. narrative Ebenen) se grafiki mogu predstaviti emom inkluzije (vidi sliku 2). Narator prvog stepena (A) oznaava se kao ekstradiegetiki (nem. extradiegetisch), a narator drugog stepena (B) kao intradiegetiki (nem. intradiegetisch). Svi dalji podreeni pripovedai (C) nazivaju se metadiegetikim (nem. metadiegetisch). Na taj nain e se narator u sledeem nivou oznaiti sa metametadiegetikim, zatim metametametadiegetikim itd.26

Slika 2: Narativni nivoi po enetu27

Ovaj enetov vid oznaavanja dovodi do niza potekoa. Na primer termin metadiegetiki uvodi zabunu, jer u njemu prefiks meta oznaava podreenost umesto
26 27

Up. Genett, 138-148. Vidi: Ibid, 226. Slika preuzeta sa veb stranice: http://www.jcmeister.de/eta-grafiken/eta-grafiken.pdf (24. 8. 2012.)

14

nadreenost. Takoe, nizanje prefiksa meta u pripovedakim tekstovima sa vie narativnih nivoa pre dovodi do zabune nego do preglednosti.28 Volf mit iz ovog razloga nudi pregledniju klasifikaciju i nedvosmislenu terminologiju. On govori o primarnom, sekundarnom, tercijarnom itd. pripovedau.29 enet smatra da pojam osobe tj. lica (nem. Person), koji se odomaio u naratologiji u kontekstu pripovedanja u prvom/ treem licu, nije dovoljno definisan i samim tim dvoznaan. Prisustvo glagola u prvom licu u okviru jednog narativnog teksta moe da ukazuje na dve krajnje razliite situacije, koje se u narativnoj analizi moraju razlikovati: pripoveda sam sebe oznaava kao takvog ili se moe poistovetiti sa jednim od likova u prii. Pripovedanje u prvom licu se oigledno odnosi na drugu situaciju. Zbog toga enet predlae razlikovanje izmeu dve vrste pripovedanja: one u kojoj se pripoveda ne nalazi u prii koju pripoveda i one u kojoj je prisutan u prii koju pripoveda. Prvi tip on naziva heterodiegetikim (nem. heterodiegetisch), a drugi homodiegetikim (nem. homodiegetisch). Mora se istai da je odsustvo naratora u prii apsolutno, dok njegovo prisustvo ima svoje stepene. Kada je pripoveda zvezda svoje prie, onda se govori o autodiegetikom pripovedau (nem. autodiegetisch), dok, s druge strane, on moe biti samo svedok ili posmatra dogaaja o kojima pripoveda. enet na osnovu narativnog nivoa (ekstra- i intradiegetiki) i odnosa pripovedaa prema prii (hetero- i homodiegetiki) razlikuje etiri osnovna tipa: 1. Ekstradiegetiko-heterodiegetiki pripoveda (nem. extradiegetischheterodiegetischer Erzhler): pripoveda prvog nivoa, koji pripoveda priu u kojoj se sam ne pojavljuje; 2. Ekstradiegetiko-homodiegetiki pripoveda (nem. extradiegetisch-homodiegetischer Erzhler): pripoveda prvog nivoa koji pripoveda priu o sebi; 3. Intradiegetiko-heterodiegetiki pripoveda (nem. intradiegetisch-heterodiegetischer Erzhler): pripoveda drugog nivoa koji pripoveda priu u kojoj se sam ne pojavljuje; 4. Intradiegetiko-homodiegetiki pripoveda (nem. intradiegetisch-homodiegetischer Erzhler): pripoveda drugog nivoa koji pripoveda priu o sebi.

28

Up. Silke Lahn/ Jan Christoph Meister: Einfhrung in die Erzhltextanalyse. Stuttgart/ Weimar: J. B. Metzler, 2008, 81-82. 29 Up. Schmid: Elemente der Narratologie, 85-86.

15

Svaki od ova etiri tipa pripovedaa poseduje odreene funkcije. Prva je svakako narativna funkcija (nem. narrative Funktion) kojoj nijedan pripoveda ne moe da okrene lea, a da pritom ne izgubi status naratora. Druga je funkcija reije (nem. Regiefunktion) po kojoj je narator zaduen za unutranju organizaciju, dakle za podele, povezivanja i meusobne odnose unutar diskursa. Sledea je komunikacijska funkcija (nem. Kommunikationsfunktion) koja se ostvaruje izmeu pripovedaa i narativnog adresata (koji moe biti prisutan, odsutan ili virtuelan). etvrta je potvrujua funkcija (nem. testimoniale oder Beglaubigungsfunktion) po kojoj pripoveda iznosi stepen preciznosti svojih seanja ili izvore iz kojih je doao do informacija o kojima pripoveda. Poslednja je ideoloka funkcija koja se ostvaruje direktnim ili indirektnim meanjem pripovedaa u priu u vidu komentarisanja radnje.30 mit enetovim pojmovima homo- i hetero-, kao i intra- i ekstradiegetiki, sa pravom zamera nedostatak sistematinosti i problematinost terminologije. On predlae modifikovanje enetove terminologije uvoenjem preciznijih termina: primarni nediegetiki pripoveda, primarni diegetiki pripoveda, sekundrarni nediegetiki pripoveda, sekundarni diegetiki pripoveda itd.31 mitova upotreba rednih brojeva i dalje ne pomae u razreavanju nepreglednosti, ve samo nudi terminoloke alternative, tako da je u naratolokim analizama i dalje, uprkos nekim nedostacima, rasprostranjena primena enetove klasifikacije.

2. 1. 3

mitov model pripovedake perspektive

Volf mit (roen 1944) je nemaki slavista ija knjiga Elementi naratologije

(Elemente der Narratologie) predstavlja neizostavni orijentir za naratoloku analizu dela. Pored prezentacije ve postojeih teorija, mitov doprinos naratologiji ogleda se u uvoenju novih modela, od kojih je posebno znaajan model pripovedake perspektive (nem. Modell der Erzhlperspektive). Termin pripovedaka perspektiva mit definie kao kompleks sainjen od unutranjih i spoljanjih faktora koji slue za razumevanje i predstavljanje dogaaja. On
30 31

Up. Genette, 149-170. Up. Schmid: Elemente der Narratologie, 86-95.

16

se koristi pojmom dogaaja (nem. Geschehen), a ne prie (nem. Geschichte), jer smatra da se perspektiva mora posmatrati na pojedinanim delovima prie, a ne na celini. Insistiranje na shvatanju i predstavljanju (nem. Erfassen und Darstellen) potkrepljuje se argumentom da narator ne predstavlja dogaaje onako kako ih je on recipirao, ve reprodukuje subjektivni doivljaj likova. Unutranji i spoljanji faktori pripadaju razliitim parametrima u kojima se fenomen perspektive moe na poseban nain manifestovati. mit razlikuje pet vrsta perspektiva: 1. Prostorna perspektiva (nem. rumliche Perspektive) odnosi se na mesto od kojeg prevashodno zavisi recepcija pojedinanih dogaaja. U klasinoj naratologiji se ovaj pojam oznaava sa point of view. 2. Ideoloka perspektiva (nem. ideologische Perspektive) obuhvata razliite faktore, koji odreuju subjektivni odnos posmatraa prema pojavi, a koji je determinisan njegovim znanjem, nainom miljenja, stavovima, duhovnim horizontom. 3. Vremenska perspektiva (nem. zeitliche Perspektive) oznaava distancu izmeu prvobitne percepcije dogaaja i njegovog kasnijeg shvatanja i prikazivanja. Odlaganjem prikazivanja dolazi esto do promene u znanju i miljenju, dakle, do modifikovanja ideolokih stanovita. 4. Jezika perspektiva (nem. sprachliche Perspektive) je termin metaforikog karaktera, a manifestuje se upotrebom jezikog registra. Za ovu perspektivu su prevashodno vane oblasti leksike, sintakse i funkcije jezika, a njena analiza je od posebnog znaaja za nediegetiko pripovedanje. 5. Perceptivna perspektiva (nem. perzeptive Perspektive) odnosi se na prizmu kroz koju se dogaaj posmatra, dakle ijim oima pripoveda vidi svet. Narator ima dve mogunosti pri prikazivanju dogaaja: on moe da ga predstavi iz svoje naratoloke perspektive ili iz perspektive jednog ili vie likova (figuralna perspektiva). mit se zalae za binarnu opoziciju perspektiva, iji je rezultat postojanje dve instance u tekstu: pripovedaa i lika. On iz tog razloga smatra da u naratologiji nema

17

mesta za termin neutralne perspektive32, kao ni za postojanje nulte fokalizacije, na ijem postojanju enet insistira.33

2. 1. 4

Alternativni naratoloki modeli

U savremenoj naratologiji postoji tendencija ka simplifikaciji ustaljenih teorija

(prvenstveno enetove i tancelove) u vidu tabelarnih prikaza i lista, koje ve postojeu terminologiju variraju ili modifikuju u cilju preglednosti pristupa. Ansgar Nining nudi listu opisnih kategorija koje predstavljaju osnovu za teoriju funkcija razliitih pripovedakih instanci.34 Njegova lista nije potpuna, ali sadri vane kategorije:
Kategorije za diferencijaciju pripovedakih instanci Nivo komunikacije govornika Prisustvo na nivou figura Stepen involviranosti u dogaaj o kome pripoveda Stepen eksplicitnosti Polna pripadnost Stepen pouzdanosti

Stepeni/ Polovi Ekstradiegetiki Intradiegetiki Homodiegetiki Heterodiegetiki Neinvolviran Autodiegetiki Neutralan (skriven) Eksplicitan enski Muki Pouzdan Nepouzdan

Tabela 1: Niningove opisne kategorije za pripovedake instance35

Prva dva reda tabele sadre termine iz enetove teorije, dok je trei kriterijum (involviranost naratora) preuzet od Suzan Lenser (Susan Sniader Lanser), 36 koja razlae homodiegezu na vie moguih uloga pripovedaa. Stepen eksplicitnosti odnosi se na to u kojoj meri je pripoveda vidljiv kao lik, to velikim delom odgovara tancelovoj kategoriji modusa. Poslednje dve Niningove kategorije su u velikoj meri inovacija. Pitanje pola pripovedake instance veoma esto je ignorisano u naratologiji, jer se smatralo da je suvino i irelevantno. Meutim, ako Nining insistira na izbegavanju
32

tancelov termin neutralne pripovedake situacije spominje se u njegovoj knjizi Die typischen Erzhlsituationen im Roman, meutim, u kasnijim radovima on odustaje od njega. 33 Up. Schmid: Elemente der Narratologie, 128-153. 34 Up. Ansgar Nnning: Funktion von Erzhlinstanzen : Analysekategorien und Modelle zur Beschreibung des Erzhlverhaltens. In: Literatur in Wissenschaft und Unterricht 30/4 (1997), 323-49. Nining daje primat pojmu pripovedaka instanca umesto pripoveda, jer je skeptian prema tendenciji antropomorfizacije tekstualnih fenomena. 35 Tabelarni prikaz preuzet iz: Strasen, 130. (prevela M. P.). 36 Up. Susan Sniader Lanser: The Narrative Act : Point of View in Prose Fiction. Princeton: Princeton University Press, 1981, 160.

18

antropomorfizacije tekstualnih fenomena, upitno je zato uvodi ovu krajnje antropomorfnu kategoriju. Nepouzdanost pripovedaa je pojava sa kojom se esto susreemo kroz istoriju knjievnosti. Pojam nepouzdanog naratora (engl. unreliable narrator) potie od Vejna Buta (Wayne C. Booth).37 Meutim, koncept implicitnog autora (engl. implied author), koji je deo Butove teorije, danas se u naratologiji smatra suvinim.38 Nining kritikuje ovaj pojam i koristi termin nepouzdanog pripovedaa, za kojeg navodi mnogobrojne tekstualne odlike: veliki stepen eksplicitnosti, nagomilavanje subjektivnih komentara, monologiziranje, razilaenja u karakterizaciji likova od strane naratora i od strane drugih likova, otvoreno tematizovanje i ubeivanje u sopstvenu verodostojnost itd. Pored ovih signala u tekstu, od recipijenta se oekuje i odreeno znanje i iskustvo kako bi procenio pouzdanost pripovedaa: poznavanje knjievnih i anrovskih konvencija, pojedinanih, ali i drutvenih vrednosnih i normativnih sistema i dr. trazen smatra da je Niningova lista kategorija pregledna i praktina, kao i da nudi dobru osnovu za interpretacije. Meutim, odabirom ovog pristupa dolazi do meanja razliitih analitikih nivoa, zato to se odnos kategorija ne moe spoznati na osnovu liste.39 Mora se istai da pojednostavljivanje narativnih modela (koliko god bilo korisno i razumljivije) dovodi do preplitanja analiza povrinske i dubinske strukture teksta, te samim tim i do nepotpunih i esto pogrenih rezultata. Meutim, Niningovo prouavanje nepouzdanosti pripovedaa svakako je temeljno i doprinosi interpretaciji narativnog teksta.

2. 1. 5

Prezentovanje govora i mentalnih procesa

Odreivanje pripovedakih situacija (tancel), fokalizacije (enet) ili perspektive

(mit) je prvi korak u analizi romana. Pored problematike narativne instance i njenog odnosa prema prii, veoma je vano utvrditi kojim tehnikama se ona slui da bi predstavila tu priu. Pojam narativnih tehnika veoma je irok i obuhvata niz procesa u
37 38

Wayne C.Booth: The Rhetoric of Fiction. Chicago/ London: Chicago University Press, 21983, 159. Detaljnije o ovoj problematici: Christoph Bode: Der Roman : Eine Einfhrung. Tbingen/ Basel: A. Francke Verlag, 2005, 261-277. 39 Up. Strasen, 135.

19

okviru narativnog dela, a moe biti i vieznaan. Iz tog razloga emo ga zameniti opisnim izrazom prezentovanje govora i mentalnih procesa.40 Prezentovanje govora pripovedaa i figura

2. 1. 5. 1

Prezentovanje govora je u enetovom modelu obuhvaeno pojmom distance, dakle, posrednosti prezentovanja prie. Terminologija koju enet predlae delimino se oslanja na tradicionalnu, a drugim delom je njegova inovacija (vidi poglavlje Modus). U nemakoj naratologiji su se ustalili tradicionalni termini, tako da e oni biti korieni za objanjenje tehnika prezentovanja govora. Razliite vrste prezentovanja govora mogu se razlikovati po prisustvu ili odsustvu sledeih elemenata: navodnika; prelasku iz prvog u tree lice i obrnuto; postojanju tzv. inquit-formula (lat. inquit = on kae) koje figuru oznaavaju kao

lice koje govori; prisustvu tzv. verbum dicendi tj. glagola govora (lat. dicere = govoriti); upotrebi glagolskog naina (nem. Modus): indikativ ili konjunktiv.41

Po Lemertu42 termin ispriani govor ili izvetaj o govoru (nem. erzhlte Rede/ Redebericht), a po enetu narativizirani govor, predstavlja naratorovo prepriavanje govora likova zadravanjem svog jezikog stila, pri emu se u ovim izvetajima registruju injenice, ali se ne ulazi dublje u sadraj govora, niti se figurama daje re. Pripoveda se u indikativu bez upotrebe navodnika i/ ili inquit-formula. Direktni/ neposredni govor (nem. direkte Rede) ili citirani govor figura (nem. zitierte Figurenrede) podrazumeva prezentovanje govora likova bez izmena, dakle, direktnim navoenjem njihovih rei. Grafiki je prepoznatljiv po navodnicima, a karakterie ga upotreba inquit-formule, koja je esto prisutna, ali ne i obavezujua, kao i izjave u prvom licu.

40

Kod Lahn/ Meister (str. 116-133) moe se pronai ovaj podnaslov, koji nam se uinio najadekvatnijim te je iz tog razloga i preuzet. 41 Ovi elementi su karakteristini za nemaki jezik, tako da se ograniavamo od mogue generalizacije. 42 Eberhard Lmmert: Bauformen des Erzhlens. Stuttgart: Metzler, 92004, 199-202.

20

Transponovani govor se nalazi izmeu narativnog i dramskog modusa, a obuhvata dva tipa prezentacije govora: indirektni i doivljeni govor. Indirektni/ posredni govor (nem. indirekte Rede) karakterie prisustvo inquit-formula i verbum dicendi, odsustvo znaka navoda, naracija u konjunktivu, kao i u treem licu. Doivljenim govorom ili autonomnim/ slobodnim indirektnim govorom (nem. erlebte Rede/ autonome oder freie indirekte Rede) navodi se u indirektnoj formi govor likova bez upotrebe inquit-formule. Ova vrsta govora predstavlja prelaz izmeu indirektnog i direktnog govora, jer se pripovedau pripisuju rei, ali se u isto vreme stvara privid da je figura ta koja ih izgovara.

2. 1. 5. 2

Prezentovanje mentalnih procesa figura

Vrste introspekcije tj. prikazivanja mentalnih procesa likova terminoloki umnogome korespondiraju sa vrstama prezentovanja govora, ali su zahtevnije za utvrivanje i plodonosnije pri analizi fikcionalnih tekstova. Ispriani unutranji govor ili izvetaj o unutranjem govoru (nem. erzhlte Gedankenrede/ Gedenkenbericht/ Bewusstseinsbericht) je naratorovo rezimiranje unutranjih procesa likova eliminisanjem njihovog jezikog stila. Mentalni procesi koji se prikazuju mogu se odnositi na aktuelnu situaciju koju figura misaono reprodukuje, ali i na unutranje stavove koji je karakteriu, a stoje u vezi sa njenim vienjem sveta i ubeenjima. Dorit Kon prikazivanje unutranjeg govora likova u kontekstu pripovedanja u treem licu (engl. conciousness in third-person context) naziva psiho-naracijom (engl. psycho-narration) i razlikuje dve vrste: disonantnu i konsonantnu. Disonantna psiho-naracija (engl. dissonant psycho-narration) podrazumeva eksplicitno komentarisanje naratora o mislima likova, dakle njegovo miljenje o unutranjem govoru koji prezentuje. Konsonantna psiho-naracija odnosi se na pripovedae koji izbegavaju iznoenje kritikog miljenja, koji ne spekuliu, ne objanjavaju i ne analiziraju mentalne procese o kojima pripovedaju.43 Kao osnovnu odliku psiho-naracije Kon navodi njenu temporalnu fleksibilnost: ona moe da rezimira tj. kondenzuje mentalne procese koji se

43

Dorrit Cohn: Transparent Minds : Narrative Modes for Presenting Consciousness in Fiction . Princeton: Princeton University Press, 21983, 26-33.

21

proteu kroz dui vremenski period, kao i trenutne misli i oseanja. Kod kondenzacije vremena razlikuju se tri razliita ritma: iterativni, durativni i mutacioni. Iterativno rezimiranje (engl. iterative summary) organizuje dogaaje po emi ponavljanja. Durativno rezimiranje (engl. durative summary) organizuje dogaaje po emi konstantnog trajanja, a mutaciono rezimiranje (engl. mutative summary) ukazuje na promenu koja se postepeno deava kroz dui vremenski period.44 Osnovna prednost psiho-naracije je verbalna nezavisnost, dakle, artikulisanje misli likova, koji moda ne bi bili u stanju da ih sami izraze na nain na koji to narator ini. Ova tehnika se takoe smatra najpogodnijom za prikazivanje snova i vizija figura, jer je prikladnija za prodiranje u dubine ljudske psihe, iako moderni romanopisci preferiraju druge tehnike radi oteavanja prilaza mislima njihovih likova. Direktni/ citirani unutranji govor (nem. direkte/ zitierte Gedankenrede) je termin koji po analogiji odgovara tehnici prezentovanja govora figura. Citat misli (nem. Gedankenzitat) predstavlja doslovno prikazivanje misli i oseanja likova, upotrebom inquit-formule i verbum credendi (lat. credere = misliti), kao i isticanjem znacima navoda. Meutim, za autonomno citiranje misli (nem. autonomes Gedankenzitat) u naratologiji se prevashodno koristi izraz unutranji monolog, za koji je, za razliku od direktnog citiranja govora, najee karakteristino izostavljanje navodnika.45 Transponovani unutranji govor (nem. transponierte Gedankenrede) karakterie prisustvo naratora, pri emu se jeziki izraz karakteristian za likove moe zadrati ili modifikovati od strane pripovedaa. Dorit Kon ovu tehniku naziva narativiziranim monologom (engl. narrated monologue), jer dolazi do transformacije jezika misli u narativni jezik u treem licu.46 Indirektni unutranji govor (nem. indirekte Gedankenrede) je naratorovo predstavljanje introspekcije likova svojim reima. Autonomni indirektni unutranji govor (nem. autonome indirekte Gedankenrede) ili doivljeni unutranji govor (nem. erlebte Gedankenrede) podrazumeva prikazivanje misli likova od strane naratora bez eksplicitnog uvoenja ili ogranienja. Kon smatra da narativizirani unutranji monolog gramatiki zauzima sredinju poziciju izmeu druge dve forme prezentovanja mentalnih procesa, jer sa citiranim unutranjim monologom deli
44 45

Up. Cohn: Transparent Minds, 33-46. Up. ibid, 76-88. 46 Up. ibid, 100.

22

izraavanje misli u glavnoj reenici, a sa psiho-naracijom sistem glagolskog vremena i pripovedanje u treem licu.47 Naratorovo preuzimanje tipinih izraza, retorike i sintakse karakteristinih za nain miljenja figura, kao i prikazivanje misli figura u njima svojstvenom stilu, oznaava se i kao mentalni stil (nem. Mentalstil, engl. mental style).48 Osnovni problem pri analizi predstavlja razdvajanje narativiziranog monologa od naracije uopte, jer lingvistiki kriterijumi u ovom sluaju ne pruaju dovoljnu pomo. Kon predlae sagledavanje konteksta kao najsigurniju metodu za razlikovanje ove dve tehnike.49 Karakteristika narativiziranog unutranjeg monologa jeste tendencija da kod naratora izazove saoseanje ili ironiju, pri emu se eksplicitno ironini autori lake poigravaju ovom tehnikom od onih koji su skloni da saoseaju sa likovima.50 Pokrivanje sva tri vremenska nivoa (sadanjost, priseanja iz prolosti i anticipacija budunosti) takoe je odlika narativiziranog monologa, kao i prelaenje unutranje-spoljanje granice, kada pripoveda u isto vreme reflektuje mesta i dogaaje dok prikazuje figuru koja upravo to ini. Zbog ove nejasnoe u granici, esto je teko utvrditi da li se radi o narativiziranom monologu, narativiziranoj percepciji (izvetaj o percepciji lika koji, uprkos slinosti sa objektivnim izvetajem, predstavlja transkripciju svesti, a ne realnosti) ili o objektivnom izvetaju pripovedaa.51

2. 1. 5. 3

Model tekstualne interferencije

mitov model tekstualne interferencije podrazumeva posmatranje fenomena prodiranja subjektivnog govora figura u govor pripovedaa, tanije interferenciju teksta likova i teksta naratora.52 mit ovaj fenomen naziva hibridnim, zbog toga to se u njemu
47 48

Up. Cohn: Transparent Minds, 105. Up. Ute Quinkertz: Zur Analyse des Erzhlmodus und verschiedener Formen von Figurenrede. In: Peter Wenzel (Hg.): Einfhrung in die Erzhltextanalyse : Kategorien, Modelle, Probleme . Trier: WVT, 2004, 150. 49 Up. Cohn: Transparent Minds, 106. 50 Up. ibid, 116-126. 51 Up. ibid, 126-140. 52 U tom segmentu je na mita inspirativno delovao pre svega ruski filozof, teoretiar knjievnosti, jezika i kulture Mihail M. Bahtin (18951975), koji se, izmeu ostalog, nauno bavi fenomenom dvoglasnosti. On pod tim podrazumeva sve izjave, koje se po svojim gramatikim i kompozicionim odlikama pripisuju jednom govorniku naratoru, ali se u njima moe prepoznati meanje dve izjave, dva naina govora, dva stila i ,jezika i samim tim dva smisaona i vrednosna horizont a. Up. Michail M. Bachtin: Die Redevielfalt im Roman. In: Alf Mentzer/ Ulrich Sonnenschein (Hg.): Die Welt der Geschichten : Kunst und Technik des

23

prepliu mimesis i diegesis u platonovskom znaenju, a to preplitanje rezultira nastankom nove strukture koja objedinjuje dve funkcije: prenoenje teksta figura (mimesis) i pripovedanje (diegesis), to se moe shvatiti i kao interferencija dramskog i narativnog modusa.53 Kritikujui Doleelovu (Lubomr Doleel) sumnjivu podelu na objektivni tekst pripovedaa i subjektivni tekst figura, mit formulie osam karakteristika, koje istovremeno deluju i kao kriterijumi, na osnovu kojih se moe prepoznati i razgraniiti tekst figura (TF) od teksta naratora (TN): 1. Tematske karakteristike: TF i TN mogu se razlikovati po izboru tematskih jedinica kao i po karakteristinim temama. 2. Ideoloke karakteristike: TN i TF mogu se razlikovati po vrednovanju odreenih tematskih jedinica i po optem poimanju znaenja. 3. Gramatike karakteristike personalne forme: TF i TN mogu se razlikovati po upotrebi gramatikog lica kod zamenica i glagolskog oblika. Nediegetiki pripoveda koristi tree lice kada govori o figurama u diegezi, dok se u TF upotrebljava sistem tri lica instanca koja govori oznaava se prvim licem, figura kojoj se obraa drugim, a figura o kojoj se govori treim. 4. Gramatike karakteristike glagolskog vremena: TF i TN mogu se razlikovati prema upotrebi glagolskog vremena. U TF se za tri vremenske ravni (prolost, sadanjost, budunost) po pravilu koriste tri glagolska vremena (perfekat, prezent, futur). U TN (kada se izjave odnose na nivo diegeze) po pravilu se upotrebljava epski preterit ili istorijski prezent. U tumaenjima (komentari, autotematizacija, apostrofiranje itaoca i sl.) mogu da se koriste sva tri vremena. 5. Gramatike karakteristike pokaznog sistema (nem. Zeigsystem): Za TF je tipina upotreba hronotopskih priloga, koji se odnose na ja-ovde-sada-origo (nem. Ich-JetztHier-Origo) figure.54 U TN se upotrebljavaju prilozi dopunjeni pokaznim odrednicama,55 dakle, izrazi koji se odnose na podatke ve spomenute u tekstu nezavisno od znanja o origu figure.

Erzhlens. Frankfurt a. M.: Fischer Taschenbuchverlag, 2007, 138-139. Bahtinov sunarodnik Valentin N. Voloinov naziva ovaj fenomen interferencijom. Vidi: Lahn/ Meister, 129. 53 Up. Martinez/ Scheffel, 51. 54 Na primer: danas, jue, sutra, ovde, tamo, levo, gore i sl. 55 Na primer: tog dana, dan pre, na istom mestu itd.

24

6. Karakteristike jezike funkcije: TN i TF mogu se razlikovati na osnovu funkcija jezika izraz, apelovanje, prikazivanje. 7. Stilske karakteristike leksike: TF i TN mogu se razlikovati po drugaijim nazivima za jedan te isti objekat i po repertoaru leksike, pri emu TN ne mora biti stilski neutralan, kao to ni TF ne mora biti kolokvijalan. 8. Stilske karakteristike sintakse: TF i TN mogu se razlikovati po osobenim sintaksikim obrascima. U jednom segmentu teksta retko se moe pronai istovremena zastupljenost svih osam karakteristika, jer se opozicija TF TN esto neutralizuje. Tekstualna interferencija javlja se u onim sluajevima kada postojanje barem jedne od navedenih odlika ukazuje na prisustvo drugog teksta. Izmeu TF i TN postoji iroki spektar prelaznih formi, tj. narativnih transformacija sa raznovrsnim distribuiranjem karakteristika u TF ili TN. Kao razliite stepene ovih transformacija mit istie direktni, indirektni i doivljeni govor. Kod direktnog govora su zastupljene iskljuivo odlike teksta figura. Kod indirektnog govora, karakteristike pod rednim brojevima 3, 4, 6 i 8 pripisuju se tekstu naratora, a ostale se distribuiraju na tekst figura, dok se kod doivljenog govora za TN vezuju samo odlike pod rednim brojevima 3 i 4. Kod prezentovanja mentalnih procesa mit razlikuje direktni unutranji monolog (nem. direkter innerer Monolog) i doivljeni unutranji monolog (nem. erlebter innerer Monolog). On pod direktnim unutranjim monologom podrazumeva doslovno, autentino iznoenje unutranjeg govora figure, koje ne podrazumeva samo tematsko, ve i gramatiko, leksiko, sintaksiko i funkcionalno zadravanje odlika ono to e se u daljem tekstu po tradicionalnoj terminologiji nazivati direktnim ili neposrednim unutranjim govorom. Pritom se neretko deava da narator sintaksiki prerauje misli i refleksije likova, pa se onda moe govoriti o doivljenom unutranjem monologu. Nepravo pripovedanje (nem. uneigentliches Erzhlen) autentini je govor pripovedaa, koji u razliitoj meri preuzima stavove i oslovljavanja iz TF, a da to ni na koji nain ne naglaava ili oznaava. Ovaj fenomen mit naziva reprodukcijom teksta figura. Uloga dvoglasnosti doivljenog govora i nepravog pripovedanja oteava jednoznanu recepciju teksta i poziva itaoca da razdvoji i utvrdi kojoj instanci pripada

25

koje ideoloko stanovite i da li narativna instanca moda preuzima odreene stavove figura, ali ih pritom prisvaja odnosno prikazuje kao sopstvene.56

2. 2 Naratoloka analiza romana Grethen

Prvi deo ovog poglavlja posveen je kratkoj analizi romana Grethen sa tancelovog teorijskog stanovita, dok se u nastavku primenjuje enetov naratoloki model, dopunjen pojedinim terminima iz mitovog i Niningovog modela. Drugi deo poglavlja namenjen je analizi prezentovanja govora i mentalnih procesa, koja e biti sprovedena na reprezentativnim primerima iz romana, a terminologija koja se pritom koristi u prvom redu potie iz tradicionalne naratologije.

2. 2. 1

Primena tancelovog modela

U romanu Grethen preovladava auktorijalna pripovedaka situacija, na ta

ukazuju nepodudaranje egzistencionalnog prostora pripovedaa i likova i osetno insistiranje na spoljanjoj perspektivi. Naratora, koji nije nijedan od likova, odlikuje u razliitim situacijama varijabilni stepen upuenosti u misli i delanje figura. Tradicionalni auktorijalni sveznajui pripoveda u ovom knjievnom delu je modernizovan ogranienou spoznajnih mogunosti. On takoe ne insistira na isticanju sebe, ve je njegovo prisustvo osetno kroz ironine komentare:
Es war nmlich so, dass der Frankfurter Rat im letzten Jahrhundert zwar ohne Zgern die Reformierten als Flchtlinge aufgenommen hatte man hielt es ja generell vermischt mit der Religion, indem man als mehrheitlich lutherische Stadt zugleich kaiserlich-katholisch war. Das bedeutete allerdings noch lange nicht, dass man fr vllige Religionsfreiheit gewesen wre. Aja, die Juden und Katholiken, gut, die kannte man und die hatten ltere Rechte (verlorene Seelen waren es ohnehin). Aber calvinistische Gottesdienste? Solche Ketzer ei nun doch nicht!57

56 57

Up. Schmid: Elemente der Narratologie, 181-229. Ruth Berger: Grethen : Ein Frankfurter Kriminalfall : Historischer Roman. Reinbek: Kindler, 22007, 4344.

26

Oznaavanje Jevreja i katolika kao izgubljenih dua, a kalvinista kao jeretika, proeto je finom ironijom pripovedaa, koja uvek nastaje u prividu njegovog slaganja sa miljenjima drugih, a uoljiva je savremenom itaocu za ije standarde ovakve tvrdnje predstavljaju besmislicu. Ironija pripovedaa (za koju se mogu nai mnogobrojni primeri u delu) ponekad prerasta i u sarkazam, na primer pri opisivanju otvaranja kovega u kome se nalazi telo Suzane Brant:
Und da hatte man die jungen Leuten, die ber die Mauer in die Umfriedung kletterten feine junge Herrschaften allesamt [istakla M. P.], wer es sich aber leisten kann, in einem Januar mit den teuersten Brotpreisen seit Menschengedenken Geld fr bloen Nervenkitzel auszugeben da hatte man die natrlich mal hineinsehen lassen, und deren Silbermnzen hatte man auch nicht verschmht.58

Auktorijalni pripoveda u romanu Grethen, koliko god se trudio da bude objektivan, iako to ne istie eksplicitno, stoji na strani Suzane Brant i ironijom i sarkazmom osuuje neprimereno ophoenje prema njoj tj. njenim ostacima u navedenom primeru. Takoe je interesantna injenica da auktorijalni pripoveda esto dolazi do izraaja u opisima Frankfurta, kao i u prikazivanju navika, predrasuda i stereotipa koji vladaju u miljenju njegovih stanovnika. U situacijama koje se odnose na konkretne likove, pripoveda se u veini sluajeva povlai i perspektivu tj. re preputa nekoj od figura. Na taj nain neretko dolazi do smenjivanja auktorijalne i personalne pripovedake situacije, dakle, do promene modusa, ime figure preuzimaju ulogu reflektora. Najzastupljeniji reflektor u delu je Suzana Brant, meutim i drugi (sporedni) likovi esto imaju ovu funkciju. Posebno su interesantna mesta u delu na kojima se prepliu ove dve pripovedake situacije, tako da ih je esto veoma teko razgraniiti:
Beim Gehen zittern ihr natrlich wieder die Beine. Auf dem Amt, da fngt es irgendwie schlecht an da sitzen auf den Sthlen vom Siegner und von Lindheimer unbekannte Personen (weil nmlich in Frankfurt mit dem Jahreswechsel auch so manche Pstchen wechseln von der einen Ratsherrenhand in die andere). Darauf war die Susann nicht vorbereitet, obwohl sie es mit etwas Nachdenken htte wissen knnen. Zum eigenen Erstaunen fehlt ihr der Siegner, ja beinahe

58

Berger, 443-444.

27

fehlt ihr sogar der Lindheimer, und der Claudy, du lieber Herr Jesus, der ist tatschlich auch wieder nicht dabei.59

Suzanino zaprepatenje, osobe koje joj nedostaju, kao i ogranienje vidokruga na njen, predstavljaju odlike personalnog pripovedaa sa Suzanom kao reflektorom. Meutim, komentar u zagradi u kojem se tematizuje smenjivanje pojedinaca na politikim funkcijama, ne spada u domen spoznaje nepismene i neuke Suzane. Blaga ironija tog komentara (korienje diminutiva pri spominjanju drutvenih poloaja) takoe ne odlikuje stil glavne figure, te je u ovom delu primera bez sumnje re o auktorijalnom pripovedau.

2. 2. 2

Primena enetovog modela

Kako je istaknuto u poglavlju 2. 1. 2. 1, za eneta je kod analize narativnog

diskursa od presudne vanosti definisanje modusa, pod kojim on podrazumeva perspektivu (za koju vezuje fokalizaciju) i distancu. U poglavlju 2. 2. 2. 2 obrazloen je termin glasa, koji se odnosi na postojanje narativnih nivoa, ijom analizom se uoava smenjivanje narativnih instanci. Svim oblicima prezentovanja govora i mentalnih procesa, koje enet takoe spominje kada pie o glasu, bie posveena panja u sledeem poglavlju. Pojam auktorijalnog pripovedaa u tancelovom modelu, kod eneta korespondira sa terminom nulte fokalizacije. Odnos informisanosti likova i pripovedaa objanjen je u ovom sluaju kao N > F, to nije na svakom primeru iz romana Grethen lako dokazivo, posebno kada su u pitanju nejasne granice izmeu dve vrste fokalizacije. Nulta fokalizacija, tj. naratorova bolja informisanost, oigledna je u sledeem primeru:
Deshalb fhlte sich die Seyfriedin als willkommener Gast und musste nicht unbedingt sofort eilig die nchste Stellung suchen, nachdem ihr Brotherr, ein Witwer, verstorben war und sie posthum schwer enttuscht hatte. Er hatte sie nmlich entgegen seinen Ankndungen nicht mit einem Legat bedacht, nicht einmal mit einem kleinen. Was andererseits auch wieder egal war, da

59

Berger, 379.

28

der gesamte Nachlass sofort von Glubigern konfisziert worden war. Davon allerdings wusste die Seyfriedin nichts.60

Veoma su retka mesta u romanu na kojima narator eksplicitno istie svoju bolju upuenost i veu informisanost u poreenju sa likovima, kao to to ini u poslednjoj reenici ovog primera. Zbog toga je i teko odrediti i razgraniiti fokalizacije, jer u veini sluajeva postoje indikacije da je u pitanju interna, iako je u sutini prisutna nulta fokalizacija:
Wobei man zugeben muss, dass die Demoiselle Goethe bei ihrer lebhaften, aufgeregten Freude ber die nahende Rckkunft ihres geliebten Bruders auch einen kleinen, in ihrer Lage verstndlichen Hintergedanken hatte. Wenn er erst mal da wre, der Wolfgang, dann wrde er, wie sie ihn kannte, sehr hufig Freunde mit ins Haus bringen. Mnner. Neue, interessante Mnnerbekanntschaften en masse fr sie, fr Cornelie.61

U ovom primeru prikazane su misli jednog lika, Kornelije Gete, a komentar in ihrer Lage verstndlichen [...] ukazuje na prisustvo naratora, koji, ne samo da poznaje situaciju figure, ve poseduje i sposobnost povezivanja njenih misli, njenog podsvesnog i okolnosti u kojima se ona nalazi. Kombinacija narativiziranog i transponovanog govora takoe je est pokazatelj pripovedaevog prisustva u romanu Rut Berger, jer ukazuje na veliku distancu, a samim tim i na mogunost njegove bolje informisanosti u odnosu na pojedinane likove. Gramatike karakteristike personalne forme potvrda su preovlaivanja teksta naratora, dok jezika funkcija ukazuje na interferenciju sa tekstom figura. S obzirom na to da je u Grethen prisutna kasnija naracija, ne udi da saznanja naratora prevazilaze upuenost figura, to se posebno ogleda u epilogu (Nachrede. Fr die, die wissen mchten, wie es weiterging), u kojem pripoveda ukratko predoava dalju sudbinu likova nakon zavretka radnje romana. Interna fokalizacija delimino korespondira sa tancelovim terminom reflektora, koji je kod eneta dodatno izdiferenciran. U romanu Grethen je ovaj vid fokalizacije bezuslovno konstantan, jer iako postoji vei broj likova koji podleu fokalizaciji, ni u

60 61

Berger, 217. Ibid, 233.

29

jednom trenutku nije prisutna viestruka ili varijabilna varijanta ovog fenomena. Poetak romana prikazan je iz perspektive zamenika gradonaelnika, dr Zignera:
Lederne Haut sieht er, einen breiten Mund mit eifrig schon zum nchsten Sprechen gespreizten Lippen, eine kleine Warze rechts am Kinn und gelblichbraune Schatten unter den Augen. Derweil fllt ihm auf, dass er, obwohl er obenherum schwitzt, kalte Fe bekommt. Er htt doch zumindest die Strmpfe wieder anziehen sollen. Verstohlen reibt er den rechten Fu ber den linken.62

U istom prostoru su pored ove figure prisutne jo tri (njegov sluga, Ursula i vodnik Brant), meutim, prikazuju se iskljuivo Zignerova zapaanja i razmiljanja, bez interferencije sa naratorom u vidu komentara ili dodatnih informacija. Kod ovog vida fokalizacije esto se u prvi plan stavlja tekst figura, ije prisustvo se moe prepoznati analizom gramatikih karakteristika pokaznog sistema (rechts am Kinn), kao i glagolskog vremena (prezent). Interna fokalizacija vezuje se u romanu prvenstveno za glavni lik Suzanu Margaretu Brant, pri emu u tim delovima teksta esto dolazi do smenjivanja ove vrste fokalizacije sa nultom. Najea su prekidanja interne fokalizacije naratorovim komentarima u zagradama, ime se on po svojoj obavetenosti na trenutke izdie iznad figure sa kojom je do tog trenutka delio isto znanje. Kategorija glasa se bez izuzetka u romanu Grethen uvek pripisuje pripovedau. Odgovor na pitanje Ko vidi? podeljeno je izmeu interne i nulte fokalizacije, dok je samo pripovedanje iskljuivo proizvod naratora, koji likovima (osim u sluaju direktnog govora) ne daje da dou do rei, ve sam preuzima ulogu prezentatora. Ovaj pripoveda ni u jednom trenutku ne postaje deo diegeze, te ga oznaavamo kao ekstradiegetikoheterodiegetikog. Meutim, kada narator figurama u Grethen i daje vie slobode direktnog govora, pojava unutranje prie (po mitovoj terminologiji) nije prisutna. Primer za to je loserovo prepriavanje dogaaja vezanih za hapenje i suenje Suzani Brant, koje je, meutim, velikim delom proeto interferencijom naratora: Kein Frankfurter, berichtet Schlosser gerade, ein hollndischer Goldschmiedsgeselle, den Namen sagt sie nicht, der nur vorbergehend hier war. So ein frhlicher junger Wandervogel eben, der nicht vorhatte, sich fest zu binden, aber der sich offenbar gerne
62

Berger, 15.

30

ein bisschen lieben lie.63 Zbog malog obima ovih pria, krajnje je nesigurno govoriti o postojanju narativnih nivoa u romanu Rut Berger, jer je problematino da se najvei deo romana posmatrao kao okvir (primarna pria), a samo ove male upadice koje narator dozvoljava likovima kao unutranje prie. Meutim, nijedna od ovih pria nije uzdignuta iznad tematike samog dela, tako da ne predstavlja nikakvu paralelu ili kontrast, ve samo prepriavanje istih dogaaja sa gledita neke od figura. Za razliku od tancela, enetovo razlikovanje kategorija modusa i glasa pokazuje se na primeru romana Grethen kao opravdano, jer uprkos injenici da razliiti likovi percipiraju dogaaje (= perceptivna perspektiva po mitu), oni ne dobijaju priliku da o njima pripovedaju, te se samim tim ne mogu posmatrati kao narativne instance bilo kojeg nivoa. Kada su u pitanju funkcije naratora, pored narativne, veoma je izraena i funkcija reisera, koja se ogleda u poigravanju uzrono-posledinim povezivanjem dogaaja, emu e panja biti poklonjena u poglavlju o vremenu. S druge strane, komunikacijska funkcija je zapostavljena, jer implicitni italac ni u jednom trenutku nije oslovljen od strane pripovedaa, tako da se roman ne moe posmatrati kao direktni razgovor sa itaocem tj. instanca itaoca je nevidljiva u procesu komunikacije. Potvrujua funkcija nije eksplicitno naglaena,64 ali zbog utiska sveznanja naratora i njegove prividne objektivnosti, italac veoma lako prihvata njegove tvrdnje i miljenja bez daljeg analiziranja njegove verodostojnosti. Kada je u pitanju ideoloka funkcija, uprkos neeksplicitnom spominjanju simpatija, stie se utisak naklonosti prema Suzani Brant,65 jer se svim figurama koje su se o nju ogreile pristupa sa ironijom i distancom. Pouzdanosti pripovedaa, uprkos delimino subjektivnoj obojenosti njegovog pristupa prii, ne moe se dovesti u pitanje u romanu Rut Berger, jer se on ne istie kao lik, ve pripoveda sa distance ironine upadice pritom ne umanjuju njegovu pouzdanost. Kategorija pola, koju Nining uvodi kao jednu od kategorija pri analizi naratora, u sluaju Grethen nije vidljiva, tako da bi se njena analiza svela na spekulacije. Uzimajui u obzir simpatije i saoseanje izraeno prema protagonistkinji, moglo bi se
63 64

Berger, 371. Izuzetak je peritekst, u kome se samo spominju izvori: Dieser Roman basiert auf den Akten in ihrem Fall. 65 Tom utisku doprinosi i posveta: Fr Susanna Brand 1746-1772.

31

pretpostaviti da je re o naratorki, dok je skoro naturalistiki pristup u odreenim momentima radnje pre karakteristika mukog pripovedaa.

2. 2. 3

Analiza prezentovanja govora i mentalnih procesa

Ovo poglavlje je posveeno analizi narativnih tehnika koje su uoene u romanu

Grethen, a strukturisano je prema tehnikama prezentovanja govora, s jedne strane, i misli, s druge, pri emu se posebna panja posveuje razlikovanju nivoa naratora i nivoa figura, kao i njihovoj tekstualnoj interferenciji. Analiza prezentovanja govora pripovedaa i figura

2. 2. 3. 1

U romanu Grethen uoene su sve tehnike prezentovanja govora koje su objanjene u poglavlju 2. 1. 5. 1: izvetaj o govoru, direktni i indirektni govor, kao i doivljeni govor. S bzirm na t da je kd izvetaja gvru naeln evidentna distanca izmeu naratra i figura uz istvremen pziciniranje naratra u prvi plan (t je sluaj i u rmanu Rut Berger), iznenauje da takav izvetaj predstavlja najnezastupljeniju tehniku prezentvanja gvra u vm delu. Objanjenje vg paradksa lei vervatn u savremensti naratra,66 kji, uprks uestalsti nulte fkalizacije, radije pribegava mdernj interferenciji teksta figura i teksta pripvedaa.
Und whrend Cornelie auf dem Nachhauseweg ihrem Bruder so etwas wie ein Gestndnis macht, darber, dass sie die Person schon einmal gesehen hat vor der Tat und dies und jenes dabei gedacht hat, und dass Stockums und de Barys die Familie ganz gut kennen, und dass sie sich nun manchmal fragt, was man htte tun knnen, beziehungsweise ob man etwas htte tun knnen, um das Unglck zu verhindern [...].67

U datm primeru prisutan je izvetaj gvru u kratkm prikazu Krnelijing priznanja bratu, a signalne rei za prepznavanje naratrvg rezimiranja njene izjave

66 67

Izvetaj o govoru odlika je prvenstveno tradicionalnih naratora u nemakim romanima 18. i 19. veka. Berger, 387.

32

pre svega su dies und jenes. Uptreba prezenta ka snvng glaglskg vremena me se tumaiti ka prisustv teksta figura, pri emu se i izbr teme pripisuje Krneliji, a ne naratru. S druge strane, persnalna frma treeg lica jednine ptvruje naratrv glas i dminaciju njegvg teksta. Direktni/ nepsredni gvr zastupljeniji je u rmanu Grethen d izvetaja gvru, ali nije dminantna narativna tehnika vg dela. Grafiku karakteristiku68 ve narativne tehnike predstavljaju znaci navda, dk se tematske, stilske i gramatike dlike teksta u ptpunsti pripisuju figurama.69 Naratr pribegava vm vidu prezentvanja gvra u trenucima u kjima eli da uspri pisivanje radnje zbg karakterizacije likva i rasvetljavanja njihvih interpersnalnih dnsa:
,Also Chrie, wenn du mich fragst, der alte Goethe ist geisteskrank. Lsst sie dreiig Seiten am Tag abschreiben ohne Sinn und Zweck. Verrckt, schlicht und einfach. ,Maman, Sie bertreiben. Soo schlimm ist er nun auch ,Dochdoch. Sieh mich nicht so an, ich wei, wovon ich spreche [...]. Hrt man denn da eigentlich was, dass die Cornelie wen in Aussicht htte? ,Im Moment wohl eher nicht. ,Soso. Sie ist ja auch leider alles andere als hbsch, das Frulein Goethin. Diese schlechte, picklige, narbige Haut. Hat der Bruder auch. ,Der ist aber trotzdem nicht hsslich. Sie doch eigentlich auch nicht. Ich wei gar nicht, was Sie haben, Maman.70

Citirani de razgvra izmeu majke i erke fn tkum ima dvjaku ulgu: ukazivanje na dns izmeu Krnelije Gete i njeng ca, ka i na karakterizaciju i pis dnsa samih uesnica u dijalgu. S bzirm na t da se tekst figura prtee u vie redva bez bil kakvg prekida d strane naratra, tekstualna interferencija u vm primeru izstaje.71 Indirektni gvr je najzastupljenija narativna tehnika prezentvanja gvra u delu, na snvu ega se me zakljuiti da tekstualna interferencija igra vanu ulgu u rmanu Grethen. Uzimajui u bzir mitvih sam karakteristika p kjima se razlikuju
68 69

Up. Schmid, 188. Up. ibid, 194. 70 Berger, 274. 71 Up. Schmid, 194.

33

tekst figura i tekst naratra, me se analizirati subjektivnst sledeeg izraza: An den Hals hatte sie [Ursel] sich gefasst, einen leidenden Ausdruck aufgesetzt und erklrt, sie habe es immer gewusst, wie es enden wrde mit der Susann, und die Dorette knne wohl kaum erwarten, dass nun ausgerechnet sie und ihr Knig das freche Ding bei sich aufnhmen.72 On t mit znaava ka idelku karakteristiku i u indirektnm gvru pripisuje tekstu figure, u Ursulinm kmentaru ispljava se u stavu prema Suzani i njenj vanbranj trudni, t se psebn istie stilskim izbrm leksike pri nazivanju sestre das freche Ding, ka i u slvljavanju i svjatanju supruga ihr Knig. U vm primeru su tematske dlike identine i u tekstu figure i u tekstu naratra, jer je predmet interesvanja u ba sluaja sudbina Suzane Brant. Uptreba treeg lica za znaavanje figure kja gvri, glaglsk vreme (mdus) i sintaksa upuuju na tekst naratra.73 Divljeni gvr je u rmanu zastupljen u manjem bimu d indirektng, ali ga take karakterie tekstualna interferencija, pri emu tekst figura ima primat nad tekstm naratra. Divljeni gvr u Grethen u veini primera se integrie u autnman niti je lak uljiv.
Als der Zug vorbei war, hrte man auf der Neuen Krme viele Passanten sich uern: Das sei doch skandals eine solch unbarmherzige Verbrecherin derart zartfhlend zu behandeln! Ja was, in den Kerker gehre die! Zu den Ratten, bei Wasser und Brot! Doch nicht ins Krankenhaus! Wo kommen wir denn hin, wenn Mrderinnen auf stdtische Kosten gepppelt werden, whrend viele hart arbeitende, gottesfrchtige Menschen sehen knnen, wo sie bleiben. Bei dem Brotpreis dies Jahr!74

druge frme

prezentvanja gvra i misli figura i naratra ili se nadvezuje na njih, tak da nije

U navedenm primeru smenjuju se tri niva: prvi niv predstavlja naratrv krajnje saet pis situacije uz inquit-frmulu i verbum dicendi (sich uern), kji na drugm nivu uvde indirektni gvr, igledan i p uptrebi knjunktiva (Das sei doch skandals), dk je trei niv divljeni gvr, kji je u vm primeru prvenstven prepznatljiv p glaglskm nainu transpnvanm iz knjunktiva u indikativ (Wo kommen wir denn hin), ka i p prmeni stilskg niva d neutralnsti pripvedaa d grensti
72 73

Berger, 229. Up. Schmid, 194. 74 Berger, 311.

34

psmatraa (idelka karakteristika p mitu) izraenj krz uptrebu izraza karakteristing za gvrni jezik (pppeln = nekga briljiv hraniti/ negvati). Take je igledna i prmena glaglskg vremena: iz epskg preterita naratra prelazi se u prezent ka tempralni niv teksta figura. Divljeni gvr se u vm primeru razlikuje d indirektng p funkciji jezika i sintakse.75 U romanu Rut Berger neretki su i sluajevi neposrednog smenjivanja narativnih tehnika prezentovanja govora i prezentovanja misli, o emu e biti rei u sledeem poglavlju.

2. 2. 3. 2

Analiza prezentovanja mentalnih procesa

Pri analizi romana Grethen uoene su sledee narativne tehnike prezentovanja mentalnih procesa: izvetaj o unutranjem govoru, direktni i indirektni unutranji govor, kao i doivljeni unutranji govor. Unutranji monolog je jedina narativna tehnika koja je spomenuta u teorijskom delu (potpoglavlje 2. 1. 5. 2), a da bez presedana nije praktikovana u romanu Rut Berger. Ovo odsustvo moe se objasniti preovladavanjem nulte fokalizacije, kao i interne, koje ne daju prostora pripovedanju u prvom gramatikom licu, a samim tim ni unutranjem monologu, kod kojeg se ovaj vid naracije podrazumeva. Izvetaj o unutranjem govoru ili psiho-naracija u Grethen je iskljuivo konsonantnog karaktera. Ni u jednom trenutku narator ne komentarie ili analizira mentalne procese likova o kojima pripoveda, ve ostavlja itaocu mogunost da ih protumai po sopstvenom nahoenju, pri emu njegova selekcija odreenih mentalnih procesa uvek podrazumeva sugestivnost on intencionalno odabira samo odreene misaone sadraje figura, ime kod recipijenta eli da postigne odreenu reakciju i time kreira njegovu sliku o dogaaju i/ ili figuri. Dorit Kon kao osnovnu karakteristiku psiho-naracije istie njenu temporalnu fleksibilnost i razlikuje tri vrste ritma kondenzacije vremena: iterativni, durativni i mutacioni. U romanu Rut Berger mogu se uoiti primere za sve tri vrste: Iterativno rezimiranje: Der Bonum wei berhaupt nicht, wie er agieren soll in der Sache mit Susann. Die Vernunft sagt ihm, reden wre besser. Aber dem
75

Up. Schmid, 195.

35

Instinkt nach tut er lieber ahnungslos. Stillhalten, sich nur nicht einmischen.76 Durativno rezimiranje: Whrend er aber aufs Judenbrcklein zuhielt, wurde ihm nach und nach klar, dass wahrscheinlich der Lrm der jetzt nachlie gar nicht aus der Judengasse kam, sondern aus dem links davor gelegenen Gasthaus Zum Einhorn.77 Mutaciono rezimiranje: Was die Bauerin doppelt qult, weil sie diese Krankheit vom Christoph als eine ihr geschickte Strafe sieht dafr, dass sie den armen Jungen eine Zeitlang im Verdacht hatte, mit der Schwangerschaft von der Susann was zu tun zu haben. [...] Denn inzwischen wusste man ja, die Susann hatte zugegeben, sie htte am ersten Advent mit einem Hollnder gehurt.78 Iterativno rezimiranje podrazumeva organizovanje dogaaja po emi ponavljanja, to je u datom primeru donekle nedovoljno eksplicitno izraeno, ali se iz koteksta moe zakljuiti da je Bonum uvek iznova muen mislima o tome kako da pomogne Suzani. Uprkos injenici da se misli ne mogu oznaiti kao dogaaj u uem smislu (barem ne u ovom sluaju), njihova rekurentnost ukazuje na iteraciju. Durativno rezimiranje podrazumeva trajanje dogaaja (pritom Dorit Kon blie ne odreuje pojam konstantnog trajanja), tako da se u datom primeru iz Grethen (wurde ihm nach und nach klar) ukazuje na odreeno trajanje galame koju Peter Brentano sve vreme prati u mislima. Mutaciono rezimiranje je tee uoljivo od prethodna dva tipa, a podrazumeva odreenu promenu kroz protok vremena. Dati primer se ne moe nazvati idealnim, ali ukazuje na transformaciju u stavu gostioniarke Bauer: od sumnjienja sina ka grii savesti ( den armen Jungen) nakon otkrivanja istine. Roman Rut Berger obiluje izvetajima o unutranjem govoru, meutim, oni su, iako uestali, veoma kratki i esto kombinovani sa drugima narativnim tehnikama, tako da u mnogim sluajevima nije lako utvrditi vrstu rezimiranja. Kao i kod izvetaja o (usmenom) govoru, i ovu narativnu tehniku u prvom redu karakterie tekst naratora, dok se tekstu figura mogu pripisati samo odabir teme i njeno vrednovanje. U primeru za iterativno i mutaciono rezimiranje ove karakteristike su vidljive kroz problematiku koja mori Bonuma i gostioniarku, kao i kroz njihov odnos prema njoj. U primeru za durativno rezimiranje izbor teme je determinisan situacijom,
76 77

Berger, 130. Ibid, 32. 78 Ibid, 367.

36

tako da se i njeno vrednovanje zasniva na trenutnim utiscima. mit ovaj vid prezentovanja misli oznaava kao pseudoobjektivan,79 jer isticanje teksta naratora ostavlja utisak verodostojnosti i objektivnosti, to u mnogim sluajevima moe biti samo zabluda. Direktni unutranji govor, koji po definiciji odlikuju inquit-formule, verbum credendi i znaci navoda, zastupljen je u Grethen u manjem obimu, pri emu ne ispunjava sve teorijske zahteve: u romanu se kod citiranog unutranjeg govora ne upotrebljavaju navodnici te se, dakle, moe govoriti o neoznaenom direktnom govoru.80 Sledei primer predstavlja dobru ilustraciju: Und die Susann denkt, whrend sie ihn ksst und festhlt, ganz klar denkt sie pltzlich: Das ist es also, wozu man auf der Welt ist. Das ist das Leben.81 Isto se odnosi i na primer: Also bittschn, nun fang aber einmal an!, dachte Siegner ungeduldig, und in dem Moment nselt der Claudy auch los.82 Navedeni odeljci iz romana bez sumnje su primeri za direktni unutranji govor. Vizuelno deluje pomalo zbunjujue nepostojanje navodnika, ali se primenom prvog lica jednine govornika i glagolskog indikativa signalizira upravo ova narativna tehnika, pri emu se na taj nain ujedno povlai i razlika u odnosu na indirektni unutranji govor. Primeri direktnog unutranjeg govora u Grethen su uvek veoma kratki (jedna do dve reenice) i veoma esto su suptilno isprepleteni sa drugim narativnim tehnikama, ime se stie utisak naratorovog poigravanja sa bliskou koja se prostire od direktnog unutranjeg govora kao najprisnije veze izmeu lika i itaoca, do krajnje distanciranog izvetaja o mislima. Ovim varijacijama pojaava se itaoeva nesigurnost u pogledu toga ko misli, a ko govori, tako da mu jedino preostaje da ponuene izjave prihvati kao iskrene i objektivne kao da su potekle iz najpouzdanijih izvora. Naratorova sebinost u deljenju citiranog unutranjeg govora sa drugima (itaocem) ukazuje na njegovo lukavstvo, jer mu polazi za rukom da na momente stvori iluziju da daje pregrt informacija, iji su izvor direktno figure, pri emu ih zapravo dozira na kaiicu, zbog ega je utvrivanje interferencije teksta figura i teksta naratora veoma oteano.

79 80

Up. Schmid, 214. Up. ibid, 196. 81 Berger, 55. 82 Ibid, 86.

37

Indirektni unutranji govor poput direktnog odlikuju ista uvodna formula i glagoli razmiljanja, a razlika je u tome da narator prepriava misli figura, umesto da ih citira. Interesantna je injenica da je, analogno sa indirektnim (usmenim) govorom, ova tehnika prezentovanja misli takoe najzastupljenija u romanu Grethen. Ilustrativan je sledei primer: Und der Rost dachte mit suerlich verzogenem Mund und leicht hochgezogenen Augenbrauen, dass die bestbezahlten Amtspersonen nicht immer die fleiigsten seien. Er msste das mal wagen, einfach zu sagen, er habe zu einer bestimmten Aufgabe keine Lust.83 Za razliku od citiranog, Rut Berger kod indirektnog unutranjeg govora ne kri nijedno formalno pravilo, ali ga veoma esto kombinuje sa drugim tehnikama prezentovanja govora i mentalnih procesa. Zastupljenost ovog vida predstavljanja misli u romanu moe da se objasni naratorovom potrebom za isticanjem sopstvenog stila, leksike i intencije u prvi plan, to za posledicu ima potiskivanje likova u pozadinu, tako da oni nisu u mogunosti da utiu na selekciju i prezentaciju mentalnih sadraja naracije. Tekst figure je u ovom primeru prisutan u sledeim karakteristikama: tematskoj, ideolokoj i jezikoj funkciji ironino intoniranoj konstataciji odreenih odnosa, koja korespondira sa opisanom mimikom ovog lika. Doivljeni unutranji govor, takoe oznaavan i kao autonomni indirektni unutranji govor, veoma je zastupljen u Grethen mnogo vie nego doivljeni (usmeni) govor, takoe u veoma kratkim, ali uestalim sekvencama:
Die Susann kann am nchsten Morgen kaum aufstehen vor Scham. Jesus, was schmt sie sich. Wie konnte sie nur. Das ist doch nicht sie, die im Suff mit dem erstbesten Fremden ins Bett geht. Sie war doch immer so vorsichtig. Ach, sie schmt sich so. Wie konnte sie nur so viel trinken. Wie konnte sie berhaupt zustimmen, sich mit einem Gast auf sein Zimmer zu setzen und zu trinken. Und was danach kam, daran mag sie gar nicht denken. Dreimal, dreimal hat sie mit ihm ... Gott, was war denn nur in sie gefahren, sie muss von Sinnen gewesen sein. Vielleicht war der Wein nicht in Ordnung. Vielleicht war was im Wein, dass sie derart ...84

U navedenom primeru nakon prve reenice poinje doivljeni unutranji govor. Ovo je jedno od retkih mesta u delu da narator ne prekida ovu narativnu tehniku svojim zapaanjima ili nekim drugim formama prezentovanja misli ili govora. Doivljeni
83 84

Berger, 400. Ibid, 62.

38

unutranji govor u ovom sluaju i dalje predstavlja tekst naratora, jer se misli lika prikazuju u treem gramatikom licu. S druge strane, temporalni sistem odgovara vremenu figure (prezent), kao to je i leksika karakteristina za lik Suzane (rei poput Jesus ili ach), dok kratke, eliptine i nedovrene reenice ukazuju na naboj njenih, a ne naratorovih emocija. Sama tematika misli se, kao i ideoloko stanovite (mitov termin je samo donekle prikladan u ovom sluaju), dakle, stid zbog uinjenog, takoe pripisuju figuri. mit ovaj vid doivljenog govora naziva varijantom, koja se od osnovnog tipa razlikuje u tome to je glagolsko vreme karakteristino za tekst figure, a ne naratora.85 Nakon analize pojedinanih vidova prezentovanja govora i misaonih procesa, potrebno je skrenuti panju i na raznovrsne kombinacije ovih tehnika. Najee se u romanu u okviru jednog pasusa javljaju dve ili vie vrsta predstavljanja misli i govora (primeri 1 i 2). Takoe su uoljive varijacije distanciranje od likova (govor pripovedaa) i pribliavanje njima (na primer upotrebom doivljenog govora).

Primer 1:
Gott sei Dank, allein. Jesus sei Dank. Die Susann steht vorsichtig auf, es ist ihr auch gerade in dieser Sekunde etwas besser. [...] Vorsichtig fhlt sie in ihrem Schurz, stopft das Hemd so, dass es alle Flssigkeit auffngt denn es rinnt jetzt merklich hervor zwischen ihren Beinen, ob das nicht doch ihr Gewhnliches sein kann? Zugleich fhlt sie aber auch, ob sie ihr Nhsckchen bei sich hat mit der Schere, falls sie eine Nabelschnur abzuschneiden hat (ach, wenn es bitte, bitte doch nur ihr Gewhnliches wre!).86

Prve dve reenice predstavljaju doivljeni govor, meutim, s obzirom na injenicu da je Suzan sama u prostoriji, ne postoji dokaz koji bi potvrdio da li je on unutranji ili ne (iako se moe pretpostaviti da ipak jeste). Nakon toga sledi re naratora iz Suzanine perspektive (interna fokalizacija), koja prikazuje iskljuivo spoljnu, Suzani vidljivu radnju, da bi na kraju dolo do ponovnog vraanja na doivljeni govor (opet se pretpostavlja da je re o unutranjem). Interferencija TF i TN prerasta u interferenciju

85 86

Up. Schmid, 211. Berger, 242.

39

narativnih tehnika, ime se unosi nesigurnost u izvor informacija i problematizuju granice izmeu pojedinanih vrsta tekstova i njihovih karakteristika.

Primer 2:
Wrme knne er in jedem Fall gebrauchen, befindet er lachend, streckt ihr seine Hand hin zum Fhlen, wie kalt die Finger sind, und bittet, wenn mglich noch einen zustzlichen Krug Wein mitzubringen.87

Drugi primer ilustruje skoro neprimetno integrisanje doivljenog (wie kalt die Finger sind) u indirektni govor, i to u okviru jedne reenice. Interesantno je da i u ovom primeru, kao i na mnogobrojnim mestima u romanu Grethen, ostaje nerazjanjeno da li je u pitanju unutranji ili izreeni doivljeni govor: da li an samo zapaa ili naglas komentarie Suzanine hladne prste? Svaki pokuaj jednoznanog tumaenja predstavlja istu spekulaciju. Meutim, takvi brzi prelazi iz jedne u drugu formu prezentovanja deluju na itaoca kao skup trenutnih, ali i nepovezanih utisaka, pri emu se ovaj doivljeni (unutranji) govor umnogome pribliava unutranjem monologu. mitov model na ovakvim mestima u tekstu esto ne moe da prui jasno reenje u uklanjanju postojeih dilema, jer nagli prelazi, kao i nedostatak informacija o govorniku ili o onome koji misli, stvaraju, dodue, utisak tekstualne interferencije, ali ne omoguavaju jasno diferenciranje pojedinanih karakteristika unutar teksta. Nerazjanjeni deo iz drugog primera moe se (uprkos svojoj kratkoi) tumaiti i kao unutranji monolog, jer se akcenat stavlja na utisak figure, meutim, u nedostatku signala poput pokaznih zamenica i drugih elemenata pokaznog sistema, dalja analiza nije mogua, prevashodno zbog oskudnosti informacija, uprkos zakljuku da je u pitanju tekst figure. Analizom tehnika prezentovanja govora i misli u romanu Grethen moe se utvrditi postojanje svih tradicionalnih tehnika sa izuzetkom unutranjeg monologa. Tekstualna interferencija pritom igra kljunu ulogu u indirektnom i doivljenom govoru, dok je u naratorovim izvetajima i direktnom govoru prevashodno prisutna jednoglasnost govornika. Meutim, granice interferencije, kao i odreivanje njenih karakteristika nisu uvek lako uoljive, u prvom redu zbog tendencije Rut Berger da, pored preplitanja teksta
87

Berger, 47-48.

40

figura i teksta naratora, u kratkim sekvencama koristi vie narativnih tehnika, ime oteava njihovu analizu. Smenjivanje nulte i interne fokalizacije u Grethen dodatno spreava preglednost karakteristika koje mit predlae, tako da se njegov model moe samo delimino, esto iskljuivo na nivou spekulacije, primeniti na naratoloku analizu ovog dela. Na ovaj nain roman Rut Berger zadovoljava Lemertovu karakterizaciju narativnog teksta kao meovite forme, to u isto vreme predstavlja i njegovu prednost, ali i nedostatak.88

88

Up. Lmmert, 199. O primeni mitovog modela tekstualne interferencije vidi: Milica Pasula/ Julijana Beli-Genc: Primena mitovog modela tekstualne interferencije na naratoloku analizu romana Grethen Rut Berger. U: Filolog: asopis za jezik, knjievnost i kulturu VII (2013), 151-161.

41

III Prikazivanje prostora

3. 1 Teorijski osvrt
Prostor predstavlja neizostavni aspekat narativnih tekstova, jer svaki element fikcionalnog sveta u svakom trenutku ima svoje mesto. Meutim, postojanje mesta je sloena karakteristika epskih dela, koja podrazumeva kompleksnu analizu i razvijanje tipologija, koje se umnogome razilaze u potrazi za jedinstvenom i sveobuhvatnom teorijom. U tradicionalnoj naratologiji razvio se pojam mesta radnje (nem. Schauplatz) za oznaavanje prostora na kome se odvija dogaaj na nivou diegeze. Zbog ogranienosti znaenja ovog pojma koji se odnosi na mesto iskljuujui pozadinu i propratne faktore koje treba sagledati, esto se preporuuje da se umesto nemakog termina koristi engleski seting (engl. setting), koji obuhvata sve forme prikazivanja prostora u koji je smeten dogaaj. Gelfert razlikuje etiri osnovne funkcije setinga: ambijent, socijalni milje, atmosfera i simbolika kulisa. Pod ambijentom se podrazumeva socijalno okruenje kao materijalni izraz ivotnog stila likova. Socijalni milje kontrolie karakter lika i znaajan je za tumaenje njegove determinisanosti. Opis atmosfere poput vremena, pejzaa i slino, reflektuje psiholoko stanje figura i njihovu povezanost sa spoljanjim faktorima. Simbolika kulisa predstavlja niz slika koje na simbolian nain prikazuju problematiku, koja se kasnije u delu razvija u individualnoj psiholokoj formi.89 Vani impulsi za istraivanje prostora u naratologiji potekli su iz fenomenolokih uenja. Elizabet treker (Elisabeth Strker) razlikuje tri vrste recepcije prostora (u svakodnevnom ivotu): subjektivni prostor, prostor radnje, prostor percepcije. Birgit Haupt trekerinu teoriju primenjuje na analizu prostora u narativnim tekstovima. Aspekat subjektivnog prostora posebno je izraen u posrednikom karakteru teksta, jer se percepcija atmosfere u stvarnosti uvek odnosi na lina oseanja, dok se u narativnom tekstu posredno prenosi percepcija lika/ likova. Zbog toga je za analizu od kljunog
89

Up. Hans-Dieter Gelfert: Literaturwissen fr Schler : Wie interpretiert man einen Roman . Stuttgart: Reclam, 2006, 50-55.

42

znaaja iji utisak o prostoru se predoava, dakle, postoji uska veza sa problematikom pripovedake instance i fokalizacije, ali je vano i pitanje da li dolazi do promene u subjektivnoj percepciji u daljem toku prie. Iz ovoga proistiu razliite mogunosti interpretacije: suprotstavljanje percepcije subjektivnog prostora jedne sa percepcijom druge figure, pripovedaa ili ak itaoca, to otvara put ka dodatnoj karakterizaciji lika. Percepcija subjektivnog prostora od strane istog lika moe se razlikovati u razliitim vremenskim periodima. Iako (za itaoca) ne postoji vidljiva promena u prostoru, promene u doivljaju atmosfere mogu uticati na razvoj figure ili promenu njenog emotivnog stanja, kao to moe doi i do konkretnih promena u prostoru (novi predmeti, nove osobe), iji uticaj na atmosferu igra vanu ulogu. Primenom razliitih tehnika prikazivanja u tekstu, subjektivni prostor se dovodi u vezu sa opozicijama poput svetlotamno, poznato-strano, sigurno-opasno, pregledno-nepregledno ili lepo-runo. Ove opozicije se postiu upotrebom odgovarajuih prideva, opisom vremenskih fenomena (magla, nevreme, oluja; sunce, blagi proleni povetarac) ili odgovarajuih zvukova (poj ptica; nepoznati zvukovi u pozadini). Simboliko znaenje odreenih komponenti prostora (zamak, ruine; potok) takoe doprinosi atmosferi prostora, dok se on moe i personifikovati, tako to se na primer pri njegovom opisu upotrebljavaju glagolski oblici, prilozi za pravac ili personifikovane metafore za intenziviranje njegove dinaminosti.90 Prostor radnje se uvek odnosi na subjekat kao izvrioca odreene radnje. Ova vrsta prostora potpomae karakterizaciju figure posmatranjem njenog ponaanja u prostoru, prvenstveno u kontrastu prema drugim figurama ili prema (od strane itaoca) oekivanom nainu delanja. Objekti koji su situirani u prostoru mogu dvojako da utiu na delanje figure: da ga omogue/ potpomognu ili spree. U narativnim tekstovima je, meutim, retko prisutan detaljni opis ove vrste prostora, tako da je njegova slika esto nepotpuna i moe se samo naslutiti. S druge strane, ako odreeni prostor omoguava ili spreava radnju lika, onda o tom prostoru ili o stvarima u njemu moemo govoriti kao o pomagau ili oponentu.91 Od posebnog znaaja za prostor radnje su strukture puteva. S obzirom na to da se ovaj prostor u koordinatnom sistemu narativnog teksta moe oznaiti kao prostor koji je blizu i u njemu ulogu igraju samo objekti koji su dostini/ na dohvat
90

Up. Birgit Haupt: Zur Analyse des Raums. In: Peter Wenzel (Hg.): Einfhrung in die Erzhltextanalyse : Kategorien, Modelle, Probleme. Trier: WVT, 2004, 70-75. 91 Prema modelu aktanata, vidi 6. poglavlje: Figure.

43

ruke, onda se oni objekti koji se nalaze van domaaja mogu dosegnuti samo uz pomo puteva. Na taj nain dolazi do promene prostora radnje ono to je prethodno bilo daleko i samo prostor percepcije, moe se pribliiti i samim tim postati novi prostor radnje.92 Iako prostor percepcije na prvi pogled moe delovati samo kao pozadina pred kojom se odvija radnja, njegov opis je znaajno sredstvo za pomo itaocu da sebi organizuje druge aspekte prostora. U okviru ovog opisa postavlja se pitanje selekcije pri prikazivanju detalja, jer previe detaljan prikaz moe dovesti do opasnosti da se tekstu pripie karakter ekspozicije. S druge strane, oskudni prikaz moe imati za posledicu da italac nije u mogunosti da zamisli prostor, a samim tim ni da ga recipira kao stvaran, dakle, dolazi do unitavanja iluzije.93 Strukturalistika analiza prostora prvenstveno poiva na pojmu siea (franc. sujet), pod kojim Lotman podrazumeva postojanje tri elementa: semantiko polje koje se sastoji iz dva dela, granicu izmeu ova dva dela i junaka koji je nosilac radnje. Sie nastaje kada junak prekorai granicu izmeu dva komplementarna dela prostora. Suprotstavljenost ovih delova moe se odigravati na tri nivoa: 1. Topoloki nivo: Prostor diegeze je diferenciran opozicijama poput visoko-nisko, levo-desno, unutra-spolja. 2. Semantiki nivo: Podrazumeva kvalitativne opozicije poput dobro-loe, poznatostrano, prirodno-vetako. 3. Topografski nivo: Ukazuje na konkretizovanje topolokih opozicija, na primer planina-dolina, grad-priroda, nebo-pakao i sl. Lotman pritom razlikuje narativne tekstove u kojima je prekoraenje granice uspeno, pa ih stoga oznaava kao revolucionarne i one u kojima je neuspeno ili u prvi mah uspeno, da bi nakon toga bilo poniteno. Takve tekstove naziva restitutivnim.94 Meutim, koliko god bio pregledan i logian, Lotmanov model se ne moe primeniti na sve narativne tekstove, jer ne postoji u svakom delu junak, kao to ni svako delo ne mora da prikazuje prekoraenje granice. Uprkos tome, ova tipologija je opstala u naratologiji i primenjuje se kao sredstvo za analizu opozicija unutar strukture narativnih tekstova.

92 93

Up. Haupt, 75-76. Up. Ibid, 76-77. 4 94 Up. Jurij Lotman: Die Struktur literarischer Texte. Mnchen: Wilhelm Fink, 1993, 329-339.

44

Ako se odreeni prostor deli na pojedinane prostore, ovi moraju stojati u odreenoj relaciji. Najjednostavnija relacija tj. odsustvo relacije je adicija, kod koje se mesta radnje nabrajaju, a da meu njima ne postoji konkretna veza, dakle, dolazi do nizanja meusobno nezavisnih mesta i u tom sluaju je struktura prie najee epizodnog karaktera. U ovom sluaju fenomen granice ne igra nikakvu ulogu, jer su pojedinana mesta od iste vanosti, tako da eventualno povlaenje granice ne razdvaja kvalitativno razliita podruja. Relacije izmeu mesta radnje mogu biti i kauzalne, kao i konsekutivno-finalne. Kretanje figure kroz prostor ukazuje na put njenog razvoja, a pojedinani stadijumi ovog puta su povezani tako to je cilj prethodnog mesta najee prelazak u sledee mesto. Granica izmeu dva mesta moe razdvajati uspeh od neuspeha, sreu od nesree, greh od njegovog opratanja, a time se i klasifikuju figure na one koje prelaze granicu i na one kojima to ne polazi za rukom. Mesta se mogu povezivati i korelativno, jer se nalaze u paralelnom ili u kontrastnom odnosu, ime struktura prostora prelazi u tematsku strukturu. Interesovanje se pre svega poklanja suprotnostima podruja i s tim u vezi suprotstavljenim vrednostima koje ta podruja predstavljaju: prirodacivilizacija, sloboda-ogranienje itd. Granice slue izmirenju opozicija ili njihovom naglaavanju.95 Kretanje u prostoru uslovljeno je prvenstveno komponentom vremena. Analiza puteva u prostoru dobija na znaenju kada se dovede u vezu sa figurama, pa se govori o mobilnosti (naglaavanje strukture puta) i imobilnosti (prostorna ogranienost) likova. Mobilnost figure izazvana od strane drugih najee se tumai negativno (na primer beg ili progon, dakle, razdvajanje pojedinca od drutva i njegovih normi), dok se svojevoljna mobilnost oznaava kao pozitivna (na primer individualna potraga za idealima). Imobilnost se moe prezentovati u vidu ogranienja na jedan manji prostor, a u modernom romanu se tumai kao posledica drutvenih okolnosti ili kao izraz rezignacije.96 Lan/ Majster ukazuju na vie aspekata na koje treba obratiti panju pri analizi prikazivanja prostora. Jeziki prikazan prostor podrazumeva prvenstveno jeziku ilustraciju percepcije prostora od strane likova/ naratora, dakle, njihov utisak o prostoru,

95 96

Up. Haupt, 79. Up. Ibid, 81.

45

koji oslikava vie govornika nego sam prostor. Mesto ili prostor pripovedaa je esto zanemaren u naratolokim analizama i ostaje nepoznat ili nerazjanjen (sa izuzetkom pripovedanja u prvom licu, pri emu se pripoveda nalazi na nivou diegeze). ema inkluzije ukazuje na prisustvo naratora na istom prostoru na kome se nalaze i likovi, dakle, dolazi do podudaranja prostora pripovedanja (nem. Erzhlraum) sa prostorom radnje (nem. Handlungsraum). Karakteristika knjievnih tekstova je nepostojanje praznog ili neutralnog prostora. Prostor o kome se pripoveda je uvek semantizovan, dakle, poseduje neko znaenje. Lan/ Majster razlikuju dve centralne funkcije prostora u knjievnim tekstovima: ukazivanje na osnovne konflikte u delu i karakterizacija likova.97

3. 1. 1

Tehnike prikazivanja prostora

Znaajan doprinos sistematizaciji teorija o analizi prostora predstavlja knjiga

Naratologija prostora (Narratologie des Raumes) autorke Katrin Denerlajn iz 2009. godine. Po njoj se prostor u narativnom delu moe predstaviti kroz figure ili pripovedaa, moe biti antropomorfiziran ili alegorizovan, recipiran ili opisan, mesto radnje ili predmet refleksija. Nadovezujui se na termin kontekstualnog okvira (engl. contextual frame; nem. kontextueller Rahmen) koji potie od Ketrin Emot98, pod kojim se podrazumevaju informacije o likovima, prostoru i vremenu, Denerlajn ukazuje na kognitivni znaaj povezivanja prostora sa dogaajima, odluujui se za pojam situacije umesto kontekstualnog okvira, koji oznaava spoj informacija o tome ta se i gde se u odreenom trenutku deava. Ona smatra da se mora praviti razlika izmeu tematizovanja prostora koje se vezuje za odreeni dogaaj i forme tematizovanja koja se ne odnosi na odreenu situaciju.99 Denerlajn razlikuje dve osnovne tehnike prikazivanja prostora: pripovedanje prostora (nem. Raum erzhlen) i opis prostora (nem. Raum beschreiben).

97 98

Up. Lan/ Meister, 247-251. Catherine Emmott: Narrative Comprehension : A Discourse Perspective. Oxford: Oxford University Press, 1997, 121. 99 Up. Katrin Dennerlein: Narratologie des Raumes. Berlin/ New York: De Gruyter, 2009, 115-118.

46

3. 1. 1. 1

Pripovedanje prostora

Svaki dogaaj (nem. Ereignis) predstavlja odreenu promenu stanja koja moe biti uobiajena ili specifina neuobiajena/ neoekivana. Dogaaji su, poput reenica, konstruisani iz subjekta i predikata. Pod subjektom se podrazumevaju predmeti ili likovi, dok predikat obuhvata deavanja, radnje i stanja. Pored ova dva elementa uvodi se i pojam objekta koji se, ako predstavlja odrednicu prostora (na primer radnja se odvija pored stola), moe povezati sa regijom objekta (nem. Objektregion), pri emu se ne misli na geografsku regiju, nego na prostorno podruje oko objekata ili u njima. Regije objekata su u narativnim tekstovima odreene dogaajima, tako da Denerlajn koristi termin regije dogaaja (nem. Ereignisregionen). U sluaju da dogaaj predstavlja kretanje u prostoru (putovanje, etnja) tj. ukoliko vie prostora sainjavaju regiju dogaaja, onda se govori o podrujima kretanja (nem. Bewegungsbereichen). Denerlajn pritom pravi razliku izmeu prostora pripovedanja (nem. Erzhlrume), regija dogaaja u kojima je situiran in pripovedanja, i prostora o kojima se pripoveda (nem. erzhlte Rume).100

3. 1. 1. 2

Opis prostora

Za razliku od regija dogaaja, koje mogu prerasti u mesto radnje, postoje i prostori koji se tematizuju, a da u njih nije smetena odreena situacija. Denerlajn ovakve prostore oznaava kao spomenute prostorne okolnosti (nem. erwhnte rumliche Gegebenheiten). Status ovih okolnosti moe biti promenljiv u toku prie tj. moe doi do preobraaja spomenutog prostora u mesto radnje. Centralni kriterijumi za klasifikovanje delova narativnog teksta kao opisa su nepostojanje dogaaja na spomenutoj prostornoj okolnosti, kao i nepromenljivost njenih osobina. Denerlajn uvodi termin pripovedanje percepcije prostora (nem.

Raumwahrnehmung erzhlen), koji je prepoznatljiv po glagolima percepcije koji ukazuju na taj in ili je taj in impliciran pri pripovedanju. Vane karakteristike ovog vida pripovedanja su subjektivnost, aktuelnost i nezavisnost mesta pripovedaa/ reflektora.
100

Up. Dennerlein: Narratologie des Raumes, 119-132.

47

Primena termina podruje percepcije smislena je samo u cilju razgraniavanja ovog pojma od prostora o kojima se pripoveda. Odreivanje instance koja recipira je kljuno za analizu percepcije prostora. Ona moe biti statina, ali i mobilna (u etnji, na putovanju). Takoe se mora ukazati na izbor pojedinanih detalja i redosled njihovog spominjanja pri opisu. Pri statinom opisu prostora perspektiva moe biti egocentrina (po principu subjektivne blizine i percepcije), kao i intrinzina (nem. intrinsisch), za koju vai princip topografskog granienja (prikaz sleda detalja).101

3. 1. 2

Prostor kao element diegeze

Prostorne okolnosti mogu se okarakterisati fizikim i nefizikim osobinama, ali i

elementima poput radnje, dogaaja i likova koji su lokalizovani u ili na tom prostoru, ili pored njega. Pritom se kod svake informacije mora obratiti panja na poziciju, izvor (lik / pripoveda), uestalost, eksplicitnost i na njenu oznaenost (vidljivost) u delu. Svaka informacija moe biti faktikog, kontrafaktikog, hipotetikog ili isto subjektivnog karaktera. Na osnovu odnosa prostornih okolnosti i radnje postoje mnogobrojne klasifikacije: ve spomenuta Lotmanova, Kraova, Bahtinova. Hans Kra razlikuje sledee vrste prostora (prema njihovom funkcionalnom znaaju za radnju): poetni prostori (nem. Ausgangsrume), ciljni prostori (nem. Zielrume), prolazni prostori (nem. Durchgangsrume), tabu prostori (nem. Taburume) i drugi.102 Bahtinov koncept hronotoposa ukazuje na povezanost vremena i prostora, pri emu on pod vremenom podrazumeva radnju, tako da u njegovom fokusu stoje prvenstveno strukture radnje.103 Druga mogunost klasifikacije je prema odnosu prostora i figura, po kojoj se mogu razlikovati prostori protagonista, prostori mukih/ enskih figura, prostori dece itd. Kra predlae da se prostori klasifikuju prema njihovoj aktuelnoj ulozi: prostori bega,

101 102

Up. Dennerlein: Narratologie des Raumes, 132-160. Up. Hans Krah: Rume, Grenzen, Grenzberschreitungen : Einfhrende berlegungen. In: Ars Semeiotica 22 (1999), 1-2, 4-12. 103 Michail M. Bachtin: Chronotopos. Frankfurt am Main: Suhrkamp, 2008, 7. perl primenjuje Bahtinovu teoriju na kriminalistiki roman, ukazujui na knjievne podvrste u kojima se odreene strukture radnje povezuju sa odreenim prostorima. Up. Uwe Sprl: Die Chronotopoi des Kriminalromans. (www.erlangerliste.de/ede/krimi.pdf, 10. 9. 2012.)

48

prostori iskustva, prostori inicijacije, prostori koji konstituiu subjekat i prostori sankcionisanja.104 Hofman polazi od doivljaja figura i stvara odreene smisaone modele (nem. Sinnmodelle) prostora poput kurioznog, grotesknog, halucinaciornovizionarskog i drugih.105 Klasifikovanje prostora prema fizikim karakteristikama zapoeto je Lotmanovim topolokim konceptom prostora, a razvilo se dalje zahvaljujui van Baku, Lutvaku, Hofmanu, Grabovskom. Van Bak se nadovezuje na Lotmana pokuavajui da sistematizuje prostorne odnose i njihovo semantizovanje. On navodi nedeiktike osobine prostora: itd. ogranien-neogranien, odnosa diskretan-difuzan, esto centralan-periferan, do opozicija otvorenpoput

zatvoren, koji poseduje dimenzionalne osobine poput gore-dole, levo-desno, visoko-nisko Istraivanje unutra-spolja dovodi prisnost/sigurnost/kultura protiv distanciranost/nesigurnost/anomija.106 Lutvak ukazuje na sledee relacije: otvoreno-zatvoreno, unutra-spolja i centar-periferija, spominjui i dimenzionalne karakteristike poput gore, dole, napred, nazad, levo, desno itd.107 Hofman, za razliku od drugih teoretiara, objanjava izbor aspekata koji se zasniva na poziciji subjekta i njegovoj percepciji prostora.108 Grabovski predlae posmatranje tri linije: vertikale, prve horizontale, druge horizontale. Vertikala je povezana sa konceptom gore (vazduh, sloboda, glava kao intelekt, nebo tj. raj i slino) i dole (prizemnost, seksualnost, pakao i sl.). Prva horizontala (sagitala) odgovara konceptu napred-nazad, dok druga (transverzala) ukazuje na simetrinost i odgovara joj koncept pored-levodesno.109 Denerlajn koristi termin modeli prostora (nem. Raummodelle) za konfiguraciju informacija o prostoru, koja je sainjena iz znanja o materijalnim karakteristikama prostorne komponente i znanja o tipinom sledu dogaaja u okviru radnje. Ona

104 105

Up. Krah, 8. Up. Gerhard Hoffmann: Raum, Situation, erzhlte Wirklichkeit : Poetologische und historische Studien zum englischen und amerikanischen Roman. Stuttgart: Metzler, 1978, 133 f. 106 Up. Jost van Baak: The Place of Space in Narration : A Semiotic Approach to the Problem of Literary Space. With an Analysis of the Role of Space in I.E. Bables Konarmija . Amsterdam: Rodopi, 1983, 55-78. 107 Up. Leonard Lutwack: The Role of Place in Literature. New York: Syracuse University Press, 1984, 3747. 108 Up. Hoffmann, 6. 109 Up. Joachim Grabowski: Raumrelationen : Kognitive Auffassung und sprachlicher Ausdruck . Opladen: Westdeutscher Verlag, 1999, 72 ff.

49

fenomenoloke modele semantizovanja prostora oznaava kao antropoloke, ali primat daje institucionalnim modelima prostora, po kojima odreene prostorne okolnosti poseduju tipine prostorne strukture i tipine obrasce radnje, koji nastaju pri socijalnom delovanju (na primer zatvori, kole, crkve, pozorita). Za oba modela prostora karakteristina je ema prostora (nem. Raumschema), pod kojom se podrazumeva znanje o izgledu odreenog prostora i o redu u njemu. Tipini obrasci radnje, oznaeni kao skript (nem. Skript), predstavljaju kombinaciju obrazaca dogaaja (nem. Ereignismuster) i uloga koje postoje u takvim radnjama. Pod specifinim modelima prostora Denerlajn podrazumeva za razliku od prethodna dva modela povezivanje odreene radnje sa odreenim prostornim okolnostima, dakle, odstupanje od ematizovanja. Modeli prostora potiu iz raznovrsnih izvora: iz savremenog sveta, iz anrovskih karakteristika, iz fikcionalnog sveta (knjievnost, film, stripovi, kompjuterske igre). Modeli prostora mogu se u razliitoj meri manifestovati u tekstu: dijapazon mogunosti varira od pretpostavki do potpunog poznavanja prostora.110 U odreenom prostoru mogu se identifikovati pojedinane strukture prostora. Lin je pri istraivanju kognitivnih mapi gradova spoznao pet najznaajnijih elemenata: putevi, granine linije, podruja, arita, znakovi i orijentiri.111 Na osnovu ovih struktura on je sainio etiri tipa prostora: Ostrvski prostor: Prostorni elementi stoje nepovezano jedan pored drugog; Postojanje fiksnih taaka, na koje se drugi elementi reaju i sa kojima se povezuju (elementi meusobno ostaju nepovezani); Nepostojanje fiksnih taaka, pri emu se elementi meusobno povezuju odreenim redosledom; Prostorni elementi se povezuju meusobno kroz vie vezivnih linija i time sainjavaju vrstu (neelastinu) strukturu.112 Postoje etiri termina koja se ponavljaju i variraju u radovima o strukturi prostora: putevi, oblasti, granice i orijentiri, pri emu se pod orijentirom podrazumevaju istaknuti i stacionirani objekti koji slue kao referentne take. Pritom treba naglasiti da su prostorne okolnosti u narativnom tekstu koncipirane po naem shvatanju konkretnog prostora,
110 111

Up. Dennerlein: Narratologie des Raumes, 179-185. Up. Kevin Lynch: The Image of the City. Cambridge: Mass, 1960, 60 ff. 112 Up. Ibid, 107.

50

meutim, fikcionalnost knjievnih dela omoguava kreiranje prostora koji odstupaju od naeg poimanja, ali uprkos tome podrazumevaju aktiviranje znanja i orijentacije itaoca.

3. 2 Analiza prostora u romanu Grethen

Pri analizi fenomena prostora u proznim delima, veoma je vano skrenuti panju na znaajnu obimnost romana Rut Berger, tako da se bavljenje ovim pojmom mora ograniiti na pojedinane sekvence knjievnog dela, da bi se na kraju dolo do sveobuhvatnih zakljuaka. Kada je u pitanju prostor pripovedanja (nem. Erzhlraum), zbog preteno nulte fokalizacije i bezuslovno jednog glasa ekstradiegetiko-heterodiegetikog naratora, nae saznajne mogunosti su krajnje ograniene. Jedino to moe da se potvrdi, jeste da narator nije deo diegeze, pa samim tim ni njenog prostora, ali o njegovom prostoru (kao i o vremenu) italac nije u mogunosti da doe do bilo kakvih spoznaja. Kada je u pitanju prostor diegeze u najirem smislu, postoje tri grada iji pojedinani prostorni delovi imaju funkciju mesta radnje: Frankfurt na Majni, Majnc i trasburg, pri emu je Frankfurt svakako najzastupljeniji.113 Pojedinana mesta tj. delovi prostora na kojima se odigrava radnja, variraju od manjih zatvorenih prostora poput soba i gostionice do otvorenih prostora poput trgova i ulica. U sledeim potpoglavljima e se analizirati spomenuti prostori i njihovi delovi, kao i njihove funkcije, i ukazae se na njihov uticaj i doprinos analizi figura.

3. 2. 1

Frankfurt kao prostor radnje

Frankfurt na Majni, grad iji plan krasi unutranjost korica romana Grethen, ima u drugoj polovini 18. veka status slobodnog carskog grada, a ponosi se i svojim ugledom velikog sajamskog centra. U romanu Rut Berger se u prvoj reenici eksplicitno navodi naziv ovog grada, da bi se naknadno u daljem pripovedanju spominjale njegove mnogobrojne istorijske lokacije, od kojih veina ima funkciju prostora i mesta radnje. S
113

to ne iznenauje, jer podnaslov romana glasi Ein Frankfurter Kriminalfall ( Jedan frankfurtski krivini sluaj).

51

obzirom na to da su prostori objekti diegeze, koji mogu biti unutranji (zatvoreni) i spoljanji (otvoreni),114 sledea potpoglavlja bie strukturisana po tom principu diferencijacije.

3. 2. 1. 1

Zatvoreni prostori kao mesta radnje

Prvi zatvoreni prostor radnje, naznaen na samom poetku romana, je dom zamenika gradonaelnika dr Zignera (Dr. Siegner). Za njega ovaj prostor predstavlja sigurno mesto: on u koulji, bosih nogu, uiva u svojim bombonama i ai mleka. O izgledu doma se malo saznaje, jer se radnja dodatno lokalizuje na njegovu radnu sobu (begibt sich schweren Schrittes zu seinem Bro115), u kojoj Zigner doekuje vodnika Branta i Ursulu Brant. Ni ova prostorija se ne opisuje poblie, ali se ukazuje na njenu viestruku funkciju: radna soba, Zignerova privatna advokatska pisarnica, povremeno i soba za audijenciju. Iz tog razloga i ne udi da se radni sto spominje kao prvi komad nametaja, jer se on povezuje sa svim svrhama u koje se ova prostorija koristi. Rekviziti poput Zignerove perike (Auf dem Tisch liegt noch die vorhin dort achtlos hingeworfene Percke.116) ukazuju na leernost ove figure u datom prostoru, ali se mogu tumaiti i kao meavina privatne (leerno baena perika) i poslovne sfere (radni sto). Percepcija prostora od strane figura je u ovom primeru izostavljena, jedino se kod Zignera osea nelagodnost pri uvoenju teme o edomorki, ali ova promena raspoloenja nije prostorno uslovljena, niti su reakcije likova vezane za prostorne okolnosti. Jedan od kljunih zatvorenih prostora u romanu je gostionica Kod jednoroga, koja se nakon uvodnog dogaaja u kui dr Zignera navodi u delu. Ne iznenauje da je najvei deo radnje smeten ba u ovaj prostor, jer gostionica predstavlja najee mesto boravka protagonistkinje, kao i prostor najburnijih emocionalnih doivljaja ove figure. On je sainjen od pivnice, kuhinjskog dela, spavaih soba gostioniarke Bauer i njenog sina, spavae sobe za poslugu i soba koje se izdaju gostima. Iza gostionice se nalaze dva dvorita (iz prvog se ulazi u drugo), u koja su smetene veernica i tala. Celokupni
114

Up. Katrin Dennerlein: Raum. In: Matias Martinez (Hg.): Handbuch Erzhlliteratur : Theorie, Analyse, Geschichte. Stuttgart: Metzler, 2011, 158. 115 Berger, 12. 116 Ibid, 12.

52

prostor ove gostionice predoen je kao neogranien, jer je prohodan za figure i ne poseduje zabranjena mesta na kojima one ne bi smele da se zadravaju. Pojedinane delove ovog prostora povezuje vie vezivnih linija (subjektivnog i objektivnog karaktera), tako da se za njega moe rei (po Linu) da ima neelastinu strukturu. Meutim, percepcija ovog prostora se menja kroz radnju i njegovo znaenje varira na osnovu situacija u kojima se nalaze figure (prvenstveno Suzana) i emocija koje se vezuju za njih u tom trenutku. Hronolokom rekonstrukcijom radnje romana moe se stei uvid u evoluciju Suzaninog percipiranja prostora gostionice: od njenog oseaja odomaenosti i sigurnosti u njemu, preko njegovog preteeg karaktera, pa sve do njene nesigurnosti i elje za begom iz ovog prostora. Nijedan deo ovog prostora ne moe se kroz celu radnju posmatrati kao jednoznano privlaan ili odbojan, ve je subjektivnost figure ta koja ga odreuje. Poetak radnje (hronoloki gledano) uslovljen je Suzaninom vladavinom nad prostorom, to potvruje i njeno dobro vladanje i spretnost pri obavljanju posla. Njena poslodavka ne tedi pohvale: Etwa ein Jahr zuvor sa die besagte Susanna Brand abends sehr frhlich in der Kche des Gasthauses Zum Einhorn und lie sich von dessen Wirtin, der Witwe Bauer, ber den grnen Klee loben. [...] Lob der Bauerin, von wegen die Susann wr die beste Kchin und fleiigste Dienstmagd, die sie jemals gehabt htte.117 Suzanin prijatan oseaj na radnom mestu prvenstveno je uslovljen dobrim odnosom gostioniarke Bauer prema njoj, oseajem prihvaenosti i podrke. Uprkos drugoj sluavki, Kristijani, sa kojom Suzana deli poslove, kod nje u ovoj fazi ne postoji nezadovoljstvo ili strepnja. Kada je sam prostor u pitanju, prvenstveno se moe govoriti o atmosferi koja vlada, jer je deskripcija prostora krajnje krta i vezana iskljuivo za njegove delove koji u vidu rekvizita (na primer kreveta i krinja za odeu u sobi za poslugu) slue figurama za izvravanje svakodnevnih obaveza i zadovoljavanje odreenih potreba. Prvo ugroavanje Suzane javlja se dolaskom Holananina Jana, koji u njoj budi elju za naputanjem gostionice. Ovaj poriv se ne vezuje ni za jedan konkretni nedostatak prostora, ve za njegovu zatvorenost: Suzana eli slobodu, tei ka otvorenom prostoru: [...] da merkt sie erst, wie bitter es schmerzt, dass sie heut nicht mit ihm nach
117

Berger, 18.

53

Bockenheim kann. Ach wie gern wr sie gegangen! So sehr hat ihr schon lange niemand mehr gefallen.118 Gostionica postaje pokazatelj Suzanine sputanosti, dok bi odlazak u susedno selo na misu (naravno, u odgovarajuem drutvu) za Suzanu predstavljao momenat neogranienosti i slobode emotivne i prostorne. Postojei nepromenjeni prostor se transformie u Suzaninoj percepciji, i postepeno joj se ini da je neprijateljski nastrojen: ona uskoro nije u stanju da vlada, ve biva savladana, zatvorena i pokorena kako prostorno, tako i fiziki i emotivno. Holananinovo zavoenje Suzane odigrava se u njegovoj sobi na mestu na kome se on osea superiorno, a ona nije u stanju da se snae, tako da je njena mobilnost oslabljena. Pod dejstvom vina i seksualne privlanosti, ona osea skuenost prostora i podlee Janovoj slatkoreivosti: Gerade als die Susann denkt, sie hlt es nicht mehr aus, irgendetwas muss platzen in ihr, schmeit der Hollnder den Rest Kuchen auf den Teller, schiebt den Tisch krachend und quietschend zur Seite, streckt die Arme nach ihr aus, zieht sie zu sich auf den Scho und ksst ihr, als wre er am Verhungern, den Kuchen wieder aus dem Mund.119 Redukcija prostora (gostionica Janova soba krevet) predstavlja i smanjenje borbenosti i slobode Suzane, te i ne iznenauje da se ona preputa Janovom udvaranju. Nakon sueljavanja sa realnou tj. saznanja da njen zavodnik ne planira zajedniku budunost, a posebno nakon spoznaje da je u drugom stanju, menja se i Suzanina subjektivna percepcija gostionice. Prostor iz njene perspektive dobija preteu konotaciju, ona osea skuenost, ali i neprijateljstvo svog okruenja. Njena bezbrinost, prostorno vezivana za gostionicu, njenu sobu i kuhinju, polako se smenjuje sa povlaenjem u druge sobe, zadravanjem na stepenitu i mranim delovima ovog prostora:
Als sie wieder hochtrabt mit dem Besen in der Hand und den Boden betritt, das ist das Erste, was sie sieht, das offene groe Gaubloch gegenber. Wie angewurzelt bleibt sie stehen. Das Gaubloch. Drei hohe Stockwerke bis unten. Es wird ihr klar wie irgendetwas, als htt sies schon seit Monaten gewusst, dass dies ihr Schicksal ist. Vorbei mit dem Leben. Was bleibt ihr denn sonst, als sich das Gaubloch hinunterzustrzen. Sie starrt auf das Loch. Dann tut sie einen Schritt

118 119

Berger, 46. Ibid, 55.

54

nach vorn, als ob jemand anderer ihr die Beine bewegt, und noch einen Schritt und noch einen auf das Gaubloch zu.120

Suzanina elja da sebi okona ivot, podstaknuta numinoznou prozora, moe se tumaiti kao njena potreba za povratak u majinu utrobu, na mesto sigurnosti i bezbrinosti. Suzana se u poslednjem trenutku odvraa od ove namere, ali tada i ubudue za suicidalne misli, kasnije i za in edomorstva, krivi sotonu, koji je usmeravao njena razmiljanja i postupke. Ambijent i atmosfera ovog prostora, tj. ljudi u njemu koji je sumnjiavo posmatraju i optuuju, doprinosi Suzaninom satanizovanju svog okruenja. S obzirom da je kod interne fokalizacije prvenstveno Suzana ta koja vidi, onda i ne iznenauje da italac, poput figure, uoava pretnje u ovom prostoru. Povezivanje nevremena sa skuenou prostora vidljivo je u trenucima neprijatnim po Suzanu. Podstaknute sumnjom u Suzaninu trudnou, njene sestre organizuju ,pregled, koji sprovodi najstarija Doreta: Oben fhrt sie die Dorette in ein freies Zimmer, schliet die Tre, nimmt, ohne ein Wort, das Halstuch ab und beginnt dann die Jacke aufzuknpfen [...]. Drauen prasselt mit einem Schlag der Regen los. Susann ist dankbar dafr. Wenigstens noch ein Gerusch hier im Raum auer ihrem und Dorettes Atmen.121 Grmljavina, kao i zatvorena soba u kojoj se Suzana ne osea odomaeno, doprinose utisku o atmosferi ove prostorije. Iz Suzanine vizure, vremenska nepogoda se percipira kao neprijatelj, da bi kia na kraju postala njen saveznik. Odnos sa sestrama, kao i bezizlaznost njene situacije, u Suzaninoj subjektivnoj percepciji od ovog prostora stvaraju tabu prostor. Sobe koje su njeno radno mesto postaju prostor na kojem ona ne sme da se zadrava: zbog straha da e njena tajna biti razotkrivena. Prostori kojima je u romanu Grethen posveena posebna panja su veernica i tala kobna mesta poroaja i sakrivanja usmrenog novoroeneta. Dvorite kao prolazni prostor izmeu gostionice i veernice predstavlja iz Suzanine subjektivne vizure (zbog svoje delimine otvorenosti) neprijateljski prostor, tako da ona u trenucima fizikog bola i straha, utoite trai u zatvorenim prostorijama. Veernica se moe oznaiti kao Suzanino trenutno, ali i prinudno utoite: Genau bei der Waschkche berkommt es sie so, dass sich die Frage nicht mehr stellt, ob sie es
120 121

Berger, 223. Ibid, 152-153.

55

noch hoch in die Privets schafft. Mit letzter Kraft setzt sie drauen auf dem Hof die Wanne ab, torkelt in das dstere Huschen, schliet die Tr hinter sich, torkelt im Dunkeln weiter bis zu dem groen Fass [...].122 Izostavljajui dalje opise ubijanja novoroeneta i njegovog skrivanja (koji e naknadno biti prikazani u vidu analepsi), narator smeta Suzanu u novo skrovite stepenice na drugom spratu: Die Zeit hat aufgehrt fr die Susann. Sie hat sich berhaupt nicht mehr bewegt, seit sie hier oben sitzt auf der dunklen Hinterstiege im zweiten Stock, frierend und still. Sie wrde am liebsten ewig hier bleiben. [...] Nur nicht mehr denken mssen.123 Opozicija dole-gore (veernica-stepenice) ne menja mnogo u Suzaninoj percepciji prostora. Ono to je zajedniko za ova dva mesta, jeste da su mrana, tako da odgovaraju njenoj potrebi da postane nevidljiva, da nestane, da se stopi sa prostorom i tamom u njemu. Opis prostora je, sa izuzetkom naglaavanja nedostatka svetlosti, u ovom trenutku u potpunosti izostavljen. Tek e se naknadno Suzana pri sasluanju priseati ovog prostora. S obzirom na njenu neuraunljivost i vremensku distancu, Suzanina subjektivna percepcija je modifikovana. Pri prvom sasluanju se tehnikom indirektnog govora naglaava udaljenost veernice od ostatka gostionice, tako da se ova prostorija moe iz Suzanine perspektive posmatrati kao ostrvski prostor: Sie wnsche sich nur, sie htte an dem Tag die Asche stehen lassen, dann wre sie nicht zu dieser entlegenen Waschkche gekommen, und das Unglck wre nicht geschehen.124 Karakterizacija veernice kao udaljene ukazuje na Suzanin oseaj naputenosti i izolovanosti. Tome doprinosi i paralelno strukturisana radnja: dok Suzana doivljava najtee momente, u gostionici je mnotvo ljudi, potencijalnih svedoka i/ ili pomagaa, ali niko ne vidi i ne uje njenu bol: An jenem Donnerstagabend war es endlich wieder einmal sommerlich warm, und kein Tisch in der Bierstube vom Gasthaus Zum Einhorn blieb unbesetzt. Jedenfalls kamen sie [...], gut auf ihre Kosten an diesem Abend, weil zustzlich zum Bier noch gratis ein Unterhaltungsprogramm geboten wurde.125 Tehnika kontrastiranja svetlo-tamno, veselotragino, mnogoljudno-usamljeno dodatno intenzivira scenu Suzaninog poroaja i doprinosi utisku o skuenosti prostora u kome se ona u tom trenutku nalazi, a koji
122 123

Berger, 243. Ibid, 247-248. 124 Ibid, 320. 125 Ibid, 244-245.

56

korespondira sa bezizlaznou njene situacije. Drugo sasluanje donosi nova saznanja o Suzaninoj percepciji dogaaja i prostora: Sie allein mit ihrem Kind, in der blutbesudelten Waschkche, im Halbdunkel.126 Ovaj izvetaj o Suzaninim mislima ukazuje na ,osvetljenje prostora od potpuno tamnog do polutame to se moe razumeti kao jasnija slika u njenim seanjima, dok je subjektivna percepcija prostora vezana za njegovu prekrivenost krvlju deteta. Krivica zbog poinjenog edomorstva na ovaj nain poinje da boji Suzaninu predstavu o prostoru. O veernici se saznaje i da na njenom ulazu postoje stepenice: Instndig schwrt sie, das Kpfchen nicht absichtlich verletzt zu haben, dann fllt ihr pltzlich ein, dass ihr das tote Kind grauenhafte Vorstellung auf den Stufen zur Waschkche beim Raustragen ,ausgeglitscht sei [...].127 Suzanina percepcija prostora suena je samo na polje oko deteta ona osim dogaaja i prostora oko novoroeneta nije u stanju da uoava nita drugo, to s obzirom na njeno mentalno i fiziko stanje i ne iznenauje. Na treem sasluanju Suzana ukazuje na svoj prvobitni plan da sakrije beivotno telo deteta u veernici, poinje da se prisea predmeta koji se tamo nalaze (poput posude u koju prvobitno odlae le deteta), kao i svoje spoznaje o nedovoljnoj skrivenosti tj. nepotpunoj izolovanosti i zatvorenosti prostora: Herr Jesus. Was kommt noch in Frage? Die Jauchekbel vor den heimlichen Gemchern, aber da knnte man sie von den Fenstern aus sehen.128 etvrto sasluanje razotkriva Suzaninu nemogunost da se priseti toka dogaaja, ali i detalja o prostoru: berhaupt wei die Inquisitin einiges nicht mehr. Zum Beispiel wo sie die Nachgeburt hingeschafft hat. Sie habe sie in der Waschkche gelassen, behauptet sie, doch wo genau, das knne sie nicht sagen, denn sie sei damals ,ganz verheert und verstrt im Kopf gewesen129, dok poslednje, peto sasluanje ne prua nikakve informacije o veernici. Od drugih likova u romanu se skoro nita ne saznaje o ovoj prostoriji, osim to je gostioniarka Bauer nakon razotkrivanja i hapenja Suzane, poistila veernicu i talu, te narator ukazuje na stanje ovih prostorija: Sie hatte nmlich am letzten Freitag nicht nur die Nachgeburt samt Nabelschnur unter den heimlichen Gemchern in den Mist gerhrt,

126 127

Berger, 325. Ibid, 328. 128 Ibid, 362. 129 Ibid, 364.

57

sondern sptabends dann doch noch in Waschkche und Stall mit viel Wasser den Boden gewischt. Das Blut beseitigt, um genau zu sein.130 Staza izmeu veernice i tale (die gefhrliche Strecke131) za Suzanu znai prelaz iz neuraunljivog u polusvesno. ,Planovi koje ona ,osmiljava pri prelasku iz jednog prostora u drugi predstavljaju odraz njenog nesnalaenja u do tada poznatom prostoru (Sie fllt, das Kind fllt.132), iji opis ima fragmentarni karakter, to ukazuje na emotivni naboj i na to da je Suzanino seanje strukturisano u vidu asocijacija. tala je prostor Suzaninog poraza, stranih dogaaja i mesto na kome se iznova variraju tok i ishodi pria protagonistkinje. Hronoloki gledano, Suzanin dolazak u talu sledi nakon poroaja u veernici (ciljni prostor u izvravanju edomorstva), ali je za otkrivanje zloina ona ishodite niza stranih posledica (poetni prostor u procesu protiv Suzane), iji je ishod pogubljenje protagonistkinje. Nakon opisa edomorstva italac je uskraen za detalje o sakrivanju deteta prisutan je vremenski skok od Suzaninog poroaja u veernici do njenog skrivanja na stepenicama. tala se uvodi tek nakon otkrivanja lea novoroeneta i iznova opisuje kroz sasluanja. Suzana u prvom sasluanju samo odaje da je dete odnela u talu i pokrila ga slamom133, da bi u toku drugog sasluanja prostor tale stajao u Suzaninim mislima na granici izmeu svesnog priseanja i halucinacije: [...] eine zustzliche Erklrung anbietet fr de schweren Verletzungen am Kopf ihres armen Shnchens: Zuerst will sie in der Dunkelheit mit dem Kind am Arm gegen die Stallwand gestoen sein [...].134 U Suzaninoj svesti se prepliu razliite slike, ona nije u mogunosti da razgranii prostor veernice i tale, kao ni dogaaje koji se za njih vezuju. Njeno potiskivanje stranog ina edomorstva uslovljava fragmentarnost, ali i verodostojnost subjektivne percepcije prostora. Tree sasluanje obiluje uasavajuim detaljima, ali i dalje ukazuje na nepostojanost Suzaninih iskaza, na njihovu nedoslednost i psihiku rastrojenost edomorke. U ovoj verziji dogaaja, tala predstavlja prolazni prostor za sakrivanje lea: ciljni prostor je u Suzaninim planovima bilo njegovo potapanje u Majnu, do ega zbog kasnijih okolnosti ne dolazi: Vielleicht, wenn sie es erst mal in den Stall schafft. Der
130 131

Berger, 323. Ibid, 363. 132 Ibid, 363. 133 Up. ibid, 319. 134 Ibid, 328.

58

Eingang ist nicht weit von der Waschkche, schlecht einzusehen im Durchgang zwischen Vorder- und Hinterhof. Und drauen ist es ohnehin schon fast dunkel.135 Suzanino seanje samo po sebi, ali i u vezi sa prostorom, odlikuje tama. Samim tim se ono izjednaava sa priseanjem na subjektivnu percepciju prostora:
Da ist es zappenduster. Sie will zur Kippe in der Ecke, stt samt Kind irgendwo in der Dunkelheit gegen die raue Wand, schrft sich die Haut auf. Da sie nun rein gar nichts mehr schrecken kann, nimmt sie das tote Kind nochmals fester und schlgt es mit dem Kpfchen gegen die Stallwand, damit es nur ganz bestimmt richtig tot ist und nicht irgendwann schwer verletzt aufwacht. Dann legt sie es unter die Krippe. Hinein ist doch zu gefhrlich. Im Dunkeln tastet sie sich zu den Pferden, sammelt Streu auf den Stllen, die Tiere lassen sie ruhig gewhren, atmen sanft, auch ein bisschen Heu rafft sie aus der Pferderaufe zusammen, und bedeckt damit sorgsam nach und nach ihr armes, kleines totes Kind. 136

Interesantno je da se u momentima, kada bi nulta fokalizacija mogla da doprinese rasvetljavanju izgleda prostora, Rut Berger odluuje za internu, oteavajui na taj nain itaocu stvaranje slike o datom prostoru i ostavljajui mu iskljuivo mogunost da atmosferu doivi iz Suzanine perspektive. Figura naratora se zauujue dosledno povlai iz prvog plana, verovatno sa ciljem da Suzaninu emotivnu rastrojenost to intenzivnije priblii itaocu, koji, pored konja u tali, jedini moe da prisustvuje ovim deavanjima, ali i razume njenu tragediju. Iskljuena iz teme etvrtog sasluanja, tala se u petom ukratko spominje u vidu potvrde ve reenog: Denn mit den Schlgen gegen die Wand im Stall, vom Anwalt als nicht geschehen vermerkt, hlt sich die Susann gar nicht erst auf, das wird schon so sein, dass sie es getan hat, das widerruft sie nicht.137 Uprkos znaaju veernice i tale za razvoj radnje i niz traginih posledica za protagonistkinju, jedino je Suzanina perspektiva prisutna pri opisu ovih prostora i njihove funkcije. Ovaj naratorov postupak moe se objasniti uskraivanjem dopunskih (prevashodno objektivnijih) perspektiva, koje bi dovele do distanciranja itaoca od protagonistkinje, a samim tim i do nedostatka empatije sa njom.

135 136

Berger, 362. Ibid, 363. 137 Ibid, 388.

59

Dom porodice Gete (Goethe) je, zbog zastupljenosti sporedne radnje vezane za lanove ove porodice, jedan od prostora koji je, iako ne detaljno opisan, niti esto spominjan, kljuan za tumaenje familijarnih odnosa. lanovi porodice Gete se (sa izuzetkom sina Volfganga) po prvi put uvode u radnju romana kroz opis njihove etnje (dakle, u otvorenom prostoru), dok se njihov dom kao prostor radnje spominje tek naknadno138: im Haus Zu den Leiern am Groen Hirschgraben139. Opis Kornelijinog doterivanja u njenoj sobi na spratu odvija se paralelno sa razgovorom njenog oca sa ujakom Lindhajmerom (Lindheimer) u prizemlju kue. Uprkos nedostatku daljeg opisa kue, saznaje se o Kornelijinoj subjektivnoj percepciji svog doma, tanije oevom tumaenju njene percepcije: Jedes Mal, wenn sie sich amsieren ging, tat sie so, als trete sie jetzt aus Gefngnismauern in die Freiheit. Das Gefngnis, das war wohl hauptschlich sein gut gemeintes Studienprogramm, das sie heutzutage nurmehr mit Mrtyrermiene und demonstrativ schlechtgelaunt zu absolvieren pflegte.140 Johan Kaspar Gete i njegove tehnike poduavanja dece, prvenstveno erke, kod Kornelije izazivaju negativan stav prema domu i potrebu da iz njega pobegne. Otac, iako svestan razloga, nije voljan da uvidi svoje propuste u vaspitanju i obrazovanju dece. Za Korneliju se moe, poput Suzane Brant, tvrditi da je njena percepcija prostora uslovljena osobama i dogaajima, dakle, atmosferom koja vlada u odreenom prostoru. Tako e i pismo koje dobija od brata usloviti njeno dobro raspoloenje u prostoriji (njenoj sobi), koja je pre toga bila ispunjena negativnom energijom zbog nezadovoljstva svojim fizikim izgledom: Deshalb war sie hoch in ihr Zimmer geflohen, und da hpfte sie nun auf und ab, quietschende kleine Jubellaute ausstoend. [...] Der Grund war ein Brief, der eben in der Post lag.141 Povratak Volfganga Getea iz trasburga u Frankfurt obeleen je njegovim nezadovoljstvom otac nije kod kue da ga doeka: Sein Eintritt ins Elternhaus lief dann aber ohnehin etwas anders ab als erwartet. Erstens befand sich der Vater nicht im Haus (wie instinktlos von ihm, an einem Tag auszugehen, an dem mit Wolfgangs

138 139

Pre toga je samo ukratko ukazano na povoljan geografski poloaj kue Geteovih: Up. Berger, 135 -136. Ibid, 184. 140 Ibid, 186. 141 Ibid, 232.

60

Ankunft zu rechnen war).142 Zanimljivo je da i Kornelija i Volfgang porodini dom vezuju za oevu figuru, bilo da je re o izbegavanju kue ili o povratku u nju. I majka, Elizabeta Gete, ukazuje na jainu patrijarhalnosti doma Geteovih: Er kennt meinen Mann nicht, der nimmt seines Hauses Ehre nicht auf die leichte Schulter.143 U domu ove porodice ne nedostaje posetilaca. Tako na primer braa loser (Schlosser) veoma rado dolaze u dom Geteovih: Und vor allem lieen sie es an knftigen eigenen Besuchen im Haus Zu den drei Leiern nicht fehlen.144 Sam prostor, kao ni njegovi delovi, ne igraju kljunu ulogu u motivisanju posetilaca u ovom sluaju je razlog uestalih dolazaka udvaranje Georga losera Korneliji. Volfgangova i Kornelijina usamljenost u prostoru svog doma rezultira i potrebom za organizovanjem druenja i slavlja: Bei Goethes im Haus Zu den drei Leiern war ein groes Fest im Gange. [...] Es war also doch wieder nur die Frankfurter Gesellschaft heut im Haus Zu den drei Leiern, und Wolfgang gab selbstverstndlich den Ton an.145 Pored Volfgangove potrebe za publikom koja je u njegovom domu prisutna da bi se divila njegovoj linosti i njegovom govoru, u razgovoru izmeu Geteovih i loserovih uvek se iznova dotie tema Suzane Brant. Za razliku od ostalih prisutnih, jedina je Kornelija ta koja u svakom prostoru osea nesigurnost u razgovoru o edomorki, kod nje ova tema budi strah i neprijatnost. Dom fon tokumovih (von Stockums) je kua bogate porodice u kojoj Suzanina sestra Ursula povremeno radi kao valja. Na bogatstvo porodice se ukazuje kroz neizdane komentare naratora o prostoru: das feine Haus,146 Ein Lakai [istakla M. P.] fhrte sie nach oben.147 Naratorovo oslovljavanje majke i erke (Demoiselle, Madame, Maman148) ukazuje na njegovo ironino posmatranje ovih figura, njihovih interpersonalnih odnosa, ali i prostora u kome one ive njihova ,fina kua je samo ironini komentar koji doprinosi kontrastiranju sa sudbinom Suzane Brant i mestima na kojima ona boravi. Ovo stilsko sredstvo se koristi i u kratkom opisu sobe Lizete fon tokum:
142 143

Berger, 334. Ibid, 334. 144 Ibid, 340. 145 Ibid, 369. 146 Ibid, 271. 147 Ibid. 148 Up. ibid.

61

Deren Zimmer war, wie in Frankfurt blich, sehr prezis und rokokomig geschnrkelt eingerichtet. (Die Frankfurter Handelsleute bauten sich zwar keine Palste wie die angeberischen Zugereisten Thurn und Taxis, aber irgendwo mussten ja auch sie hin mit all dem Geld.) In dem breitesten, bestgepolsterten nussholzgedrechselten Stuhl hatte es sich die Hausherrin schon in freudiger Erwartung fcherwedelnd bequem gemacht, als die Knigin eintraf. Das holde Tchterchen selbst lehnte in taubenblau-wei gestreiftem Musselin in Polonaisenschnitt an der stark polierten Ankleidekommode und ghnte verstohlen [...]. 149

Naratorovo (krajnje atipino) udubljivanje u detalje poput materijala od kojeg je napravljena stolica ili izgleda komode na koju se naslanja erka, pa sve do garderobe Lizete fon tokum, ukazuje na rasko doma, s jedne strane, ali i na nedostatak duhovne irine majke i erke, s druge. Nasuprot bogatstvu tokumovih, dom Hehtelovih oslikava skromni ivot jedne malograanske porodice. S obzirom na njihov nezavidni socijalni i materijalni status, narator samo u naznakama daje do znanja u kakvim uslovima Hehtelovi ive: Also brllte er ihr am Tisch in der verrauchten Werkstatt, die auch Kche war [...].150 Dvostruka funkcija ove prostorije (radionica i kuhinja), kao i pripovedaev odabir jedinog epiteta (zadimljena), ukazuje na skuene uslove ivota, ali i na naratorovu nameru da je kontrastira sa pompeznim nametajem i kuama bogatih porodica poput Geteovih i fon tokumovih. Dom Kenigovih (Knigs) sastoji se iz dve sobe koje ova porodica iznajmljuje u jednoj kui, u kojoj, pored branog para, njihove dece i drugih podstanara, ivi i Ursulina neudata sestra Kete Brant (Kthe Brand). Njihov dom ne razlikuje se mnogo od smetaja Hehtelovih: An deren Ende, kurz vor dem Friedberger Tor, wohnte in einem der lteren Huser auf der rechten Seite der Tambour Knig samt Anhang in zwei kleinen Zimmern zur Miete. Zu welcher (nmlich der Miete) der Anhang einen guten Teil beitrug, da der Sold eines Tambours allein wohl kaum weit reichen wrde.151 Sama pozicija kue (na kraju ulice, pre groblja), kao i epitet starija, ukazuju na socijalni status porodice Kenig. Oronulost ovog prostora, a samim tim i siromatvo Kenigovih, naznaeno je i u daljim,

149 150

Berger, 271. Ibid, 224. 151 Ibid, 252-253.

62

,usputnim komentarima naratora: [...] bis sie am Hauseck die kaputte Hoftr quietschen [istakla M. P.] hrte152, kao i Unten spielt ihr kleiner Sohn mit den Nachbarskindern Klettern an der kaputten alten [istakla M. P.] Bank.153 Prilaz kui, kao i ,prostor za igru Ursulinog sina, koje narator oznaava kao devastirane i oronule, ukazuju na tronost kue i prostora oko nje, ali i na siromatvo porodice Kenig. Kao ni sestra Dorete, ni Ursula ne poseduje luksuz veeg broja prostorija zatvoreni prostor i kod nje ima dvojaku funkciju (in ihren Schlaf- und Wohnzimmer154/ in der Wohn- und Schlafstube155), to narator sa nekom vrstom ironije i zadovoljstva posebno istie, dok u Suzaninom sluaju oronulost i skuenost njenog okruenja (sa izuzetkom interne fokalizacije i subjektivnog prostora) ne naglaava. Radionica obuara Vecela (Wetzel) slika je tekog ivota pripadnika socijalne grupe zanatlija tog doba, ali i loeg zdravstvenog stanja obuara. Iz Suzanine perspektive radionica izgleda loije nego ikada: Beklommen tritt sie in die dstere, ledrig-muffig riechende Werkstatt, wo zwischen hohen Regalen eine krumme Gestalt ber der Arbeit sitzt wie eh und je. Es ist so dunkel hier drinnen wenn sie nicht wsste, dass die Gestalt der Wetzel ist, sie wrde ihn nicht erkennen.156 Suzanina percepcija prostora, zasnovana na mirisima i vizuelnim elementima, oslikava starost i propadanje, a dopunjava se i auditivnim momentima (kaalj Vecelove supruge iz susedne prostorije), ime ceo prostor odie blizinom smrti. Dom i ordinacija doktora Meca (Dr. Metz) uvodi se u radnju nakon drugog spominjanja ovog lika, sa ciljem da se prikae prostor njegovog lekarskog ,pregleda Suzane Brant. Iz tog razloga i ne udi da je upravo Suzanina perspektiva odabrana za prikazivanje Mecovog doma:
Dann steht sie vor dem Ziel, vor zwei ausgetretenen Stufen aus dem heimischen Frankfurter roten Sandstein und einer blauen Tr, zu der die Stufen fhren, ein fleckiges Uringlas hngt als pittoresk-altertmelndes rzteemblem daneben. Das Haus liegt kurz vor der

152 153

Berger, 254. Ibid, 268. 154 Ibid, 255. 155 Ibid, 267. 156 Ibid, 106.

63

Metzgerpforte und hat keinen Hof. An der Tr hngt ein eiserner Klopfer, den die Susann schlielich wohl oder bel auch bedient [...].157

Suzanino uoavanje detalja, kao i naratorov glas koji ih komentarie (pittoreskaltertmelndes) doprinose jednoznanoj karakterizaciji lika doktora Meca: Njegov dom/ ordinacija odiu duhom medicine (Uringlas, rzteemblem), ali se ukazuje i na nedostatak ekonomskog kapitala i sigurnosti ove figure (ausgetreten, fleckig, keinen Hof). Sprovedena na drugi sprat ove kue, Suzana se nalazi u samoj ordinaciji jedinoj prostoriji koja se predoava internom fokalizacijom: [...] eines mit Bcherregalen an den Wnden und einem Schaukelstuhl am Fenster. [...] Der Herr Doktor hingegen, in Braun und Grn gekleidet, steht nahe der Tr an einem langen Tisch voller merkwrdiger Dinge wie Glasrohre und Glasballons und betrachtet, eine Lorgnette vorm Auge, hochkonzentriert ein gelbliches Mineral.158 Mecov ,uenjaki stav u sobi prepunoj udnih sprava i pribora doprinosi slici koju on eli da stvori o sebi slici velikog naunika i lekara, to mu u sluaju neuke Suzane Brant, i uspeva: Der Doktor Metz [...] betrachtet statt des Steins durch die Lorgnette nun sehr eingehend und in ihrer ganzen Lnge die Susann.159 Njegova nesposobnost da utvrdi Suzaninu trudnou, kao i samouverenost u svoje ,metode, ukazuju na to da radni prostor tj. ordinacija doktora Meca slui samo kao fasada za skrivanje njegove profesionalne nesigurnosti i nestrunosti, te se zbog toga njegova figura moe posmatrati i kao karikatura narcisoidnog, ali nekompetentnog lekara. Kuni zatvor Erazmusa Zenkenberga (Johann Erasmus von Senckenberg), jedne od najkontroverznijih linosti Frankfurta 18. veka, ve godinu i po dana je mesto njegovog boravka (oben im sdwestlichen Mansardeneckzimmer in Arrest gehalten160). Ova prostorija je zbog Erazmusovog, po prirodi neobuzdanog, a ve due vreme prinudno sputanog duha, preplavljena oseajem dosade i nesanicom. Iako se ne nalazi iza reetaka, etiri zida ove prostorije ga sve vie gue: [...] sowie mal rechts, mal links aus den beiden Fenstern seines tadellos ausgestatteten Gefngnisses in die Freiheit geblickt

157 158

Berger, 177. Ibid, 178. 159 Ibid, 178. 160 Ibid, 42.

64

hatte, wandte er sich seufzend seinem Schreibtisch zu.161 Prozor kao Erazmusov jedini kontakt sa spoljnim svetom (sa izuzetkom posluge, uvara i povremenih poseta brata) je u isto vreme i podsetnik na njegovu fiziku sputanost, na nemogunost da izae van zidova svog kunog zatvora. Uprkos injenici da je ova soba opremljena njemu poznatim stvarima pisai sto, njegove stolice on i dalje ne uspeva da se osea ispunjeno u ovom prostoru: Da hatten es ja die Kerle unten im Kerker besser! Die kamen wenigstens raus.162 U bolnicu Svetog duha je Suzana Brant, zbog zdravstvenog stanja, prebaena nakon kratkog boravka u enskom zatvoru. Ovaj prostor za poetak uvodi narator, koji posebnu panju posveuje loem stanju pogotovo unutranjosti zgrade, samim tim usmeravajui oekivanja itaoca na nezavidan tretman bolesnika:
Im Hospital zum Heiligen Geist hatte sich in letzten fnfhundert Jahren nicht viel verndert. Insbesondere war es nicht vergrert worden [...], da lag der Main. Der schickte gelegentlich mal Hochwasser, was die allgemeinen Zustnde in den Krankenslen nicht verbesserte. Die waren allerdings ohne fauliges Hochwasser schon zum Frchten. [...] ging es in jedem Schweinestall reinlicher und gesnder zu. Es gab Bettler und Vaganten, die lieber krank auf der Strae herumlagen, als ins Hospital zu gehen.163

Naratorov ironini zakljuak da je Suzana imala sree to nije morala da boravi u sali za bolesnike, ve u zatvorenikoj prostoriji (hchst privilegiert164), samo doprinosi opisu okantnih bolnikih uslova Frankfurta tog doba. Soba tj. elija u koju je Suzan smetena je u potpunosti prazna pored kreveta na kome se ona nalazi pod nadzorom uvarke, ne postoji nijedan drugi komad nametaja. Meutim, ogoljenost i mir prostora ne korespondiraju sa unutranjim stanjem protagonistkinje: Gott sei Dank. Jetzt hat sie endlich ein bisschen Ruh. [...] Nur im Kopf, da will sich wieder keine Ruhe einstellen, obwohl sie so schwach ist.165 Uoljivo je na vie mesta u delu, da u situacijama potpune usamljenosti i mira, Suzana osea unutranji nemir upravo spokoj prostora njoj prua priliku da preispituje svoje odluke i postupke. Meutim, nakon prve prespavane noi u
161 162

Berger, 73. Ibid, 74. 163 Ibid, 312-313. 164 Up. ibid, 313. 165 Ibid, 314.

65

bolnikom zatvoru, Suzanina elija se od utoita posetom pisara Klaudija (Claudy) transformie u prostor sasluanja. U prostor elije se za ovu priliku unosi i jedna stolica, koja kao komad nametaja ukazuje na zavretak Suzaninog ,samovanja, a samim tim i na kraj njenog ,odmora: Die Angst steigt wieder auf in der Susann. [...] Sie muss weiter leugnen, ganz stur. Das ist ihre einzige Rettung.166 Drugo sasluanje odvija se van zidova elije, a samim tim i van mogue sigurnosti malog, zatvorenog prostora. Prostorija u koju je dovedena, za razliku od prethodnog sasluanja, puna je ljudi, a njen prvi utisak o prostoru tj. njegovoj atmosferi obeleen je neprijatnim mirisom: Und dieser modrige Geruch, was mag das sein, scheulich riecht das.167 Ova mala prostorija, u kojoj Suzana osea fiziku i mentalnu skuenost, predstavlja prostor stranog sukobljavanja edomorke sa iskopanim leom svog deteta. Pritisak prostora dovodi do Suzanine potrebe da se duhom prebaci u prostor seanja, prostor nemilog dogaaja i fatalnih greki: Die Susann spricht noch, da ist sie schon ganz woanders.168 Frankfurtski enski zatvor prva je stanica u koju je Suzana Brant dovedena nakon hapenja. Kratki boravak u mukom zatvoru prethodio je njenom dolasku u enski, ali je zbog loeg zdravstvenog stanja i mentalne rastrojenosti, italac uskraen za Suzanine utiske o ovom prostoru: Sie bekam nicht viel von der Anregung, die bei ihrer Ankunft in der Hauptwache losbrach.169 Narator objanjava vizuelnu i prostornu blizinu ova dva zatvora: Das war allerdings nur ein kurzer Weg: Der Turm stand auf der Sdseite vom Heumarkt und somit in Sichtweise der Hauptwache, ein Relikt der mittelalterlichen Stadtbefestigung [...].170 Na taj nain on ukazuje na postojanje vezivnih linija izmeu ovih prostora, a samim tim i itaocu pomae u orijentaciji i kreiranju slike prostornih odnosa ova dva utvrenja. Suzana je, meutim, ubrzo nakon dolaska prebaena u bolnicu zbog krvarenja. Njen povratak u enski zatvor, uprkos i dalje loem zdravstvenom stanju, zavrava zatvaranjem u prostoriju koja se nalazi u nezavidnom stanju: in eben jenem verriegelten, steingepflasterten, grob verputzten Raum [...].171 U
166 167

Berger, 318. Ibid, 324. 168 Ibid, 325. 169 Ibid, 309. 170 Ibid, 309. 171 Ibid, 336.

66

ovoj prostoriji je, poput bolnike elije, oekuje krevet, to je u ovoj instituciji stvar prestia i privilegije, i samoa. Od iekivanja sasluanja, preko iekivanja presude, do izvrenja smrtne kazne na kraju, prostor oko Suzane se polako suava pogoravanjem njenog psihikog stanja ona ima utisak da joj prostor postaje sve ui. Njena subjektivna percepcija uslovljena je prvenstveno figurama koje je poseuju, tako da psihiko stanje varira od oaja do umirenosti koju joj donosi svetenik Vilemer (Willemer). Poslednja prostorija u kojoj Suzana boravi u okviru zatvora je tzv. sobica ubogih grenika, dok izvritelji njene kazne uivaju u gozbi koja se odvija pred pogubljenje: Auf dem von Soldaten bewachten und vom Volk umlagerten Katharinenturm fand ein Festmahl statt. [...]. Gutes Essen gratis, guter Wein gratis, Geselligkeit und Nervenkitzel durch die interessante Aussicht vom Turmfenster auf den Richtplatz.172 Naratorovo ironino komentarisanje uitka koji gozba u ovom prostoru i okruenju prua uvarima zatvora, kontrastirana je sa Klaudijevim nedostatkom apetita: Der Claudy schmte sich, dass er wieder einmal als Weichling dastand. Aber es ging einfach nicht, beim bloen Gedanken an Essen im Mund krampfte sich ihm der Magen zusammen. 173 Na taj nain je atmosfera istog prostora percipirana iz dve perspektive utoliko razliita, koliko se bliskost i saivljavanje sa Suzaninom sudbinom razlikuju. Prostorija za sasluanje za to zaduenog gradskog istranog organa, do koje je Suzana sprovedena kroz lavirint gradske kue,174 jo jedna je od zloslutnih prostorija, koje se iz Suzanine perspektive ni po emu ne razlikuju od zatvora: Der Susann fangen die Knie an zu schlottern beim Eintritt in den zugigen Rmer.175 Meutim, zbog dugih nedelja utanja i potiskivanja grie savesti, Suzana se u isto vreme i raduje to e moi sa nekim da podeli sve to o emu je do sada utala: endlich mit jemandem sprechen zu knnen ber das Furchtbare.176 Spoznaja da su samo tri ispitivaa u prostoriji (Rost, Zigner i Lindhajmer), kao i da je ovog puta ne oekuje nikakvo iznenaenje poput lea deteta, u Suzani budi olakanje, a samim tim i prijatniju percepciju prostora: Merkwrdig aufrecht sitzt sie auf ihrem Stuhl, denkt der Siegner, und mit einem solchen

172 173

Berger, 432-433. Ibid, 433. 174 Up. ibid, 351. 175 Ibid, 351. 176 Ibid, 352.

67

ruhigen Ernst.177 Ovo, tree sasluanje je i Suzanina najobimnija izjava u vezi sa edomorstvom, u kojoj ona, zbog elje da olaka griu savesti, s jedne strane, a zbog umora i straha, s druge strane, priznaje i mnogo vie od onoga to je uinila, to e u toku kasnijeg suenja biti veoma teko ili nemogue opovrgnuti. U istoj ovog prostoriji Suzana saznaje svoju presudu i sve do tada prijatno ili barem podnoljivo , u njoj postaje crno: Das ist der Moment, in dem es der Susann schwarz vor Augen wird.178 Narator u ovom trenutku akcenat stavlja na njene reakcije i misli, u potpunosti zanemarujui Suzaninu percepciju prostora, atmosfere i okoline. Zatvoreni prostori u Frankfurtu koji su analizirani u ovom poglavlju meusobno su viestruko razliiti, ali imaju i znaajne zajednike crte: njihovom analizom se doprinosi rasvetljavanju karakterizacije figura, njihovih interpersonalnih odnosa, njihovog trenutnog psihikog stanja i raspoloenja i/ ili motivacije i toka same radnje. Prostori koji su analizirani svakako nisu jedini u delu, ali su kljuni za njegovu kasniju interpretaciju. Oni koji nisu obuhvaeni ovim poglavljem smatraju se ili nedovoljno rasvetljenim u delu (narator im nije posvetio mnogo panje) ili ni na koji nain ne utiu na tumaenje figura i radnje romana, dakle, ne mogu se oznaiti kao regije dogaaja.

3. 2. 1. 2

Otvoreni prostori kao mesta radnje

Pod otvorenim prostorima Frankfurta podrazumevaju se u romanu Grethen kako prostori radnje, tako i prostori percepcije. Oni su uglavnom viestruko povezani vezivnim linijama, prvenstveno kauzalno, ali i konsekutivno-finalno. Spomenute prostorne okolnosti deo su naratorovih digresija vezanih za istorijat Frankfurta, njegovih ulica, funkciju odreenih graevina i objekata i slino. Neretko ove prostorne okolnosti prerastaju u prostor radnje, jer se narator uglavnom koncentrie na dogaaje, izbegavajui na taj nain suvine podatke i odstupanja od intenzivnog pripovedanja radnje. U ovom poglavlju se, kao i u prethodnom, akcenat stavlja na otvorene prostore koji se mogu oznaiti kao regije dogaaja ili kojima je narator u romanu posvetio posebnu panju, pa samim tim nisu ostali samo na nivou spominjanja.

177 178

Berger, 354. Ibid, 398.

68

Prvi prostor koji ima ovaj status su frankfurtske ulice kojima uvee eta Peter Brentano. U romanu su ulice povezane kauzalno ili konsekutivno-finalno, a u ovom sluaju imaju ulogu puteva koji povezuju Brentanovu posetu prijateljima i njegov dom: durchschnitt [...] Peter Brentano die alte Bornheimer Pforte in Richtung Fahrgasse. Er war auf dem Heimweg von einem Besuch bei Freunden [...].179 Interesantna je naratorova potreba da to preciznije opie puteve, tako da i u ovom sluaju itaocu ne uskrauje konkretne informacije o prostoru pored onih ve pomenutih u citatu, tu su i Nrnberger Hof, Judengasse, Gasthaus Zum Einhorn.180 Iz perspektive ovog lika ovo su prvenstveno prostori percepcije, jer se u gostionici Kod jednoroga paralelno odvija radnja koju Brentano samo vizuelno i auditivno percipira, ali nije deo nje: Peter Brentano sah es jetzt ganz gut im Licht der Straenlaternen.181 Nakon ovih Brentanovih zapaanja sledi naratorova digresija koja se moe oznaiti kao kauzalna, a posveena je drutveno-istorijskoj situaciji u Frankfurtu tog vremena. Interesantno je da digresija poinje i zavrava se spominjanjem ulinog osvetljenja (Straenlaternen), tako da je opis prostora i njegova percepcija od strane figure Brentana samo povod za naratorovo iznoenje (velikim delom ironinog) miljenja o atmosferi i socijalnom miljeu Frankfurta. Paralelno sa Brentanovim kretanjem u prostoru kree se i figura vodnika Branta, koji je u potrazi za doktorom Zenkenbergom (Dr. Johann Christian Senckenberg). Interesantna je paralelnost ovih radnji, koje narator vrlo veto preplie: Whrend der Herr Brentano sich inzwischen zu Hause schon bettfertig machte, hatte der Sergeant Brand seinen Dienst fr den Tag noch keineswegs beendet.182 Brantova prostorna percepcija ukljuuje ve spomenutu Fahrgasse, zatim Hasengasse sa konanim ciljem: kua Kod tri zeca, da bi se kretanje nastavilo do bolnice Svetog Duha, a zatim i do mukog zatvora, pri emu put vodi kroz istorijske delove Frankfurta: Mainkai, Rmerplatz, Neue Krme, Liebfrauenberg, Katharinenpforte, Heumarkt183. Naratorovo insistiranje na navoenju konkretnih prostornih podataka poput naziva ulica i trgova, dakle, eksplicitno razjanjavanje topolokog nivoa teksta, moe se protumaiti kao njegova elja da istakne verodostojnost pripovedanja, ali i upuenost u mesta i dogaaje o kojima
179 180

Berger, 32. Up. ibid, 32. 181 Ibid, 34. 182 Ibid, 41. 183 Up. ibid, 40-41.

69

pripoveda, ime njegova spoznajna mo nikad nije manja od informisanosti figura. Interesantno je da kretanje figura ulicama prvenstveno slui prikazivanju njihovih misli: Brentanovo razmiljanje o enidbi, Brantove misli o izvravanju posla, a u sluaju doktora Zenkenberga, njegovo unutranje preispitivanje porodinih odnosa, u prvom redu odnosa sa bratom Erazmusom.184 Pokretai razmiljanja ovih likova variraju od spoljnih faktora prostora u kome se kreu, preko cilja ka kome idu, pa sve do misli koje im esto zaokupljaju panju, a da nisu prostorno uslovljene, ve im kretanje otvara mogunost da im se u potpunosti posvete. Ulica koja e u vie navrata imati status prostora radnje je tzv. Jevrejska ulica, geto frankfurtskih Jevreja. Ova prostorna regija spominje se vie puta kao orijentir pri kretanju figura (na primer ve spomenuta Brentanova etnja), ali i kao prostor percepcije, a prvi put dobija status prostora radnje kada Suzana Brant odlazi u nju u potrazi za Jevrejinom Jontefom, poznanikom Holananina Jana. Radnja se u ovom sluaju uvodi naratorovim opisom geta, u kojem ne izostaje ironija:
Der touristische Ruhm der Judengasse beruhte hauptschlich darauf, dass es hier so gruselig zuging. [...] Die Bewohner der Judengasse fanden auch ihre in Zweierreihen hintereinanderstehenden und dann an die Mauer grenzenden, lcherlich schmalen und kurzen Huser durchaus nicht pittoresk, weil sie nmlich drin leben mussten, in dichtem Gedrnge mit zig Familien und dabei von vorn und von hinten kein Licht und keine Luft bekamen. 185

Zaguljivost, skuenost i nehigijenski uslovi osnovne su odlike ove ulice. Nakon kratke digresije o istorijatu geta, kao i socijalnom statusu frankfurtskih Jevreja, moe se zakljuiti da je karakteristika ovog prostora i ivota njegovih stanovnika zatvorenost meu zidine, dakle, izolacija i mnogobrojne zabrane: Solche Leute wollte man nicht als Nachbarn.186 S druge strane, figurama poput Bonuma ovaj prostor znai ,biti meu svojima, tako da iz njegove perspektive Jevrejska ulica nudi vie pogodnosti nego nedostataka. Bonumov susret sa Suzanom u ovom prostoru uslovljava promenu fokalizatora: Sa njegovih misli i percepcije ovog prostora prelazi se na njene, prvenstveno sa akcentom na svrhu Suzaninog dolaska u ovu ulicu: Und da wre eben
184 185

Up. Berger, 118-119. Ibid, 166-167. 186 Ibid, 169.

70

dieser dnne Schimmer von einer Hoffnung, dass sie dem Jan auf die eine oder andere Weise eine Nachricht zukommen lassen kann.187 Iz tog razloga Jevrejska ulica iz perspektive protagonistkinje predstavlja s jedne strane ciljni prostor, a sa druge prostor projekcije odreenih nadanja i elja, prostor potencijalnih emotivnih ispunjenja. Meutim, boravak u ovom prostoru Suzani ne donosi smirenje, tako da se za nju ova ulica moe oznaiti kao prostor neispunjenih oekivanja. Prostorne okolnosti iz perspektive ovog fokalizatora, s obzirom na emotivno, ali i fiziko stanje u kome se on nalazi, ne korespondiraju u potpunosti sa naratorovom, ali ni sa Bonumovom percepcijom prostora. Uprkos guvi, nabijenosti i neprohodnosti ulice, Suzana je voena strahom da e biti viena ili otkrivena, dakle, njena subjektivna percepcija je uslovljena ugroenou, tako da se u ovom sluaju otvoreni prostor pre konotira kao zatvoreni: [...] wei sie kaum, wie und bei wem sie, ohne Verdacht zu erregen, ihre Frage vorbringen soll.188 Jevrejsku ulicu karakterie prisustvo trgovaca, u primeru iz romana prvenstveno zlatara zanimanja koja se i iz perspektive dananjih predrasuda oznaavaju kao tipino jevrejska. Uprkos tome, u romanu Rut Berger, kao ni na primeru Jevrejske ulice, ne moe se govoriti o tipinim obrascima radnje, kao ni o tipiziranju prostora, jer autorkino pridravanje istorijskih izvora utie na autentinost dogaaja, a samim tim i opisa prostora i njegovih funkcija. Naratorov opis Frankfurta kao sajamskog grada, atmosfere u njemu u vreme uskrnjeg sajma (europisches Handelsereignis erster Klasse189) i njegovih zidina, jo jedna je od digresija koje se povezuju sa radnjom. I ovo skretanje sa opisa konkretnih dogaaja poinje i zavrava se istim pojmovima (u ovom sluaju isticanjem evropskog znaaja frankfurtskog sajma), a povezuje se sa radnjom u gostionici Kod jednoroga, tanije opisom poslova koji se u doba sajma u njoj obavljaju. Povezivanje opisa Frankfurta i radnje prisutno je i na poetku drugog dela romana, prikazivanjem Bonumovog razmiljanja. Poetak poglavlja posveen opisu mostova povezuje se sa mislima ove figure iji prostor percepcije oni u tom trenutku predstavljaju: Eines der Wahrzeichen von Frankfurt waren die Brckenmhlen. [...] Auf
187 188

Berger, 171. Ibid, 172. 189 Ibid, 91.

71

der Brcke, genau zwischen den beiden hohen Mhlen, lehnte heute frh der Bonum gen Nordosten ber die Mauer. [...] An solchen Tagen, da kann der Bonum nicht anders, da muss er einfach hier oben stehen bleiben und den Blick und die Gedanken ein bisschen schweifen lassen.190 Spoljni faktori prostora percepcije, konkretnije vaenje lea deteta iz Majne, predstavljaju okida za Bonumovo razmiljanje o Suzani Brant i o njenoj sudbini. Na taj nain se otvoreni prostor percepcije kauzalno povezuje sa zatvorenim prostorom gostionice Kod jednoroga, koji se konkretizuje u Bonumovim mislima. Naratorov opis prolenog vazduha povezan je sa opisom stila i uslova ivota u Frankfurtu.191 Interesantno je da se ak i vazduh razlikuje u zavisnosti od lokacije u gradu: neprijatan miris Jevrejske ulice (der schlechte Ruf beziehungsweise Geruch des Ortes war ja bekannt192) kontrastira se sa Hirgrabenom u kom ivi porodica Gete. Zaguljivost je inspiracija za mnoge da etaju po zidinama Frankfurta, koje predstavljaju neku vrstu korza, koji etaima prua veu sveinu od sparnih ulica. Suzana i Eva Vecel, porodica Gete, doktor Mec, Brentanovi mnogi stanovnici Frankfurta mogu se videti na istom mestu. U sluaju Suzane i Eve, zbog neprijatne tematike njihovog razgovora, opis prostora, kao i njegova percepcija su u potpunosti zanemareni. S druge strane, porodica Gete, ija se tri lana (izuzetak je odsutni Volfgang) po prvi put pojedinano opisuju, prua bolju sliku atmosfere i prostora, koja ih u prvom redu karakterie i prikazuje njihove interpersonalne odnose. Mesto Suzaninog pogubljenja nalazi se na otvorenom prostoru, na trgu: Zwischen Hauptwache und Katharinenkirche, am Eingang zur Zeil.193 Trenutna svrha daje ovom otvorenom prostoru znaaj jednog od centralnih u romanu, iako je trajanje radnje na njemu krajnje neznatno u poreenju sa drugim prostorima. Suzanino upoznavanje sa svojim gubilitem u prvi mah je samo auditivnog karaktera, jer je zvuci njegove izgradnje podseaju na blienje zavretka: Sie hrt nur die Hammerschlge drauen Richtung Hauptwache. Die knnen nur eines bedeuten: Das Schafott wir

190 191

Berger, 127. Ovi opisi su nesumnjivo povezani sa podacima o higijenskim i sanitarnim uslovima u Svetom rimskom carstvu nemake nacije s kraja 18. veka, te samim tim nisu karakteristini iskljuivo za Frankfurt. O istoi npr. Vajmara ovog perioda up. Julijana Beli-Genc: Vajmar u drugoj polovini 18. veka. U: Nikola Grdini (Ur.): XIII stolee. Knjiga III. Novi Sad: Kulturno-prosvetna zajednica Vojvodine, 2002, 61. 192 Berger, 169. 193 Ibid, 418.

72

errichtet. Ihr Schafott.194 Status opisanog prostora ovaj trg dobija tek prikazivanjem nadolazee publike koja, eljna senzacije, prisustvuje Suzaninim poslednjim trenucima, to i narator ironino komentarie: An der Ost- und Sdseite der Hauptwache, der Bhne des kommenden Schauspiels, da wurde es umso enger. Man htte sich schon prgeln oder nachts um vier kommen mssen, um einen guten Platz zu ergattern ganz in der Nhe des Schafotts [...].195 Interna fokalizacija iz perspektive Kornelije Gete donosi prvenstveno informacije o atmosferi: guva, elja publike da vidi i doivi, hladnoa. Ponovo se auditivni element koristi za promenu funkcije prostora zvono je to koje najavljuje dolazak Suzane Brant, a samim tim i transformaciju opisanog prostora u prostor dogaaja (Dreimal wrde die Sturmglocke der Barferkirche luten196). Interesantno je da upravo u svojim poslednjim trenucima Suzanina perspektiva nudi najdetaljniji opis prostora: od uzvika koji se uju iz publike, pa sve do sitnih detalja koji se reflektuju prikazivanjem njenih misaonih procesa: Und dann war man endlich durch, wartete in dem Sand, der ums Schafott dick aufgeschippt war. Wozu der ganze Sand, denkt die Susann, irr beinahe [...].197 Frankfurtska groblja se u delu u vie navrata spominju kao orijentiri figura pri njihovom kretanju kroz prostor. Groblje na kome je Suzana sahranjena, kao i put do njega, jedino je koje dobija funkciju prostora dogaaja i to tek za vreme Suzaninog pogreba, iako ono ovu funkciju ispunjava iskljuivo kroz naratorovu analepsu i neposredni govor Georga losera, a ne u okviru hronolokog toka radnje: ,[...] Die Knechte vom Hoffmann htten heut Nachmittag auf dem Weg zum Gutleuthof gegen Geld den Sarg geffnet und die Leiche sehen lassen.198 Osim nemilog dogaaja otvaranja Suzaninog kovega, kao i spominjanja iskopavanja tela njenog deteta, narator ovom prostoru ne posveuje panju, ali po prvi put ukazuje na vremensku distancu izmeu vremena diskursa i vremena prie, tako to naglaava neznatnu udaljenost ovog groblja od dananjeg frankfurtskog aerodroma: Da liegen sie noch heute, eins geworden

194 195

Berger, 422. Ibid, 429. 196 Ibid, 434. 197 Ibid, 437. 198 Ibid, 443.

73

mit der Frankfurter Erde und der Frankfurter Geschichte, gar nicht weit von jenem Ort, der sich rhmt, der grte Fernbahnhof Europas zu sein.199 Reka Majna tj. brodovi kojima figure putuju do odreenog cilja predstavlja svojevrsni vid otvorenog, na neki nain prolaznog prostora, jer ukazuje na kretanje u vidu bega ili povratka kui. Suzanin beg u Majnc i povratak u Frankfurt Volfganga Getea prikazani su upravo kao vid spoljanjeg (plovidba), ali i unutranjeg putovanja. Obe figure su na ovom putu zaokupljene svojim mislima. Suzana preispituje svoju odluku o begu, tanije o Majncu kao ciljnom prostoru: Whrend der langen Fahrt mainabwrts, unter Deck auf der Bank, da war ihr erst der Gedanke gekommen, dass sie nicht ausgerechnet nach Mainz htte fliehen drfen.200 S druge strane, Volfgangov povratak kui je u isto vreme i beg iz trasburga, pre svega zbog pritiska oko, iz njegove perspektive, neeljene enidbe: Wie heute der frisch gebackene Lizenziat der Rechte Wolfgang Goethe, der mitten im Gedrnge der Kaufleute auf dem offenen Deck sa (unten waren alle Pltze besetzt) und sich die fast schon heimatliche Luft um die Nase wehen lie.201 Iako ciljna mesta za ova dva putnika predstavljaju prostor slobode, nijedan u toku svog putovanja ka tom cilju nije u potpunosti siguran u svoju odluku. Suzanu pritiska strah da Majnc nije dovoljno daleko, te da njen beg nee biti do kraja uspean, dok Volfgang razmilja o porodici u ije se okrilje vraa: Ein gewisses ungutes Gefhl versprte Wolfgang nun doch seinetwegen, als er zu Fu durch die Leonhardspforte auf das elterliche Haus im Hirschgraben zuging.202 Naknadno e se ispostaviti da su obe figure sa razlogom sumnjale u svoje odluke, pri emu e Suzanina rezultirati povratkom u Frankfurt, dok e se Volfgang na svoj nain izboriti sa posledicama i zadrati se na ciljnom prostoru. Pojam granice se u sluaju Suzane Brant prvenstveno odnosi na zidine Frankfurta. Njen beg iz prostora Frankfurta, dakle, odlazak izvan njegove granice, subjektivno se tumai kao prelaz u prostor slobode. Suprotstavljenost Frankfurt i Majnca odigrava se na topolokom nivou uz pomo opozicije napred-nazad, ali i unutra-spolja. Suzana ostavlja ulice Frankfurt iza sebe, ali naputa i unutranjost grada, izlazei izvan
199 200

Berger, 444. Ibid, 275. 201 Ibid, 331. 202 Ibid, 334.

74

njegovih zidina: Sie zwingt sich, sich nicht umzudrehen. [...] und jetzt, jetzt hat sie es eigentlich schon geschafft. Jetzt ist sie raus aus der Stadt.203 Na semantikom nivou je Suzanin prelazak granice implicitno diferenciran opozicijom poznato-strano. Beei kroz Frankfurt, ije ulice i lokacije poznaje u svojoj orijentaciji i po imenu, ona prelazi u nepoznati Majnc u kome e lutati i biti u nemogunosti da se snae. Semantiki nivo se, s druge strane, odlikuje i Suzaninim subjektivnim uverenjem da je Frankfurt prostor njenog guenja, dok je ciljni Majnc prostor na kome e konano moi da die: Und dann wird sie aufatmen, das schwrt sie sich. Wenn sie auf dem Schiff ist, wird sie aufatmen.204 Topografska suprotstavljenost prostora u ovom sluaju nije uoljiva, jer se Frankfurt i Majnc na ovom nivou, ak naknadno i iz Suzanine subjektivne perspektive, po malo emu razlikuju. Lotmanovo razlikovanje narativnih tekstova po uspenosti prelaska granice, kvalifikuje roman Grethen kao restitutivni, jer njen prvobitni uspeh, dakle, beg u Majnc, na kraju biva poniten povratkom u Frankfurt.

3. 2. 2

Majnc kao prostor radnje

Majnc se kao prostor radnje iskljuivo spominje i vezuje za Suzanin kratki

boravak u ovom gradu nakon njenog bega iz Frankfurta. On se razvija od subjektivnog prostora spasenja do preteeg i neprijateljskog prostora. Prelaskom preko granice (izlazak iz Frankfurta) i doplovljavanjem Majnom, koja je u ovom sluaju staza koja povezuje prostor Frankfurta i Majnca, Suzana ulazi u nepoznati prostor. Prilaz ovom gradu u njoj budi prvenstveno strah od otkrivanja, tako da je njeno ubeenje u slobodu od samog poetka uzdrmano: In groer Angst hatte die Susann daher in Mainz das Schiff verlassen, hatte sich klein gemacht hinter anderen und war vom Hafen fortgehetzt.205 Od poetne elje da pronae spas u Majncu, ovaj prostor za Suzanu polako dobija pretei karakter: bez ikakvog ekonomskog kapitala, ona je prinuena da proda svoje minue, za koje dobija veoma malo novca. Guva u gradu polako jenjava, tako da je vee za nju signal upozorenja da mora da potrai sklonite.

203 204

Berger, 269-270. Ibid, 270. 205 Ibid, 276.

75

U potrazi za utoitem ona iz otvorenog prostora prelazi u zatvoreni gostionicu Kod jeleneta, u kojoj se nada da e pored prenoita moi da pronae i posao. Na taj nain ona planira da prostor Majnca uini prostorom boravka, ignoriui svoj strah od nepoznatog i njoj nenaklonjenog. Meutim, u trenutku kada pomisli da je sigurna, zatvoreni prostor i samoa u njemu za Suzanu znae preispitivanje odluka i postupaka, tako da Majnc gubi poetnu funkciju utoita:
Sie hatte eine schlimme Nacht und fragt sich, ob sie wohl j e wieder Ruhe finden wird. [...] Wie hatte sie nur glauben knnen, sie knnte einfach weglaufen aus ihrem Leben. [...] Jetzt sitzt sie hier in Mainz und denkt an nichts anderes. [...] Alles besser, als hier so schrecklich allein zu sein mit sich und den Gedanken und dem schweren, schweren Herzen und mit dieser unendlichen Mdigkeit.206

Umor, gria savest, nedostatak novca i strah od samoe i nepoznatog faktori su koji utiu na Suzanine misli i postupke, a samim i razlozi njenog povratka u Frankfurt. Prostor Majnca, koji je u romanu prikazan iskljuivo kao subjektivni prostor, ne poseduje dovoljno kvaliteta, koji bi Suzanu zadrali: Lieber dem Schrecklichen direkt ins Auge sehen und Gewissheit haben, als sich schwach, wie sie war, in Angst und Ungewissheit in Mainz als halbe Bettlerin durchschlagen und stndig mit dem Hschern rechnen.207 Dakle, suprotstavljenost Frankfurta i Majnca temelji se i na opoziciji sigurnosti i nesigurnosti, oekivanog i neoekivanog. Meutim, Suzanina oekivanja ne korespondiraju sa okolnostima koje e je doekati pri povratku, tako da Frankfurt za nju dobija vrednost tabu prostora, a vraanjem na njega ona snosi posledice zbog ponovnog prelaska granice.

3. 2. 3

trasburg kao prostor radnje/ prostor seanja

trasburg i njegova okolina (regija) kao prostor radnje vezuju se za lik Volfganga

Getea, njegove studije i ljubavnu avanturu u Zezenhajmu. Samom opisu prostora je u

206 207

Berger, 296-297. Ibid, 306.

76

delu posveeno veoma malo panje, ali se, poput Suzaninog verovanja u nenaklonjenost Majnca, i kod Volfganga uoava potreba da se povue iz trasburga. Do uvoenja ove figure dolazi u zatvorenom prostoru, na isti dan kada u Frankfurtu poinje proces protiv Suzane Brant: 3. avgusta 1771. Na poetku narator trasburg karakterie kao univerzitetski grad, spoj nemakog i francuskog, ali i mesto lenarenja mladih studenata. Ovaj opis korespondira sa atmosferom zatvorenog prostora u kome Volfgang sa svojim korepetitorom priprema ispit, jer njegove misli lete ka povratku kui, tako da se skoro i ne moe govoriti o njegovoj vrednoi: Danach wre er lizenzierter Jurist und knnte nach Hause fahren, ins liebe, alte Frankfurt.208 Volfgangovim povratkom u Frankfurt se u njegovom seanju prvenstveno tematizuje Zezenhajm, mesto u blizini trasburga, u kome ivi Geteova nekadanja ljubav Friderike Brion sa porodicom. Oseaj grie savesti koji mori Volfganga, kao i Friderikino pismo koje ga podsea na nekorektni zavretak njihovog odnosa, ovu figuru u vie navrata u mislima vraaju na prostor nekadanje ljubavi. Seanje i poetak preispitivanja svojih postupaka Volfgang zapoinje na samom putovanju ka Frankfurtu: Den obligaten Abschiedsbesuch in Sesenheim bei Friederike hatte er allerdings noch hinter sich bringen mssen, leider, da ihn im Sesenheimer Pfarrhaus statt heimlicher, heier Ksse bei der Rosenlaube [...] viele uerst unangenehme Momente erwarteten.209 Volfgangov dolazak u Frankfurt se, za razliku od Suzaninog bega, ne moe tumaiti kao prelaenje granice, jer on predstavlja konsekventan sled okolnosti, ali i zato to se prostor trasburga i prostor Frankfurta ne mogu (ak ni iz perspektive ove figure) posmatrati kao opozicije. Odnos Friderike i Volfganga, opisan prvenstveno indirektnim govorom u formi Friderikinog pisma, ukazuje na prostorne odlike njihovog odnosa: zatvorenost prostora njihovog susreta (soba njenih roditelja), Volfgangova obeanja o zajednikom ivotu u kui njegovih roditelja u Frankfurtu mogu se tumaiti kao nedostatak njegove volje da njihov ljubavni odnos podeli sa svetom, jer se kljuni momenti ove veze odigravaju u zatvorenom prostoru, kao to su i planovi za njen dalji razvoj bili vezani za njega.

208 209

Berger, 88. Ibid, 332.

77

Frideriku je oaj zbog Volfgangovog naputanja naterao da se ,izgubi u otvorenom prostoru (Stunden sei sie im Regen umhergeirrt210), tako da su posledice toga njena ponovna vezanost za zatvoreni prostor (bolovanje u krevetu). Na taj nain je ona zbog pokuaja izlaska iz patrijarhalnih stega doma kanjena boleu, tako da se ovaj bunt, koji se ne moe nazvati prelaskom granice, jer nijedan prostor za Frideriku ne predstavlja tabu regiju ili regiju opasnosti, posmatra samo kao momentalna potreba za promenom, prouzrokovana emotivnom rastrojenou. Majncu i trasburgu se kao prostorima radnje posveuje veoma malo mesta u Grethen, tako da je primarna pozicija Frankfurta i relevantnost ovog prostora naglaena od samog poetka. Na taj nain se radnja lokalizuje, ali i ini intimnijom, jer se akcenat stavlja na karakterizaciju figura i njihove interpersonalne odnose u okviru zatvorenih zidova jednog prostora.

210

Berger, 380.

78

IV Prikazivanje vremena
4. 1 Teorijski osvrt
Vreme tj. proticanje vremena je neizostavni, moda i najznaajniji element narativnih tekstova, i smatra se da se oni odlikuju dvostrukim vremenom: vremenom pripovedanja i vremenom prie. Osnovno razlikovanje izmeu prie i diskursa uslovilo je podelu na ova vremena. U nemakoj naratologiji se tradicionalno govori o vremenu pripovedanja (nem. Erzhlzeit) tj. vremenu pripovedaa (nem. Erzhlerzeit), koje podrazumeva trajanje ina naracije, i vremenu prie o kojoj se pripoveda (nem. erzhlte Zeit). U engleskoj terminologiji je prisutna opozicija vremena diskursa i vremena prie (engl. discourse time vs. story time), koja e se upotrebljavati u daljem tekstu i pri analizi. Vreme diskursa je vreme koje je potrebno da se odreena pria ispripoveda i ono odgovara vremenu koje je potrebno itaocu da proita tu priu, dok vreme prie podrazumeva vremenski period koji je u diegezi narativno obuhvaen.211

4. 1. 1 enetova naratoloka analiza vremena

Osnovni pojmovi koje enet razlikuje pri analizi temporalnih aspekata naratolokog teksta su redosled, trajanje i frekventnost.

4. 1. 1. 1

Redosled

Istraivanje temporalnog redosleda u proznom delu za eneta znai uporeivanje redosleda dogaaja ili vremenskih segmenata u narativnom diskursu sa njihovim redosledom u prii, ukoliko se mogu eksplicitno proitati ili indirektno zakljuiti. U sluaju da se ova dva nivoa ne podudaraju tj. da in naracije prethodi vremenu u prii ili obrnuto, enet govori o narativnoj anahroniji, dakle, o razliitim formama disonance
211

Up. Bode, 97-98.

79

izmeu redosleda u prii i redosleda pripovedanja, koje on oznaava kao tradicionalno sredstvo knjievne naracije. Osnovne karakteristike anahronije su njen doseg pod kojim se podrazumeva vremenska distanca do koje see anahronija, kao i njen obim koji ukazuje na duinu trajanja dogaaja koji obuhvata anahronija. Dve osnovne vrste anahronije su analepsa i prolepsa. Pod analepsom se podrazumeva spominjanje dogaaja koji su prethodili trenutku koji je pria ve dosegla. enet razlikuje tri vrste analepsi: 1. Eksterna analepsa: celim svojim obimom ostaje van vremenskog okvira Interna analepsa: njeno vremensko polje i vremensko polje glavne prie se Meovita analepsa: njen poetak see pre, a zavretak posle poetka glavne kojim je obuhvaena glavna pria. 2.

poklapaju. 3. prie, dakle, dolazi do njihovog deliminog preklapanja. Pored ove osnovne podele, enet uvodi jo dve kategorije: deliminu/ parcijalnu i potpunu/ kompletnu analepsu. Parcijalna analepsa je tip retrospektive koji se zavrava kao elipsa, koja, dakle, nije uspela da dostigne glavnu priu. Kompletna analepsa, s druge strane, uspeva da zadri kontinuitet, dakle, ne dolazi do prekida izmeu dva segmenta prie. Pored toga, enet navodi i kategoriju kompletivne analepse (nem. kompletive Analepse/ Rckblende), iji je osnovni cilj da naknadno popuni rupe koje su u glavnoj prii bile namerno nespomenute. Pritom nijedan vremenski segment prie nije preskoen (elipsa), ve su samo neke injenice ostavljene sa strane (paralipsa) da bi se kasnije razjasnile. Pod anticipacijom ili vremenskom prolepsom, koja se mnogo ree sree u proznim tekstovima, enet podrazumeva pripovedanje narativnog dogaaja unapred, dakle, pre nego to e se on desiti u glavnoj prii. Za upotrebu prolepse pre svega je pogodno pripovedanje u prvom licu, jer pripovedajui retrospektivno narator moe da kroz upotrebu prolepsi nagovesti razvoj kasnijih dogaaja. enet razlikuje analogno sa vrstama analepse internu i eksternu prolepsu, kao i kategoriju kompletivne prolepse. Repetitivne prolepse (nem. repetitive Prolepse/ Vorgriff) imaju ulogu da izazovu odreena oekivanja kod itaoca sa formulama poput videemo ili kasnije emo imati 80

jo prilike da vidimo, kojima se ukazuje na to da dogaaji u glavnoj prii imaju uticaja ili posledice na budue dogaaje. enet naglaava da se, traei primere prolepsi, dolazi do zakljuka da su sve one sutinski parcijalnog tipa, dakle, da se vrlo jasno zavravaju. Pojam dvostruke anahronije je kompleksni pojam koji podrazumeva proleptike analepse i analeptike prolepse, dakle, ono to za itaoca moe biti ukazivanje na protekle dogaaje (analepsa), za glavnu priu moe biti prolepsa (ako je narator u glavnoj prii ve u vidu prolepse najavio neki dogaaj, ali italac tek sada nailazi na njega) i obrnuto. Anahronijske grupacije koje su prostorno ili tematski srodne, enet oznaava pojmom vremenskih silepsi. Poseban vid poigravanja vremenom je i ahronija, koja predstavlja izostavljanje hronoloke relacije izmeu razliitih dogaaja o kojima se pripoveda.212

4. 1. 1. 2

Trajanje

U poglavlju posveenom trajanju enet uvodi pojmove koji ukazuju na raznolikost odnosa izmeu trajanja prie i trajanja njenog pripovedanja. Terminom izohronije on objanjava relaciju trajanja prie i trajanja pripovedanja koja ostaje konstantna kroz celo delo. Na praktinim primerima se pokazalo da je ovakav postupak nemogu, dakle, da uvek mora doi do odreenih promena u brzini tj. ritmu pripovedanja, to se oznaava pojmom anizohronije. enet razlikuje etiri osnovne forme narativnog tempa, kod kojih se dve smatraju ekstremima (elipsa i deskriptivna pauza), dok scena i rezime ukazuju na srednju brzinu. Objanjenja ovih formi mogu se pregledno prikazati na sledei nain: 1. Pauza: Vn. = n, Vp. = 0. Dakle: Vn. > Vp. 2. Scena: Vn. = Vp. 3. Rezime (engl. summary213): Vn. < Vp. 4. Elipsa: Vn. = 0, Vp. = n. Dakle: Vn. < Vp.214

212 213

Up. Genette, 17-52. enet koristi engleski termin, koji je zadran i u prevodu njegove knjige na nemaki. 214 Vp. = vreme prie (nem. Zeit der Geschichte); Vn. = vreme naracije (nem. Zeit der Erzhlung). enet naglaava da znaci > (beskonano vei) i < (beskonano manji) nisu matematiki korektni, ali ih uprkos tome koristi zbog slikovitosti i preglednosti.

81

Posmatranjem ovog prikaza uoava se nepostojanje forme sa varijabilnim tempom, koja bi bila opozitna rezimeu, dakle, opisana formulom Vn. > Vp. i koja bi bila neka vrsta usporene scene, jer enet smatra da bi taj postupak bio neizvodljiv u knjievnoj praksi. On za rezime naglaava da je karakteristian za raniju istoriju knjievnosti, u delima u kojima je vie dana, meseci i godina opisivano u nekoliko pasusa ili na nekoliko stranica, bez ulaenja u detalje. Pauza je takoe odlika tradicionalnog naina pripovedanja u kojem bi odreeni opisi naratora u potpunosti prekinuli tok prikazivanja prie. Pod elipsom se podrazumeva izostavljeno vreme prie i ona moe biti odreena ili neodreena u zavisnosti od toga da li je vremenski period koji je izostavljen odreen ili ne. Eksplicitne elipse navode izostavljeni vremenski period (npr. nekoliko godina kasnije), a mogu biti i oznaenog tipa, koje se pored navedenog izostavljenog vremena obogauju dodatnim informacijama (npr. nakon nekoliko srenih godina). Implicitne elipse su one na koje se u tekstu uopte ne ukazuje, tako da italac moe da ih uoi jedino kroz prazninu u hronologiji ili kroz prekide narativnog kontinuiteta. Hipotetika elipsa ne moe se lokalizovati, a ponekad ni spoznati, a na nju ukazuju naknadne analepse. Scena odlikuje savremene tekstove kod kojih dolazi do izjednaenja u vremenu naracije i vremenu prie, to predstavlja vid izohronije. Scena je karakteristina za dramske tj. dijaloke delove epskog teksta, ali i za momente u kojima je radnja potisnuta u pozadinu, a u prvi plan se stavlja psiholoka i drutvena karakterizacija (tzv. tipine ili uzorne scene).215

4. 1. 1. 3

Frekventnost

Pod narativnom frekventnou enet podrazumeva odnos uestalosti ponavljanja dogaaja na nivou pripovedanja i na nivou diegeze (prie) i razlikuje etiri osnovna tipa ovih odnosa: 1. Jednom se pripoveda o onome to se jednom desilo: 1 N./ 1 P. Takvo pripovedanje on oznaava kao singularno. 2. N puta se pripoveda o onome to se n puta desilo: n N./ n P. Ovo je posebna vrsta singularnog pripovedanja koje se moe oznaiti kao multi-singularno ili kao anaforiko.
215

Up. Genette, 53-71.

82

3. N puta se pripoveda o onome to se jednom desilo: n N./ 1 P. enet ovo naziva repetitivnim pripovedanjem. 4. Jednom (tj. jedan jedini put) se pripoveda o onome to se n puta desilo: 1 N./ n P. Ovo se oznaava kao iterativno pripovedanje. Iteracija moe biti generalizujua ili eksterna, kao i interna ili rezimirajua. Prva vrsta je karakteristina za javljanje iterativnih pasusa u okviru singularnih scena. Kod druge vrste se tematizuje unutranje trajanje scene, dakle, dolazi do nabrajanja odreenog broja klasa dogaaja, od kojih svaka rezimira u sebi vie dogaaja. enet upotrebljava termin pseudo-iterativa za oznaavanje scena koje su predstavljene kao iterativne, ali italac zbog velikog broja detalja nema utisak da su se one bez ikakvih varijacija ponavljale. Svako iterativno pripovedanje saima dogaaje, koji se iznova deavaju u toku iterativnog niza (npr. subote leta 1890. godine) i koji su sainjeni od izvesnog broja singularnih celina. Ovaj niz je definisan dijahronom granicom (od kraja juna do kraja septembra 1890.), to se oznaava kao determinacija, i ritmikim ponavljanjem konstitutivnih celina (svaki sedmi dan), karakteristika koja se naziva specifikacijom. Determinacija moe biti odreena (npr. prolog prolea) i neodreena (npr. jedne godine). Specifikacija takoe moe biti odreena (npr. na svaka dva sata) ili neodreena (ponekad, odreenih dana). Pored ove dve karakteristike, enet ukazuje i na dijahroni obim svake celine koju naziva ekstenzijom. Ona moe biti trenutnog ili punktualnog tipa, dakle, kratkog trajanja, kao u primeru svako jutro u sedam sati zvoni budilnik, ime se sedam sati suava na trenutak kada zvoni budilnik ili moe da obuhvati vei obim vremena. 216

216

Up. Genette, 73-102.

83

4. 1. 2

Upotreba glagolskog vremena u naraciji

Najvei doprinos izuavanju upotrebe glagolskog vremena u knjievnosti na

nemakom govornom podruju predstavlja knjiga Logika knjievnosti Kete Hamburger. Ona razlikuje epsko i ne-epsko pripovedanje, koje jo oznaava kao istorijsko. Po njoj se analizom epskih dela ostvaruje direktan pristup logikom sistemu knjievnosti, pri emu se pojam epske ili fikcionalne naracije ograniava iskljuivo na pripovedanje u treem licu.217 Glagol je taj koji po Hamburger odluuje o nainu postojanja likova i objekata. On ukazuje na njihovo mesto u vremenu i u stvarnosti, na njihovo postojanje i nepostojanje. Opta odlika epskih tekstova je pripovedanje prie koja je u prolosti, ili se bar ini da je zavrena. Preterit u svojoj primarnoj funkciji ukazuje na dogaaje iz prolosti, ali u epskim tekstovima dolazi do promene u znaenju, jer ovo glagolsko vreme gubi svoju gramatiku funkciju. Hamburger novu upotrebu preterita ilustruje kroz primer: Morgen war Weihnachten.218 Gramatiki nekorektna upotreba ovog glagolskog vremena u epskom tekstu je neprimetna, tavie pravilna i ovakva funkcija preterita se oznaava kao epski preterit (nem. episches Prteritum). Ovaj fenomen Hamburger objanjava prirodom epske fikcije: ona (1) ne poseduje realni ja-origo (nem. reale IchOrigo) i (2) mora posedovati fiktivne ja-orige (nem. fiktive Ich-Origines), dakle, sisteme odnosa, koji sa realnim osobama, autorom ili itaocem spoznajno-teoretski, a samim tim i temporalno nemaju veze.219 Analizirajui primere iz epskih dela, Hamburger ukazuje na to da tek na odreenim mestima u tekstu, na kojima se po prvi put pojavljuje epski preterit (i nakon toga se nastavlja pripovedanje u tom glagolskom vremenu) dolazi do ulaska itaoca u prostor fikcije.220 Njena tvrdnja da se do trenutka prelaska na pripovedanje u preteritu u tekstu radilo o stvarnoj izjavi221, dovodi u pitanje problematiku fikcionalnosti knjievnih tekstova, po kojoj se kriterijum upotrebe glagolskog vremena ne moe posmatrati kao jedini i presudan. Iako pitanje fikcionalnosti

217 218

Up. Kte Hamburger: Die Logik der Dichtung. Stuttgart: Ernst Klett Verlag, 1957, 21-22. Sutradan je bio Boi. 219 Up. Hamburger, 27-34. 220 Up. ibid, 37. 221 Up. ibid.

84

predstavlja i dalje nereen problem,222 doprinos Kete Hamburger je svakako velik i nezanemarljiv na tom polju. Za istorijski prezent (nem. historisches Prsens) Hamburger tvrdi da slui kao osnovna potpora za teorije o pripovedanju koja ostavlja utisak sadanjosti, meutim, ona smatra da je karakterizovanje ove forme dovelo do mnogobrojnih nejasnoa. Njeno objanjenje se zasniva na tvrdnji da istorijski prezent nema funkciju da pripovedanje uini temporalnim, ve fikcionalno sadanjim, da likove mnogo vie od preterita uini intenzivnijim, iako je u svakom fikcionalnom tekstu mogua njegova transformacija u epski preterit, a da se pritom ne promeni doivljaj fikcionalnosti.223 Hamburger propagira upotrebu epskog preterita, jer smatra da je on adekvatniji i estetski pogodniji od istorijskog prezenta, pre svega zbog njegovog kvaliteta da itaocu skrene panju da je ono to ita fikcija, dakle, samim tim unitava iluziju, privid koji stvara fikcionalno pripovedanje.224 Vano je razlikovati upotrebu glagolskih vremena na dva nivoa: na nivou diskursa, na kome se najee koristi prezent, i na nivou prie, na kome se najee susree preterit. Marsden ukazuje na to da prezent kao glagolsko vreme pripovedanja, iako se mnogo ree upotrebljava, ima mnogo vie funkcija od preterita: 1. epski prezent: osnovno vreme prie, koja prikazuje dogaaje koji se deavaju do sadanjeg trenutka radnje; 2. istorijski prezent; 3. generiki prezent: upotrebljava se za uoptene izjava tj. svima poznate istine; 4. tabularni prezent: opisuje statinu sliku ili trajno stanje; 5. sinoptiki prezent: koristi se pri reprodukciji tj. prepriavanju dela ili u nazivima poglavlja. Za poslednje tri funkcije se postavlja pitanje da li se uopte radi o narativnim funkcijama. Meutim, u modernim narativnim tekstovima se prezent esto koristi u svrhu razaranja

222

Up. Heinz Ludwig Arnold/ Heinrich Detering (Hg.): Grundzge der Literaturwissenschaft. Mnchen: dtv, 82008, 27. 223 Up. Hamburger, 52-55. 224 Up. ibid, 61.

85

iluzije i otuenja od tradicionalnog pripovedanja, tako da su mogue i ove upotrebe/ funkcije unutar knjievnog teksta.225 Petersen ukazuje na sve eu upotrebu meovitih formi u nemakom savremenom romanu: nekadanje pripovedanje u epskom preteritu i moderni proboj naracije u prezentu rezultirali su samovoljnim kombinacijama ova dva glagolska vremena. Ovo variranje nije rezultat autorove nekompetentnosti da konsekventno sprovodi pripovedanje u istom glagolskom vremenu, ve predstavlja estetski proces preobraaja, koji umesto zatvorenog, strogo funkcionalnog umetnikog dela uzdie ideal otvorenog proizvoda zasnovanog na principu asocijacija.226

4. 2

Analiza vremena u romanu Grethen

Ovo poglavlje posveeno je prouavanju temporalnih odnosa (redosled, trajanje,

frekventnost) na reprezentativnim primerima iz romana Rut Berger, kao i analizi funkcije glagolskih vremena koje karakteriu naraciju u ovom delu. Pri analizi odnosa vremena prie i vremena diskursa prevashodno e se koristiti enetova terminologija, koja se u ovoj sferi naratoloke analize moe okarakterisati kao modernija i prilagodljivija inovacijama u naraciji u odnosu na tradicionalnu. U poglavlju posveenom upotrebi glagolskih vremena e se, pored analize ovih fenomena, ukazati i na znaaj utvrivanja njihove funkcije za izuavanje same naracije i narativnih tehnika.

4. 2. 1 Analiza temporalnih odnosa

4. 2. 1. 1 Analiza vremenskog redosleda Pre prouavanja fenomena redosleda, za koje roman Grethen prua mnotvo interesantnih i izazovnih primera, mora se ukratko spomenuti sama struktura ovog dela. Roman je podeljen u etiri vee celine, koje su oznaene podnaslovima na latinskom i

225

Up. Peter H. Marsden: Zur Analyse der Zeit. In: Peter Wenzel (Hg.): Einfhrung in die Erzhltextanalyse : Kategorien, Modelle, Probleme. Trier: WVT, 2004, 107. 226 Up. Jrgen H. Petersen: Erzhlsysteme : Eine Poetik epischer Texte. Stuttgart: Metzler, 1993, 24-26.

86

njihovim prevodom na nemaki jezik: Lapsa est Gestrauchelt, Impraegnata Schwanger, Inculpata - Beschuldigt i Condemnata - Verurteilt, nakon kojih sledi epilog (Nachrede). Ova struktura korespondira sa hronolokim tokom glavne radnje: od Suzaninog ,posrnua, preko trudnoe, edomorstva i optube za njega, i na kraju pogubljenja. Meutim, uprkos ovoj jasnoj, naizgled hronolokoj strukturi, roman Grethen odlikuju brojne nepravilnosti i krenja vremenskog sleda. Narativna anahronija karakteristina je prvenstveno za prve dve celine romana Rut Berger. Uzrono-posledino povezivanje radnje u prva dva dela Grethen prouzrokovano je naratorovim poigravanjem dvostrukom anahronijom, tanije

vremenskim silepsama. Ovaj vid konstruisanja vremena i radnje je krajnje eksplicitan: svaka celina je podeljena u poglavlja, iji su ,podnaslovi precizne vremenske odrednice. Tako je poetak radnje naslovljen Petak, 2. avgust 1771. (Freitag, 2. August 1771), dok je naredno poglavlje vremenski odreeno sa Poetkom avgusta 1770. (Anfang August 1770). Vremenska silepsa je oigledna zbog tematskog povezivanja dogaaja iz prvog i drugog poglavlja ija radnja se, iako ih deli godinu dana, koncentrie na lik Suzane Brant, to je i naglaeno na poetku drugog poglavlja: Etwa ein Jahr zuvor sa die besagte [istakla M. P.] Susanna Brand [...].227 Do kraja drugog dela romana je krajnje neuoljivo koji vid dvostruke anahronije je prisutan: analeptika prolepsa ili proleptika analepsa. S obzirom na to da se poetak tree celine nastavlja na poetak pripovedanja (Samstag, 3. August 1771, acht Uhr morgens), moe se zakljuiti da su odstupanja od hronologije u prva dva dela ipak bila prolepse, jer su nam pruala uvid u posledice koje e snositi Suzana Brant za postupke opisane u prvoj polovini romana. Imajui u vidu celokupnu strukturu dela, ovde je ipak uoljivo prisustvo analeptike prolepse. Ova vremenska igra se zavrava krajem drugog dela romana, jer se u treem delu uoava hronoloko strukturisanje radnje. Meutim, to ni u kom sluaju ne podrazumeva da se druga polovina romana bez presedana pridrava hronolokog sleda. Proces protiv Suzane Brant i sasluanja kojima se ona i drugi svedoci podvrgavaju proeta su brojnim analepsama, koje su prevashodno internog karaktera, jer podrazumevaju priseanja na vreme obuhvaeno trajanjem glavne radnje. Ove analepse su uglavnom parcijalne, jer
227

Berger, 18.

87

njihovim uvoenjem u veini sluajeva ne dolazi do stapanja sa glavnom priom, ve su one zavrene pre momenta koji je radnja dostigla. Kada su u pitanju analepse to kom sasluanja Suzane Brant, one, zbog izostavljanja opisa edomorstva u hronolokom izvoenju radnje, imaju kompletivnu funkciju, ,popunjavaju rupe koje su namerno bile stvorene u glavnoj prii. U ovom sluaju su u pitanju paralipse, dakle, naratorova potreba da odreene injenice izostavi, samo zato da bi ih kasnije razjasnio. Ovaj postupak u Grethen nije samo stilskog, ve i intencionalnog karaktera, jer analepse nikada ne mogu biti na istom nivou verodostojnosti kao izohrona prikazivanja radnje, to ukazuje na subjektivizovanje sleda dogaaja i okolnosti koje se prikazuju u delu. Na taj nain italac dobija informacije, ali nije do kraja siguran koji je njihov redosled i da li su zaista pouzdane. Primer sa etvrtog sasluanja potvruje nepouzdanost: berhaupt wei die Inquisitin einiges nicht mehr. Zum Beispiel wo sie die Nachgeburt hingeschafft hat. Sie habe sie in der Waschkche gelassen, behauptet sie, doch wo genau, das knne sie nicht sagen, denn sie sei damals ganz verheert und verstrt im Kopf gewesen.228 Suzanina psihika rastrojenost i nestabilnost uzrok su moguih odstupanja od verodostojnosti izraza, tako da je funkcija analepse u ovim sluajevima preispitivanje moguih dogaaja, a ne priseanje ili pripovedanje o njihovom objektivnom toku. Eksterne analepse, koje se zavravaju pre poetka glavne radnje, su malobrojne, a imaju funkciju da prikau predistoriju interpersonalnih odnosa, kao i eventualne razloge za postupke likova. Primer za to su priseanja na Suzanino radno iskustvo pre dolaska u gostionicu Kod jednoroga229, kao i Suzanina razmiljanja o predbranim seksualnim aktivnostima njenih sestara: Auch ihre Schwester Dorette Hechtelin war mit dem Hechtel gute zehn Jahre fest gegangen, und erst mit dem Meisterbrief hatten sie geheiratet. Von der Ursel ganz zu schweigen, deren erstes Kind sich auffllig bald nach der Heirat mit dem Tambour Knig eingestellt hatte.230 Meovite analepse, odnosno delimina poklapanja glavne radnje sa analepsom, nisu prisutne u romanu. Kao to je ve naglaeno, odreena poglavlja u okviru prva dva dela romana se mogu oznaiti kao analeptike prolepse, tako da je veoma interesantan naratorov postupak integrisanja dodatnih analepsi u ove delove teksta. Analepsa u analeptikoj
228 229

Berger, 364. Up. ibid, 25-28. 230 Ibid, 30.

88

prolepsi uoljiva je u Ursulinom izraavanju sumnje u mogue edomorstvo pri prijavi svoje sestre zameniku gradonaelnika: Heute morge habe sie bei der Brotherrin von der Susann eine Blutlache im Holzstall gefunden, und die Susann habe sich daraufhin aus dem Staub gemacht, und der dicke Bauch von der Susann, der sei diesen Sommer das Stadtgesprch gewesen [...].231 Ova analepsa je internog karaktera, jer obuhvata dogaaje o kojima e tek naknadno biti pripovedano u glavnoj radnji. Nakon prve dve celine, pojava prolepse je mnogo skromnija u ostatku romana i uglavnom je ili veoma nesigurna ili slui za demonstraciju naratorovog ,sveznanja. Prolepse integrisane u glavnu radnju su po obimu male, ali veoma esto potvrene kao opravdane i ispunjene prvenstveno u epilogu. Volfgangovi spisateljski planovi su primer za to: Und zwar etwas Revolutionres, Unerhrtes.232 Ostvarenje ovih elja potvruje se i u epilogu, u kojem se njegova ideja o drami o Faustu, iako mnogo burnih godina kasnije, na kraju i realizuje. Iako se konkretizuje u epilogu, ovaj vid prolepse se oznaava kao eksterni, jer prevazilazi zavretak glavne radnje, te samim tim nije kompletivnog karaktera. Za razliku od ove, prolepse vezane za planove Suzane Brant se delimino obistinjuju, jer razvoj dogaaja u toku glavne radnje osujeuje njena sanjarenja:
Ein feiner, fremder Kaufmann steigt im Gasthaus Zum Einhorn ab (zufllig ist er reformierter Religion). Er verliebt sich in die Susann und sie sich in ihn. Er kommt von da an regelmig nach Frankfurt ins Einhorn. Und eines Tages fragt er die Susann, ob sie ihn heiraten will. Die Susann zieht mit ihm in eine groe, ferne Stadt, Hamburg zum Beispiel oder Petersburg oder Mailand.233

Suzanin odnos sa Janom, strancem koji je doao u gostionicu, da bi kasnije otputovao u Petrovgrad, jeste samo delimino ispunjenje njenih matarija, jer se zaljubljenost, venanje i srean ivot nikada ne realizuju. Meutim, ovom ,lanom, internom prolepsom mogu se objasniti Suzanini naivni postupci u odnosu sa njenim zavodnikom.

231 232

Berger, 15. Ibid, 340. 233 Ibid, 31.

89

4. 2. 1. 2 Analiza narativnog tempa Izohronija je veoma retko uoljiva u romanu Grethen, osim kada su (u retkim sluajevima) prisutne due sekvence direktnog govora, tako da zadatak pronalaenja etiri vrste anizohronije u ovom delu obuhvata sve njegove celine i nudi veliki broj primera. U ovom poglavlju bie istaknuta samo reprezentativna mesta iz romana, u kojima su jasno uoeni vidovi anizohronije, iako se mora naglasiti da pri itanju delo odaje utisak skoro naturalistikog pokuaja da se proticanje vremena prikae najverodostojnije, uzimanjem u obzir svakog trenutka radnje. Pauza (Vn. > Vp.), odlika tradicionalnog pripovedanja, pod kojom se podrazumeva prekid prie naratorovim opisima, prisutna je na vie mesta u Grethen, prvenstveno u vidu naratorovih digresija o istoriji i ivotu u Frankfurtu, kao i o njegovom izgledu.
Er sah verdchtig wie ein Sugling aus; Peter Brentano sah es jetzt ganz gut im Licht der Straenlaternen. Die Laternen waren brigens neu und stammten aus dem Siebenjhrigen Krieg. Von dem hatte sich die Stadt gerade erst erholt. [...] Daher eben war am zweiten August 1771 gegen halb zwlf die Fahrgasse als Hauptverkehrsader recht gut ausgeleuchtete. Und der Herr Brentano erkannte alsbald auch [...].234

U navedenom primeru prisutan je prekid radnje koji se protee na dve stranice romana, a odnosi se prvenstveno na geografski poloaj Frankfurta, ali i na posledice Sedmogodinjeg rata. Funkcija pauza u romanu Rut Berger nije samo prekidanje radnje u vidu opisa, ve i doprinos njenom razumevanju, jer se ovi diskursi uvode da bi se objasnila istorijska i socioloka pozadina, kao i da bi se itaocu pribliili eventualni razlozi postupaka likova, koji su ukorenjeni u istorijsko-sociolokim uslovima. Scena (Vn. = Vp.), vid izohronije koji podrazumeva izjednaavanje vremena prie i vremena pripovedanja, u Grethen je prisutna u skromnom obimu, prvenstveno u dijalokim sekvencama. Kao to je naglaeno pri analizi glasa i narativnih tehnika u 2. poglavlju, narator nerado daje re likovima, jer ima potrebu da njegov glas bude najzastupljeniji u romanu, te se samim tim neposredni govor u delu veoma tedljivo
234

Berger, 34-35.

90

primenjuje. Ovo saznanje donekle iznenauje, jer je scena kao vrsta narativnog tempa karakteristika modernih narativnih dela, te se u ovom pogledu roman Rut Berger moe oznaiti kao tradicionalan, ali i konzervativan po pitanju poigravanja sa temporalnim odstupanjima. Tipine/ egzemplarne scene, u kojima je radnja potisnuta u pozadinu, a u prvi plan se stavlja psiholoka i drutvena karakterizacija, nisu esto prisutne u Grethen, ali se mogu zapaziti u manjem obimu.
,Wie dumm von ihr, schimpft Cornelie, die nicht mitlacht. ,So ist halt der Pbel, kommentiert Leonore, ,diese Leute knnen nicht so weit denken, wie sie spucken knnen. ,Warum verklagt sie denn nicht ihren Liebhaber auf Heirat, wie vor Jahren ihr wisst schon wer? Leonore lacht auf. ,Sie hat wahrscheinlich schon vergessen, wers war, der ihr das Kind gemacht hat. Der Pbel hat ein kurzes Gedchtnis. ,Eher ist sie zu bld, um zu wissen, dass sie klagen knnte, findet Philippine. ,Alles Unsinn, erklrt Caroline von Stockum. ,Sie arbeitet doch in dieser Judenherberge. Maman und ich haben den Verdacht, dass der Vater ein Jude ist! 235

U ovom primeru prikazan je razgovor izmeu erki bogatih frankfurtskih porodica o Suzani Brant i njenoj trudnoi. Ogovaranje i elja za senzacijom koji odlikuju njihov direktni govor, ne doprinose sutinski samoj radnji, jer su u pitanju neistinite spekulacije, ali umnogome govore o karakteru likova, kao i o sociolokim osobenostima drutvenog sloja kome oni pripadaju. U pitanju je, dakle, egzemplarna scena, ija je svrha psihika i drutvena karakterizacija figura. Rezime (Vn. < Vp.), kratak pregled proteklih dogaaja, veoma je esto prisutan u romanu Rut Berger, ali ne i lako uoljiv. Razlog njegove neupadljivosti je ve spomenuti subjektivni oseaj itaoca da se radnja ovog romana, a samim tim i narativni tempo u njemu, prikazuju krajnje detaljno i sa obraanjem panje na svaki trenutak dogaanja. Meutim, rezime je veoma est u vetoj kombinaciji sa razliitim narativnim tehnikama, kao i sa varijacijama vremenskog redosleda. S druge strane, vremenski periodi koji se rezimiraju u romanu nikada nisu dui od nekoliko sati ili nekoliko dana, jer je radnja, koja traje oko godinu i po dana, predstavljena u vidu kljunih scena, tako da potreba za rezimiranjem velikih vremenskih celina nije prisutna: Jetzt muss es schnell gehen: Sie
235

Berger, 197.

91

fischt das inkriminierende Laken aus der Wsche, nimmt Seife und splt und schrubbt die verdchtigen Flecken berm Eimer [...]. Dann hlt sie einen trockenen Zipfel vom Laken in den Weinkrug [...]. Darber schttet sie das brige Wasser und walkt einmal durch. Den leeren Weinkrug versteckt sie hinter den Fssern.236 U navedenom primeru se u okviru jednog pasusa prikazuju radnje koje Suzana sprovodi da bi uklonila dokaze svojih seksualnih aktivnosti od prethodne noi. S obzirom na to da temeljno ienje i spremanje traje mnogo due, a da se ovde prikazuje u samo nekoliko reenica, rezime je svakako prisutan, a po tradicionalnoj terminologiji bi se mogao oznaiti kao sukcesivan,237 jer ga odlikuje reanje dogaaja jednog za drugim. Ova vrsta rezimea je u romanu Rut Berger i najzastupljenija. Elipsa (Vn. < Vp.), izostavljeno vreme prie, moe biti odreena ili neodreena, eksplicitna ili implicitna, kao i hipotetika, a prisutna je u romanu Rut Berger u svim svojim varijantama. Najee se javlja kao eksplicitna i odreena, to i ne udi, s obzirom da podnaslovi u romanu imaju vremenske odrednice, kao i da narator mnogo panje poklanja tanosti i preciznosti pri izlaganju prie. Primeri za ove vrste elipsi su: vier Monate spter,238 kao i Eine Woche spter,239 Zwei Tage spter,240 pri emu je u poslednja dva primera eksplicitna elipsa naglaena u podnaslovu. U podnaslovu Ein Tag Mitte Juni 1771241 uoljiva je elipsa, jer je dva poglavlja pre tog naglaeno vreme Anfang Juni 1771,242 meutim, iako je ona eksplicitnog karaktera, nije i blie odreena, jer se ne zna koliko je tano dana prolo izmeu dva dogaaja. Oznaene elipse nisu uestale u romanu, ali se mogu pronai primeri za njih: Der Tag ist verlaufen wie immer, Nachmittag ist es geworden [...].243 Narator uskrauje opis Suzaninog dana, jer je protekao ,kao i uvek, tako da je izostavljanje vremena obrazloeno ovom dodatnom informacijom. Neodreene i implicitne elipse mogu se najee zajedno pronai u manjim skokovima u vremenu, kao u primeru: Schnell

236 237

Berger, 67. Up. Jochen Vogt: Aspekte erzhlender Prosa : Eine Einfhrung in Erzhltechnik und Romantheorie . Stuttgart/ Paderborn: Wilhelm Fink, 102008, 104-105. 238 Berger, 109. 239 Ibid, 144. 240 Ibid, 197. 241 Ibid, 184. 242 Ibid, 155. 243 Ibid, 234.

92

zieht sie sich fertig an und ist bereit, als der Lakai sie holen kommt. [...] Der Wagen setzte sich vorm Allerheiligentor ab, wo schon zwischen Weinreben und Apfelbume die Freundinnen warteten [...].244 U navedenom delu iz teksta prikazuje se lik Kornelije Gete, tanije njen izlazak iz kue i susret sa drugaricama. Opis vonje koijom izmeu ove dve lokacije je izostavljen, tako da je njegovo trajanje neodreeno. Ova elipsa je implicitnog tipa, jer izmeu spominjanja dva dogaaja dolazi do prekida narativnog kontinuiteta, obrazlaganjem misli Kornelije i njenog oca u vezi sa njihovim odnosom i erkinom potrebom za udajom. Hipotetika elipsa je retka pojava u romanu, to se moe obrazloiti pripovedaevom potrebom da narativno zadovolji sve momente radnje, da ih detaljno opie i vremenski oznai. U romanu je ova vrsta elipse sadrana u naratorovom izostavljanju opisa Suzaninog skrivanja deteta, jer se ti postupci u tom trenutku radnje ne mogu niti predvideti, niti pretpostaviti, da bi se naknadno (krajnje vieznano), u vidu analepsi rasvetljavali. Iako je jasno da vreme prikazano u naknadnim sasluanjima odlikuje analepsa, opis radnje situirane u tali je za itaoca krajnje iznenaujui, tako da se ovde moe ukazati na fluidnu granicu izmeu implicitne i hipotetike elipse.

4. 2. 1. 3 Analiza narativne frekventnosti Narativna frekventnost, kao odnos uestalosti ponavljanja na nivou prie i na nivou diskursa, prisutna je u romanu Rut Berger u formi svih tipova koje enet razlikuje. U ovom poglavlju e se kroz primere ukazati na postojanje ovih tipova, kao to e se analizirati i razlozi primene odreene narativne frekventnosti, kao i efekti koji su njome postignuti. Singularno pripovedanje (1 N./ 1 P.) jedno je od najzastupljenijih u delu, jer se mnotvo dogaaja, koji predstavljaju prekretnice u ivotima brojnih likova, deava samo jednom, a zbog njihove upeatljivosti, ali i brze smene sa novim dogaajima, nije ih potrebno vie puta narativno utvrivati. Opredeljenje za ovaj vid pripovedanja moe se obrazloiti i uestalou u promenama prostora, kao i veoma estim kretanjem figura kroz njih, tako da ubrzano napredovanje radnje ne ostavlja prilike za njeno ponavljanje ili naratorovo rekapituliranje dogaaja. U sledeem primeru se prikazuju Suzanine pripreme
244

Berger, 185, 189.

93

za pogubljenje: Die Frau Weines legt die neuen, noch ganz steifen weien Kleider vor ihr aus im Schein teurer Kerzen: Rock, Jacke, Halstuch, Hubchen, Unterkleidung, sogar ein Paar feine weie Handschuhe. Handschuhe hat die Susann noch nie gehabt.245 Jasno je da se ovaj dogaaj deava samo jednom jer Suzana se samo jednom priprema za pogubljenje a dalji narativni tok ukazuje na to da se narator koncentrie na druge dogaaje, ne vraajui se vie na Suzanino oblaenje. Multi-singularno pripovedanje (n N./ n P.) nije esto prisutno u romanu, jer narator odreene svakodnevne, repetitivne okolnosti retko kad uzima u obzir, a jo ree ima potrebu da im se u vie navrata vraa. Kao jedan od malobrojnih primera za ovaj vid narativne frekventnosti mogu se navesti Suzanini poslovi u gostionici, koje narator u vie navrata, uz varijacije, spominje: ,Ich hab nur das Bett gemacht.,246 die Bettwsche in den Korb,247 Susann nachmittags mit einem Korb Wsche eilig die Stiege hinunterpoltert,248 beugt sich ber den Zuber mit kleiner Wsche249. Moe se pretpostaviti da se Suzanino spremanje vea sigurno deava vie puta nego to je spomenuto, ali italac nema dokaze o tome, tako da se zbog ponavljanja ove radnje, kao i uestalosti njenog naglaavanja od strane naratora, svakako moe govoriti o multisingularnom pripovedanju. Repetitivno pripovedanje (n N./ 1 P.) prisutno je u Suzaninim sasluanjima, u kojima ona vie puta objanjava tok i detalje edomorstva, kao i dogaaje koji su prethodili ovom inu i usledili nakon njega. U hronolokom toku radnje se na primer spominje Suzanin ulazak u veernicu (Genau bei der Waschkche berkommt es sie [...]. Mit letzter Kraft setzt sie drauen auf dem Hof die Wanne ab, torkelt in das dstere Huschen [...].250), da bi se tokom njenih sasluanja ovaj jednokratni dogaaj iznova ponavljao: Die Waschkche ist so weit hinterm Haus, und es kam so pltzlich mit den Wehen,251 wie ihr bei der Waschkchentr die Wehen so heftig gekommen sind252. Funkcija repetitivnog pripovedanja bi u ovim primerima bilo stvaranje celine o izgledu i
245 246

Berger, 424. Ibid, 72. 247 Ibid, 78. 248 Ibid, 103. 249 Ibid, 150. 250 Ibid, 243. 251 Ibid, 319. 252 Ibid, 361.

94

toku dogaaja, koji, meutim, ee ostaju na nivou nepovezanih delova, nego to sainjavaju konanu sliku. Iterativno pripovedanje (1 N./ n P.)253 prisutno je u romanu Grethen u svim varijantama: eksternoj, internoj i pseudo-iterativnoj. Eksterna iteracija, dakle, narativna ponavljanja singularnih dogaaja u kratkim segmentima teksta, preteno su karakteristika trenutaka velikog emotivnog naboja likova. Suzanino priseanje na dogaaje od prethodne noi odlikuje psihika uznemirenost, te je prisutna eksterna iteracija:
Die Susann kann am nchsten Morgen kaum aufstehen vor Scham. Jesus, was schmt sie sich. Wie konnte sie nur. [... ] Ach, sie schmt sich so. Wie konnte sie nur so viel trinken. Wie konnte sie berhaupt zustimmen, sich mit einem Gast auf sein Zimmer zu setzen und zu trinken. Und was danach kam, daran mag sie gar nicht denken. Dreimal, dreimal hat sie mit ihm ... Gott, was war denn nur in sie gefahren, sie muss von Sinnen gewesen sein. [...] Sie schmt sich so sehr.254

Suzanin oseaj sramote, a samim tim i varijacije u priseanju na prethodne dogaaje, iznova se naglaavaju i ponavljaju u kratkom segmentu teksta, to je prouzrokovano njenim preispitivanjem svog postupka, o kojem ona ne moe da prestane da razmilja. Ovaj primer ukazuje na upotrebu odreene determinacija (prolo vee), ali neodreene specifikacije. Pritom je ekstenzija dogaaja veoma mala, ali ne i trenutnog tipa. Interna iteracija je manje uoljiva u romanu Rut Berger, prvenstveno zbog uestalosti smenjivanja dogaaja, koja oteava zapaanje ove vrste frekventnosti: Die mittlere Lage lehrte also die Frankfurter frh, sich im Zweifelsfall nicht fr eine Seite, sondern fr ein kategorisches Sowohl-als-auch zu entscheiden. [...] Soldaten allerdings, die zeitlebens ihre Gemsegrten statt ihre Gewehre gepflegt hatten und desertierten, wann immer sie konnten.255 Navedeni primer je preuzet iz naratorovog diskursa o istorijatu Frankfurta, tanije o mentalitetu njegovih stanovnika, koji ukazuje na ponavljanje dogaaja, a da pritom narator samo na ovom mestu o njima pripoveda. Uoljivo je da su stanovnici doiveli vie neprijatnih iskustava kada su se opredeljivali za samo jednu stranu, kao i da su se vojnici iz Frankfurta kroz vekove radije prihvatali aova
253

U poglavlju 2. 2. 3. 2 pojam iteracije koristio se pri analizi ritma kondenzacije vremena, ali je iskljuivo bio ogranien na psiho-naraciju, dok kod eneta obuhvata i druge narativne tehnike. 254 Berger, 62. 255 Ibid, 35.

95

nego puke, tako da se iznova javljalo dezerterstvo, to, u sluaju francuske opsade, ima posledice na slobodu grada. Ironija naratora kao i prolepsa (Napoleonova opsada izlazi iz vremenskih okvira glavne radnje), doprinose slaboj uoljivosti interne iteracije. Navedeni primer ne poseduje blie podatke o determinaciji i specifikaciji dogaaja koji se ponavljaju, tako da se ove dve kategorije mogu oznaiti kao neodreene, dok je po pitanju ekstenzije oigledno obuhvaen dui vremenski period. Oteana uoljivost pseudo-iterativa ne prua brojne mogunost njegovog otkrivanja u tekstu. U sledeem primeru se uprkos prividu da je u pitanju dogaaj izazvan trenutnim nadraajem, prikazuje problematika koja se iznova ponavlja: Solche Momente liebt der Doktor Metz nicht, wiewohl er sich gerade hier immer wieder genialisch bewhrt. Insgeheim findet er, dass der Laie bei weitem die Mglichkeiten der Urindiagnose berschtzt wobei er natrlich der letzte wre, der dem Laien das mitteilen wrde.256 Naratorov izvetaj o unutranjem govoru doktora Meca, ukazuje na njegovu misaonu reakciju na molbu gostioniarke Bauer da testira Suzanin urin sa ciljem otkrivanja trudnoe ili njenog opovrgavanja. italac ima utisak da su razmiljanja lekara podstaknuta samo ovim zahtevom, meutim, na poetku se njegovom generalizacijom (solche Momente liebt der Doktor Metz nicht) istie da ovo nije prvi put da se susree sa takvim zahtevima, kao i da o njima ve ima izgraeno miljenje. Kategorije determinacije, specifikacije i ekstenzije se u ovom primeru ne mogu tanije odrediti, jer mogunost iteracije je samo nagovetena, ali ne i eksplicitno potvrena.

4. 2. 2 Analiza upotrebe glagolskih vremena u romanu Grethen

Ono to Petersen naziva ,meovitim formama, dakle, samovoljno smenjivanje glagolskih vremena u okviru jednog dela, karakteristika je i romana Grethen. U ovom poglavlju bie ukazano na funkcije prezenta i preterita, kao i na uticaj njihove kombinacije na recepciju dela. Epski preterit se moe oznaiti kao osnovna glagolska forma pripovedanja u romanu Rut Berger. S obzirom na anrovsku odrednicu (Historischer Roman), ne udi da se narator prvenstveno opredeljuje za ovu formu, ime se postie efekat distanciranja i
256

Berger, 165.

96

deziluzioniranja, kao i utisak da se ova pria deava u dalekoj prolosti. Epski preterit je odabran i za sam poetak naracije (Am Abend zwischen neun und zehn Uhr, es war noch recht warm, wurde dem Jngeren Brgermeister [...].257) kao i za zavretak radnje (Stolz war man hier auf ganz andere Leute.258). U navedenim primerima preterit svakako ne ispunjava svoju gramatiku funkciju, ve ono to Kete Hamburger oznaava kao funkciju fikcionalizacije, ali i deziluzioniranja. Meutim, iako radnja poinje navedenim primerom, sam roman je, nakon posvete, otvoren peritekstom koji zapoinje preteritom: Sie hie eigentlich nicht Gretchen.. U ovom primeru preterit je upotrebljen u svojoj gramatikoj funkciji, jer se taj deo teksta odnosi na istorijsku linost, Suzanu Margaretu Brant, a ne na Suzanin lik u romanu. Na taj nain autorka stvara ,pometnju, meajui fikcionalnost i istorijsku stvarnost, te se ove dve kategorije kroz recepciju romana jako teko razdvajaju. Agramatiku funkciju preterita svakako treba razlikovati od njegove gramatike, koja je konstanta u naratorovim digresijama, jer se one vidno odnose na vreme pre vremena radnje: Mit dem Kaiser arrangierten sich die Frankfurter, indem sie jeweils einen der ihren zum kaiserlichen Schultheien machten und im Stadtrat beschlossen, was sie wollten.259 Mogue poklapanje ovog predistorijata sa vremenom radnje, ili ak njegovo prevazilaenje vremena prie dovodi do interakcije gramatike funkcije preterita sa epskim preteritom. Upotreba prezenta je daleko kompleksnija i zahtevnija od preterita, jer podrazumeva sagledavanje vremenskih nivoa, kao i ukljuivanje pojma fokalizacije u analizu. Ve spomenuti peritekst se nakon citirane reenice nastavlja u prezentu: Der Name der Faust-Figur kommt zweifellos aus anderer Quelle. Aber Goethe legt seinem Gretchen Worte in den Mund [...]. U ovom sluaju se prezent moe oznaiti kao generiki, jer se kroz navoenje (naunicima) poznatih istina, insistira na njihovoj univerzalnoj prihvaenosti. Kada je u pitanju upotreba prezenta u samoj naraciji, ona je veoma brzo uvedena na poetku romana: Vielmehr betritt er lediglich seine private anwaltliche Schreibstube [...].260 Razlog prelaska iz preterita u prezent je na ovom
257 258

Berger, 11. Ibid, 460. 259 Ibid, 34. 260 Ibid, 12.

97

mestu, kao i na mnogim drugim nejasan, jer se isti vremenski nivo, iste figure i ista radnja prezentuju upotrebom dva glagolska vremena. Pritom je interesantno da su smene ovih vremena veoma veto sprovedene, ne predstavljaju smetnju pri itanju, ak su i skoro neuoljive. Neposredno pre upotrebe verbum dicendi u prezentu (fragt er), on se koristio se u preteritu (befand er). Kao mogue tumaenje ovog narativnog postupka moe se navesti potreba pripovedaa da momente kljune za radnju posebno istakne, osvei i aktualizuje upotrebom prezenta kao glagolskog vremena, jer ono to sluga zamenika gradonaelnika smatra nije od iste vanosti kao ono to njegov gazda pita u razgovoru ija je tema lik Suzane Brant, dakle, protagonistkinje. Pored generike, u romanu je prisutna i epska funkcija prezenta, kao osnovnog vremena prie: Am folgenden Mittag betritt die Dorette mit einem sehr schlanken, ordentlich gekleideten jungen Mann die Bierstube. Am hinteren Ecktisch sitzt die Familie Bauer beim Essen [...].261 Mora se naglasiti da je epski prezent najea funkcija glagolskih vremena zastupljena u romanu Grethen, to, za razliku od epskog preterita, ukazuje na tenju naratora da dogaaje itaocu uini to bliim i ivljim. Iako se esto smenjuje i sa epskim preteritom, epski prezent je prevashodno prisutan pri prikazivanju dogaaja u kojima uestvuje Suzana Brant, ili koji se tiu njenih postupaka i razvoja radnje oko njenog lika. Tabularni prezent, koji slui za opis statine slike ili trajnog stanja, zbog dinaminosti naracije retko je prisutan u delu. U Grethen se za takve vrste slika prvenstveno koristi preterit. Jedan od izuzetaka je opis Suzaninog karaktera: Es ist nmlich leider so, dass die Susann Tadel nicht vertrgt. Nicht, wenn sie einen Anlass dazu gegeben hat, und erst recht nicht, wenn sie sich grundlos zurechtgewiesen fhlt. [...] so leicht verliert sie andererseits die Herrschaft ber sich, wenn ihr jemand mit Strafpredigten kommt oder gar zuzuschlagen droht.262 Ako se Suzanina naprasitost i nespremnost da prihvati kritiku posmatraju kao ustaljena, karakterna osobina, dakle, trajno i nepromenljivo stanje njene linosti, onda se za ovaj vid karakterizacije odabir tabularne funkcije prezenta moe posmatrati kao najprimereniji.

261 262

Berger, 211. Ibid, 24.

98

Sinoptiki prezent, funkcija karakteristina za reprodukovanje odreenih sadraja, u Grethen je prisutna na malom broju mesta i u malom obimu. Primer ove funkcije je: Gretchen, verfhrt von Faust mit mephistophelischer Hilfe, bringt ihr Kind um und landet im Kerker. Den Faust reut es, doch es ist zu spt.263 Mogunost integracije sinoptike funkcije prezenta u narativno delo je krajnje ograniena, esto i veoma sumnjiva i upitna. U navedenom primeru je re o razmiljanjima Volfganga Getea o njegovoj buduoj drami o Faustu. Iako delo jo nije nastalo, ova prolepsa jeste kratak prikaz njegove sadrine, tako da se upotreba prezenta u datom primeru moe oznaiti kao sinoptika. Ve spomenuta narativna karakteristika esto svojevoljnog prelaenja sa preterita na prezent i obratno, posebno je interesantna za posmatranje u manjim segmentima teksta, jer upravo u njima funkcija glagolskih vremena postaje jasnija. Primer ovih tranzicija je: Was die Ursula Knigin ziemlich sprachlos macht. Spt am Abend desselben Tages gab [istakla M. P.] es einen Zank in der Kche zum Einhorn.264 Prelazak sa prezenta na preterit esta je karakteristika uvoenja nove scene. U ovom sluaju je to preskok od razgovora izmeu Suzaninih sestara i gostioniarke Bauer ka kasnijoj svai izmeu Suzane i njene koleginice Kristijane. Prva reenica je zavretak jedne, dok je sledea poetak druge scene. Poto je u pitanju neposredno nastavljanje teksta (dakle, nije novo poglavlje), narator osea potrebu da upotrebom razliitih glagolskih vremena razgranii ova dva dogaaja. Epski preterit se veoma esto upotrebljava i za rezimiranje vremena, dok se kod upotrebe prezenta insistira na scenskom prikazu. U primeru: Die Mgde sprachen nun nicht mal mehr flsternd miteinander, was nicht schwerfiel, da sie sich frs Schweigen gerade gram genug waren. Nachdem das sprliche Licht gelscht war, schlpften sie in das gemeinsame Bett265 ukratko su prikazani, dakle, rezimirani, dogaaji. S druge strane, u primeru: Derweil steht die Susann in der Kche, die Hand auf dem rundlicher gewordenen Bauch, und in ihr zittert alles266, nakon kojeg sledi Suzanin doivljeni govor, dolazi do isticanja prostora u kom se ovaj lik nalazi, do opisa poloaja njenog tela,
263 264

Berger, 396. Ibid, 21. 265 Ibid, 23-24. 266 Ibid, 97.

99

a zatim i misli, tako da je u pitanju scena, kojoj upotreba prezenta kao glagolskog vremena daje peat neposrednosti. Kada je u pitanju fokalizacija moe se, bez potrebe za generalizovanjem, tvrditi da nultu fokalizaciju odlikuje preterit, dok je interna prvenstveno prikazana prezentom. Ovaj fenomen se, poput razlika u narativnom tempu, moe objasniti udubljivanjem u detalje iz vizure likova ili generalizacijom iz naratorove perspektive, to u prvom sluaju rezultira scenom, a u drugom rezimeom. Primeri za ove dve vrste fokalizacije (navedeni u poglavlju 2. 2. 2) potvruju ovu karakteristiku teksta, pri emu se glagolsko vreme samo donekle moe koristiti kao pomono sredstvo za utvrivanje fokalizacije.

100

V
5. 1 Teorijski osvrt

Radnja

Za analizu narativnog teksta relevantno je pitanje na koji nain je pria strukturisana i koje promene stanja je sainjavaju. Promene stanja koje konstituiu priu poseduju posebnu osobinu koja se u savremenoj naratologiji oznaava pojmom tellability (nem. Erzhlwrdigkeit), dakle, promene vredne pripovedanja. Zbivanja koja se konstantno ponavljaju ili trivijalne promene se po pravilu ne smatraju vrednim naracije. Promene stanja od velike vanosti u naratologiji se oznaavaju kao dogaaji.267 Dogaaj (nem. Ereignis; engl. event) ili motiv je najmanja, elementarna jedinica radnje. Formalno gledajui, dogaaj je sainjen iz subjekta i predikata. Subjekti su predmeti ili osobe, dok se pod predikatima podrazumevaju dogaanja, radnje i stanja. Dogaaji mogu imati dinaminu ili statinu funkciju, dakle, mogu da promene ili ne promene situaciju. Dinamini dogaaj podrazumeva (1) dogaaj u uem smislu (nem. Geschehnis) kada je u pitanju nenamerna promena stanja i (2) radnju (nem. Handlung) u sluaju promene situacije realizovanjem namera ljudskih ili antropomorfnih agenata. Statini dogaaj podrazumeva (1) stanja (nem. Zustnde) i osobine (nem. Eigenschaften). Dalja podela dogaaja na slobodne (nem. freie Ereignisse) i povezane (nem. verknpfte Ereignisse) uslovljena je njihovom neposrednom kauzalnom relevantnou za dalji tok radnje.268 Ako subjekat u toku radnje prolazi kroz vie dogaaja, onda oni sainjavaju dogaanje (nem. Geschehen). Serijsko nizanje dogaanja rezultira stvaranjem prie (nem. Geschichte) pod uslovom da nizanje nije samo hronoloko nadovezivanje dogaanja (engl. story; nem. Geschehen), ve i njihovo tematsko i kauzalno povezivanje (engl. plot; nem. Geschichte). Martinez/ efel koriste pojam motivacije (nem. Motivierung) da bi precizirali razliku izmeu termina story i plot. Pod motivacijom

267

Up. Wolf Schmid: Erzhltextanalyse. In: Thomas Anz (Hg.): Handbuch Literaturwissenschaft. Band 2: Methoden und Theorien. Stuttgart: Metzler, 2007, 98. 268 Up. Martinez/ Scheffel, 108-109.

101

oni podrazumevaju sve pojedinane motive269 za predstavljena dogaanja u epskom ili dramskom tekstu. Dogaanje postaje pria kada su prikazane promene motivisane, jer motivacija integrie dogaaje u smisleni kontekst, to itaocu omoguava da uoi pravila ili zakone po kojima se oni nadovezuju jedni na druge.270 Termin epizode ili sekvence (engl. subplot; nem. [Teil-]Sequenz) zauzima meupoziciju izmeu pojmova dogaaja i prie. Epizoda je relativno zatvorena sporedna radnja, koja je deo veeg narativnog konteksta, a po svom obimu varira izmeu cele radnje i malih delova, poput dogaaja ili scene. Ona moe biti deo glavne ili sporednih radnji, a irelevantna je za hronoloki i kauzalni kontinuitet glavne radnje. Epizoda poseduje formalni i sintaksiki (funkcionalni) aspekt. Interno formalno jedinstvo epizode ostvaruje se koherentnom kauzalnom povezanou niza dogaaja koji su u njoj predstavljeni. Sintaksika funkcija epizode sastoji se u njenom povezivanju sa celinom radnje, koja je slabo kauzalnog ili samo hronolokog ili ak estetsko-kompozicionog karaktera.271

5. 1. 1

Motivacija radnje
Kao to je ve spomenuto, pod pojmom motivacije se podrazumeva integrisanje

prikazanih dogaanja u smisleni kontekst prie. Razlikuju se tri vrste narativne motivacije: 1. Kauzalna motivacija objanjava dogaaj kao posledicu u uzrono-posledinom kontekstu koji je empirijski verovatan ili barem mogu. 2. Finalna motivacija moe se prvenstveno pronai u starijim narativnim tekstovima u kojima je tok radnje od samog poetka propisan, tako da se ispostavlja da i naizgled sluajna deavanja predstavljaju boiju svemo. 3. Kompoziciona ili estetska motivacija se, za razliku od prethodne dve, rukovodi umetnikim, a ne empirijskim kriterijumima. Ova vrsta motivacije povezuje dogaaje i detalje u kontekst kompozicije dela, potvrujui ehovljevu tezu da
269

Pojam motiva (nem. Beweggrund) se u ovom kontekstu koristi u svom psiholokom znaenju, dakle, kao razlog koji dovodi do odreenog postupka. 270 Up. Martinez/ Scheffel, 110. 271 Up. ibid, 110-111.

102

ako se na poetku teksta spominje ekser na zidu, onda na kraju junak mora da se obesi o njega. Kauzalna i finalna motivacija dogaanja moe se itaocu preneti na eksplicitan ili implicitan nain. Eksplicitno se do toga dolazi putem obrazloenja sadranih u govoru pripovedaa ili figura, dok kod implicitnog naina italac pojedinane dogaaje objanjava svojim empirijski znanjem ili poznavanjem odlika narativnog sveta sa njegovim posebnim merilima mogueg, verovatnog i nunog.272

5. 1. 2

Kompleksne radnje
Radnja (engl. plot) kao substrat prie moe biti jednostavna ili kompleksna, dakle,

celovita ili sainjena iz vie linija radnje (nem. Handlungsstrnge). Postoje objektivni kriterijumi za razlikovanje jedno- od vielinijske radnje: razliite radnje pre svega imaju odvojeni ansambl likova, esto su vremenski i/ ili prostorno razdvojene i poseduju posebna tematska teita, kao i odlike pripovedanja. Ako je u pitanju vielinijska radnja (nem. mehrstrngiger Plot), pravi se razlika izmeu radnje sa linijama od jednakog znaaja (engl. double plot) i radnje kod koje postoji hijerarhijski odnos meu linijama dakle, glavna i sporedne radnje.273 Razlikovanje glavne i sporednih radnji, tj. preglednost odnosa podreenosti i nadreenosti, esto predstavlja problem, na ta ukazuje i Pfister (za dramske tekstove), koji kao osnovni kriterijum razlikovanja navodi kvantitativni, dakle, trajanje prezentacije, ali i kvalitativni funkcionalno stepenovanje. Po ovom kriterijumu se odreena sekvenca radnje posmatra kao dominantna (glavna radnja), dok sporedne radnje glavnoj doprinose novim impulsima ili je razjanjavaju ili relativizuju odnosima korespondencije ili kontrasta. Sporedne radnje takoe poseduju svoje cikluse napetosti koji doivljavaju vrhunac i jenjavaju ranije od onih u glavnoj radnji i nemaju veze sa njenim raspletom.274 Buse nudi est varijanti tj. modela povezivanja linija radnje:

272 273

Up. Martinez/ Scheffel, 111-119. Up. Jan-Philipp Busse: Zur Analyse der Handlung. In: Peter Wenzel (Hg.): Einfhrung in die Erzhltextanalyse : Kategorien, Modelle, Probleme. Trier: WVT, 2004, 43-44. 274 Up. Manfred Pfister: Das Drama : Theorie und Analyse. Mnchen: Wilhelm Fink, 112001, 287-288.

103

1. Model A: Najjednostavnija pria od koje radnja pravolinijski tee i grafiki se moe prikazati u vidu jedne linije. Ova vrsta jednolinijske prie po pravilu se koncentrie na sudbinu jednog glavnog lika. 2. Model B: Postojanje dve hijerarhijski jednake glavne radnje koje teku paralelno bez dodirnih taaka. 3. Model C: Radnja zapoinje na razliitim prostorima, na kojima se nalaze razliite figure, ali vremenom dolazi do sjedinjavanja pojedinanih linija radnje u jednoj ili u vie taaka. 4. Model D: Prie o pojedinim likovima zapoinju na zajednikoj liniji, ali se vremenom mogu razdvojiti i svaka odvojena radnja ima separatni zavretak. 5. Model E: Linije radnji zapoinju u istoj taki i vremenom se separiraju, da bi se na kraju ponovo sjedinile. 6. Model F: Sporedne radnje teku paralelno sa glavnom radnjom bez dodirnih taaka, ostaju izolovane, ali esto sa svrhom da bi je komentarisale ili joj kontrastirale. 7. Model G: Kada je u pitanju preplitanje radnji, veina kompleksnih knjievnih dela predstavlja meovite forme. Odreene sporedne radnje mogu zapoeti van glavne linije i kasnije se stopiti sa njom, dok neke zapoinju iz glavne linije i zavravaju se odvojeno. Pfister smatra da razloge za konstruisanje kompleksnih radnji konstituiu tri faktora: (1) promenljivost i obilje, (2) intenziviranje napetosti i (3) stvaranje tematskih paralela i kontrasta. Prvi faktor ukazuje na to da se druga radnja uvodi sa ciljem promene, ili da bi pruila irinu iskustva u delu. Funkcija intenziviranja napetosti uoava se kod prekida jedne radnje u oekivanom vrhuncu i zapoinjanjem druge sekvence, ije ukljuenje intenzivira iekivanje, a samim tim poveava napetost. Trei faktor je najzahtevniji, jer primenom tematskih paralela autor dobija na obilnosti tematskih mogunosti, dok se uz pomo kontrasta radnja relativizuje.275

275

Up. Pfister, 290-294.

104

5. 1. 3

Modeli radnje
Pri naratolokoj analizi teksta koriste se konstitucionalni modeli, koji

predstavljaju simulacije idealne geneze narativnog dela. Prvi i najjednostavniji model je dihotomija fabule i siea ruskih formalista Viktora klovskog i Borisa Tomaevskog. Pod fabulom oni podrazumevaju sveukupnost motiva u njihovoj logiko-kauzalnoj povezanosti, dok je sie sveukupnost istih motiva u onom redosledu i onoj povezanosti, u kojima su prezentovani u delu. Francuski strukturalisti rusku dihotomiju pretvaraju u opoziciju histoire-discours (Todorov), dok se na engleskom govornom podruju javljaju pojmovi prie i diskursa story i discourse (Chatman). Ovi binarni modeli su se pri analizi pokazali kao nedovoljni, pa se vremenom razvijaju novi koji su konstruisani iz tri tj. etiri nivoa. mitov etvorolani model sastoji se iz dva nivoa u kojima se razlikuju po dva podnivoa: (1) deavanje (nem. Geschehen) i pria (nem. Geschichte), (2) pripovedanje (nem. Erzhlung) i prezentovanje pripovedanja (nem. Prsentation der Erzhlung). Pod deavanjem se podrazumeva skup svih situacija, figura i radnji, koje su u narativnom delu logiki implicirane. Ovaj pojam delimino odgovara formalistikom terminu fabule, a podrazumeva estetski relevantan rezultat otkria, to se u antikoj retorici oznaavalo sa inventio. Pria je rezultat selekcije iz deavanja, a konstituie se redukcijom materijalne kompleksnosti i mogunosti znaenja deavanja na ogranienu formu sa poetkom i krajem. Selekcija se vri: (1) izborom odreenih momenata deavanja (situacija, figura, radnji) i (2) odabirom odreenih kvaliteta koji se odabranim momentima mogu pripisati u vidu osobina. Ovako definisan termin prie odgovara pojmu fabule Tomaevskog i histoire Todorova, a u antikoj retorici se oznaavao sa dispositio. Nivo pripovedanja je rezultat kompozicije, koja momente dogaaja dovodi u odreeni red. Osnovni postupci kompozicije su: (1) linearizacija simultanog deavanja unutar prie u formu redosleda predstavljanja, (2) permutacija segmenata prie. Prvi postupak je obligatornog karaktera (jer je u naraciji nemogue istovremeno prikazati simultane dogaaje), dok je drugi fakultativan. Prezentovanje pripovedanja je rezultat postupka elocutio i predstavlja jedini nivo koji je dostupan za empirijsko posmatranje. Ovaj nivo podrazumeva medijalnu

105

kategoriju, a kod knjievne naracije se govori o prirodnom jeziku kao mediju prezentovanja pripovedanja (za razliku od npr. filmskog, muzikog, plesnog jezika).276

5. 1. 4

Novi modeli analize radnje: possible worlds theory

Predstavnici teorije moguih svetova (engl. possible worlds theory) posmatraju

realnost kao univerzum koji se sastoji iz tri razliita nivoa svetova: stvarnog (engl. actual world), moguih (engl. possible worlds) i nemoguih (engl. impossible worlds). Stvarni svet je centar oko koga poput satelita krue mogui svetovi, dok se nemogui svetovi nalaze van granica stvarnog, dakle, na periferiji. Razlika izmeu moguih i nemoguih svetova zasniva se na tvrdnji da bi mogui svetovi u nekom trenutku mogli da postanu stvarni, pri emu se zakoni logike i vremena koriste kao kriterijumi za odluivanje da li knjievni svet moe dobiti pristup realnom ili ne. Fikcija kao mogui svet stvara autonomni, zatvoreni sistem, koji moe da se uporedi sa bilo kojim drugim moguim svetom (na primer svetom snova). Fikcionalnost nastaje kao rezultat interakcije izmeu sistema koji stvara knjievni tekst i sistema dostupnom autorima i itaocima u vidu znanja o postojeem, stvarnom svetu. Sistem koji stvara knjievno delo naziva se fikcionalnim, jer se posmatra kao alternativa postojeem svetu. Doleel je razvio sistem koji se sastoji iz etiri dimenzije, a svaka dimenzija je karakterizovana ispunjavanjem tri uslova: 1. Aletiki modalitet (engl. alethic modality; od gr. aletheia = istina) odnosi se na sve to je nuno, mogue ili nemogue prema zakonima prirode i logike. 2. Deontiki modalitet (engl. deontic modality) odnosi se na norme, a sastoji se iz obligacije, zabrane i dozvole. 3. Aksioloki modalitet (engl. axiological modality) vezuje se za moralni sud, pa se razlikuju kriterijumi: dobar, lo i moralno neutralan (indiferentan). 4. Epistemoloki modalitet (engl. epistemic modality) sastoji se iz tri mogunosti: znanja, neznanja i ubeenja, koji su u knjievnim tekstovima u likovima najee neravnomerno distribuirani.277

276

Up. Schmid: Erzhltextanalyse, 104-107.

106

Radnja prie moe se prouavati kao interakcija etiri modaliteta. Ova nova teorija analize radnje tei ka distanciranju od formalne i apstraktne strukturalistike analize, fleksibilno se orijentiui ka konkretnim sadrajima i temama teksta. Po teoriji moguih svetova, radnja je vredna pripovedanja ako pored njenog konkretnog toka postoji niz virtuelnih, alternativnih tokova radnje, koje pripoveda ili misli likova prenos e itaocu i time doprinose napetosti. U svakom narativnom tekstu moe se pored realnog sveta teksta (engl. textual actual world) pronai mnotvo modela stvarnosti pojedinanih likova (engl. characters domains). Ovi subjektivni modeli stvarnosti sainjeni su iz raznih privatnih svetova (engl. private worlds), jer je delanje figure voeno mnogobrojnim sistemima motivacije: svet elja (engl. wish-world: porivi, potrebe, elje), svet obaveza (engl. obligation-world: moralno-etiki sistem vrednosti likova i usvojene obaveze i konvencije) i svet znanja (engl. knowledge-world: posedovanje informacija, znanja, sposobnosti). S obzirom na to da razliiti svetovi, kako sa svetom u tekstu, tako i meusobno, ostvaruju interakcije, oni mogu biti konkurentni ili opozitni, tako da za pripovedaa postoji niz mogunosti da kreira konflikte koji pokreu radnju. Ovaj model se moe produbiti razlikovanjem autentinih i prividnih svetova figura (engl. authentic and pretended worlds), dakle, razlikom izmeu svetova koji zaista odgovaraju elji, znanju i vrednostima figura i svetova koje one samo predstavljaju kao svoje ubeenje pred drugim figurama.278

5. 1. 5

O analizi poetka i zavretka pripovedanja

Problematici poetka i zavretka pripovedanja do sada je u naratolokim

istraivanjima posveeno veoma malo panje, iako, prvenstveno za kognitivne modele, analiza ovih sekvenci moe biti od velikog znaaja, jer upravo poetak i kraj dela ostavljaju nadublji utisak u svesti itaoca, i samim tim igraju kljunu ulogu pri interpretaciji teksta.

277

Up. Luc Herman/ Bart Vervaeck: Handbook of Narrative Analysis. Lincoln/ London: University of Nebrasca Press, 2005, 150-155. 278 Up. Busse, 33-37.

107

5. 1. 5. 1

Poetak pripovedanja

Hans-Vilhelm varce u svojoj tipologiji poetaka pripovedanja nudi etiri kategorije, pri emu se prve tri odnose na trenutak u kome zapoinje prikazivanje prie, dok etvrta ukazuje na delove teksta koji eventualno prethode ovom prikazivanju:

Tip poetka pripovedanja ab ovo in medias res

in ultimas res predgovor u vidu npr. invocatio (prizivanja), posvete, uvoda, okvirne (ekstradiegetike) prie, navoenja izvora ili porekla, definicije itd.

Odlike Razvoj prie od predistorije Izbor odreenog trenutka dogaanja u sredini prie od koga se nastavlja pripovedanje/ poinjanje radnje odreenom epizodom Poetak pripovedanja od kraja prie Objanjenje ili potvrda legitimnosti pripovedanja/ uvoenje u priu iz specifine perspektive

Tabela 2: etiri tipa poetaka pripovedanja po varceu279

varceov model predstavlja pomak u naunom istraivanju ovog aspekta narativnog teksta. Meutim, Krings sa pravom smatra da pri detaljnijoj analizi teksta moe doi do nesigurnosti po pitanju svrstavanja konkretnog primera u varceove kategorije, jer je u njegovom modelu nedovoljno transparentna razlika izmeu nivoa prie i nivoa diskursa. Problem nastaje u kompleksnijim delima (Krings kao primer navodi romane Dejms Dojsa), u kojima na primer poetak in medias res moe biti iz unutranje perspektive, dok se u spoljanjoj perspektivi zadrava hronoloki redosled.280 Bonhajmov model poetka pripovedanja moe se posmatrati kao alternativa varceovom. U njemu se razlikuju statini i dinamini modusi (engl. static and dynamic modes). U statini spadaju komentar (engl. comment) i opis (engl. description), a u dinamini izvetaj (engl. report) i direktni i indirektni govor (engl. speech). Iz ovih modusa Bonhajm izvodi dva razliita tipa poetaka pripovedanja: poetak sa visokim stepenom ekspozicionalnosti i poetak sa malim stepenom ekspozicionalnosti. Pod
279

Up Hans-Wilhelm Schwarze: Ereignisse, Zeit und Raum, Sprechsituationen in narrativen Texten. In: Hans-Werner Ludwig (Hg.): Arbeitsbuch Romananalyse. Tbingen: Narr, 61998, 160. 280 Up. Constanze Krings: Zur Analyse des Erzhlanfangs und des Erzhlschlusses. In: Peter Wenzel (Hg.): Einfhrung in die Erzhltextanalyse : Kategorien, Modelle, Probleme . Trier: WVT, 2004, 165-167.

108

pojmom

ekspocizionalnost

(engl.

expositionality)

podrazumeva

se

strategija

postepenog, sistematizovanog i kontinuiranog iznoenja informacija, koja se zasniva na razumljivosti teksta za itaoca. Za razliku od varceovog modela koji povezuje nivoe prie i diskursa, Bonhajmovi modusi se odnose iskljuivo na oblast diskursa. 281 Krings je na pregledan nain grafiki predstavila Bonhajmov model:

komentar:
visoka

- u prezentu - u preteritu - kompaktan (block); odnosi se na prostor - rasut (scattered); odnosi se na likove

opis:

ekspozicionalnost

izvetaj:

- rezimirajui (panoramic) - scenski (scenic) - sa odnosnim zamenicama (referential) - bez odnosnih zamenica (non-referential)

niska

govor:

Slika 3: Razliiti stepeni ekspozicionalnosti (modifikacija Bonhajmovog modela)282

Kao to se moe videti iz grafikog prikaza modela, statini modusi (komentar i opis) karakteristini su za poetak pripovedanja sa visokim, a dinamini modusi (izvetaj i govor) sa niskim stepenom ekspozicionalnosti. Mora se naglasiti da je ova klasifikacija samo uoptenog tipa, jer svaka od etiri vrste realizacije modusa moe posedovati intenzivniju ili slabiju ekspocizionalnost.283 Ovaj nain korelacije modusa je koristan za odreivanje modernosti teksta, jer je visok stepen ekspozicionalnosti karakteristian za tradicionalne, a nii za moderne poetke pripovedanja. Nedostatak Bonhajmovog modela je nemogunost njegove primene na analizu odnosa izmeu poetka pripovedanja i
281

Up. Helmut Bonheim: The Narrative Modes : Techniques of the Short Story. Cambridge: Brewer, 1982, 117. 282 Up. Krings, 168. (prevela M. P.). 283 Up. Bonheim, 99.

109

hronologije prie. Krings predlae analizu poetka pripovedanja kombinovanjem varceovog i Bonhajmovog modela.284 Ono na ta nijedan od ovih autora ne obraa panju jeste problematika obima poetka pripovedanja tj. pitanje gde se ovaj poetak zavrava. Krings govori o poetnim pasusima, ali izostavlja da naglasi da poetak pripovedanja moe varirati od jedne reenice pa do vie poetnih stranica. Namee se pretpostavka da se italac po pitanju zavretka poetne sekvence pripovedanja prvenstveno mora rukovoditi subjektivnim oseajem. 5. 1. 5. 2 Zavretak pripovedanja

Zanimljivo je saznanje da je u istraivanjima posveeno mnogo vie panje zavretku, nego poetku pripovedanja, ali uprkos tome ne postoje usklaeni i sveobuhvatni modeli za njegovu analizu. varce predlae pojmove otvorenog i zatvorenog kraja,285 koji zbog svoje nepreciznosti malo mogu doprineti kategorizaciji. Konstance Krings, podstaknuta deficitima na ovom polju, razvija svoj model,286 koji se temelji na razlikovanju dve linije posmatranja zavretka: 1. Vertikala: Podrazumeva oba nivoa zavretka (nivo prie i nivo diskursa); 2. Horizontala: Protee se kroz pojedinane sekvence teksta.

284 285

Up. Krings, 169-171. Up. Schwarze, 161. 286 Ovaj model je razvijen za analizu zavretaka kratkih pria (short story), ali Kringsova tvrdi da se moe preneti i na druge narativne anrove.

110

ostatak prie

zavrna sekvenca

poslednja reenica

Zavretak: 1. Sudbina glavnog lika/ glavnih likova 2. Saznanje 3. Razreenje glavnog konflikta 4. Poenta 5. Paralela izmeu poetka i zavretka (na nivou radnje)

nivo prie

nivo diskursa

6. Paralela izmeu poetka i zavretka (na jezikom nivou) 7. Naglaavanje zavrne sekvence:
a) promenom trajanja pripovedanja b) promenom fokalizacije c) promenom narativnog modusa d) promenom stila

8. Naglaavanje poslednje reenice (najee retorikim sredstvima)

Slika 4: Model analize zavretka pripovedanja po Krings287

Razlikovanje izmeu nivoa diskursa i nivoa prie, koji su obuhvaeni vertikalom, doputa odvojenu analizu odlika zavretka koje se odnose na radnju i tematiku prie, s jedne stane, i narativno posrednitvo i jeziku realizaciju, s druge. Na horizontali se razlikuje ostatak teksta (nem. Residualtext), zavrna sekvenca i poslednja reenica. Time se ukazuje na injenicu da zavretak pripovedanja nije zasebna celina, ve deo celokupnog teksta, te da se njegov znaaj moe spoznati samo u odnosu na celinu. Zavretak radnje predoavanjem sudbine glavnog lika/ glavnih likova (slika 5: kategorija 1) prevashodno su smrt ili venanje u pitanju karakteristian je za starije tekstove sa zatvorenom radnjom. U delima u kojima se ne prikazuju celi ivoti likova, ve samo pojedinane epizode, zavretak je veoma esto dolaenje protagoniste do odreene spoznaje (kategorija 2). Razreenje glavnog konflikta (kategorija 3) predstavlja najloginiji vid srenog zavretka narativnih dela. Princip poente (kategorija 4), koji se na engleskom oznaava i kao iznenaujui zavretak (engl. surprise ending), zasniva se na skrivanju vane informacije koja bi radnju prikazala u sasvim drugom svetlu sve do

287

Up. Krings, 172. (prevela M. P.).

111

samog kraja, tako da njeno razotkrivanje predstavlja iznenaenje, ali i razjanjenje do tada nejasne motivacije radnje. Omiljena i tradicionalna tehnika zavretka jeste ostvarivanje paralele izmeu poetka i zavretka pripovedanja (kategorije 5 i 6), koja moe sluiti kontrastiranju ili korespondenciji ovih delova teksta zavretak moe predstavljati pomak ili promenu u odnosu na polazite radnje, situacija moe ostati nepromenjena ili samo prividno promenjena. Naglaavanje zavrne sekvence (kategorija 7) na nivou diskursa ostvaruje se promenama u trajanju pripovedanja, u fokalizaciji, u modusu pripovedanja ili stilu. Naglaavanje poslednje reenice (kategorija 8) je mnogo intenzivnije i mnogo efektnije od prethodne kategorije i ostvaruje se upotrebom stilskih sredstava poput internog ponavljanja, citata, retorikog pitanja itd.288 Problematino pitanje gde zavrava poetak i poinje zavretak, kao i sama svrha zavretka koja se moe ogledati u podsticanju na retrospektivno razmiljanje o proitanom, dovode do osnovnih kategorija, koje se moraju ispitati pri analizi i interpretaciji zavretka pripovedanja: vrste zavretka, odnos itaoca, teksta i autora, kao i efekat koji zavretak ima na itaoca.289 Nedostatak konsenzusa po pitanju adekvatne terminologije oteava analitiki pristup i zahteva kombinaciju vie modela, koji se mogu koristiti kao alat pri opisu i interpretaciji poetka i zavretka pripovedanja.

5. 2 Analiza radnje u romanu Grethen

5. 2. 1 Analiza dogaaja
Struktura radnje romana Rut Berger varira u zavisnosti od etiri celine ovog dela. Prva dva dela romana strukturisana su po uzrono-posledinom principu (o emu je bilo rei u poglavlju 4. 2. 1. 1), a u poslednja dva dela, kao i u epilogu, dogaaji se prikazuju hronoloki. Radnja prva dva dela romana (Lapsa est i Impraegnata) predstavlja spoj hronoloke radnje i proleptikih dogaaja, ime se njena struktura moe nazvati

288 289

Up. Krings, 172-176. Up. Adriaan de Lange: A Pluralist Approach to Postmodernist Fictional Endings. In: Studia Anglica Posnaniensia 28 (1994), 151, 159.

112

mozaikom, jer je radnja sainjena od kljunih scena, koje su veoma esto meusobno labavo povezane, ali se tek pri kraju drugog dela slivaju u celokupnu sliku. Roman Grethen obiluje dogaajima kao elementarnim jedinicama radnje. S obzirom na visoki tempo njihovog smenjivanja, kao i na njihovu mnogobrojnost, u ovom romanu se prvenstveno radi o dinaminim dogaajima, kako u uem smislu tako i u funkciji radnje. Statini dogaaji su pritom neizostavni, ali su svakako od manjeg znaaja i slabo uoljivi. Veina dogaaja je povezanog tipa, jer se uzrono-posledini odnosi stavljaju u prvi plan. Dinamini dogaaji

5. 2. 1. 1

Dogaaj u uem smislu (nem. Geschehnis), dakle, nenamerna promena stanja, prisutna je prvenstveno u radnji oko protagonistkinje Suzane Brant, koja veoma esto nije u mogunosti da donosi odluke u situacijama koje utiu na njenu sudbinu. Primer za to je i njen zavretak, pogubljenje, koje predstavlja jedan od kljunih dogaaja u delu, a da pritom nije odluka protagonistkinje. Interesantno je da Suzana kao lik na mnogim mestima u romanu podsea na protagoniste klasinih antikih tragedija, koji zbog odreenih mana, delimino krivi, ali prvenstveno sticajem okolnosti, na kraju bivaju kanjeni. I sama struktura romana ukazuje na bliskost sa klasinom tragedijom, pri emu se ini da upravo epilog, a ne Suzanino pogubljenje, predstavlja razreenje konflikta. Dinamini dogaaj u funkciji radnje je onaj koji odreuje njen dalji tok i dovodi do traginog zavretka. U ovu vrstu dogaaja spadaju Suzanino stupanje u seksualni odnos, odlazak njenog zavodnika, Ursulina prijava protiv Suzane, Suzanino edomorstvo, Volfgangov odlazak iz trasburga, Suzanin povratak iz Majnca, kao i mnogi drugi za glavnu i sporedne radnje manje ili vie bitni dogaaji. Uzroci ovih dogaaja, koji se mogu oznaiti kao samovoljni ili prinudni postupci likova, iskljuivo prouzrokovani delanjem ljudskih agenata, obuhvataju psiholoke i drutvene momente, ali i planove i tenje pojedinanih likova.

113

5. 2. 1. 2

Statini dogaaji

Kao to je ve naglaeno, statini dogaaji, koji podrazumevaju stanja i osobine, svakako su prisutni u romanu, ali su potisnuti u pozadinu, jer se karakterizacija likova vri prvenstveno putem njihovog aktivnog angamana, a ne statinim opisima. Stanja, koja ne odgovaraju u potpunosti definiciji dogaaja kao odreene promene u okviru radnje, mogu se prvenstveno uoiti u prvim delovima romana, gde se zbog karakterizacije likova i rasvetljavanja njihovih interpersonalnih odnosa, do odreene mere pribegava usporavanju narativnog tempa, za koje ovaj vid dogaaja slui kao prigodno sredstvo. Opisivanje odreenih rutina ukazuje na nepromenljivosti: Zur gleichen Zeit ist unten, in der Bierstube, das Kartenspiel beendet. Die Jdin Hundchen humpelt mit ihrer groen Haube und dem Stock in der Hand fort zu einem Besuch bei reichen Freunden im Gasthof Zum englischen Knig. Der Bonum ghnt, kratzt sich im Bart und wrde am liebsten auch verschwinden.290 Kartaka igra, odlazak Jevrejke Hundhen, kao i Bonumovo ekanje, predstavljaju male, esto svakodnevne aktivnosti, koje mogu doprineti opisu atmosfere u gostionici Kod jednoroga, ali se svakako ne kvalifikuju kao dinamini dogaaji, koji bi bili namerna ili nenamerna promena odreenog stanja, niti utiu na dalji tok radnje. Osobine podrazumevaju momente karakterizacije likova, koji mogu u odreenom trenutku postati vaan deo radnje, ali sami ne poseduje dinamiku. Osobine svih likova kljunih za glavnu ili sporedne radnje, kao i predstavnika odreenih stalea frankfurtskog graanskog drutva, prikazane su u odreenom momentu radnje: [...] Susann mit ihrem verqueren Charakter und cholerischen Temperament diese Regel nicht befolgen kann.291 Slobodni i povezani dogaaji

5. 2. 1. 3

Podela na slobodne i povezane dogaaje, uslovljena njihovom kauzalnom relevantnou za dalji tok radnje, jedno je od osnovnih sredstava za stvaranje hijerarhije dogaaja.

290 291

Berger, 55. Ibid, 25.

114

Slobodni dogaaji, ijim opisima je, kada su prisutni, u Grethen posveenom veoma malo panje, uglavnom su vezani za likove iz sporednih radnji. Poseta dr Zenkenberga bratu Erazmusu, Brentanova etnja, Bonumova razmiljanja o Suzani Brant, enidba sina gostioniarke Bauer, kao slobodni dogaaji mogu doprineti stvaranju slike o odreenim odnosima i uslovima ivota, ali ne utiu na radnju oko Suzane Brant, porodice Gete niti na druge sporedne radnje. Povezani dogaaji predstavljaju pojedinane momente u radnji, koji e kasnije uticati na dalji razvoj dogaaja, biti njihov uzrok ili posledica, a njihov znaaj moe biti od poetka vidljiv, ili se naknadno ispostaviti kao vaan. Suzanino uzimanje makaza pre poroaja kasnije e rezultirati njihovim korienjem, da bi isti taj predmet ona poklonila svojoj uvarki u bolnici. Te makaze e biti koriene kao dokaz protiv nje za vreme sasluanja, a uvarka e takoe biti opomenuta zbog uzimanja nedozvoljenog tj. sumnjivog predmeta. Na taj nain, u poetku krajnje beznaajan dogaaj, rezultira nizom dogaanja, iji je ishod tragina smrt protagonistkinje.

5. 2. 2

Kompleksna radnja i njena motivacija

Radnja romana Grethen je kompleksna, sainjena iz vie linija radnje. Po

kriterijumima za odreivanje kompleksnosti, postojanje vie radnji u ovom delu se utvruje: odvojenim ansamblima likova, veoma estom prostornom razdvojenou i posebnim tematskim teitima, dok pripovedanje, iako raznoliko, nije karakteristino za svaku pojedinanu radnju, ve za roman u celini. U Grethen je prisutan hijerarhijski odnos glavne i sporednih radnji, meutim, preglednost njihovih dodirnih taaka i meusobnih odnosa zbog estih (prvenstveno tematskih) presecanja ne moe se uvek lako uoiti. S druge strane, hijerarhija radnji je veoma jasno uoljiva: glavna radnja oko lika Suzane Brant i kvalitativno i kvantitativno nadmauje sve druge radnje u romanu. Sporedne radnje poput one vezane za porodicu Gete prvenstveno su uvedene da bi korespondirale sa glavnom ili bile kontrast njoj, a u odreenim trenucima joj doprinose novim impulsima poput dodatnih informacija koje su u glavnoj radnji izostavljene. Uporeujui Buseove modele povezivanja linija radnji, moe se zakljuiti da radnja u romanu Grethen odgovara modelu G. Sporedne radnje u ovom delu ne poinju u 115

istoj taki kao glavna, ali se esto presecaju sa njom, neke se zavravaju pre zavretka glavne, a neke u istom trenutku kad i glavna radnja. Roman Rut Berger nema epizodnu strukturu, ve su radnje kompaktno povezane, tako da dolazi do interferencije dogaaja, kao i do presecanja konstelacija figura. Prostori radnje i tematske paralele takoe doprinose kompaktnosti ovog dela. Pfisterova tri faktora za konstruisanje kompleksnih radnji korespondiraju sa strukturom i tematikom u Grethen. Prvi faktor, promenljivost i obilje, prisutan je u uvoenju radnje vezane za porodicu Gete, u epizodi sa Zenkenbergom, kao i u radnji oko zvaninika Frankfurta. Sve ove sporedne radnje imaju za cilj da prikau sliku Frankfurta tog doba i dodatno pojasne situaciju protagonistkinje, koja bi za itaoca bila nejasna da je prikazana samo iz vizure Suzane i njenog neposrednog okruenja. Funkcija intenziviranja napetosti prisutna je uvoenjem epizode sa Erazmusom Zenkenbergom, koji itaocu predoava bezizlaznost situacije tog doba i na taj nain postaje komentator dogaaja, ali i najavljiva traginog zavretka glavne radnje. Trei, po Pfisteru najzahtevniji faktor stvaranje tematskih paralela i kontrasta radi obilnosti i relativizovanja glavne radnje ispunjen je kroz razne varijacije u delu, ime njegova kompleksnost i izazovnost za istraivanje posebno dolaze do izraaja. Kao primer za to moe se navesti slinost koju Kornelija Gete uoava izmeu sebe i Suzane Brant, kao i razlike u nainu ivota bogatih i siromanih stanovnika Frankfurta (vidi poglavlje 3. 2. 1. 1). ema radnje i narativna ema, u prvom redu karakteristike ematizovane knjievnosti, ne mogu se pripisati romanu Grethen. Intertekstualne veze sa istorijskim izvorima, ivopisnost pripovedanja, smenjivanje fokalizacija i narativnih tehnika, individualizacija likova, prostora, kao i poigravanje sa vremenom, ine ovaj roman jedinstvenim, a samim tim i izdignutim iznad stega ematizacije. Za radnju u Grethen je karakteristina prvenstveno kauzalna motivacija. Dogaaji, uglavnom dinaminog karaktera, koji se prikazuju, bilo da je u pitanju delanje figura ili dogaaj u uem smislu, povezani su uzrono-posledino, sa retkim izuzecima slobodnih dogaaja, ije postojanje ne utie na iri kontekst radnje. Dogaaji koji odreuju interpersonalne odnose u okviru porodice Brant, Suzanino poputanje Janovom zavoenju, skrivanje trudnoe kao i in edomorstva, imaju za posledicu Suzanino hapenje, presudu i na kraju pogubljenje. Ovaj vid motivacije implicitno je sadran u 116

tekstu, jer se narator ne vraa na prethodno pripovedane dogaaje, ne podsea itaoca na njih, ve recipijentima ostavlja da sami poveu uzroke i posledice, koji su jasno uoljivi u delu. ,Glavna sporedna radnja u romanu, kojoj je posveeno najvie mesta, a za dananjeg itaoca je i najinteresantnija, jeste radnja vezana za porodicu Gete. Iako je prvenstveno odlikuje kauzalna, ova radnja poseduje i odreene karakteristike estetske motivacije. Ovaj vid motivacije prisutan je u Volfgangovom studijskom, a kasnije i umetnikom bavljenju edomorstvom. Njegov lik se uvodi u radnju u tr enutku kada se sprema za ispit, ponavljajui teze: [...] in der Frage, wie mit Kindsmrderinnen zu verfahren sei [...].292 Iako iz perspektive ovog lika nee biti naglaena veza izmeu nekadanjih priprema za ispit i kasnijih dogaaja, narator se odluuje da itaocu predoi ba ovu od mnogih teza koje Volfgang ui, ime je zadovoljena metonimijska upotreba estetske motivacije, jer je uoljiva tematska i temporalna bliskost. Postojanje epizoda u romanu Grethen ogranieno je na samo jednu: Erazmusa Zenkenberga. Ovaj lik dolazi u dodir sa glavnom radnjom iskljuivo kroz iskustva drugih njegovog uvara i brata, a cela epizoda je smetena u zatvoreni prostor kunog zatvora. Interno formalno jedinstvo ove epizode ostvaruje se povezanou vie dogaaja: posete brata, razgovora sa uvarom, osmiljavanja odbrane u sudskom procesu protiv edomorke. Sintaksika funkcija epizode, koja se sastoji u njenom povezivanju sa celinom radnje, kauzalnog je i hronolokog karaktera: hronolokog, jer temporalno prati glavnu radnju, a kauzalnog, jer dogaaji i likovi, koji su deo glavne radnje, utiu na razvoj dogaaja u epizodi. Zbog deavanja u glavnoj radnji, Erazmus Zenkenberg se interesuje za sluaj Suzane Brant, ali iz istog razloga i odustaje od njega. Prva spojnica sa glavnom radnjom je uvar Zecentrajbel (Setzentreibel), kasnije zasluan za Suzanino hapenje: ,Setzentreibel! Ja sag Er mal, was war denn das heute Nacht fr ein Krach! [...] ,Eine Weibsperson soll gefasst werden. Eine Belohnung solls auch geben. [...] ,Ei, sie soll heimlich geboren haben.293 Druga spojnica je Erazmusov brat, koji ga upoznaje sa sluajem Suzane Brant, jer je i sam deo procesa protiv nje.

292 293

Berger, 91. Ibid, 75.

117

5. 2. 3

Analiza radnje primenom mitovog modela

mitov etvorolani model (deavanje pria pripovedanje prezentacija

pripovedanja) predstavlja naprednu varijantu dvolanog (story plot) modela, a moe se koristiti kao sredstvo sagledavanja svih nivoa radnje i njene prezentacije u narativnom tekstu. Deavanje u romanu Rut Berger podrazumeva radnju i likove obuhvaene vremenskim periodom od poetka avgusta 1770. do 14. januara 1772. godine. U narednom poglavlju o likovima skrenue se panja na brojanost likova, kao i na njihove funkcije. Za radnju je relevantno da su figure predstavnici svih stalea Frankfurta tog doba, ime je deavanjem, pored prezentacije njihovih linih sudbina, predoena i ira socijalno-istorijska slika. Strukturisanje radnje na kljune scene implicitno ukazuje i na dogaaje koji su se deavali izmeu ovih scena, dakle, deavanjima je dat kontinuitet, iako izmeu pojedinanih poglavlja romana postoje skokovi u vremenu i elipse. Kompleksnost radnje koja uslovljava selekciju pojedinanih scena, a koju mit podvodi pod pojam inventio, uslovljena je i istorijskim izvorima, prvenstveno dokumentima o procesu protiv Suzane Brant, ije hronologije se autorka bezuslovno pridrava. Pria kao rezultat selekcije iz deavanja podrazumeva vremensko ogranienje radnje na period od godinu i po dana, pri emu se analepsama i prolepsama ovaj vremenski okvir u odreenim trenucima modifikuje. Selekcija odreenih momenata deavanja sprovedena je izborom likova, situacija i radnji. Autorka vri odreenu selekciju likova, tako to nebitne linosti za sudbinu Suzane Margarete Brant izoptava iz radnje ili ih samo uzgred spominje. Selekcija figura se sprovodi i u sporednim radnjama: tako na primer u sluaju porodice Gete se ne uvode svi likovi znaajni za njihov ivot u datom periodu, ve iskljuivo oni koji mogu da doprinesu rasvetljavanju interpersonalnih odnosa u okviru porodice ili informisanosti njenih lanova o sluaju Brant. Izbor situacija, o kojem je ve bilo rei, stoji u slubi rasvetljavanja ili kontrastiranja glavne i sporednih radnji. S obzirom na irok vremenski okvir radnje, kao i na njenu kompleksnost, selekcija situacija se vri iz sledeih razloga: karakterizacija likova, rasvetljavanje interpersonalnih odnosa, znaaj za razvoj same radnje, kao i zbog prezentovanje istorijsko-socijalnih uslova u cilju stvaranja slike o drutvenoj situaciji, 118

kao moguem pokretau i uzroku sudbine pojedinih likova. Izbor radnji prvenstveno je kauzalno uslovljen, jer se sve sporedne radnje (sa izuzetkom epizode sa Erazmusom Zenkenbergom) slivaju u glavnu ili se na trenutke sa njom dodiruju. Kao i kod situacija, izbor radnji je motivisan viestrukim faktorima: potrebom da se prikau uslovi ivota pojedinanih socijalnih grupa (na primer lekara), eljom da se predoe univerzalni razlozi ponaanja pojedinaca i posledice koje to ponaanje ima na sudbine drugih likova, kao i ispreplitanou pojedinanih sudbina, koje iznova nailaze na zajednike, dodirne take (kao u primeru Kornelije Gete i Suzane Brant). Odabir odreenih kvaliteta, koji se pripisuju situacijama, likovima i radnjama u vidu karakteristika, moe biti eksplicitan u sluaju naratorovog kvalifikovanja ovih elemenata, kao i komentara likova, ali i implicitan, u trenucima kada italac stvara odnos i miljenje o nekom od ova tri elementa. Tako e u trenucima sasluanja Suzane Brant italac saoseati sa protagonistkinjom, uoiti bezizlaznost i surovost situacije kojoj je ona izloena, kao to e i predosetiti dalji tok radnje tj. znaaj ovih scena za Suzaninu dalju sudbinu. Nivo pripovedanja, koji mit objanjava kao rezultat kompozicije, podrazumeva naratorovo ureivanje informacija, dakle smetanje likova, situacija i radnji u odreene okvire i odnose. mit razlikuje dva postupka kompozicije: linearizaciju i permutaciju. Linearizacija kao obligatorni postupak moe se ostvariti implicitno, u sluajevima kada italac uvia vremenske odnose pojedinanih situacija ili segmenata radnje, ali i eksplicitno, kada narator ukazuje na istovremenost, koju nije u mogunosti da simultano prikae: Zur gleichen Zeit, als die Susann tief erschpft in Hchst am Kai eintraf [...], ziemlich genau in diesem Moment [istakla M. P.] also betrat in Frankfurt die Ursel Knigin das feine Haus der Familie von Stockum.294 Dvostruka naglaenost istovremenosti u ovom primeru je upotrebljena u svrhu kontrastiranja: Suzana je u otvorenom prostoru sama i skrhana, dok je sestra Ursula u zatvorenom prostoru srena to je u drutvu lanova bogate porodice. Permutacija kao fakultativni postupak veoma je esto primenjivana u romanu Grethen, u kojem se prve dve celine prvenstveno i zasnivaju na njoj. Uzrono-posledino povezivanje poglavlja u ovim delovima romana, o kome je ve bilo rei, rezultat je naratorove elje da kod itaoca ukloni potrebu za

294

Berger, 270-271.

119

iznenaenjem, da njegovu znatielju ne usmeri na to ta e se desiti, ve iskljuivo na to kako dolazi do takvog razvoja dogaaja. Prezentovanje pripovedanja, koje mit oznaava kao jedini nivo dostupan za empirijsko posmatranje, podrazumeva analizu jezika kao medija pripovedanja. Ova kategorija obuhvata i prouavanje naratolokih kategorija teksta: glasa, kao i tehnika prezentovanja misli i figura (poglavlje 2). Za roman Grethen je karakteristino postojanje vie stilskih nivoa, koji se smenjuju u zavisnosti od govora govora pripovedaa i govora likova. Za naratora je karakteristian standardni, savremeni nemaki jezik, proet ironijom i sarkazmom, dok su figure, u zavisnosti od drutvenog stalea, esto okarakterisane svojim diskursom. Tako se u romanu javljaju dijalekt i arhaizmi, koji su u recenzijama ovog dela ponekad komentarisani kao delimino neuspeli.295

5. 2. 4

Analiza radnje primenom teorije moguih svetova

Analiza radnje romana Grethen primenom teorije moguih svetova prvenstveno

se zasniva na uporeivanju odnosa stvarnog sveta i fikcionalnog sveta ovog knjievnog dela. Zakonima logike i vremena moe se zakljuiti da knjievni svet ovog romana jeste mogui svet, jer njegov pristup realnom nije puka fikcija, niti samovoljni proizvod mate autorke, ve pokuaj fikcionalizovanja stvarnog sveta njegovom rekonstrukcijom i upotpunjavanjem. Iz tog razloga se uvia da se produkcija, ali i recepcija ovog dela zasnivaju na interakciji sistema knjievnog teksta i sistema empirijske spoznaje i iskustvenog znanja autorke i itaoca. Doleelov etvorodimenzionalni sistem, koji omoguava prouavanje radnje kao interakcije ovih dimenzija, primenie se na analizu romana Rut Berger sa ciljem da se blie odrede karakteristike radnje ovog dela. Kada je u pitanju aletiki modalitet, kod kojeg se razlikuju uslov nunosti, mogunosti i nemogunosti, radnja romana u odreenim momentima, kroz odreene dogaaje i postupke likova, zadovoljava sva tri kriterijuma. Uslov nunosti moe se povezati sa terminom kauzalnosti, koji po zakonima
295

Die Autorin versucht auerdem mithilfe altmodischer Wendungen und einer sehr bildhaften Ausdrucksweise, die Sprache dem Inhalt anzupassen, was leider nicht immer gelingt. Up. Silvia Westreicher: Historischer Frauenroman, angesiedelt im 18. Jhdt. In: Observer 4 (Dezember 2007). http://www.biblio.at/literatur/rezensionen/details.html?mednr%5B0%5D=bn1029016&anzahl=1 (27. 02. 2013).

120

logike i prirode podrazumeva sled dogaaja koji proistie iz odreenog inicijativno g dogaaja. Primer za to je Suzanin poroaj kao nuni dogaaj, koji je posledica njenog seksualnog odnosa i trudnoe. Kriterijum mogunosti je prisutan u dogaaju Ursuline prijave Suzane gradskim vlastima, jer se ovaj ishod mogao pretpostaviti, ali nije bio nuan, ve stvar izbora, dakle mogu. Sa istog stanovita se moe posmatrati Suzanino usmrivanje deteta, Volfgangov odlazak iz trasburga, Kornelijina udaja za losera, kao i mnogi drugi. Najnezastupljeniji je kriterijum nemogunosti, dakle, potpune determinisanosti, jer skoro svaki od likova, kao i skoro svaki dogaaj imaju odreenu alternativu (prvenstveno prema zakonima logike). Meutim, cilj Suzanine potrage za Janom moe se oznaiti kao dogaaj sa nemoguim ishodom, jer je i njoj, pre svega zbog nedostatka informacija ili njihove oskudnosti, poznato da je pokuaj ostvarenja kontakta od samog poetka osuen na propast. Bonumova razmiljanja o tome kako da pomogne Suzani takoe se mogu okvalifikovati kao nemogua (ne sam proces miljenja, ve sadrina misli), jer opcija da oeni Suzanu po tadanjim zakonima i zabranama ne dolazi u obzir. Deontiki modalitet, koji podrazumeva obligacije, zabrane i dozvole, takoe je svim svojim kategorijama prisutan u radnji romana. Kriterijum obligacije ispunjen je u sporednoj radnji kroz lik Kornelije Gete. Drutveno oekivana ema razmiljanja i delovanja ove figure habitus296 primorava je na konstituisanje odreenih ablona ponaanja, tako da se njena udaja moe posmatrati kao nezaobilazna odluka. U sluaju izostanka ovog ina, ova figura bi naila na kritiku okoline. Samim tim se drutvena institucija braka i njeno ispunjenje mogu posmatrati kao obligacija, to se savremenom itaocu moe initi neverovatnim, ali kroz upoznavanje sa kontekstom radnje, ova norma postaje shvatljiva. Kriterijum zabrane, koji je veoma zastupljen u radnji romana, moe se uoiti na polju seksualnosti, koja je po optevaeim drutvenim normama iskljuivo dozvoljena u kontekstu braka. Suzanino uputanje u odnos sa Janom, koji je zakonski i moralno, ali i od strane njene gazdarice zabranjen, zapoinje emu radnje koja odgovara ablonu propasti. Zabrana je takoe prisutna i u epizodi sa Erazmusom Zenkenbergom, koji je onemoguen da napusti zatvor, to budi njegovo interesovanje za sluaj
296

Up. Andreas Drner/ Ludgera Vogt: Literatursoziologie : Literatur, Gesellschaft, Politische Kultur. Opladen: Westdeutscher Verlag, 1994, 55-56.

121

edomorstva, a samim tim i spaja ovu epizodu sa glavnom radnjom. Dozvola je najnezastupljeniji kriterijum deontikog modaliteta u romanu Rut Berger. Razlikujui izmeu toga ta drutvo dozvoljava pojedincu, a ta pojedinac sam sebi dozvoljava, dolazi se do saznanja o rodnoj i socijalnoj nejednakosti individua, kao i o oprenosti individualnih elja i drutvenih zabrana. Ve spomenuta Suzanina seksualnost, iako drutveno neprihvatljiva, postoji Suzaninom voljom i odobrenjem sa njene strane. S druge strane, javni prezir Suzane zbog posledica seksualne slobode je drutveno dozvoljen, iako sa stanovita dananjeg itaoca nije moralno ispravan. Aksioloki modalitet, u romanu prisutan u vidu dobrog, loeg i moralno neutralnog suda likova, razlikuje se od njihove percepcije, ali veoma esto utie na tok radnje. Dobri sudovi i postupci naalost su veoma retki u delu, jer se likovi u velikoj meri rukovode egoizmom, a ne potrebama drugih, to vai i za protagonistkinju koja, zaokupljena svojim problemima, ne razmilja o posledicama koje njeno ponaanje moe imati na lanove njene porodice. Iako se odluka Ursule da prijavi svoju sestru vlastima ne moe okarakterisati kao moralna, iz percepcije okoline ona predstavlja odgovoran i od drutva zahtevan ablon ponaanja. S druge strane, Suzanina odluka da nakon njene smrti deca obuara Vecela naslede njenu skromnu imovinu bez sumnje je moralno ispravna, ali u oima njene sestre ili Klaudija necenjena, pa zbog toga ostaje nesprovedena. Kvalifikovanje sudova i postupka kao loih takoe je pitanje perspektive likova. Predstavnici gradske vlasti prikazuju svoju odluku o izvrenju smrtne kazne nad Suzanom kao pravednu i zasluenu, dok se analizom njihove motivacije moe utvrditi da su politika igra, lini interesi i egoizam glavni pokretai za donoenje ovog nepravednog suda. Iz Suzanine perspektive krajnje loa, a iz perspektive mukaraca poput Georga losera i Volfganga Getea krajnje oekivana, je i odluka Suzaninog zavodnika da ode iz Frankfurta i ne povede je sa sobom. Moralno neutralne odluke i postupci likova vezuju se za situacije u kojima se oni rukovode odreenim naelima, koji ne tete ni njima a ni drugim likovima. Takav je sud doktora Meca koji, uprkos sumnji, zakljuuje da Suzana nije u drugom stanju. Meutim, ova odluka nije moralno dobra, ve neutralna, jer se u prvom redu pripisuje njegovoj strunoj nekompetentnosti, a ne elji da pomogne protagonistkinji.

122

Epistemoloki modalitet, koji podrazumeva kategorije znanja, neznanja i ubeenja, neravnomerno je distribuiran na likove, ali uslovljava njihove radnje. Suzanino znanje o krivici za poinjeno edomorstvo, ali i nepoznavanje zakona po kojem bez priznanja zloina ne moe biti osuena na smrt, dovodi do obmane ovog lika i njegovog traginog zavretka. Beg zbog neznanja karakterie Suzanin odlazak u Majnc i povratak u Frankfurt. Nedovoljno svesna svojih materijalnih nemogunosi i malih izgleda da e uspeti, ona kree u potragu za slobodom, ali se razoarana vraa na ishodite, uverena u to da je sestre nee prijaviti. Iz tog razloga se Suzana vraa na poetak ne ispunivi planirani cilj. Ubeenja karakteriu lik Volfganga Getea, koji po pitanju edomorstva ima malo iskustva, ali jasno definisane stavove, koji ga motiviu da krene u istraivanje aktuelne problematike Suzane Brant. Potraga je i zaduenje vodnika Branta, koji ignoriui porodine odnose, trai dokaze protiv Suzane, pritom se rukovodei iskljuivo ubeenjem da je to to ini profesionalno s njegove strane, jer je on u prvom redu deo strukture vlasti. Suzanino neznanje i nerazmiljanje o Janovim planovima da bez nje napusti Frankfurt uslovljava njeno uputanje u seksualni odnos, koji je poetak ablona razoarenja. Razoarenje zbog neznanja prisutno je i u Doretinoj spoznaji da je Suzana poinila edomorstvo, jer joj je ona bezuslovno verovala i pomagala, da bi na kraju bila izigrana. Pritom je suspektno da li je Doretino neznanje apsolutno ili je ona voena ubeenjem da je Suzana ne bi lagala. Sva etiri modaliteta i sve njihove kategorije svojom interakcijom konstruiu radnju romana Grethen. Uslov koji zastupaju teoretiari modela moguih svetova, da je radnja vredna pripovedanja, ako pored konkretnog sadri i alternativne tokove, u potpunosti je ispunjen u romanu Rut Berger. Misli likova, subjektivnost i ubeenost u svoje spoznaje, elje i sanjarenja koja se ne mogu ispuniti i ostvariti, kao i zamiljanja moguih ishoda zauzimaju veliki prostor u ovom knjievnom delu i pruaju viestruke mogunosti za njegovo tumaenje. Ovi modeli stvarnosti, koji umnogome odstupaju od realnog sveta teksta, delimino kroje odluke i postupke pojedinanih likova, ali esto ostaju samo na nivou neostvarenih planova i pukih razmiljanja. Privatni svetovi likova i njihova interakcija esto ukazuju na opozicije, ali i korespondencije meu likovima. Suzanin svet elja umnogome korespondira sa Kornelijinim, jer obema udaja veoma esto zaokuplja misli. Meutim, opozicije svetova 123

ovih likova se ogledaju u razlozima njihovih elja: dok Suzana zaista ezne za ljubavlju i panjom, Kornelija se trudi da zadovolji oekivanja drutva. Interesantno je da e u stvarnom svetu teksta upravo Suzana biti ta koja e povrediti drutvene norme i iji stvarni svet nee korespondirati sa svetom elja, dok e Kornelija na kraju eznuti za nenou i razumevanjem, ali e uspeti da uskladi ova dva domena. Privatni svet obligacija razlikuje se po modalitetima i njihovim kriterijumima, a karakteristian je za svaki lik pojedinano u zavisnosti od njegove pripadnosti odreenom drutvenom staleu, kao i moralnosti i spremnosti da ispotuje usvojene drutvene konvencije. Volfgangov privatni svet obligacija podeljen je u tri polja: odnos prema enama, prema umetnosti i prema drugim likovima, prvenstveno lanovima njegove porodice. U odnosu prema enama, u delu je to konkretno Friderike Brion, on ne osea bilo kakvu potrebu da je ispotuje, iako bi se to prema normama drutva i morala moglo oekivati. Iz tog razloga se njegov svet obligacija moe oznaiti kao egoistian i samovoljno ureen. Kada je u pitanju njegovo stvaralatvo, on je u materijalnoj i duhovnoj mogunosti da se povinuje principima umetnosti, ali i da ih podreuje svojim interesima i umetnikim eljama, tako da se pojam obligacije moe samo delom primeniti na Volfgangov odnos prema knjievnosti. U odnosu prema lanovima svoje porodice, Volfgangov svet obligacija se, sa izuzetkom manjih izleta u neposlunost, u potpunosti moe oznaiti kao korespondirajui sa oekivanjima drugih. Zavretak studija, povratak u Frankfurt, odabir zanimanja sve ove odluke podstaknute su oevim oekivanjima, koje Volfgangov svet u ovom domenu ine ispunjenim, skoro uzornim. Postojanje autentinih i prividnih svetova dodatno proiruje mogunosti analiziranja radnje. Autentini svetovi su u romanu Rut Berger prvenstveno zastupljeni kod figura koje nemaju nita da sakriju, ali i kojima nije posveeno dovoljno panje u delu. Porodina situacija Eve Vecel koju ona predoava Suzani korespondira sa stvarnim svetom teksta. Doretina elja da pomogne svojoj sestri odgovara njenim postupcima koji su, uprkos neuspenom ishodu, motivisani njenom eljom da spasi Suzanu. S druge strane, njen suprug, stolar Hehtel, ne eli da pomogne Suzani, ali i postupci i njegov privatni svet korespondiraju sa autentinim, pre svega na osnovu odsustva saaljenja i ljudskosti. Suzana je lik ijem prividnom svetu je posveeno najvie panje u delu. Njen privatni svet odlikuje znanje o injenici da je u drugom stanju, meutim, ona do samog 124

kraja tj. do razotkrivanja njenog poroaja, negira optube i istrajava u odbacivanju krivice. Iz tog razloga je ona najkonsekventniji lik u sprovoenju privida. S druge strane, prividni svetovi karakteriu i predstavnike viih stalea, koji svoju nesigurnost skrivaju na taj nain to stvaraju alternativne svetove. Kornelija Gete nezadovoljstvo sobom oblikuje u drueljubivost i naizgled dobro raspoloenje, na taj nain krajnje uspeno izbegavajui sueljavanje stvarnog i svog prividnog sveta.

5. 2. 5
5. 2. 5. 1

Analiza poetka i zavretka radnje

Analiza poetka radnje

Pri analizi poetka pripovedanja i radnje posebna panja se poklanja sledeim segmentima teksta: prva reenica, prvi pasus i prvo poglavlje romana. S obzirom na neodreenost pojma poetka, ovi segmenti teksta daju uvid u mogunosti tumaenja ove problematike, ali i razliite rezultate njene analize. Prva reenica romana297 glasi: Am Abend zwischen neun und zehn Uhr, es war noch recht warm, wurde dem Jngeren Brgermeister der kaiserlichen freien Reichsstadt Frankfurt am Main gemeldet, eine Weibsperson sei in der Begleitung des Sergeanten Brand vor seinem Haus erschienen und begehre ihn zu sprechen. 298 Ovaj krajnje informativni poetak ne predstavlja samo poetak pripovedanja, ve i same radnje, jer se aktivno prikazuju odreeni likovi, za koje se pritom ne moe jo znati koju funkciju imaju za radnju, niti do koje mere e u njoj biti zastupljeni. Meutim, od samog poetka se odreuje prostorno-vremenski okvir vee izmeu devet i deset asova u Frankfurtu a daju se i dodatni podaci o statusu grada, titulama likova, kao i o prostoru na kome se oni susreu. S druge strane, prva reenica nije dovoljna da se utvrdi tip poetka pripovedanja, jer uprkos krajnje konkretnom prikazu, italac bez poznavanja celine ne zna da li je u pitanju predistorijat, odreena epizoda ili sam kraj prie. Jedino to se prvom reenicom pokazuje jeste to da narator ne pribegava predgovoru, ve se poetak pripovedanja vezuje za radnju.
297 298

Izuzimaju se peritekst, kao i posveta, naslov prve celine i naslov (vremenska odrednica) prvog poglavlja. Berger, 11.

125

Prvi pasus romana je dopuna prve reenice sa jo dve kratke: Es sei dringend. In einer Kriminalsache.299 Na taj nain prvi pasus kao celina, posebno isticanjem da je u pitanju neko krivino delo, dobija na intenzitetu prikazivanja i budi napetost kod itaoca, ime se moe iskljuiti poetak ab ovo, ali i in ultimas res, jer se ne moe oekivati da je sam kraj dela prijavljivanje zloina, ve da e nakon toga uslediti jo deavanja. Iz tog razloga je prvi pasus ovog romana sasvim dovoljan da se utvrdi poetak pripovedanja in medias res, ali je i dalje nejasno da li je odabran trenutak dogaanja iz sredine prie ili samo neka (ne)odreena epizoda. Tek sagledavanjem prvog poglavlja, kao i njegovog kauzalno-temporalnog odnosa sa sledeim, mogu se utvrditi veze sa celinom radnje i potvrditi ve spomenuti tip poetka. Iz odnosa ovih poglavlja jasna je i uloga poetka pripovedanja u pitanju je deavanje preuzeto iz sredine prie, a ne nezavisna epizoda. Familijarni odnosi likova koji se prikazuju u prvom poglavlju ukazuju na povezanost sa potagonistkinjom, a samim tim i sa glavnom radnjom. Ukljuivanjem knjievno-istorijskog predznanja o liku Grethen iz Geteovog Fausta, moe se zakljuiti da je u prvom poglavlju spomenuta edomorka u isto vreme i lik iz naslova. varceov model po kojem je poetak romana Rut Berger definisan kao in medias res, a kome Krings zamera nedostatak razlikovanja izmeu nivoa prie i nivoa diskursa, u sluaju Grethen nije problematian, jer je prisutna spoljanja perspektiva, koja ova dva nivoa izjednaava. Bonhajmov model, po kome se razlikuju statini i dinamini modusi, kao i niska i visoka ekspozicionalnost, uvodi etiri kategorije poetaka pripovedanja. Ako za poetak pripovedanja uzmemo prvi pasus, ak i prvu reenicu, moe se zakljuiti da je u pitanju dinamini modus, kojeg karakterie niska ekspozicionalnost, to i jeste karakteristika modernih narativnih tekstova. U prvom pasusu je prisutan indirektni govor, to ukazuje na najnii stepen ekspozicionalnosti, meutim, odreena referencijalnost je prisutna, tako da poetak pripovedanja (prvi pasus), iako nedovoljno informativan da bi italac stvorio sliku o likovima i njihovoj funkciji u radnji, i dalje je dovoljno sistematian i konsekventan, te prua mogunost orijentacije recipijenta kroz knjievni tekst.

299

Berger, 11.

126

Mora se naglasiti da se spomenuti modeli orijentiu ka analizi poetka pripovedanja, a ne hronolokog poetka radnje. U sluaju romana Grethen, radnja hronoloki zapoinje od drugog poglavlja, na ta je skrenuta panja u poglavlju o analizi vremenskog redosleda pripovedanja. Analiza zavretka pripovedanja i radnje

5. 2. 5. 2

Zavretak romana Grethen je specifian, a za analizu po ustaljenim modelima donekle problematian, jer zavretak radnje nije u isto vreme i zavretak pripovedanja. Iz tog razloga e se ove dve kategorije posmatrati i analizirati odvojeno, da bi se na kraju moglo ukazati na eventualne zajednike rezultate analize. Model Konstance Krings e se koristiti kao sredstvo analize, jer su u njemu jasno razdvojeni nivoi prie i diskursa, koji odgovaraju razlikovanju zavretka radnje i zavretka pripovedanja. Na nivou prie se posmatranjem poslednjih poglavlja, zavrne sekvence (poslednjeg poglavlja) i poslednje reenice moe ustanoviti sudbina glavnog lika, ali i odreena paralela sa poetkom radnje. Poslednjih pet poglavlja mogu se oznaiti kao zavretak radnje, s tim to poslednja dva prevazilaze smrt glavnog lika. Na grafikom prikazu moe se uoiti raspodela ovih delova zavretka po poglavljima: Zavretak na nivou prie

Ostatak prie poglavlja: - Dienstag, 14. Januar, vier Uhr frh - Am selben Tag, acht Uhr morgens - Neun Uhr morgens

Zavrna sekvenca poglavlja: - Am gleichen Tag, drei Uhr nachmittags - Am gleichen Tag, zehn Uhr abends

Poslednja reenica: Da liegen sie noch heute, eins

geworden mit der Frankfurter Erde und der Frankfurter Geschichte, gar nicht weit von jenem Ort, der sich rhmt, der grte Fernbahnhof Europas zu sein (Berger, 444).

Slika 5: Zavretak romana Grethen na nivou prie (po modelu K. Krings)

Ostatak prie obuhvata tri poglavlja koja prikazuju poslednje trenutke u ivotu Suzane Margarete Brant, tanije dan njenog pogubljenja: od etiri sata ujutru do samog ina, koji 127

poinje u devet asova. Zavretak ivota protagonistkinje nije i zavretak glavne radnje, jer se sledea dva poglavlja zavrne sekvence kao post scriptum i post mortem nadovezuju na njeno pogubljenje i zatvaraju glavnu radnju, ukazujui na ironiju povratka njenog zavodnika, kao i na gnusni in otvaranja kovega. Na taj nain ivot i smrt Suzane Brant do kraja ostavljaju gorki utisak nepravde i ljudske bezobzirnosti. Poslednja reenica zaokruuje priu ukazujui na to da je Suzana, iako su proli vekovi, ostavila trag u istoriji Frankfurta, iji stanovnici ne bi trebalo da budu previe ponosni na ono to sada poseduju, ve da se prisete onoga to su u prolosti zaboravili. Zavretak na nivou prie u romanu Rut Berger podrazumeva prikazivanje sudbine protagonistkinje. Krings tvrdi da je ovaj vid zavretka karakteristian za starije narativne tekstove, meutim, u Grethen se ne prikazuje ceo Suzanin ivot, ve samo njegov poslednji period, to nije odlika tradicionalnog pripovedanja. S druge strane, zavretak se moe oznaiti i kao ostvarivanje paralele izmeu poetka i zavretka na nivou radnje. Prijavljivanje Suzane zbog sumnje da je izvrila edomorstvo na poetku pripovedanja logiki je povezano sa zavretkom radnje, kada ona biva kanjena za zloin za koji je optuena. Iz tog razloga poetak pripovedanja i kraj radnje korespondiraju po uzronoposledinom odnosu: da sestra nije prijavila Suzanu, ova svakako ne bi bila pogubljena. Kada je u pitanju nivo diskursa u zavrnim sekvencama same radnje, moe se uoiti naglaavanje poslednje reenice ironijom, kao i isticanje poslednje sekvence promenom stila i narativnih tehnika. Nakon direktnog govora u razgovoru izmeu Georga losera i Volfganga i Kornelije Gete o otvaranju Suzaninog kovega, narator ironino i sarkastino opisuje isti dogaaj, da bi na kraju preao u nultu fokalizaciju i krajnje naturalistiku (do tada u romanu neprisutnu) dimenziju pripovedanja, koja se ak moe nazvati i neprimerenom u poreenju sa dotadanjim, delimino subjektivnim stilom: Nur die Nerven zuckten noch gelegentlich in der rechten Hand, wenn man genau hinsah.300 Nivo diskursa u romanu Grethen prevazilazi okvire radnje, jer se pripovedanje zavrava epilogom, a ne pogubljenjem Suzane i dogaajima neposredno nakon toga. Epilog kao tradicionalni vid zavravanja tekstova, u sluaju romana Rut Berger ima ulogu da ukae na besmislenosti mnogih sudbina, koje su se u prvi mah inile mnogo veim i vanijim od ivota protagonistkinje. Pritom narator ne menja fokalizaciju, ali ovu
300

Berger, 444.

128

sekvencu naglaava promenom narativnog tempa. Epilog prvenstveno odlikuje rezime, koji je u radnji zauzimao sekundarnu, neupadljivu poziciju. Naratorov stil i dalje ostaje krajnje subjektivan i ironian kao i ranije, dok poslednja reenica ima posebnu teinu. Najvei deo epiloga posveen je sudbini lanova porodice Gete, uprkos injenici da su ovi likovi bili deo sporedne radnje. Narator, naizgled kivan to je prvenstveno Volfgang izaao skoro neuk iz situacije vezane za edomorku, umanjuje njegov znaaj i odluuje se da na taj nain okona svoje pripovedanje: Stolz war man hier auf ganz andere Leute.301 Na ovaj nain se nivo prie i nivo diskursa nadopunjuju: narator i u jednom i u drugom sluaju ukazuje na to ija sudbina je grandioznija, kao i na to koji pojedinci zasluuju panju i divljenje, a kakva dela i postupci nisu vredni isticanja.

301

Berger, 460.

129

VI Figure
6. 1 Teorijski osvrt
Polje knjievnih likova, iako u istraivakim radovima verovatno najee obraivan aspekat epskih dela, u germanistikoj nauci o knjievnosti i dalje je teorijski malo prouavano. Janidis konstatuje da se veina teorijskih radova iz ove oblasti bazira na konstantnim pokuajima da se odgovori na ve postavljena pitanja postoji mnotvo radova koji istrauju pojedinane aspekte, ali uprkos tome nije dolo do etabliranja istraivakog polja o figurama.302 Osnovni problem analize likova, kako sa teorijskog, tako i sa praktinog aspekta, lei u njihovom razumevanju (nem. Figurenverstndnis). Postoje dve osnovne polazne pozicije: takozvano mimetiko razumevanje figura, koje tekst posmatra kao oponaanje (gr. mimesis) realnog sveta, s jedne strane, i razumevanje figura sa aspekta semiotike i strukturalizma, s druge. Mimetiki pristup podrazumeva posmatranje likova koji se obeleavaju kao karakteri, a shvataju se kao individue, kao autonomne osobe. Za veinu italaca, ali i za mnoge naunike knjievnosti karakteristino je antropomorfno shvatanje ovog tekstualnog fenomena, to je razumljivo, jer knjievni tekst stvara iluziju u kojoj italac postaje sauesnik, posmatrajui figure kao ljude, a njihove postupke i reakcije dopunjava sopstvenim iskustvima i stavovima. Kod strukturalistikog pristupa se u prvi plan stavlja umetniki karakter teksta. Taj tekst se posmatra kao zatvoreni sistem koji se mora analizirati po sopstvenim pravilima. Zbog toga se uvodi pojam figure (nem. Figur) umesto osobe/ karaktera (nem. Person/ Charakter), da bi se napravila razlika izmeu knjievnih tj. fikcionalnih tvorevina i realnih karaktera tj. ljudi. U novijim istraivanjima postoje tendencije ka kombinovanju ova dva pristupa, ime se izbegava zanemarivanje jednog od dva aspekta knjievnih likova antropomorfnog i tekstualnog.303

302

Up. Fotis Jannidis: Figur und Person : Beitrag zu einer historischen Narratologie. Berlin/ New York: Walter de Gruyter, 2004, 2. 303 Up. Stephanie Bachorz: Zur Analyse der Figuren. In: Peter Wenzel (Hg.): Einfhrung in die Erzhltextanalyse : Kategorien, Modelle, Probleme. Trier: WVT, 2004, 51-54.

130

Istraivanje problemskog polja figura u narativnim tekstovima je obimno i kompleksno, tako da su se razvili mnogobrojni predlozi sa kojih aspekata mu treba pristupiti. Roj Samer predlae sledee: 1. Selekcija figura: broj, kriterijumi, homogenost vs. heterogenost; 2. Koncepcija figura: flat vs. round character, statine-dinamine, jednodimenzionalne-viedimenzionalne; 3. Konstelacija figura: kontrasti i korespondencije, struktura perspektiva; 4. Karakterizacija figura: implicitna vs. eksplicitna, samokarakterizacija ili karakterizacija od strane drugih likova; 5. Funkcija figura: subjekat, objekat, adresat, oponent, pomaga (po modelu aktanata) ili protagonista-antagonista, glavni-sporedni lik itd.304 Prvi aspekat se moe posmatrati kao kvantitativan, dok drugi iziskuju kvalitativnu analizu koncepta figura. Selekcija figura sprovodi se kod obimnijih narativnih dela prvenstveno romana da bi se postigla preglednost i transparentnost, a samim tim i osnova za dalju analizu i interpretaciju.

6. 1. 1

Koncepcija figura
Koncepcije figura mogu se razlikovati po stepenu njihove kompleksnosti tj. po

stepenu njihove dinaminosti. Najjednostavnije su figure koje otelovljuju odreenu ideju, i nita sem toga, i one se nazivaju personifikacijama. Delimino kompleksnije figure su tipovi (nem. Typen; engl. stock figures), za koje je karakteristino da su definisani odreenim kompleksom osobina. Razlikuje se vie vrsta tipova: socijalni tipovi (preduzetnik, zanatlija), rodno specifini tipovi (femme fatale, stari neenja), nacionalni i regionalni tipovi (Italijan, Rus), religiozni tipovi (katolik, puritanac), starosni tipovi (komini starac u isto vreme i rodni tip, kao to je stari neenja i starosni tip) i tako dalje. Osnovna odlika likova ija je funkcija reprezentovanje svoje grupe je mogunost njihove zamene, kao i lienost svake individualnosti oni ne predstavljaju pojedinca, ve iskljuivo grupu. Iz tog razloga je ova vrsta figura najpogodnija za istraivanje razliitih

304

Up. Sommer, 97.

131

vrsta stereotipa.305 Stereotipi su povezani sa predstavama o nekome, a knjievni tekst se uvek oslanja na ve akreditovane modele. Na taj nain stereotipi svedoe o optoj prisutnosti modela, koji nisu samo promenljive knjievne konvencije, ve globalne kulturoloke forme. Utemeljeni na paradoksalnom fenomenu ponavljanja, stereotipi ograniavaju itanje na pronalaenje repetitivne strukture, ali je njihova spoznaja i evaluacija preputena itaocu.306 Nasuprot tipovima postoje individue koje odlikuje kompleksnost, promenljivost i potencijalna otvorenost. Ekskluzivnost individue (esto oznaene i kao karakter) lei u njenoj mogunosti da iznenadi itaoca, osobina koju tipovi nikada ne mogu da poseduju.307 Razlikovanje ove dve vrste figura (tip-individua) zapoelo je zahvaljujui E. M. Forsteru koji likove deli na plitke i zaokruene (engl. flat and round characters). Njegovo definisanje plitkih karaktera308 (= tipova) kao figura konstruisanih oko jedne ideje ili kvaliteta, a zaokruenih kao likova sposobnih da iznenade i da u tome budu ubedljivi, predstavlja osnovu za sve dalje i kompleksnije tipologije.309 lomit Rimon-Kenan svoju tipologiju zasniva na nivou story tj. diegeze. Ona postulira tri dimenzije: 1. Kompleksnost: od figura koje odlikuje jedna osobina (alegorine figure, karikature, tipovi), pa sve do figura sa mnogobrojnim osobinama. 2. Razvoj: skala obuhvata raspon od potpuno statinih do dinaminih figura, iji se ivotni ciklus u potpunosti prikazuje. 3. Ulazak u unutranji ivot figure: od prikazivanja iskljuivo spoljanjih elemenata figure, pa sve do detaljnog prikaza njenog unutranjeg ivota.310 Janidis sa pravom primeuje da poslednja taka odstupa od ostatka sistema koje su prve dve etablirale nije problematino da li figura poseduje unutranji ivot, ve da li
305 306

Up. Bode, 127-128. Up. Ruth Amossy: Stereotypes and Representation in Fiction. In: Poetics Today 5/4 (1984), 689-693. 307 Up. Bode, 129-130. 308 Pojam character se u engleskom jeziku odnosi na sve likove, a ne samo na karaktere kao u srpskom ili u nemakom. 309 Up. E. M. Forster: Charaktere. In: Alf Mentzer/ Ulrich Sonnenschein (Hg.): Die Welt der Geschichten : Kunst und Technik des Erzhlens. Frankfurt a. M.: Fischer Taschenbuchverlag, 2007, 140-141. Ovo poglavlje je nemaki prevod iz Forsterove knjige Aspekti romana (Aspects of the Novel, 1927). 310 Up. Shlomith Rimmon-Kenan: Narrative Fiction : Contemporary Poetics. London: Methuen, 1983, 2942.

132

je i u kojoj meri on prikazan, pri emu se i dalje taj kriterijum vie odnosi na problematiku diskursa, a ne prie. 311 Fielov polazi od Forsterovih pojmova (flat and round characters), ali insistira na razlikovanju izmeu tekstualnog i konstruisanog nivoa knjievnog dela (engl. textual and constructed level). Osnovna razlika izmeu njih lei u mogunosti da figura koja se posmatra kao zaokruena na tekstualnom nivou, moe izgubiti na individualnosti na konstruisanom i obrnuto, dok lik koji se tretira kao relativno plitak na tekstualnom nivou, moe privui nau panju i time stei individualnost na konstruisanom nivou. Na osnovu ove dve vrste distinkcija Fielov stvara etiri kategorije: Zaokruen na konstruisanom nivou Individua poput tipa ista individua

Plitak na tekstualnom nivou Zaokruen na tekstualnom nivou

Plitak na konstruisanom nivou isti tip Tip poput individue

Tabela 3: etiri kategorije figura po Fielovu

Pojam tekstualno plitkih likova podrazumeva njihovo jednodimenzionalno pojavljivanje u tekstu. Tekstualno zaokruena je figura ije je pojavljivanje bogato elaborirano: poznavanje njenog imena, misli, osobina itd. Plitki na konstruisanom nivou su likovi koji otelotvoruju jednostavne kategorije (moralne, socijalne, estetske i druge) u koje moemo da ih uvrstimo nakon posmatranja podataka sa razliitih nivoa teksta (dijalog, opis, radnja, okruenje itd.). I konano, pojam zaokruenih figura na konstruisanom nivou se upotrebljava kada lik ne moe da se svrsta ni u jednu kategoriju, niti se ukratko moe opisati njegova sutina.312 Fielove kategorije su iskljuivo deskriptivnog karaktera, meutim, podstiu na razmiljanje o razlikovanju injeninog stanja (tekstualni nivo) i delimino subjektivnog oseaja itaoca (konstruisani nivo), dakle, izmeu koliine informacija o figuri i mogunosti primene tih informacija na konstruisanje slike o njoj.

311 312

Up. Jannidis, 88-91. Up. David Fishelov: Types of Characters, Characteristics of Types. In: Style 24/3 (1990), 77-78.

133

6. 1. 2

Konstelacija figura
Pod konstelacijom figura (lat. figura: oblik; lat. constellatio: uzajamni poloaj

zvezda) podrazumeva se dinamina struktura personala, tj. zbira svih knjievnih likova koji se pojavljuju u drami ili narativnom tekstu. Ovaj termin je nastao u okviru strukturalistikih istraivanja, a ne odnosi se samo na statine elemente tj. osobine likova, ve i na promenljive relacije meu njima.313 U sekundarnoj literaturi postoji tendencija da se pojam konstelacije dovodi u blisku vezu ili ak poistoveuje sa pojmom funkcije likova.314 Diter Kafic u uvodnom delu svoje knjige o konstelacijama likova u nemakim romanima druge polovine 19. veka naglaava korisnost istraivanja ovog aspekta: upravo kroz sveobuhvatno nauno bavljenje relacijama u okviru knjievnog dela, istraiva moe da uini smisao tog dela transparentnim. Konkretnije: protagonista romana se odreuje tek u kontekstu tj. tek u njegovom odnosu prema drugim likovima.315 Kod istraivanja konstelacija najee se koriste ematski prikazi, koji pogoduju dramskim i kraim epskim delima, dok kod romana sa velikim personalom esto postaju nepregledni, tako da se apeluje na opisno predstavljanje ili eventualno ematizovanje meusobnih odnosa manjih grupa likova u okviru teksta. Relacije figura mogu se kvantitativno predoiti uoavanjem broja figura i njihovom zastupljenou u tekstu u odnosu na druge figure (Samer ovu kategoriju naziva selekcijom likova). Kvalitativno odreivanje odnosa u prvom redu podrazumeva statine relacije kontrasta i korespondencije. U pitanju su opozicije karakteristika poput pripadnosti odreenoj generaciji, pola, socijalnog stalea, kognitivnih sposobnosti itd. Konstelacije figura su dinamine strukture interakcija koje nastaju kao proizvod opozicija karakteristika.316

313

Up. Ansgar Nnning (Hg.): Metzler Lexikon : Literatur- und Kulturtheorie : Anstze Personen Grundbegriffe. Stuttgart: Metzler, 42008, 200-201. 314 Up. ibid, 201; Wilpert, 269; Pfister, 232. 315 Up. Dieter Kafitz: Figurenkonstellation als Mittel der Wirklichkeitserfassung : Dargestellt an Romanen der zweiten Hlfte des 19. Jahrhunderts (Freytag Spielhagen Fontane Raabe). Kronberg: Athenum, 1978, 8-10. 316 Up. Hans-Werner Ludwig (Hg.): Arbeitsbuch Romananalyse. Tbingen: Gunter Narr Verlag, 1982, 142.

134

Bahorc razlikuje dva tipa konstelacija: parove (nem. Paare) i trouglove (nem. Dreieckskonstellationen). Pod parovima ona podrazumeva najei odnos dobrog i loeg, koji, meutim, nije uvek jasno izdiferenciran. Ona zbog toga koristi pojam kontrastnog para (nem. Kontrastpaar), kod kojeg se upravo insistiranjem na razliitosti postie intenziviranje osobina dva lika: kontrastnim prikazivanjem junaka i antijunaka, prvi izgleda jo bolji, a drugi jo loiji. Korespondentni parovi (nem. Korrespondenzpaare) sainjeni su iz likova koji su po odreenim (za radnju kljunim) osobinama ekvivalentni, nadopunjuju se i mogu se uporediti. Trougaona konstelacija slui za stvaranje napetosti, a i sama se bazira na odnosima kontrasta i korespondencija.317

6. 1. 3

Karakterizacija figura
Pod karakterizacijom/ predstavljanjem figura podrazumevaju se razliite

narativne tehnike i perspektive uz pomo kojih se saznaje o samom liku. Razlikuju se nain (medij) i sadraj predstavljanja figura (nem. Figurendarstellung). Nainima/ medijima poput direktne/ eksplicitne i indirektne/ implicitne karakterizacije (komentar pripovedaa, govor likova, sama radnja, autoportret i portretisanje od strane drugih likova), figurama se dodeljuju odreene osobine. Upravo su broj, interno ureenje i kompleksnost osobina osnova za kategorisanje likova tj. za utvrivanje njihove koncepcije.318 Margolin razlikuje pojmove karakterizacije i graenja karaktera/ portretisanja (engl. character-buildung/ portraiture). On pod karakterizacijom podrazumeva pripisivanje pojedinanih mentalnih karakteristika narativnom agentu (= figuri), dok se pripisivanje kompleksa osobina moe nazvati graenjem karaktera. Karakterizacija je primarni proces koji se temelji na zakljucima izvedenim na osnovu samostalnog delovanja figure, dok graenje karaktera dolazi kasnije i ukljuuje dodatne operacije: akumulaciju, generalizaciju, kategorizaciju, interrelaciju i konfrontaciju. Akumulira se odreeni broj karakteristika iz vie sukcesivnih postupaka figure, iz setinga ili formalnih ema; generalizuje se na osnovu obima vremena naracije; ove odlike se klasifikuju ili
317 318

Up. Bachorz, 56-57. Up. Nnning (Hg.): Metzler Lexikon : Literatur- und Kulturtheorie, 199.

135

kategorizuju; odreuju se njihovi meusobni odnosi (interrelacije) u vidu mree ili hijerarhije odnosa; sueljavaju (konfrontacija) se odlike koje pripadaju sukcesivnim postupcima, sa ciljem da se odreene osobine oznae kao nedosledne; na kraju se pojedinane osobine dovode u jedinstvenu i stabilnu konstelaciju, tzv. model linosti (engl. personality model).319 Direktna karakterizacija potie ili od naratora ili iz direktnog govora drugih likova, pri emu se u oba sluaja320 mora obraati panja na pouzdanost govornika. U sluaju da je izjava drugog lika ili pripovedaa suvie subjektivna, onda ona postaje sredstvo karakterizacije pre govornika, nego osobe o kojoj se govori, jer je svaka eksplicitna karakterizacija drugog u isto vreme autokarakterizacija.321 Lan/ Majster razlikuju etiri kategorije opisnih elemenata koje doprinose indirektnoj karakterizaciji: delanje figura, jezik, fiziki izgled, interpersonalna karakterizacija. Pod delanjem se podrazumevaju aktivni i pasivni postupci figura. Jezik se javlja kao dvojako sredstvo za karakterizaciju figura. Stilske karakteristike poput dijalekta ili sintaksikih specifinosti mogu odlikovati direktni ili doivljeni govor, kao i unutranji monolog likova. Sadrinske karakteristike podrazumevaju implicitne i eksplicitne poruke u govoru i mislima figura, koje od nje tvore individuu u svetu diegeze. Fiziki izgled je kategorija koja podrazumeva atribute poput fiziognomike ili oblaenja likova, ali i imena figura, njihovu sociokulturoloku poziciju, kao i neposredno okruenje. Interpersonalna karakterizacija podrazumeva opise figure koji potiu od drugih likova. Ako jedan lik svojim postupcima ili opisom ukazuje na karakter drugog, onda se on naziva karaktantom (nem. Charaktant).322 Palmer posebnu panju posveuje analizi prezentacija fikcionalnih misli (engl. presentations of fictional thought), insistirajui na povezanosti karakterizacije likova i analize njihove svesti. On smatra da se ove dve kategorije mogu podvesti pod iri pojam uma (engl. mind), koji svojim znaenjem obuhvata i delove mentalnog sveta koji su iskljueni iz kategorije govora, a u koje spadaju i latentna stanja poput dispozicija i
319

Up. Uri Margolin: The Doer and the Deed : Action as a Basis for Characterization in Narrative. In: Poetics Today 7/2 (1986), 205. 320 Bahorc istie samo eventualnu nepouzdanost u direktnom govoru figura, ali se ne sme zanemariti ista mogunost i u izlaganju pripovedaa. 321 Up. Bachorz, 60-61. 322 Up. Lahn/ Meister, 240-241.

136

verovanja.323 Palmer u prvi plan stavlja znaaj unutranjeg ivota likova za njihovu karakterizaciju i primat daje upravo ovim sadrajima nasuprot svim eksternim karakteristikama koje Lan/ Majster istiu. Pri karakterizaciji likova mora se obratiti panja i na uzroke njihovog ponaanja, koji mogu biti interni (ako se nalaze u samoj osobi) i eksterni (izazvani situacijom u kojoj dolazi do odreenog ponaanja). Najee su obe vrste determinanti ukljuene u kreiranje postupaka. Sledea vana distinkcija odnosi se na oekivanja recipijenta u vezi sa ponaanjem figura: da li je ono vezano za kategoriju (engl. category-based representations) ili za samu osobu (engl. person-based representations). Osnovna razlika je u tome da li se osoba (odnosno knjievna figura) posmatra kao lan odreene definisane kategorija i ponaa se u skladu sa njenim normama ili je taj pojedinac jedinstvena instanca, pa se oekivanja stvaraju na osnovu istorijata posmatranja njegove individualnosti. Najee italac inom recepcije pokuava da uvrsti figuru u neku ve poznatu kategoriju, jer pomak ka posmatranju lika kao jedinstvene instance zahteva reorganizaciju memorije, pokuaj da se trenutni postupak povee sa ve proitanim dogaajima o istom liku.324 Razlikovanje nivoa informacija moe se primeniti na analizu likova, tako to e se posebna panja posvetiti utvrivanju uzroka ponaanja, s jedne strane, ali i pri tumaenju pojma identiteta i individualnosti, s druge, jer ove kategorije u velikoj meri zavise od oekivanja itaoca i aspekta sa kog se pristupa njihovom sagledavanju.

6. 1. 4

Funkcija figura
U nemakoj terminologiji iz oblasti naratologije se analogno sa hijerarhijom

radnji ustalila upotreba termina glavnog i sporednog lika (nem. Haupt- und Nebenfigur). Jost najder glavne likove razlikuje po tome to oni imaju vei udeo u komunikaciji figura od sporednih, neposrednije su ukljueni u radnju, detaljnije je predstavljena njihova pojava i njihove ivotne okolnosti i ee se pojavljuju na mestima na kojima se

323 324

Up. Alan Palmer: The Construction of Fictional Minds. In: Narrative 10/1 (2002), 31. Up. Richard J. Gerrig/ David W. Allbritton: The Construction of Literary Character : A View from Cognitive Psychology. In: Style 24/3 (1990), 33, 37-39.

137

odigrava radnja.325 Ovo mimetiko posmatranje likova dugo je bilo zastupljeno u nauci o knjievnosti, i danas se jo uvek na njemu insistira, meutim, postoje strukturalistiki pristupi koji su na polju funkcije likova daleko prikladniji. Njihova osnovna prednost je izbegavanje hijerarhije likova (glavni-sporedni) utvrivanjem uloge svake figure u prevashodno mrenoj, a ne hijerarhijskoj strukturi. Na taj nain sporedni lik moe da obavlja vanu funkciju u odnosu na ostale, glavne likove, a da se njegova sporednost ne posmatra kao mana, ve kao dopuna ili smetnja ostalim figurama.
Algirdas J. Greimas, semiotiar i strukturalni semantiar, u svom delu

Strukturalna semantika (Smantique structurale: recherche et mthode, 1966) sainio je model za analizu funkcije figura u okviru radnje (nem. Handlungsmodell). Greimas razlikuje samu figuru (aktera) i njenu funkciju u radnji (aktant), kreirajui est kategorija aktanata: 1. subjekat je figura koja je najee u ulozi junaka, njegova funkcija je da ezne, eli, osea potrebu za objektom; 2. objekat je ono za ime se ezne ili to se eli moe biti konkretan lik, ali i apstraktni pojmovi poput sree, moi itd.; 3. adresat je lik kome je objekat ,namenjen, tako da se ova funkcija esto poklapa sa ulogom subjekta; 4. oponent ili protivnik ima ulogu da se postavi izmeu subjekta i objekta; 5. sudija (nem. Schiedsrichter) je onaj koji presuuje u konfliktu. Uloga sudije moe biti konkretna, ali i apstraktna ili pasivna, u vidu drutva, sudbine ili sluajnosti. Sudija se moe odluiti i za oponenta, a ne za junaka, tako d a je njegova osnovna odlika mo; 6. pomaga se moe direktno umeati u konflikt i pruiti neposrednu pomo subjektu ili oponentu.326 Gremasov model aktanata zasniva se na pojmu opozicija, tj. podele osnovnih aktanata u dve opozitne kategorije: subjekat-objekat. Relacije izmeu ove dve kategorije on odreuje kao odnos udnje (franc. dsir). Kategorije poiljaoca i primaoca (franc. destinateur-destinataire) su mnogo kompleksnije od prethodne dve. Poiljalac je funkcija

325 326

Up. Jost Schneider: Einfhrung in die Roman-Analyse. Darmstadt: WBG, 32010, 17. Up. Bachorz, 54-55.

138

koja se moe oznaiti kao sudija ili dobroinitelj, iako Gremas u isto vreme spominje njegovu drugu, nalogodavaku ulogu (franc. mandateur) da subjektu dodeli zadatak. Gremas ne objanjava zato je dobroinitelj u isto vreme i nalogodavac, tako da ovo pitanje ostaje otvoreno. Oekivalo bi se da je analogno sa tim primalac uvek i junak koji treba da izvri neki zadatak, ime bi se ova funkcija izjednaila sa ulogom subjekta, meutim, Gremas insistira na razlikovanju ove dve kategorije. U svojim kasnijim radovima on pravi precizniju distinkciju, tako to e odnos poiljaoca i primaoca oznaiti kao ugovoran: poiljalac tj. nalogodavac na poetku, postaje sudija na kraju, a primalac zadatka postaje subjekat time to ga izvrava.327 Pomaga i oponent za Gremasa predstavljaju aktante sekundarnog nivoa. On ih posmatra kao mitske projekcije elje za delanjem, s jedne, i imaginarnog suprotstavljanja subjektu, s druge strane.328 Problematina je i razlika izmeu sudije/ dobroinitelja i pomagaa. Kim zakljuuje da pomaga igra ulogu sudije ako subjekta opskrbi elementom modalne kompetencije, dakle, nekim pomonim sredstvom. Oponent je negativna forma pomagaa. S druge strane, Gremas koristi i pojam antisubjekta, koji se posmatra kao kontrast subjektu, a ne pomagau, tj. on predstavlja subjekta suprotstavljene prie.329 Kategorija objekta ne predstavlja osobu koja dela, ve eljeni, traeni predmet (franc. objet de dsir), koji se zbog toga to je poeljan posmatra i kao vredan (franc. objet de valeur). Pritom je vano istai da vrednost objekta ne postoji kao takva, ve je subjekat taj koji je projektuje na objekat. Odnos subjekta i objekta je dvojak: kognitivan (subjekat vrednuje objekat) i pragmatian (subjekat trai i osvaja objekat).330 Primenom Gremasovog modela aktanata na analizu knjievnih dela jasno se utvruje funkcija pojedinanih likova u okviru radnje, ali se i doprinosi rasvetljavanju njihovih interpersonalnih odnosa: subjekat i oponent su uvek kontrastni parovi, dok pomaga i subjekat umnogome korespondiraju. Pronalaenjem parova i veza kontrasta i korespondencije ostvaruje se i mogunost analize konstelacije figura.

327

Up. Taehwan Kim: Vom Aktantenmodell zur Semiotik der Leidenschaften : Eine Studie zur narrativen Semiotik von Algirdas J. Greimas. Tbingen: Narr, 2002, 50-55. 328 Up. ibid, 55. 329 [...] wird das Antisubjekt als Subjekt der Gegengeschichte aufgefat. Vidi: ibid, 57. 330 Up. ibid, 59-60.

139

6. 2

Analiza i interpretacija likova u romanu Grethen

Broj likova obuhvaenih radnjom romana Rut Berger iznosi preko etrdeset, pri

emu njihova zastupljenost u delu varira od jednokratnog pojavljivanja, preko sporadine zastupljenosti, pa sve do psiholoke produbljenosti. Ovo poglavlje je strukturisano prvenstveno prema odnosima unutar porodica, iji su lanovi prikazani u delu. Kod likova kod kojih je ova povezanost izostavljena, kriterijum selekcije su profesionalni odnosi sa drugim figurama, kao i religijska pripadnost. U romanu Grethen postoji osnovna podela na dve drutvene klase331: graansku i negraansku, pri emu je raslojavanje unutar graanske klase znatno stroe i razlike meu pojedinanim frakcijama i socijalnim grupama su oigledne. Pod negraanskom klasom se u prvom redu podrazumevaju Jevreji, koji po verskoj osnovi nemaju graansko pravo i samim tim se mogu posmatrati kao izolovana socijalna grupa, ija je interakcija sa ostalima ograniena i strogo reglementirana. U okviru graanske klase koja je prikazana u delu, pri emu je od presudne vanosti injenica da je radnja smetena u Frankfurt druge polovine 18. veka, razlikuje se pet stalea (nem. Stnde)332: od patricija, lekara i pravnika kao pripadnika prvog stalea, preko bogatih trgovaca i zanatlija, pa sve do najnieg stalea u koji su se ubrajali nadniari, koijai i posluga i koji veim delom nisu posedovali graanska prava. U okviru socijalnih grupa definisanih po zanimanjima (trgovci, zanatlije) postoje velike razlike u kapitalu, tako da su njihovi pripadnici zauzimali na drutvenoj lestvici mesta od drugog do etvrtog stalea. Veroispovest, posedovanje graanskog prava, 333 kao i stepen

331

Termini klasa i socijalna grupa se koriste s osloncem na Burdijeovo objanjenje da su razlike u drutvu tj. podela na klase i njihove frakcije (nem. Klassenfraktionen) posledica posedovanja kapitala, tanije resursa i potencijala moi. Up. Pierre Bourdieu: Die feinen Unterschiede : Kritik der gesellschaftlichen Urteilskraft. Frankfurt a. M.: Suhrkamp, 1982, 196-197. 332 Podela graanske klase na pet stalea ne predstavlja pravilo u drutvenoj strukturi Svetog rimskog carstva nemake nacije, ve je Frankfurt kao sajamski i slobodni carski grad izuzetak. Up. Ralf Roth: Stadt und Brgertum in Frankfurt am Main : Ein besonderer Weg von der stndischen zur modernen Brgergesellschaft 1760-1914. Mnchen: Oldenbourg, 1996, 88. 333 U sekundarnoj literaturi postoji razilaenje u miljenjima kada je u pitanju najnii graanski stale. Rot tvrdi da pripadnici petog stalea u veini sluajeva nisu posedovali graansko pravo, ali su se uprkos tome ubrajali u graanstvo (Up. Roth, 88.), dok Tanja Homen naglaava da su se samo hriani sa graanskim pravom svrstavali u graansku klasu. Vidi: Tanja Hommen: Das Frankfurter Gretchen : Ein Kindsmord im 18. Jahrhundert. In: Frauengeschichte(n) : Vortrge im Rahmen der Bronnbacher Gesprche 2001. Stuttgart: Verlag W. Kohlhammer, 2002, 108.

140

uea u politikom voenju grada osnovni su kriterijumi za odreivanje strogih granica izmeu pojedinanih stalea. Interesantna je injenica da posedovanje ekonomskog kapitala ne predstavlja najznaajniji faktor za definisanje pripadnosti hijerarhijski viim graanskim staleima.334

6. 2. 1

Suzana Margareta Brant

Suzana Margareta Brant, kuvarica i sluavka u gostionici Kod jednoroga centralni

je lik romana i samim tim glavna predstavnica svoje socijalne grupe: posluge bez graanskog prava. Inicijalno spominjanje ovog lika prisutno je kroz uvodnu prolepsu, kojom se i determinie njegova sudbina. Ursulina prijava protiv Suzane stvara odgovarajua oekivanja kod itaoca. Meutim, njeno uvoenje u radnju je u drugom poglavlju, poetkom avgusta 1770. godine, u kojem se ona prikazuje kao vesela i ivahna osoba. U oima gostioniarke Bauer, kod koje Suzana radi preko dve godine, ona je vredna, sposobna i savesna devojka. Meutim, narator ubrzo prekida ovu jednolinu karakterizaciju, ukazujui na to da put do pohvale nije bio lak: kroz kratko predstavljanje istorijata njenog radnog iskustva saznaje se da u prolosti ona nije bila u stanju da zadri posao. Kao osnovni razlog narator kroz unutranji doivljeni govor Suzanine sestre Ursule navodi njen naprasit karakter i samovoljno ponaanje osobine koje ne bi smele da odlikuju pripadnicu najnie gradske populacije:
Nur dass die Susann mit ihrem verqueren Charakter und cholerischen Tempe rament diese Regel nicht befolgen kann. Nicht in den Momenten jedenfalls, wo es wirklich drauf ankme. Gerade dann luft ihr die Galle ber. Als sie das erste Mal von einer Dienstherrin eine geknallt bekam zum Beispiel, da hatte die Susann der Dame eine gesalzene Beleidigung ins Gesicht geschleudert und die Kndigung gleich hinterher.335

Suzanino netolerisanje fizikog i mentalnog zlostavljanja i poniavanja, kao i spremnost da istom merom odgovori na takvo ponaanje, umnogome je razlikuju od tipinih predstavnika njene socijalne grupe, za koje je ovaj vid ophoenja bio

334 335

Up. Roth, 66. Berger, 25.

141

svakodnevica koju su bili prinueni da prihvate. Naratorovo poklanjanje panje psihologiji lika kao i predistoriji koja doprinosi rasvetljavanju interpersonalnih odnosa u okviru Suzanine porodice, ostavlja utisak da je protagonistkinja dovoljno samosvesna, odvana, a samim tim i sposobna da do kraja sauva svoju individualnost bez obzira na staleka ogranienja. U ophoenju prema koleginici Kristijani, sa kojom Suzana ima esto konfliktni odnos i koja zbog irenja glasina o Suzaninoj trudnoi, ali i zbog konkurentnosti posla, ima funkciju oponenta, protagonistkinja ne krije svoju naprasitu narav i spremna je da se izbori za svoja prava i poziciju:
Es grt in ihr. Und dann lsst sie den Eimer stehen, wo er steht, stapft, die Spatzen aufschreckend, los, quer bern Hof und hinein zur Bierstub, greift sich die Christiane, zieht sie nach nebenan in die leere Wohnstube und faucht sie an und geigt ihr so was von der Meinung ber ihre Hinterhltigkeit und ihre Bosheit und berhaupt und ist in voller Fahrt und Rage [...]. 336

Suzanin bes i naprasitost razlozi su mnogih konflikata, koji e veoma esto imati negativne posledice po ovaj lik i zbog kojih e biti kanjena izolacijom iz odreenih socijalnih krugova. Suzanina netaktinost u komunikaciji rezultira Kristijaninom potrebom da iri glasine, dok Suzanino skrivanje trudnoe ima za posledicu unutranji konflikt izmeu stvarne situacije i projektovanih elja. Interesantno je da se enske figure istog socijalnog porekla i stalea kontrastno portretiu, ime se psihologija protagonistkinje stavlja u prvi plan, dok je Kristijanina funkcija isticanje suprotnosti, kao i buenje reakcija Suzane. S druge strane, Suzanina neupuenost i neukost, izmeu ostalog i analfabetizam, uzrok su mnogih neuspeha i pogrenih procena: Sie kann ja lesen, aber so gut nicht. [...] Was die Schreibschrift angeht, da ist sie nicht bewandert [...]. Nur ein paar wenige Buchstaben, die kennt sie trotzdem.337 Ovaj nedostatak obrazovanja navee i Erazmus Zenkenberg u svojim razmiljanjima o edomorki (sa kojom nikada nije imao kontakt), generalizujui sluavke upravo po tom kriterijumu: Wo doch jeder wei [istakla M. P.], dass nach Paragraph 131 Peinliche Halsgerichtsordnung bei Kindsmord im Prinzip nur

336 337

Berger, 115. Ibid, 83.

142

das Gestndnis zhlt. [...] Und da gesteht sie, die Hirnlose. [...] Mit diesem spinnerten, bldsinnigen Vlkchen will er nichts mehr zu tun haben. Basta. 338 Nerazumevanje uenih za neuke vidljivo je u Erazmusovom ubeenju da svi znaju kako funkcionie sudstvo. Meutim, upravo je Suzanino neznanje oruje njenih delata da izmame priznanje i osiguraju njeno pogubljenje. Ovaj nedostatak narator obrazlae drutvenom determinisanou figure: kao dete nadniara, ona nije bila u mogunosti da priuti sebi potrebno obrazovanje,339 te je samim tim njena sudbina predodreena poreklom. Na polju seksualnosti posebno su naglaene Suzanine osobine poput impulsivnosti i samovolje. Prvi nagovetaji ovih karakteristika prisutni su jo u opisu njenih prethodnih poslova, pri emu ju je zaljubljivost kotala prvog radnog mesta. Nedefinisani odnos sa Kristofom Bauerom, sinom Suzanine poslodavke, uvodi temu seksualnosti i ukazuje na Suzanino neiskustvo, ali i impulsivnost, koja je spreava da razmilja o posledicama:
Immerhin hatte sie, als der Christoph sie zu Anfang ihres Dienstes hier einmal auf der Treppe zum Hinterbau abpasste, gegen die Wand drckte und mit feuchten, weindnstenden Kssen bedeckte, fast wider Willen ganz genau dieses merkwrdige Gefhl der inneren Verflssigung bekommen, wie sie es von einer gewissen, lang vergangenen Jugendfreundschaft her kannte. Es hatte sie sogar eiserne Willenskraft gekostet, sich dem Christoph zu entziehen [...].340

Suzanin odnos sa Kristofom ne razvija se dalje, ali njena elja da prati svoju ulnost, uskoro biva ispunjena. Uprkos strogom, ali i lanom moralu frankfurtskog drutva, koje je osuivalo predbranu i vanbranu seksualnost (iako su se u velikoj meri praktikovale), Suzana se pod uticajem alkohola, ali i seksualne elje u potpunosti lakoverno preputa zavoenju mukarca koga je kratko pre tog ina upoznala. Jan van Gelder, zlatarski egrt i putujui trgovac, Suzanu osvaja darivanjem i lukavim zavoenjem. Ime ove istorijska linosti proizvod je autorkine fikcije, a ukazuje na privid novane superiornosti nad Suzanom, s jedne strane, kao i na njegovo holandsko poreklo, s druge, iako protagonistkinja do kraja zna samo njegovo ime, ali ne i prezime. Govor ovog lika
338 339

Berger, 349-350. Up. ibid, 83. 340 Ibid, 30.

143

potvruje injenicu da je stranac u Frankfurtu, to e i Suzana u vie navrata primetiti: ,Ihr seid Susann? Er sagt: Ssann.341 Pomalo ironino oponaanje Janovog govora relativizuje ozbiljnost situacije zavoenja, te samim tim i itaocu uskrauje demonizovanje zavodnika. Pojava Jana ograniena je na nekoliko situacija, koje prvenstveno karakteriu protagonistkinju, a mnogo manje njega. Viestrukim pokuajima pribliavanja, a zatim i poklanjanjem perli i slatkoreivim osvajanjem, on veoma brzo uspeva da pridobije njenu naklonost. Razlog Suzaninog preputanja lei i u slinosti izmeu Jana i njenih sanjarenja o idealnom mukarcu, koji e je odvesti daleko od munog posla sluavke i zatvorenosti Frankfurta u neki drugi grad, ili ak drugu dravu. Motiv zavedene nevinosti, popularan u knjievnosti turm i dranga, u sluaju Suzane Brant pre korespondira sa istorijskom situacijom, nego sa njenom knjievnom obradom u 18. veku. Zavodnik i njegova ,rtva pripadaju istim staleima, ona nije nasamarena obeanjima, ve je dobrovoljno stupila u seksualni odnos. Meutim, darivanje devojke, u ovom sluaju perlama, kao i Janovo insistiranje na zbliavanju podsea umnogome na radnju prvog dela Geteovog Fausta342, na naivnost njegove Grethen i poverenje koje ona ukazuje svom zavodniku. Suzanino poputanje Janu moe se obrazloiti i njenim praenjem ulnosti, pobedom ida, koji se nakratko otrgnuo kontroli superega, ali i stegama habitusa. Suzanina seksualnost predstavlja u prvom redu potragu za zadovoljenjem emotivnih, a ne telesno-seksualnih potreba, jer je njena tenja ka zadovoljenju strasti u sutini traenje bliskosti.343 S druge strane, Janove namere nisu emotivnog, ve iskljuivo telesnog karaktera, iako se simpatije koje osea prema

341 342

Berger, 40. O motivu zavedene nevinosti u ovom i drugim delima turm i dranga vidi: Elisabeth Frenzel: Motive der Weltliteratur : Ein Lexikon dichtungsgeschichtlicher Lngsschnitte . Stuttgart: Alfred Krner, 62008, 743760. 343 U teoriji objektnih odnosa (nem. Objektbeziehungstheorie) seksualnost se posmatra kao ulni izraz afektivne veze izmeu sebe (nem. Selbst) i objekta. Po ovoj teoriji je duevno (nem. das Seelische) u potrazi za objektom, ali su na prvom mestu emotivne potrebe za povezivanjem, a ne telesno-seksualne, tako da je tenja ka zadovoljenju strasti u sutini traenje bliskosti. Up. Peter Giesers/ Werner Pohlmann: Die vier Sexualitten der Psychoanalyse : Zur Bedeutung der Sexualitt in den vier Psychologien der Psychoanalyse. In: Anne Springer et al. (Hg.): Sexualitten. Gieen: Psychosozial-Verlag, 2008, 62-63. O enskoj seksualnosti vidi: Jacqueline Rose: Feminine Sexuality : Introduction. In: Sue Vice (Hg.): Psychoanalytic Criticism : A Reader. Cambridge: Polity Press, 1996, 130-135. O novim tendencijama u feministikoj recepciji psihoanalize vidi: Eva Lezzi: Geschlechterdifferenz und Judentum in Sigmund Freuds Schriften? Perspektiven der Rezeption. In: Helmut Peitsch/ Eva Lezzi (Hg.): Literatur, Mythos und Freud : Kolloquium zu Ehren von Prof. Dr. Elke Liebs. Potsdam: Universittsverlag Potsdam, 2009, 15-49.

144

protagonistkinji ne mogu nazvati lanim. Meutim, Suzana je za njega predmet poude, objekat osvajanja, sa kojim on, za razliku od nje, ne planira zajedniku budunost. S druge strane, Janov povratak u Frankfurt, uslovljen pismom u kojem se on na neki nain poziva na odgovornost, predstavlja proizvod fikcije, koji relativizuje sliku okrutnog zavodnika i uliva ovom liku notu humanosti. Interesantno je da, poput Geteovog Fausta, povratak i briga o posledicama dolaze prekasno, te je u oba sluaja krivica mukaraca ne samo u zavoenju i ostavljanju, ve i u nedovoljnom angamanu za spas svoje ,rtve. Zavodnik, kasnije otac deteta impregnator, stavlja se u knjievnosti turm i dranga uvek u prvi plan Faust je samo jedan od brojnih primera za to, dok se rtva potiskuje u drugi plan, prikazuje kao usputna stanica. Roman Rut Berger predstavlja inovaciju po ovom pitanju, jer se otac deteta smeta na mesto koje i zasluuje: sporedno i u pozadinu. ermen Gecinger smatra da akti sa suenja edomorkama predstavljaju enski tekst nasuprot knjievnim tekstovima mukaraca, u kojima je uloga impregnatora precenjena.344 S obzirom na autorkino pridravanje istorijskih injenica, ne udi da roman Grethen u ovom segmentu vie lii na istorijski izvor, a mnogo manje na knjievnu tradiciju zavoenja i edomorstva. Suzanin trenutak potpune slobode i oslobaanja potisnutih poriva ubrzo je zamenjen oseajem sramote i grie savesti:
Die Susann kann am nchsten Morgen kaum aufstehen vor Scham. Jesus, was schmt sie sich. Wie konnte sie nur. Das ist doch nicht sie. [...] Gott, was war denn nur in sie gefahren, sie muss von Sinnen gewesen sein. Vielleicht war der Wein nicht in Ordnung. Vielleicht war was im Wein, dass sie derart ... Sie schmt sich so sehr. Am allermeisten vor sich selbst.345

Njena individualnost se bori protiv habitusa, i, kao to je oekivano, socijalni mehanizmi u njoj preovlauju, njen superego346 prekoreva sva samovoljna odstupanja od usvojenih
344

Up. Germaine Goetzinger: Mnnerphantasie und Frauenwirklichkeit : Kindsmrderinnen in der Literatur des Sturm und Drang. In: Annegret Pelz (Hg.): Frauen, Politik, Literatur. Hamburg: Argument Verlag, 1988, 280. 345 Berger, 62. 346 Superego (nem. ber-Ich) definie se kao odreena vrsta cenzora, jer su u njemu sadrane sve vrednosti i norme, koje pojedinac u periodu svoje socijalizacije internalizuje. Superego tei ka apsolutnom konformizmu sa usvojenim socijalnim oekivanjima. Up. Dorothee Birke/ Stella Butter: Methoden psychoanalythischer Anstze. In: Vera Nnning/ Ansgar Nnning (Hg.): Methoden der literatur- und

145

principa delanja i miljenja. Meutim, momenat nesputanosti ima posledice: mukarac sa kojim je imala seksualni odnos odlazi, a ona ubrzo sluti da je u drugom stanju. Suzanini prvi meseci trudnoe stoje u znaku potiskivanja i negiranja posledica seksualnog odnosa. Jutro nakon tog ina, ona ini sve da bi sakrila njegove tragove. Ovi postupci su delom motivisani sramom, ali ponajvie njenim strahom od drutvenih sankcija, kojima bi mogla da bude izloena: Vom Pfeifen wird ihr gleich wieder leichter, als wre alles so wie immer, als wre gestern gar nichts passiert. Ist ja auch eigentlich nichts passiert. Nichts wirklich Schlimmes. Nur jetzt geschickt sein und die Sinne beisammenhalten.347 Janov odlazak za Suzanu predstavlja prelomnu taku, trenutak kada postaje svesna svojih postupaka, kao i injenice da je ostavljena sama da se izbori sa posledicama. Ovaj dogaaj je momenat sazrevanja lika, naputanje detinjaste lakomislenosti, zavretak njegove zablude o sebi kao subjektu, koji je u mogunosti da odluuje o sopstvenoj sudbini, i u isto vreme poetak grevite borbe za egzistenciju. Oekivana ema ponaanja i delanja habitus u ovom sluaju bila bi okretanje porodici i traenje pomoi. Suzana i ovaj put odstupa od oekivanog i odluuje se za skrivanje trudnoe, iako su njeni simptomi uoljivi. Suoena sa optubama i uvredama, ona do samog kraja istrajava u poricanju. Strah kao osnovna motivacija ovog lika dovodi do gubitka poverenja u osobu koja za nju predstavlja sliku majke sestru Doretu. Suzanin unutranji konflikt, ali i socijalna pogrda i prezir, rezultiraju suicidalnim mislima, koje na kraju ipak ne dovode do samoubistva: Es wird ihr so klar wie irgendwas, als htt sies schon seit Monaten gewusst, dass dies ihr Schicksal ist. Vorbei mit dem Leben. Was bleibt ihr denn sonst, als sich das Gaubloch hinunterzustrzen.348 Suzanino tumaenje svoje trenutne slabosti (als wre der Teufel hinter ihr her) ukazuje na preplitanje grie savesti sa sveu o bezizlaznosti njene situacije. Ona polako osea kako gubi kontrolu nad svojom sudbinom, kako su trenuci samostalnosti iza nje i da njena budunost vie nije stvar linih izbora. Polako slabljenje volje i odlunosti ovog lika prouzrokovano je prvenstveno spoljnim faktorima, kojima Suzana nije u mogunosti da se odupre.
kulturwissenschaftlichen Textanalyse : Anstze Grundlagen Modellanalysen. Stuttgart: Metzler, 2010, 52. 347 Berger, 67. 348 Ibid, 223.

146

Posledica njenih odluka je in edomorstva, koji se moe posmatrati kao vid (samo)kanjavanja zbog nepotovanja drutvenih normi: da se Suzana ponaala u skladu sa oekivanjima drutva, ne bi ostala u drugom stanju i ne bi bila prinuena da usmrti svoje dete. Neuraunljivost, koja karakterie njeno psihiko stanje u trenucima pre, za vreme i neposredno nakon poroaja, predstavlja problematiku koja je dugo vremena bila aktuelna u realnosti, ali i knjievnosti Svetog rimskog carstva nemake nacije.349 edomorke su u prvom redu poticale iz socijalne grupe posluge, a kao osnovni razlog usmrivanja svog deteta navodile su strah od gubljenja socijalnih mogunosti egzistencije.350 Siromatvo, skromna primanja i strogoa poslodavaca, strah od kazne, ali i ruka sotone najee su navoeni motivi za izvrenje edomorstva.351 Motiv edomorstva u romanu Rut Berger korespondira sa istorijskom stvarnou i sa univerzalnou obrazloenja navoenih od strane istorijskih edomorki. Postupci Suzane Margerete Brant, ijoj se situaciji u sekundarnoj literaturi esto pripisuje socijalna bezizlaznost,352 dok se neuraunljivost pre posmatra kao prividno potiskivanje krivice,353 predstavljaju kombinaciju neznanja i straha, koji je osetan i pri itanju istorijskih dokumenata sa suenja ovoj linosti. Iako gostioniarka Bauer osea naklonost prema Suzani, kao i elju da joj pomogne, drugo stanje njene sluavke nije mogunost koju je ovaj lik spreman da prihvati:
Aber der Bauch der sprach fr sich. Den konnte sie nicht mehr stillschweigend bergehen, und mochte ihr dir Susann auch dreimal wert und teuer sein. Zum einen, weil das heien wrde, sie dulde Hurerei in ihrem Haus. [...] Andererseits konnte sie eine schwangere

349

O zakonskim odredbama i prosvetiteljskim diskusijama na temu edomorstva vidi: Matthias Luserke: Kulturelle Deutungsmuster und Diskursformationen am Beispiel des Themas Kindsmord zwischen 1750 und 1800. In: Lenz Jahrbuch: Sturm-und-Drang-Studien 6 (1996), 198-229. O odnosu fikcije i realnosti u pitanju edomorstva vidi: Susanne Kord: Women as Children, Women as Childkiller : Poetic Images of Infanticide in Eighteenth-Century Germany. In: Eighteenth-Century Studies 26 (1992), 449-466. Up. Rdiger Scholz: Die Gewalt dichterischer Ideologie : Das Bild der Kindsmrderin in der Literatur und die soziale Wirklichkeit. In: Hansjrg Bay/ Christof Hamann (Hg.): Ideologie nach ihrem Ende : Gesellschaftskritik zwischen Marxismus und Postmoderne. Opladen : Westdeutscher Verlag, 1995, 246268. 350 Up. Richard van Dlmen: Frauen vor Gericht : Kindsmord in der Frhen Neuzeit. Frankfurt am Main: Fischer Taschenbuch Verlag, 1991, 76. 351 Up. ibid, 85-93. 352 Up. Heinz-Dieter Weber: Kindsmord als tragische Handlung. In: Der Deutschunterricht 28 (1976), 84. 353 Up. Scholz, 262.

147

Magd auch aus praktischen Grnden nicht gebrauchen. [...] Wenn die Susann schwanger war, dann musste sie gehen.354

Svesna da bi gubitak socijalnog i ekonomskog kapitala znaio kraj njene egzistencije, Suzana se nerado uplie u mreu svojih lai, koje e je i dovesti do izolacije od okruenja, a samim tim i do nedostatka pomoi, koja bi joj u tom trenutku koristila. Interesantno je da gria savest koju Suzana osea zbog laganja dolazi postepeno, jer ona u poetku krivi svoju koleginicu Kristijanu, koja navodno iri lai o njoj,355 na taj nain prebacujui krivicu sa sebe na druge. Tek kasnije je spremna da uvidi da su pogrene odluke iskljuivo potekle od nje, te i laganje sve vie optereuje ovaj lik: [...] trotz alledem glauben ihr ausgerechnet die Frau Bauerin und ihre Schwester ihre Lge, dass sie nicht schwanger sei. [...] Jesus, ihr Gewissen. Sie traut sich schon kaum noch zu beten.356 Suoena sa dokazima o edomorstvu, Suzana nakon brojnih meseci utanja konano osea olakanje kada je u mogunosti da prizna sve to je bila prinuena da taji. Meutim, ona nakon ispovesti postaje svesna posledica po njenu slobodu i sigurnost i opredeljuje se za nastavak borbe. Poslednji pokuaj njenog odstupanja od habitusa je beg u Majnc. Umesto mirnog prihvatanja oekivanog hapenja i presude, ona nakon edomorstva odluuje da napusti Frankfurt i krene u potragu za slobodom van njegovih zidina. Meutim, zanimljivo je da Suzana odmah nakon krenja odreenih normi i oekivanja poinje da preispituje svoju odluku, tako da se i ovaj pokuaj moe oznaiti kao zapoeto, ali neuspelo formiranje identiteta. Povratak u Frankfurt je obeleen njenim hapenjem i samim tim i kanjavanjem zbog odstupanja od drutveno oekivanog obrasca ponaanja. Suzanina naivnost prisutna je i pri odluci da se vrati kui, te ona ni u trenutku hapenja ne moe da poveruje da su je sestre mogle prijaviti: Und die Schwestern knnen doch nicht wirklich ...357 Suzanino psiho-fiziko stanje nakon zatvaranja prvo u bolnicu, a kasnije u zatvor, predstavlja sliku propadanja jednog, do tada veselog i bezbrinog lika. ivotno neiskusna, ona je nespremna da se suoi sa leom deteta i posledicama svojih postupaka, te se u toku ispitivanja i sasluavanja polako miri
354 355

Berger, 145. Up. ibid, 113. 356 Ibid, 201. 357 Ibid, 309.

148

sa injenicom da su njeni dani odbrojani. Iako nastavlja da se nada so samog kraja, ona prihvata osudu i poinje da vidi krivca u sebi, a ne u drugima. Ovo pomirenje svesnog i do tada nesvesnog mentalnog sadraja ukazuje na sazrevanje figure i njeno sagledavanje do tada potisnutih momenata radnje. S druge strane, strah od smrti u Suzani budi potrebu da se okrene religiji, koja joj do tog trenutka nije predstavljala referentnu oblast. Svetenici koji je obilaze, prvenstveno otac Vilemer, nude joj mogunost iskupljenja, a samim tim i izlaz iz direktnog sueljavanja sa posledicama. Poslednji dani u ivotu Suzane Brant proeti su njenim razmiljanjima o smrti. Od paninog straha kao reakcije na nepoznato, preko buenja nade u pomilovanje, pa sve do sueljavanja sa konanom odlukom Saveta, kojom je njen ivot zapeaen, Suzanino raspoloenje i misli variraju i smenjuju se iz dana u dan. Kao rtva okolnosti, zavoenja, a kasnije i sudskih odluka mukaraca i njihovog nasilja nad njom, ona pokuava da pronae mir u iekivanju smrti: Die Susann ist inzwischen so weit, dass sie den Moment herbeisehnt, an dem es endlich vorbei ist mit dem Leben. Wenn sie es nur schon hinter sich htte.358 Do tada za Suzanu neprihvatljivo razmiljanje o smrti postaje eljeni cilj, koji predstavlja konani odmor od ovozemaljskog: Dann Schwindel, das Bild schrumpft, wird immer kleiner, dreht sich, wird zu einem langen, schmalen, schwarzroten Tunnel, an dessen Ende, Gott sei Dank, helles Licht.359 Ovaj, u velikoj meri stereotipni opis svetlosti na kraju tunela, predstavlja za naratora potrebno sredstvo za dokazivanje prieljkivanog mira koji Suzana oekuje nakon smrti.

6. 2. 2

Porodica Brant
Porodica Brant predstavlja centralni personal u glavnoj radnji romana Grethen,

pri emu nije prisutna jednaka zastupljenost njenih lanova. Ova porodica broji etiri sestre (Doreta, Ursula, Suzana i Kete) i brata Nikolausa, iji su odnosi slika familijarnog otuenja, velikim delom izazvanog razlikom u godinama, drutvenim statusom i karakternim crtama.

358 359

Berger, 419. Ibid, 440.

149

Interpersonalni odnosi u okviru porodice Brant proeti su nepoverenjem, neslaganjem i egoistinim ciljevima pojedinaca. injenica je da su Suzanine sestre bile svesne njene trudnoe, a proces njenog potiskivanja, neprihvatanja ili distanciranja od nje posledica je drutvenih oekivanja, kojima se prvenstveno rukovodi sestra Ursula, koja je jedan od prvih likova koji se uvode u priu romana, ali i hronoloki u njegovu radnju: pri uvoenju protagonistkinje, upravo je ovaj lik prisutan, i ve od samog poetka okarakterisan funkcijom njenog oponenta. Ursula je jedina koja nije zadovoljna pohvalama na raun Suzane: Nur blhte sie sich nicht ganz so stolz und zufrieden auf wie die Dorette ber das wohlfeile und sicher bertriebene Lob der Bauerin [...]. [...] Aber natrlich war auch die Ursel froh zu hren, dass die Susann sich wider Erwarten bei der Bauerin so gut bewhrte. Man hatte sich ja um das Mensch schon ernste Sorgen machen mssen!360 Ursulin skeptini stav prema Suzaninoj iznenadnoj vrednoi i odgovornosti uslovljen je poznavanjem sestrinih ranijih ekscesa. Uprkos tome, oekivana radost zbog mogunosti promene u Suzaninom ophoenju izostaje, jer se kod Ursule moe uvideti zadovoljstvo iskljuivo u sluajevima u kojima ona izvlai linu korist, ili egoistina zluradost u trenucima kada se ispostavlja da je bila u pravu i da se neto zbilo onako kako je ona tvrdila ili oekivala. Primer za to je i Suzanino posrnue, koje dokazuje Ursulino uverenje u ,problematinost mlae sestre, na kojoj je ova stalno insistirala. Doretino suoavanje Suzane sa postupcima vezanim za edomorstvo kod Ursule u prvom redu izazivaju zadovoljstvo: All das sehr zur Befriedigung [istakla M. P.] der Knigin [...]. Zu guter Letzt hat es also sogar bei der Hechtelin geklingelt, was sie sich da herangezchtet hat in der Susann, mit ihrem Verwhnen und Verziehen!361 Ovakva reakcija se moe tumaiti kao Ursulina kompenzacija za nedostatke u njenom privatnom ivotu, jer mladost koju Suzana poseduje, ona vie ne moe da povrati, te je ljubomora sutinski uzrok njene zluradosti, a vidljiva je u oslovljavanju mlae sestre: das Mensch, die Luder, das freche Ding. Zavist koju osea prema sestri, kao i lani moral kojim se vodi, oigledni su u Ursulinom odbijanju da pomogne Suzani, iako je ovo iskljuivo njena odluka, dok njen suprug, Kenig, ne pokazuje interesovanje za porodinu problematiku:

360 361

Berger, 18-19. Ibid, 262.

150

An den Hals hatte sie sich gefasst, einen leidenden Ausdruck aufgesetzt und erklrt, sie habe es immer gewusst, wie es enden wrde mit der Susann, und die Dorette knne wohl kaum erwarten, dass nun ausgerechnet sie und ihr Knig das freche Ding bei sich aufnhmen. [...] Der Tambour Knig selbst hatte gar nichts gesagt und nur vor sich hin gegrinst.

Pitanje drutvene priznatosti igra kljunu ulogu u tumaenju lika Ursule Kenig. Za razliku od Suzane, iji se identitet stvara interakcijom pokuaja inkluzije u drutvo, s jedne strane, i krenjem normi tog istog drutva, s druge strane, Ursula formiranje svog identiteta vidi upravo u apsolutnom stapanju sa drutvenim oekivanjima, ali i u vetom prikrivanju onih nedostataka koji bi bili mogui pokazatelji njene nepripadnosti tom drutvu. Na taj nain je njena samorealizacija uslovljena iskljuivo socijalnim okruenjem i okrenuta ka zadovoljenju njegovih potreba. Uprkos nepovoljnoj udaji za razliku od sestre Dorete koja se udala za zanatliju sa graanskim pravom kao i neposedovanju bilo koje vrste kapitala, Ursula tei ka uspinjanju na drutvenoj lestvici pokuavajui da kod imunih porodica ostavi najbolji utisak ne svojim umeem, vezama ili kapitalom, ve distanciranjem od sopstvenog porekla pre svega preko sestre Suzane, ime se ona udaljava od svog identiteta, prilagoavajui ga situaciji i okruenju:362 [...] und wie stnde sie denn da vor der Frau von Stockum und dem Frulein du Fay, wenn sie das Luder auch noch bei sich zu Hause hatte.363 Ursula je bolesno ambiciozna da se u najboljem svetlu pokae pred gradskom elitom, nadajui se boljem drutvenom poloaju ili ugledu, koji nikada nee moi da dostigne. U razgovoru sa gospoom fon tokum, Ursula pokazuje svoj dodvorniki karakter, ali se istie i iluzija koju je stvorila, i po kojoj se ona nalazi na veoma vanoj poziciji u ivotima istaknutih graana Frankfurta, verujui da su to socijalni krugovi i grupa kojoj ona pripada: ,Ach, Frau von Stockum, Sie ahnen nicht, was ich fr eine Nacht hatte! Kein Auge hab ich zugetan! Ich bin ja fast vergangen vor Vapeurs, und das alles wegen dem infamen Mensch, meiner Schwester Susann!364 Ursula veruje da distanciranjem od Suzane i potiskivanjem svih veza koje ih spajaju moe sebi da osigura naklonost drugih, ne
362

Socijalna determinisanost figura deo je referata prezentovanog na konferenciji Konteksti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, 1. 12. 2012. pod naslovom Socijalno determinisani identiteti u romanu Grethen Rut Berger. 363 Berger, 229. 364 Ibid, 272.

151

obraajui pritom panju na posledice koje takvo ponaanje ima na njenu sestru. Gospoa fon tokum, eljna senzacija i ogovaranja, samo predstavlja pogodnog sluaoca, ali ne i prijatelja. S druge strane, u epilogu je ukazano na to da je nakon Suzaninog pogubljenja Ursula zadobila veu naklonost svojih poslodavaca, jer je uspela da, u svojim stalnim nastojanjima da izazove saaljenje, prikae sebe kao rtvu. Zbog zahladnelih porodinih odnosa i ne udi da je Rut Berger upravo Ursulinu prijavu vlastima izabrala za poetak svog romana: Meine Schwester, die Susann, ist verdchtig, dass sie heimlich ein Kind geboren und beiseitegeschafft hat. 365 Zvanino optuujui svoju sestru pred zamenikom gradonaelnika, Ursula pokree niz traginih dogaaja koji e dovesti do Suzaninog pogubljenja. Uprkos prividu moralnosti i graanske dunosti, a ove dve osobine su deo slike koju Ursula eli da stvori o sebi, njeni postupci su iskljuivo egoistine prirode, motivisani strahom od eventualne optube za sauesnitvo, ali i ve spomenutom zluradou. U epilogu je prikazan dalji ivot Ursule Kenig, iji zlonamerni postupci nisu doprineli njenom prosperitetu, niti joj je ivot bio dovoljno naklonjen da bi imala vremena da u njemu uiva, to i narator ironino konstatuje: Leider nur war es ihr nicht vergnnt, ihre relative Frankfurter Prominenz durch den ffentlichen Tod ihrer kleinen Schwester lange zu genieen.366 Ironija lei i u injenici da je upravo Ursula nasledila Suzaninu skromnu zaostavtinu, te je time bila ,nagraena za uzrokovanje sestrine propasti. Doretea Hehtelin, zvana Dorete, predstavlja jedan od najpozitivnije portretisanih likova, koji u romanu ima funkciju pomagaa. Inicijalna karakterizacija ovog lika skoro gluva pratie ga u vidu lajtmotiva kroz celu radnju. Meutim, njena portvovanost e se iznova isticati: Ihre Taubheit hatte die Dorette aber weder gehindert, der Susann, dem bei weitem jngsten Kind der Familie, jahrelang die zweite Mutter zu sein, noch daran, spter einen Dienst und schlielich in Gestalt des Schreinermeisters Baptis Hechtel einen guten Ehemann zu finden.367 Sposobnost ove figure da, uprkos fizikim nedostacima, postigne sve to je (u okviru njene socijalne grupe i imajui u vidu kapital koji poseduje) mogue, govori o njenoj spremnosti na aktivno sueljavanje sa
365 366

Berger, 14. Ibid, 445. 367 Ibid, 18.

152

nailazeim problemima, ali i o saoseanju sa drugima koje je na to motivie. Udajom za stolara luteranske ispovesti ona se drutveno izdie iznad svojih sestara, ali i iznad svog porekla, jer njen suprug poseduje graansko pravo, koje u Frankfurtu tog perioda predstavlja veliku prednost i privilegiju. Za razliku od Ursulinih proraunatih reakcija, Doretina iskrenost i empatija uzroci su i njene naivnosti, ali i razoarenja u Suzanu. Saoseanje sa sestrinom situacijom i dodatna emotivnost prouzrokovane su i Doretinom trudnoom. Meutim, krajnje je zauujue da (ne po prvi put) trudna Doreta ne prepoznaje simptome Suzanine trudnoe. Poverenje ukazano sestri delom je prouzrokovano i potiskivanjem, jer ova figura ne eli da prizna Suzanino posrnue, niti da se bori sa njegovim posledicama, ve postaje sauesnik u negiranju i pokuava da spasi Suzanin ugled i ivot. Kontrast izmeu nje i Ursule zasnovan je na razliitosti odnosa prema Suzani, ali i na drugaijem samovrednovanju. Dok Suzanina smrt za Ursulu predstavlja priliku da sebe prikae kao rtvu i time osvoji saaljenje okoline, Doretina patnja je iskrena. Narator u epilogu naglaava prazninu koja ostaje u njenom srcu: Die Hechtelin sprte fr immer eine Schwere im Herzen.368 S druge strane, u Ursulinim oima, upravo je Doreta krivac za Suzanino ponaanje, a samim tim i za tragediju koja ju je zadesila:
Woran auch die ltere Schwester Dorette schuld war. Der schdliche kindische Trotz und Mutwillen bei der Susann kam nmlich geradewegs davon, dass die Dorette und die selige Mutter das Mdchen verzrtelt und verhtschelt hatten. Die bekam ja hier einen Kuss und da einen teuren Honigwecken und wurde im Arm gehalten und geherzt und konnte schier nichts Bses tun.369

Meutim, Suzana Doretinu paljivost i portvovanost uvia i ceni, te je ova sestra jedini lan porodice Brant, koji u Suzaninim sanjarenjima zauzima posebno mesto, i kojeg bi protagonistkinja povela sa sobom u srenu budunost: Aber, darauf besteht sie, ohne ihre Schwester Dorette mag sie nicht fort.370 S druge strane, Doretini pokuaji da pomogne Suzani nisu rukovoeni iskljuivo njenom voljom, ve su veoma esto kontrolisani od strane drugih likova, prvenstveno
368 369

Berger, 446. Ibid, 19. 370 Ibid, 31.

153

supruga Hehtela i sestre Ursule. Stolar Hehtel, ija se motivacija zasniva na strahu uslovljenom drutvenom pozicijom, ograniava aktivno uee Dorete u pomaganju mlaoj sestri, dok Ursula koristi svoje poznavanje sestrine linosti da bi je iskljuila iz ,zavere protiv Suzane:
,Oje, nnchen, ich frcht, dafr ist es fast schon zu spt. Und die Dorette, ich schwrs dir, die macht da nicht mit. Die Susann ist doch der Dorette ihr Liebling. Der wird noch die schlimmste Snde verziehen. Die Dorette muss doch gar nicht dabei sein. Wir k nnten doch jetzt schnell gehen.371

Meutim, Ursulina prijava protiv Suzane je u isto vreme i zavera protiv Dorete. Na taj nain se ona u oima ostalih lanova porodice Brant igoe kao Suzanin partner u zloinu i kao nedovoljno ,pouzdana za uee u izdaji. Ursulina prognoza sestrine reakcije ukazuje na poznavanje karaktera ove figure, jer Doreta i nakon prijave nastavlja da brani Suzanu i negira njene postupke: ,Du liebe Zeit! Was redet Ihr denn da, Frau Bauerin. Ihr wollt doch der Susann nicht nachsagen, sie htt ihr Kind umgebracht! Woher wollt Ihr das denn wissen? Das Kind war doch sicher tot geboren. [...] Meine Schwester hat ihr Kind nicht umgebracht, da hng ich mein Leben dran.372 Doretina motivacija u odnosu prema Suzani ostaje nerazjanjena do kraja radnje: da li se zasniva na beskrajnoj sestrinskoj ljubavi ili na naivnosti koja je spreava da u potpunosti sagleda sestrine postupke. Iako je Doreti Hehtel i Ursuli Kenig posveeno dosta panje na tekstualnom nivou, ovi likovi se uprkos tome ne mogu, za razliku od Suzane, oznaiti kao zaokrueni na konstruisanom nivou, jer je njihova funkcija dosledno sprovedena, a koncepcija krajnje jednoobrazna, tako da je u ovom sluaju re o tipovima poput individua. Zanatlije su predstavljale najveu graansku socijalnu grupu u Frankfurtu 18. veka, pri emu su veinu inili kovai i stolari.373 U romanu Rut Berger stolar Hehtel, suprug Suzanine sestre Dorete, iako luteranske veroispovesti, poseduje graansko pravo. Meutim, za razliku od privilegovanih i imunih pojedinaca, on svoje graansko pravo moe veoma lako da izgubi, tako da se on pri razmiljanju i delanju uvek rukovodi
371 372

Berger, 286. Ibid, 301. 373 Up. Roth, 62-64.

154

pritiskom okoline i oekivanjima drugih. Preklinjanje njegove supruge Dorete da prihvati Suzanu u svoju kuu uzaludno je: Das fehlt noch, dass das schwangere Luder bei meinem Sohn die Tante spielen tut! [...] Die Hur kommt mir nicht ins Haus.374 Hehtelovo egoistino razmiljanje moe se dovesti u vezu sa problematikom identiteta: gubljenjem graanskog prava on bi doao u nezavidan socijalni poloaj koji bi mu oteao samorealizaciju, te bi kriza identiteta nastupila istovremeno sa inom drutvene nepriznatosti. Nedostatak bilo koje vrste kapitala, kao i neznatna mo na svim drutvenim poljima, osuuju ovakve pojedince na grevitu borbu za odravanje jedinog ,dobra koje poseduju: njihovog graanskog prava. Meutim, jedini kontakt izmeu Hehtela i Suzane prikazan je u romanu kroz njihov razgovor o nemoralnosti protagonistkinje. Strogoa ovog lika jedan je od razloga koji Suzanu nagone na suicidalne misli. Ironino i prekorno obraanje Suzani ukazuju na njegovu zluradost i okrutnost. On, za razliku od svoje supruge, ne poseduje ni trunku empatije: ,Ei, was seh ich da. Du wirst nicht dnner, Susann. [...] ,Was bist du immer noch so frech. Man mchte dir das Gesicht polieren. Denk an deine armen Schwestern. [...] ,Du Schlampe kommst zu spt, meckert er [...].375 Interesantno je da se u momentima pogrde narator odluuje da ukratko prokomentarie (Die Susann sagt dazu nichts. Was sollte sie auch sagen.376), te se na ovim retkim mestima moe uvideti njegova bliskost sa Suzanom i razumevanje za ovu figuru. U epilogu e pripoveda moi da pokae svoju zluradost ironino ukazujui na to da je porodica Hehtel osiromaila, tako da, uprkos graanskom pravu, ni velika moralnost stolara, a ni njeno isticanje, nisu bili od velike pomoi. Kete (Kthe) je najstarija i neudata sestra porodice Brant. Periferna pojavljivanja ovog lika ne pruaju mnogo prostora za njegovu analizu, ali doprinose tumaenju interpersonalnih odnosa unutar porodice. Ve u analepsi, koja slui prikazivanju Suzaninih ranijih ekscesa, narator ukazuje na indiferentan odnos najstarije sestre prema najmlaoj, ali i prema drugim lanovima porodice: Die dritte, lteste und unverheiratete Schwester Kthe hatte bei Susanns Ankunft schon geschlafen. Man hatte sie weiterschnarchen lassen, da sie im Morgengrauen zu einer groen Wsche musste. So blieben ihr die unerfreulichen
374 375

Berger, 225. Ibid, 222-223. 376 Ibid, 222.

155

Neuigkeiten erst einmal erspart.377 Iskljuivanje Kete iz familijarne problematike moe se dvojako tumaiti: kao pokuaj mlaih sestara da je potede stresa oko (za nju) irelevantnih stvari, ali i kao njenu nezainteresovanost za probleme svojih blinjih. Meutim, dalja pojavljivanja Kete u radnji oko Suzane Brant prvenstveno ukazuju na nedostatak njenog angamana, kao i na otuenost od lanova porodice. Ona e biti ukljuena u Doretinu bitku za dokazivanje Suzanine nevinosti, iako ne svojom voljom i sa manjkom interesovanja, to narator potvruje prikazom njenih misli:
Sie hatte keine Lust gehabt, mit ins Einhorn zu kommen. [...] zu ihrer jngsten Schwester Susann hatte sie auch kein besonders enges Verhltnis. Nicht, dass sie das Mdchen nicht gemocht htte. Doch, sie mochte sie schon ganz gern. Sie war nur fast eine Fremde [...]. [...] Na, und in der Schwangerschaftssache, da hatte man sie als Ledige und Kinderlose auch nicht zugezogen.378

Nedostatak bliskosti, uprkos ,simpatijama koje osea prema Suzani, prouzrokovan je velikom razlikom u godinama, tako da je otuenje zapoeto ve od roenja mlae sestre. S druge strane, uloga supruge i majke, koja je uskraena Keti, onemoguava saoseanja prema Suzani i spreava ovu figuru da razmilja i dela poput Dorete. Doreta e Ketu jo jednom ukljuiti u Suzaninu problematiku, traei od nje da prui utoite najmlaoj sestri. Ketino ispunjenje ove molbe ukazuje na to da ona, za razliku od Ursule, nema potrebu da odmogne, napakosti ili osujeti Suzanine i Doretine namere: Sie drckt der Armen das Hemd in die Hand, und dann legt sie sich sofort wieder in ihr Bett, rutscht in die rechte Hlfte, damit die Susann auf der linken Platz hat, dreht sich um und macht die Augen zu. Was ist sie mde! Und sie muss um drei raus.379 Meutim, saoseajnost, uprkos uvianju loeg zdravstvenog stanja u kome se Suzana nalazi, izostaje Kete je, verovatno zbog svog samakog ivota, prvenstveno orijentisana ka svojim problemima. Ovaj lik, plitak i na nivou teksta i na konstruisanom nivou, moe se oznaiti kao ekscentrian380, jer mu u okviru radnje nije posveeno dovoljno prostora,

377 378

Berger, 28. Ibid, 207. 379 Ibid, 255. 380 Up. Gelfert, 32.

156

a pritom ni njegova pojava ne igra kljunu ulogu u stvaranju slike o vremenu, drutvu ili odnosima unutar dela. Vodnik Nikolaus Brant, jedini brat i najstarije dete porodice, po svojoj pojavi i relevantnosti za radnju moe se izjednaiti sa sestrom Kete. Inicijalna karakterizacija ovog lika posveena je njegovom socijalnom statusu i poloaju unutar porodice: Nikolaus Brand, Sergeant bei der Frankfurter Garnison, war mit vierundvierzig Jahren das lteste der Brand-Kinder und kannte seine jngste Schwester Susann nicht gut. Nur mig interessierte er sich fr die Schwierigkeiten, die es offenbar jetzt wieder mit ihr gab.381 Njegovo umereno interesovanje za porodinu problematiku ima za posledicu nedostatak ukljuenosti ove figure u radnju romana, te je i on, poput Kete, samo primer istog tipa. Otuenost starijih lanova porodice Brant od najmlae sestre moe se tumaiti i kao potisnuta zavist zbog neuspele simbolike identifikacije382, prouzrokovane smenom generacija i prelaskom iz predmeta majine brige u svet odraslih. Na taj nain nastale krize identiteta nesvesno se pretvaraju u nesigurnost prema objektu zavisti, a samim tim dolazi i do distanciranja od njega. S druge strane, socijalno uzdizanje Nikolausa Branta iznad drutvenog statusa roditelja, ali i sestre Suzane, uslovljava njegov oseaj materijalne i socijalne superiornosti, tako da se razlika u ekonomskom kapitalu i u poziciji na polju moi mogu posmatrati kao razlog otuenja od manje uspenih lanova porodice, koji su u isto vreme podsetnik na poetnu socijalnu taku ove figure. Enhen Brant (nnchen Brand) je kontrastna figura svom suprugu Nikolausu. Iako nema prisan niti uestali odnos sa Suzanom, Enhen izraava elju da uestvuje u ,zaveri protiv nje, ona inicira Ursulinu prijavu. Ova jednokratna i krajnje tipizirana figura korespondira sa svojom zaovom, ima funkciju oponenta liku Suzane, a pomagaa Ursuli, koja je u ovom sluaju antisubjekt:

381 382

Berger, 283. Up. Helga Gallas: Der Beitrag der strukturalen Psychoanalyse (Lacan) zur Literaturwissenschaft : Symbolische und imaginre Identifizierung. In: Beate Burtscher-Bechter/ Martin Sexl (Hg.): Theory Studies? Konturen komparatistischer Theoriebildung zu Beginn des 21. Jahrhunderts . Innsbruck: Studien Verlag, 2001, 51-52.

157

,Allmchtiger. Wenn du meinen Rat willst, Ursel: Am besten, ihr kommt der Bauerin zuvor und zeigt die Susann selber an. Dann kann euch hinterher keiner einen Vorwurf machen. [...] Weit du was? Wie wrs, wir gehen zum Vetter Elias und sagens dem! Der ist doch Ordonnanz vom Jngeren Brgermeister. Der wird dann schon wissen, was zu tun ist.383

Funkcija Enhen je verbalizovanje Ursulinih namera. S druge strane, Enhen Ursuli ukazuje na najefikasniji nain podnoenja prijave, te ovaj krajnje sporedan i marginalan lik utie na sudbinu protagonistkinje, sa kojom u toku cele radnje nema kontakata. Vodnik Elias Brant, roak porodice Brant, prvi je lik koji se po imenu uvodi u radnju. Inicijalna karakterizacija ukazuje na znaaj njegove titule, kao osnovnog ivotnog orijentira. Ni u jednom trenutku se ime ove figure ne spominje bez navoenja titule, te se i cela karakterizacija koncentrie na njegovo izvravanje dunosti. Pri Ursulinoj prijavi Suzane on ne razmilja o mogunosti da pomogne svojoj roaci, ve se iskljuivo rukovodi svojom potrebom da izvri obaveze i zadatke. Dr Zigner ceni ovu njegovu osobinu, karakteriui Branta kao najkompetentnijeg oveka za posao: Der Brand mag dreimal mit der Verdchtigen verwandt sein, er ist dennoch sein kompetentester Mann [...].384 Iz tog razloga se kroz sledea proleptika poglavlja prati vodnikovo kretanje u prostoru pri izvravanju dunosti. Ovaj tipizirani lik, koji nakon skupljanja dokaza protiv Suzane vie nije prisutan u radnji romana, oslikava bezuslovnu poslunost vojnog sistema Frankfurta. Primat poslovnog nad privatnim ukazuje na skrivanje moguih slabosti i kompenzovanje izgubljenog kroz nadu u mogunost profesionalnog napredovanja. Poremeeni interpersonalni odnosi unutar porodice Brant prikazani su grupisanjem figura u dva ,tabora: Suzana i Doreta s jedne, a Ursula i ostatak porodice s druge strane. Kontrasti izmeu ove dve grupacije zasnovani su na portvovanosti i humanosti Dorete, kao i na egoizmu i koristoljublju Ursule. Funkcije ostalih lanova porodice jesu dopunjavanje ovih figura ili njihovo dodatno kontrastiranje, a odnosi ovih lanova prema Suzani variraju od potpune nezainteresovanosti za nju, pa sve do zavisti i zluradosti.

383 384

Berger, 286-287. Ibid, 17.

158

6. 2. 3

Porodica Gete
U romanu Grethen su od privilegovanih graana Frankfurta najzastupljenija etiri

lana porodice Gete: roditelji Katarina Elizabet i Johan Kaspar, erka Kornelija i sin Volfgang. Pored moi na drutvenim poljima nauke, umetnosti i politike, porodica Gete poseduje i ekonomski, socijalni, kulturoloki i simboliki kapital. Posebna panja je posveena liku erke, koji je u delu predstavljen jednim delom kao korespodentna, a drugim kao kontrastna figura Suzani Margareti Brant. Ova sporedna radnja obuhvata period od poetka avgusta 1770. godine do 14. februara 1772, s tim to se u epilogu ukratko tematizuje dalja sudbina likova, a uz pomo analepsi se saznaju pojedinosti iz njihovog dotadanjeg ivota. U ovom poglavlju e se pored lanova porodice Gete spominjati i analizirati lik Georga losera, kao i likovi Tekstora i Lindhajmera, koji su rodbinski povezani sa Geteovima. Volfgang je prvi iz porodice Gete koji se uvodi u delo. Inicijalna karakterizacija lika koncentrisana je na dva ivotna domena: studije i ene, pri emu njegovo ponaanje ni u jednom od njih ne zavreuje pohvalu. Pripoveda ga prikazuje kao lenjog, povrnog i nezainteresovanog studenta, koji studije zavrava minimalistiki, licencijatom a ne doktoratom, i to samo zato da bi donekle udovoljio ocu. U opisu Getea kao mukarca narator istie njegovu potrebu da se zaljubljuje i voli, kao i da devojke vole njega, ali i njegov strah od bilo kakvog vezivanja. Friderika Brion, erka zezenhajmskog svetenika, kojoj se strastveno udvarao, budei u njoj izvesna oekivanja vezana za zajedniku budunost, koja ga je po njegovom ubeenju zadivljeno kovala u zvezde, ve na poetku radnje za okrutno nadmenog i proraunatog Volfganga nije vie voljena devojka, nego neugodan problem koji to pre treba da postane prolost: Wie naiv war sie eigentlich? Es htte ihr doch klar sein mssen, dass er nicht auf Brautschau in Straburg war! Eine Jugendliebe kommt und geht [...] dann wird ihm eine Frankfurter Braut aus gutem Kaufmanns- oder Bankierhause natrlich dank Beziehungen und Geld viel besser zupass kommen als ausgerechnet eine naive Pfarrerstochter aus einem Dorf bei Straburg.385 Volfgang je krajnje nezadovoljan, jer smatra da postojea, drutveno prihvaena nejednakost u meupolnom odnosu teti njegovom ugledu: dok se devojci lako oprata
385

Berger, 88-89.

159

prekid veze sa mukarcem koga je nekada volela, dotle je mukarac koji raskida, bez obzira na motive, u oima sveta po pravilu nitkov. Volfgangovo aljenje zbog rodne nejednakosti iskljuivo je egoistinog karaktera, jer je on svestan falogocentrinog socijalnog ureenja tog doba, kao i svog doprinosa tom ureenju, ali ,protestuje zbog odreenih drutvenih oekivanja koja njemu ne pogoduju. On doslovno bei od Friderike u Frankfurt i kukaviki joj ostavlja samo oprotajno pismo. Upravo u opisu rastanka Volfganga od Friderike evidentna je intertekstualnost u odnosu na poetak Geteovog romana Jadi mladog Vertera: [...] indem er erst einen Brief an seinen Freund Langer schrieb des Inhalts, er sei verdammt froh, morgen endlich von hier wegzuknnen [...].386 Uostalom, po nekim svojim osobinama, pre svega po nadmenosti i egoizmu Volfgangov lik umnogome podsea na Vertera. Takoe i habitus ova dva lika odlikuje potreba za zadovoljenjem drutvenih normi, prvenstveno sa ciljem da budu priznati od strane drugih. Verterov pokuaj da se intergrie u drutvo kojem ne pripada, a Volfgangova elja da bude priznat i cenjen u umetnikim krugovima, mogu se tumaiti kao veoma slini postupci asimilacije i adaptacije, iji je cilj ispunjenost i oseaj pripadnosti. Nekoliko decenija nakon njihovog rastanka Gete e u svojoj autobiografiji Frideriku okarakterisati kao veselu, naivnu, uvek dobro raspoloenu devojku.387 Za razliku od nje, u autobiografiji kao i u romanu Rut Berger, Friderikina sestra Olivija je predstavljena kao realnija i razboritija: die kluge Olivie388, Olivie [...] war voraussehender und offener389 oigledno su to osobine koje Volfgang vie ceni, pre svega jer pogoduju njegovim namerama, a osim toga korespondiraju i sa njegovim karakterom. Friderikino pismo, koje Volfgang ita kasnije u Frankfurtu, odie tugom, razoarenjem i besom zbog spoznaje da ju je Volfgang besramno iskoristio delom za

Berger, 332. Wie froh bin ich, dass ich weg bin! Vidi: Johann Wolfgang Goethe: Die Leiden des jungen Werthers. Mnchen: dtv, 62002, 9. U pismu, koje je takoe upueno prijatelju, Verter navodi razlog svog odlaska i potrebu za promenom: udaljavanje od Leonore, devojke koja je zaljubljena u njega, pri emu on sebe ne smatra krivim to joj nije uzvratio ljubav. U Verteru se takoe spominje i sestra ostavljene devojke. 387 Up. Johann Wolfgang Goethe: Aus meinem Leben : Dichtung und Wahrheit. Frankfurt am Main: Deutscher Klassiker Verlag, 2007, 496. 388 Berger, 89. 389 Goethe: Aus meinem Leben, 543.

386

160

zabavu, a delom kao muzu za svoje pesme390, da bi je na kraju ostavio bez konkretnog razloga i bez pozdrava. Meutim, Volfganga najvie pogaa Friderikino odbijanje svake dalje korespondencije, koju je on, uprkos svemu, prieljkivao kao jedno ivahno, pomalo pikantno prijateljstvo preko pisama.391 Iako osea nelagodu, pa moda donekle i potisnutu krivicu zbog ishoda njihove veze jer se o iskrenoj patnji ne moe govoriti kod Volfganga preovlauju pre svega bezobzirnost i egoizam koje pripoveda nijednog trenutka ne pokuava da prikrije. Meutim, kad god se pomene sudski spor protiv edomorke, koju je zaveo, pa zatim napustio jedan mukarac poput ptice selice,392 Volfgang osea krivicu zbog svog ponaanja prema Frideriki. Ovaj metonimijski proces projekcije sa Friderike na Suzanu tj. sa sebe na Suzaninog zavodnika, ima za cilj Volfgangovo distanciranje od poinjenog i tranfer krivice na konstelaciju koja je njemu strana, depersonalizovana.393 Volfgangov odnos prema ocu esto je povezan sa domenom studija, odnosno karijere. U tom kontekstu sin uglavnom ocu stvara brige, izmeu ostalog i zbog nedostatka ozbiljnosti, koju nije bio prinuen da razvije, jer mu je zahvaljujui nadarenosti i inteligenciji sve ilo od ruke. Iako je izloen stalnim oinskim kritikama i prebacivanjima zbog neodgovornosti i nesposobnosti da zavri ono to zapone, Volfgangu je ipak stalo da se otac ponosi njime: Eben das war ein Grund fr Wolfgangs beschwingte Stimmung whrend der ganzen Heimreise: dass der Vater jetzt stolz auf ihn sein msse [...].394 Slinosti izmeu dva knjievna lika, Vertera i Getea, mogu se pronai i u njihovoj potrebi da budu priznati od strane drutva, ali pre svega od oinske figure, koja je u oba sluaja izvor usvojenih normi, ali i lik zaduen za proveru njihovih ispunjavanja. Na taj nain se simboliki princip oca u Grethen konkretizuje kroz lik Johana Kaspara Getea.

390

Friderika se prisea pesme Rua na poljani [Heidenrslein] koju je Volfgang napisao tokom jednog od svojih boravaka u Zezenhajmu i sa zaprepaenjem shvata da je rua koju je deak iz pesme otkinuo zapravo ona. Up. Berger, 381. 391 Up. ibid, 382. 392 Ibid, 371. 393 ak Lakan reinterpretira Frojda u svetlu de Sosirovih uenja po njemu mehanizmi nesvesnog funkcioniu poput jezikih mehanizama: nesvesno je strukturisano kao jezik, a pouda je metonimija. Up. Erik Redling: Jacques Lacan : Psychoanalyse und Aspekte der Schrift. In: Hans Vilmar Geppert/ Hubert Zapf (Hg.): Theorien der Literatur : Grundlagen und Perspektiven. Band 2. Tbingen: Francke Verlag, 2005, 206. 394 Berger, 333.

161

Volfgangov povratak u rodni Frankfurt protie u euforinom raspoloenju,395 jer za njega putovanje predstavlja osloboenje od odgovornosti i beg od obaveza. Usput sree deaka sa harfom i spontano odluuje da ga povede sa sobom, jer mu se dopao, pre svega zato to je umeo paljivo da slua njegove prie, dakle, jer je bio pogodno ogledalo za njegovu narcisoidnu linost, imago koji Volfgang uestalo trai: Wolfgang seinerseits hatte es schon immer genossen, sich Jngeren gegenber als Frderer und grozgiger Lehrmeister zu bettigen.396 Meutim, ve nadomak kue Volfgangu pada na pamet zabrinjavajua pomisao da bi deak mogao da na sebe skrene panju porodice i na taj nain umanji sveani trenutak njegovog dolaska i znaaj njegove veliine. injenica da otac nije kod kue ve predstavlja teak udarac njegovom egu, a negodovanje majke zbog nepozvanog gosta u potpunosti osujeuje oekivanu grandioznost njegovog povratka. Ova epizoda je opisana i u Geteovoj autobiografiji, a odluku da povede sa sobom deaka on tu objanjava svojom ekscentrinou.397 Sledei domen koji se u romanu tematizuje je Volfgangova knjievna delatnost. On ne eli da provede ivot kao advokat ili savetnik u skuenoj atmosferi Frankfurta, kako je to umesto njega isplanirao njegov otac. Volfgang namerava da se u potpunosti posveti pisanju, a za svoj knjievni proboj prieljkuje neto jo nevieno, revolucionarno. Najavljuje rad na drami o doktoru Faustu u neizvetaenom ekspirovskom maniru. Meutim, motiv edomorke koji namerava da inkorporira u grau knjige za narod jo uvek je opasan po njegov duevni mir, jer je jo uvek pod snanim utiskom Friderikinog pisma. Volfgangova megalomanija i ekscentrinost obeleavaju i proslavu ekspirovog dana u kui porodice Gete. Porodina podela uloga je bila sledea: dok je Volfgang slavio, otac je plaao.398 Na proslavu imendana svih Vilhelma i Viljema399 on je, meu

395 396

Up. Berger, 331. Ibid, 333. 397 Up. Goethe: Aus meinem Leben, 548. 398 Up. Berger, 369. U svojoj evidenciji izdataka za domainstvo Geteov otac belei: Dies Onomasticus Schackspear. Vidi: Johann Wolfgang Goethe: Zum Shakespeares-Tag. In: Johann Wolfgang Goethe: Werke : Hamburger Ausgabe. Band 12: Schriften zur Kunst und Literatur : Maximen und Reflexionen. Mnchen: dtv, 1982, 691. 399 Prema protestantskom kalendaru 14. 10. 1771. godine je bio imendan svih Vilhelma. Za organizaciju ove proslave Getea je inspirisao izvetaj o trodnevnom slavlju koje je odrano od 6 -8. 9. 1769. u ekspirovu ast u njegovom rodnom mestu na inicijativu glumca Garika ( http://www.jgoethe.unimuenchen.de/leben/shakesp.html, 27. 6. 2011.).

162

ostalima, u goste pozvao Herdera400 i druge svoje prijatelje iz trasburga, ali nijedan od njih se nije odazvao, omalovaavajui na taj nain proslavu, ali i domaina. Uprkos tome, Volfgang ne tuguje, naprotiv, osea se kao vrhovni svetenik ekspirovog kulta.401 Narcisoidnost ovog lika proistie iz uticaja socijalnih polja i kapitala koji on poseduje. Kulturoloki kapital u ovom sluaju uslovljava njegovo izdizanje na polju umetnosti, meutim, nedovoljno posedovanje socijalnog i simbolikog kapitala na istom polju usporava (ali ne spreava u potpunosti) eljenu afirmaciju. Volfgangovo samoljublje i egocentrizam oslikavaju se i u njegovom tumaenju razloga uestalih poseta Georga losera. On je uveren da je jedino mogue objanjenje, kao i u svim prethodnim slinim sluajevima, loserovo bezgranino divljenje njegovoj linosti: Er bertreibt es wirklich mit dieser Anhnglichkeit, dachte Wolfgang. [...] diese guten, lieben, aber etwas lstigen Bewunderer, die seine Genialitt, sein Charisma umschwrmten und nicht genug von ihm bekommen konnten.402 Pripoveda u epilogu ironino primeuje da tek nakon veridbe Kornelije i losera Volfgang postaje svestan pravog razloga poseta: Es berraschte niemanden, als sie [Cornelie] sich mit Georg Schlosser verlobte. Bis auf Wolfgang, der aus allen Wolken fiel. Er nahm es sowohl Cornelie als auch Georg bel, dass sie auf die Idee kamen, einander nher zu sein als ihm.403 Oseanje ljubomore Gete u svojoj autobiografiji objanjava time to je od sestre, prema kojoj je oseao veliku bliskost, oekivao da e mu ranije saoptiti svoju vezu sa loserom.404 Zajedno sa sestrom Volfgang prisustvuje javnom sasluanju Suzane Margarete Brant i to iskljuivo kao hladnokrvni posmatra koji objektivizuje rtvu, i koji je ak u prvi mah razoaran njenim izgledom.405 Bez trunke empatije, Volfgang u edomorki vidi samo pogodan lik za svoju tragediju. I kasnije dok slua prie o toku suenja, on zamilja

400

U jesen je Gete poslao Herderu pismo sledee sadrine: Meine Schwester macht mich noch einmal ansetzen. Ich soll Sie gren, und Sie auf den 14. Oktober invitiren, da Schackespeares Namenstag mit groem Pomp hier gefeiert werden wird. Wenigstens sollen Sie im Geiste gegenwrtig sein, und wenn es mglich ist, Ihre Abhandlung auf den Tag einsenden, damit sie einen Theil unsrer Liturgie ausmache. Vidi: Johann Wolfgang von Goethe: Werke. IV. Abteilung. 2. Band: Briefe 1771-1775. Weimar: Hermann Bhlau, 1887, 3. 401 Up. Berger, 369-370. 402 Ibid, 442. 403 Ibid, 449. 404 Up. Goethe: Aus meinem Leben, 600. 405 Up. Berger, 387.

163

radnju svog budueg dela. Umesto saoseanja istie svoj credo u starozavetnom duhu: ivot za ivot.406 Dokle god se ne radi o njemu, pravda je za njega crno-bela i oni koji su oduzeli ivot ne zasluuju ublaavanje kazne, bez obzira na olakavajue okolnosti, jer im ublaavanje po njegovom miljenju ne bi donelo unutranji mir. tavie, eljan senzacije, on odluuje da prisustvuje pogubljenju, koje doivljava kao svojevrsnu predstavu.407 U epilogu je prikazan dalji ivotni put Getea: od poznanstva u Veclaru koje je inspirisalo nastanak Vertera, preko Vagnerove krae Geteove ideje za dramu o edomorki, do Geteovog uea u sudskom procesu protiv edomorke u Vajmaru, opet sa nepromenjenih konzervativnih pozicija, za razliku od znatno liberalnijih koje je zastupao vajmarski vojvoda. U Vajmaru je Gete mogao sebi da dopusti da ima i ljubavnicu, Kristijanu Vulpijus, koja je pripadala tipu ena koji mu se sviao: bila je mala, slatka, napuena. Meutim, uprkos drutvenom usponu i knjievnoj slavi, za graane Frankfurta on je ostao onaj isti nestalni, zgodni armer koji poput oca nije voleo da radi, tako da narator zakljuuje da se sem gospoe savetnikovice i njenih pozorinih prijatelja u Frankfurtu niko nije posebno interesovao za Volfganga Getea.408 Rut Berger nije glorifikovala, pa ak ni tedela Getea. On je predstavljen pre svega kao narcisoidna linost, megaloman i oholi egoista, jednom reju on je jedan od najnegativnije portretisanih likova u romanu. Najvie prostora i interesovanja posveeno je Volfgangovoj sestri Korneliji ili Kornelhen, kako su joj tepali otac i brat. Ona se u delo uvodi opisom fizikog izgleda, pri emu Rut Berger tehnikom montae integrie pojedine delove teksta iz Geteove autobiografije u upeatljiv portret sestre: visoka, bleda, visokog ela i sa oevim nosom, koa lica joj je puna bubuljica i oiljaka kao i bratovljeva, uskog lica, poput opatice ili svetice.409 Razmiljanja i postupci Kornelije Gete podstaknuti su i uslovljeni interakcijom dva faktora: elje za udajom i nezadovoljstvom svojim fizikim izgledom. Nedostatak
406 407

Up. Berger, 417. Up. ibid, 424. 408 Up. ibid, 459. 409 Up. ibid, 140. Aufrichtig habe ich zu gestehen, da ich in mir, wenn ich manchmal ber ihr Schicksal phantasierte, sie nicht gern als Hausfrau, wohl aber als btissin, als Vorsteherin einer edlen Gemeinde gar gern denken mochte. [...] ihr fehlte was die Welt unerllich fordert. Vidi: Goethe: Aus meinem Leben, 791.

164

fizike lepote svoje sestre Gete u svojoj autobiografiji opisuje iznenaujue brutalno i bezoseajno:
Sie war gro, wohl und zart gebaut und hatte etwas Natrlichwrdiges in ihrem Betragen, das in eine angenehme Weichheit verschmolz. Die Zge ihres Gesichts, weder bedeutend noch schn, sprachen von einem Wesen, das weder mit sich einig war, noch werden konnte. Ihre Augen waren nicht die schnsten, die ich jemals sah [...]. Was ihr Gesicht aber ganz eigentlich entstellte, so da sie manchmal wirklich hlich aussehen konnte, war die Mode jener Zeit [...].410

Kako u romanu, tako i u autobiografiji, posebno se, pored manjka spoljne privlanosti, naglaavaju Kornelijina nenost i krhkost, tako da se inilo da ak ne hoda, nego lebdi pomalo nadzemaljski. esto je patila od jakih glavobolja koje su je plaile. Ona je pritom bolno svesna svojih fizikih nedostataka, posebno u odnosu na prijateljice411, mrzi svoj lik u ogledalu, sablanjava se nad njim, smatra da izgleda uasno, potpuno deformisano, pita se da li bi takva uopte trebalo da izie.412 Meutim, narator konstatuje da bi brat bio iznenaen kad bi znao koliko mlade gospode potajno i izdaleka oboava gospoicu Gete. Ponekad je ak i sama nasluivala da ju je poneki gospodin smatrao interesantnom, ali je to kvalifikovala kao isto intelektualno-moralnu simpatiju.413 Kornelijino interesovanje za mukarce predstavljeno je sa trakom ironije, jer veruje da moe da voli samo lepog i bogatog mukarca, a udvaranje onih koje te odlike nisu krasile, nije je oduevljavalo, ali joj je imponovalo.414 Ova protivrenost u njenom karakteru korespondira sa nejasnom slikom koju lik ima o sebi, tanije sa slikama koje mu socijalno okruenje prua. U drutvu ustaljeni kriterijumi fizike lepote odgovaraju onome to Kornelija vidi u ogledalu, dok njen status u porodici rezultira visokim oekivanjima ovog lika, a samim tim i raskolom izmeu realnog i eljenog. Ovaj, naizgled povrinski konflikt, demonstrira se kroz Kornelijinu oajniku potrebu da zadovolji druge, samim tim oduzimajui sebi mogunost odluke i izbora.

410 411

Goethe: Aus meinem Leben, 251-252. To je naglaeno i u Geteovoj autobiografiji: Sie wute [...], da sie hinter ihren Gespielinnen an uerer Schnheit sehr weit zurckstehe [...]. Vidi: ibid, 252. 412 Up. Berger, 185. 413 Up. ibid, 140. 414 Up. ibid, 188.

165

Po oevom miljenju bila je talentovana i inteligentna, ba kao i njen brat. Otac je verovao da e je najbolje pripremiti za udaju tako to e je obrazovati. Pritom je morao da pazi, jer bi viak obrazovanja mogao da je dovede na lo glas kao uenu devojku i time umanji ansu da nae mua.415 Radi balansa u odnosu na uenost vebala je svakodnevno tri sata na violini, uvebala je krasnopis prepisujui po trideset strana dnevno, to je po ocu bila takoe dobra priprema za brak. Meutim, u karakterizaciji Kornelije akcenat se stavlja pre svega na njen odnos prema udaji, jer je morala da se uda, to su i njeni roditelji oekivali od nje, to je oekivala i sama od sebe kao neki minimum koji mora da ostvari u ivotu.416 Kornelijina opsednutost udajom, podstaknuta oevim oekivanjima, preovladava u njenim razmiljanjima i uslovljava njene postupke. Na taj nain je njeno samoostvarenje na primer elja da se bavi spisateljstvom ogranieno, a njen identitet determinisan socijalnom ulogom supruge koja se od nje oekuje: Und Cornelias heimliche Schreibplne? [...] Wer wei, ob ihr in Wahrheit fr ein echtes Meisterwerk nicht die Ideen und das Durchhaltevermgen fehlten. [...] Abgesehen auch von der Tatsache, dass es, wren ihre schriftstellerischen Ambitionen bekannt, mit dem Heiraten fr sie garantiert nicht leichter wrde. Und heiraten, das musste sie.417 Nezadovoljstvo fizikim izgledom Kornelija kompenzuje kroz zadovoljavanje oekivanja drutva i na taj nain spreava mogui proces formiranja individualnosti van okvira socijalne determinisanosti. Ovo samoogranienje je u skladu sa duhom vremena, koje je uskraivalo eni bilo kakvu drutvenu ulogu i vezivalo je iskljuivo za domen kue i porodice, to kod Kornelije rezultira unutranjim konfliktom i dubokim nezadovoljstvom. Ona je jedina od prijateljica koja ne sudeluje u ismevanju trudne Suzane Brant tokom susreta na ulici, jer saosea sa tuom patnjom a i jer postoji neko ko je nesreniji ak i od nje. Na primeru Kornelije Gete moe se konstatovati postojanje istih oekivanja, elja, ali i socijalne determinisanosti kao kod Suzane. Kornelija se u vie navrata identifikuje sa edomorkom: Da ist jemand noch unglcklicher als ich. Im selben Augenblick sieht die Magd auf und ihr im Vorbergehen eine Sekunde in die Augen. Cornelie fhlt, wie sie

415 416

Up. Berger, 186. Up. ibid, 188. 417 Ibid, 188.

166

rot wird [...], so als sei das ein Moment geheimen gegenseitigen Erkennens zwischen ihr und der Verachteten gewesen. Sie hofft nur, dass es ihr niemand ansieht.418 Lik Kornelije je predstavljen jednim delom kao korespondentan, a drugim kao kontrastni u odnosu na Suzanu Margaretu Brant. Kornelija, za razliku od brata, poseduje empatiju i prieljkuje blau kaznu za edomorku. Ona u Suzani vidi vie od knjievne inspiracije, njene reakcije su humane i proete razumevanjem, iako je svaki vid ranije identifikacije u meuvremenu nestao. Prisustvovanje zastraujuem inu pogubljenja motivisano je iskljuivo eljom da udovolji bratu, a ne linim interesima. Meutim, uas koji osea pri posmatranju dekapitacije ubrzo biva ublaen spoznajom da je loser voli. Odnos Kornelije i Volfganga proet je meusobnom ljubavlju, koja sadri ak i incestuozne crte, ali i ljubomorom i kompeticijom. Od svih lanova porodice Kornelija se najvie raduje bratovom povratku,419 iako njena srea sadri i skrivenu linu korist ansu za sklapanje novih poznanstava sa njegovim prijateljima-neenjama. Kako u romanu, tako i u autobiografiji, opisuje se nadopunjavanje njihovih razliitih naravi. Kornelija je za Volfanga njegov anelak, srodna dua, njegov alter ego i stoga bi trebalo da zauvek pripada samo njemu.420 Posle njene udaje on se osea naputenim i izdanim.421 Kornelija osea ljubomoru prema bratu pre svega kada ga otac hvali, jer i brat i sestra tee priznanju upravo od strane oinskog autoriteta i pod njegovim pritiskom oboje oseaju potrebu za dokazivanjem. S druge strane, Volfgang se trudi da kod drugih stvori utisak da je ipak pametniji od sestre, uostalom, iz tog razloga su pesnici mukarci, a ne ene. Reaguje kiselo kad mu sestra javno osporava ulogu jedinog pisca u porodici i nije spreman da prihvati njeno kritiko miljenje.422 U oblasti, za koju sebe smatra ekspertom, ne trpi da mu iko protivrei, posebno ne sestra od koje oekuje iskljuivo podrku. Uzrok ovakvog

418 419

Berger, 196. Der Grund war ein Brief, der eben in der Post lag. Nicht an ihre Eltern, sondern an sie gerichtet. Ganz allein an sie. Vidi: ibid, 233. 420 Vidi: Goethe: Aus meinem Leben, 253: [...] denn indem mein Verhltnis zu Gretchen zerri, trstete mich meine Schwester um desto ernstlicher, als sie heimlich die Zufriedenheit empfand, eine Nebenbuhlerin losgeworden zu sein; und so musste auch ich [...] empfinden, dass ich der Einzige sei, der sie wahrhaft liebe, sie kenne und sie verehre. 421 Up. Berger, 249. 422 Up. ibid, 342.

167

ponaanja je pre svega neprestano roditeljsko glorifikovanje njegovog talenta, zbog koga nije imao potrebu i priliku da razvije sposobnost samokritike i uvaavanja tue kritike. Lik Georga losera ima dvojaku funkciju: informanta i objekta. Prva funkcija se prvenstveno odnosi na njegov narativni doprinos glavnoj radnji, jer njegova pria o procesu protiv edomorske dovodi do razjanjenja odreenih, u glavnoj radnji nespomenutih, momenata. S druge strane, upravo zahvaljujui ovoj loserovoj funkciji , dolazi do viestrukog povezivanja glavne i sporedne radnje, izmeu ostalog do Volfgangove identifikacije sa Suzaninim zavodnikom. Funkcija objekta se vezuje za odnos Kornelije prema loseru: ako se udaja posmatra kao njen ivotni cilj, onda je njegov lik objekat njene poude. Meutim, s obzirom na neodreenost njenih kriterijuma, figura losera se moe tumaiti kao jedan od potencijalnih objekata, koji se udvaranjem Korneliji samodeterminie kao jedini predmet poude. S druge strane, upravo ga iniciranje odnosa sa njom ini aktivnim, ime se menjaju uloge, te on iz pozicije objekta preuzima funkciju subjekta. U epilogu se ukratko opisuje Kornelijina, ali i loserova tragina sudbina: nakon udaje Kornelija upoznaje sve negativne strane toliko prieljkivanog branog ivota. Shvata da je pogreno mislila da je loser zainteresovan za njen duh, a ne za telo. Fizika ljubav izaziva u njoj gaenje, jer je loser spopadao poput ivotinje, tako da ona nije umela da ga utei u krevetu.423 Takoe se pokazalo beskorisnim sve ono emu ju je otac uio pripremajui je za brak. loser je od nje zahtevao da zna neto sasvim drugo: kako da se tedljivo vodi domainstvo. Ozbiljno naruenog zdravlja, Kornelija umire 1777. godine, dve nedelje posle poroaja. U trenucima kada osea da joj se blii kraj, ponovo se uporeuje sa Suzanom Brant i pokuava da bude jaka kao ona dok je koraala u smrt, umirui u priblino istoj dobi kao i edomorka. Zanimljivo je da e Gete sestrinu smrt i odnos sa loserom sa odreene vremenske distance u svojoj biografiji tumaiti krajnje objektivno: [...] ich wute sie lebte nicht glcklich, ohne da man es ihr, ihrem Gatten oder den Zustnden htte schuld geben knnen.424 Johan Kaspar Gete koji se oslovljava titulom gospodin savetnik, u romanu je po prvi put prikazan u etnji sa suprugom i erkom. Ve i samo oslovljavanje, kao i

423 424

Up. Berger, 188-189. Goethe: Aus meinem Leben, 789.

168

njegov fiziki izgled i ponaanje ukazuju na strogost kao jednu od dominantnih osobina linosti: Der stattliche Herr Rat marschierte einen halben Schritt vor seiner lebhaften, wesentlich jngeren Frau, er mit streng gemessenem, sie mit sanftem Gesicht.425 Narator konstatuje da su mu obe titule (kupljena titula carskog savetnika i titula doktora oba prava) sluile samo za ukras,426 jer on nije nameravao da radi. Stoga njegovo visoko miljenje o sopstvenom radu treba prihvatiti sa skepsom; gospodin savetnik Gete je po zanimanju bio rentijer, jer je iveo od svog nasledstva.427 Gospodin savetnik oslikan je pre svega u ulozi oca. Veinu svog vremena kojeg ima napretek, posveuje paljivom planiranju sinovljeve pravne karijere. Nesrean je to Volfgang nije uspeo poput njega da doktorira, ali ga uprkos tome u drutvu naziva doktorom, ne obazirui se pritom na sinovljevu nelagodu. Meutim, za razliku od sina, otac je sve u ivotu postigao u najveoj moguoj meri revnosnom i fokusiranom marljivou i ponavljanjem.428 Advokat po obrazovanju, otac provodi vie vremena nad sinovljevim pravnim spisima nego Volfgang. I sam umetniki nastrojen svoju kuu doivljava kao hram muza, o emu svedoi i njen naziv Kod tri lire uzdie Volfgangov talenat. Odnos oca prema sinu moe se tumaiti kao kompenzacija za sve to on nije mogao da postigne u ivotu, ali i kao potreba da sin, poput njega, zadovolji drutvene norme koje se zahtevaju u polju moi. Kapital koji je otac stekao ili nasledio osigurao mu je zavidan drutveni status, te se briga za ouvanje moi na odgovarajuim socijalnim poljima moe navesti kao razlog za grevitu borbu za sinovljev prosperitet. Otac skoro do bola voli Korneliju. Nije zadovoljan njenim ponaanjem, jer svaki put kad izlazi, odaje utisak kao da naputa zatvorske zidine da bi konano kroila u slobodu.429 Njegove vaspitno-obrazovne metode kod Kornelije i Volfganga ne samo da rezultiraju frustracijama i nezadovoljstvom, nego postaju i predmet traeva u drutvenim krugovima, u kojima se kree porodica Gete. Poinju da krue prie da otac dri u kui svoju odraslu erku kao zarobljenicu. U epilogu se istie da smrt erke najdublje pogaa upravo oca koji se od tog udarca ne oporavlja sve do svoje skore smrti. Osim nesumnjive
425 426

Berger, 140. Up. ibid, 141-142. 427 Up. ibid, 142. 428 Up. ibid, 141. Geteovo vienje oca u romanu takoe je pre uzeto iz autobiografije: [...] denn er hatte alles nur durch unsglichen Flei, Anhaltsamkeit und Wiederholung erworben. Vidi: Goethe: Aus meinem Leben, 38. 429 Up. Berger, 186.

169

ljubavi prema erki, njena smrt za oca predstavlja i neuspeh, jer su se njegovi veliki planovi pokazali kao nedovoljni za osiguranje erkine sree, te je socijalna determinisanost iji glasnik je on bio, velikim delom uslovila propast figure Kornelije Gete. Gete e u svojoj autobiografiji pokuati da jezgrovito analizira oevu linost: [...] ein zwar liebevoller und wohlgesinnter, aber ernster Vater, der, weil er innerlich ein sehr zartes Gemt hegte, uerlich mit unglaublicher Konsequenz eine eherne Strenge vorbildete, damit er zu dem Zwecke gelangen mge, seinen Kindern die beste Erziehung zu geben, sein wohlgegrndetes Haus zu erbauen, zu ordnen und zu erhalten [...].430 Rut Berger je velikim delom preuzela ovaj opis pri kreiranju lika oca. U romanu, meutim, deca jo nisu dovoljno zrela da bi imala razumevanja za oevu strogost i zahtevnost iza kojih su se krile dobre namere. Odnos prema supruzi se ne tematizuje posebno, ali se iz jedne reenice naratora vidi da gospodin savetnik smatra da se ona ne ponaa u skladu sa svojom drutvenom pozicijom. S obzirom na svoje poreklo iz ugledne frankfurtske porodice, gospoa Gete se esto ophodi previe narodski.431 Otac i majka su prikazani kao opozitni likovi, kako fiziki, tako i u svom odnosu prema deci: majin blag odnos pun ljubavi predstavlja kontrast oevom autoritetu. Ona je ivahna, znatno mlaa od oca, blagog izraza lica. Katarina Elizabeta Gete se u romanu oslovljava pre svega kao majka i gospoa Gete, tako da je teite karakterizacije upravo na njenim ulogama unutar porodice. Portvovana i puna ljubavi, ona u porodinoj konstelaciji esto ima ulogu posrednika izmeu oca i dece, uglavnom brani sina od oca. Iz tog razloga se njena funkcija moe okarakterisati kao pomagaka. Suprotni vaspitni stavovi roditelja opisani su i u autobiografiji: Meine Mutter, stets heiter und froh [...] erfand eine bessere pdagogische Auskunft. Sie wute ihren Zweck durch Belohnungen zu erreichen.432 Meutim, Gete ne spominje svoj privilegovani poloaj u odnosu na sestru. Po Volfgangovom ukusu nisu bile produhovljene ene, poput njegove sestre, njega su privlaile jednostavne i prizemne ene kao njegova majka.433 On je, dakle, pri izboru
430 431

Goethe: Aus meinem Leben, 250. Berger, 143. 432 Goethe: Aus meinem Leben, 19. 433 Up. Berger, 458.

170

ena pre svega traio one sa osobinama svoje majke, to predstavlja vrstu kompenzacije zbog nemogunosti ostvarenja veze sa njom, ime se Edipov kompleks uvodi u roman na mala vrata. Konkretne naznake ovog kompleksa skrivene su od oiju itaoca, ali se opisi odreenih postupaka likova, kao i konstelacija unutar porodice mogu tumaiti ovim fenomenom. Volfgangu se majka beskrajno divila i zbog njegove pozicije u Vajmaru. Kad je ula za ljubavnicu i vanbrano dete, bila je pomalo neprijatno iznenaena, ali se ubrzo ipak samo radovala.434 Prema Korneliji je ponekad kritiki nastrojena, prebacuje joj da nije graciozna i koketna i da tako malo lii na nju. Dok je otac vie vezan za Korneliju, dotle je majka privrenija Volfgangu, to pokazuje i njena reakcija na gubitak erke: Sie konnte immerhin froh sein, dass es nicht ihr Lieblingskind, ihren Wolfgang getroffen hatte.435 Ova zastraujue iskrena reakcija ukazuje na mogunosti tumaenja odnosa majke i sina kao patolokog, jer se Kornelijina smrt prikazuje kao olakanje. Na taj nain je njenom liku dodeljena funkcija oponenta, ijom smru se veza izmeu subjekta (majke) i objekta poude (Volfganga) oslobaa svih neposrednih opasnosti. Meutim, superego ovih likova spreava izbijanje potisnutih elja na povrinu, ime se njihovim habitusima moe zahvaliti za odsustvo konkretizovanja edipovskih naznaka.436 Polarizovanje porodice Gete u dve pomalo neobine koalicije miljenja437 oigledno je i u njihovim suprotstavljenim gleditima o pogubljenju edomorke Brant. Dok otac i erka prieljkuju ublaavanje kazne, dotle majka i sin navijaju za njeno sprovoenje. Stav gospoe Gete je, meutim, za razliku od sinovljevog, motivisan linim oseanjima gubitka: poto joj je etvoro dece umrlo, ona nema razumevanja za ene koje ubijaju svoje tek roeno dete. Uz pomo ekvivalencija i opozicija u oblikovanju lika Suzane Margarete Brant, s jedne strane, i likova lanova porodice Gete, s druge strane, Rut Berger je uspeno integrisala ovu sporednu radnju u glavnu radnju romana. Virtuozno se sluei tehnikom

434 435

Up. Berger, 460. Ibid, 452. 436 Vidi: Jan Erik Antonsen: Psychoanalyse. In: Ulrich Schmid (Hg.): Literaturtheorien des 20. Jahrhunderts. Stuttgart: Reclam, 2010, 282. 437 Berger, 416.

171

(modifikovane) montae, autorka je umela da upotrebi intertekstualnost za kompleksnu i upeatljivu karakterizaciju likova i kreiranje komplikovanih interpersonalnih odnosa.438 Dr Lindhajmer (Dr. Lindheimer) i Johan Jost Tekstor (Johann Jost Textor), roaci gospoe Gete, aktivno su ukljueni u proces protiv Suzane Brant zahvaljujui funkciji examinator ordinarius. Johan Jost Tekstor, frankfurtski advokat i Geteov ujak, spominje se ukratko u njegovoj autobiografiji: Nach dem Tode des Grovaters war mein Oheim Textor in den Rat gekommen, und bergab mir die kleineren Sachen, denen ich gewachsen war [...],439 [...] erst durch den Grovater, sodann aber durch den Oheim, von dem Rate ausgeschlossen war [...].440 Nasuprot Tekstoru, ujaka Lindhajmera Gete ne spominje u svom ivotopisu. Porodinim odnosima ovih likovima nije posveeno mnogo panje, ali se ukazuje na njihove zajednike karakteristike sadrane u teitu interesovanja: materijalni i socijalni kapital. Poseta ujaka Lindhajmera porodici Gete ukazuje na poremeene porodine odnose prouzrokovane nasledstvom:
[...] da unten eben der Onkel Lindheimer eingetroffen war, offenbar in Gelddingen (ging es ums Erbe vom Grovater Textor?). Das war eine prekre Situation. Denn seit Jahren stand sich der Herr Rat mit der Familie seiner Frau nicht zum Allerbesten. Prompt hrte sie auch jetzt wieder bis hier oben den Vater schimpfen. Was war er auch immer so undiplomatisch! 441

Prikazano iz perspektive Kornelije Gete, sukobi oko novca karakteriu odnose sa rodbinom. Pritom je zanimljivo da Kornelijina ne saosea sa ocem, ve prvenstveno sa ujakom: [...] der Onkel Lindheimer hat es offensichtlich nicht lange ausgehalten mit ihm [...].442 Kada je u pitanju socijalno polje politike, a prvenstveno gradska uprava i sudstvo, Lindhajmer igra znaajnu ulogu, te je ukljuen i u sluaj Brant. On je jedan od tri lana komisije (Peinliches Verhramt) zaduene za sasluanja svedoka. Narator ovu figuru inicijalno opisuje u njenoj slubenog ulozi: [...] eine schlanke, lange Gestalt um die
438

Analiza likova u ovom potpoglavlju preuzeta je iz originalnog naunog rada u vezi sa temom doktorske disertacije. Vidi: Julijana Beli-Genc/ Milica Pasula: Porodica Gete u Romanu Grethen autorke Rut Berger. U: Godinjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu 37/ 2 (2012), 13-25. 439 Goethe: Aus meinem Leben, 614. 440 Ibid, 717. 441 Berger, 185. 442 Ibid.

172

vierzig, an der ebenfalls von Fu bis Kragen goldene Schnallen blitzen. Das ist der Examinator ordinarius Dr. Lindheimer kein anderer als jener Cousin der Frau Rtin Goethe, mit dem der Herr Rat vor einigen Wochen schon wieder einen Streit hatte.443 Meutim, uprkos formalnosti situacije, pri karakterizaciji ove figure od vanosti su njen izgled i rodbinski odnosi, a ne slubeni status. Materijalni i simboliki kapital koji je vidljiv po garderobi, kao i socijalni kapital u vidu rodbinskih veza (iako u datom trenutku nije u punoj snazi) karakteriu ovaj lik u kratkim crtama. Ono to ga ini ,poslovnim je pretei ton kojim sprovodi sasluanje: Beantworten Sie blo die Frage. Ihre Gedanken behalt Sie fr sich.444 Iz perspektive gostioniarke Bauer, ije sasluanje je u toku, Lindhajmer je okarakterisan kao umiljen (was fr ein hochnsiger Kerl445), dok dr Zigner, jedan od lanova komisije, u ovom liku uoava prenaglaenu pedantnost (mit dem herrischen Pedanten von Lindheimer446). Lindhajmerov oseaj superiornosti uslovljen je posedovanjem kapitala i moi na socijalnom polju politike, te su manje povlaeni pojedinci za njega predmet prezira: Der Lindheimer blickt verchtlich drein.447 S druge strane, u odnosu prema nadreenima, on nije spreman da olako prihvati kritiku, tako da pokuava da izbegne dodatno istraivanje sluaja koje se od njega oekuje.448 Redovnom smenom gradske vlasti, Johan Tekstor preuzima Lindhajmerovo mesto po rodbinskoj liniji i socijalnom kapitalu. Iako nijednom od ova dva lika nije posveeno dovoljno prostora u delu, zajedniki im je nedostatak saoseanja, kao i velika koliina samoljublja: Der Textor (junior) dozierte inzwischen in Fachchinesisch ber die juristische Lage.449

443 444

Berger, 293. Ibid, 294. 445 Ibid. 446 Ibid. 447 Ibid, 296. 448 Up. ibid, 373. 449 Ibid, 408.

173

6. 2. 4

Porodica Bauer
lanovi porodice Bauer gostioniarka Bauer, njen sin Kristof i snaja Lizhen

Kerbelin u razliitoj su meri zastupljeni u romanu Rut Berger. Gostioniarka Bauer, udovica i vlasnica gostionice Kod jednoroga jedan je od najpozitivnije portretisanih likova u romanu Grethen. Inicijalnu karakterizaciju ovog lika predstavlja njena pohvala Suzane Brant, koja ukazuje na njegovu nesebinost, ali i mogunost tumaenja njegove funkcije kao zatitnike i majinske. S druge strane, Suzanina koleginica Kristijana ovaj prisan odnos tumai kao posledicu gostioniarkine bliskosti sa Doretom Brant: Und warum wird die Susann so bevorzugt? Nur, weil sie die kleine Schwester und der Augapfel von der tauben Frau vom Schreiner Hechtel ist, die wiederum die gute Freundin von der Frau Bauerin ist.450 Meutim, Kristijanin doivljeni govor mora se uzeti sa zadrkom, jer vie govori o zavisti ovog lika, nego o odnosu izmeu Suzane i njene poslodavke. Vlasnica ovog ,obinog svratita (blo eine gemeine Fuherberge451), kako e ga Ursula okarakterisati, postae kroz radnju romana jedan od psiholoki najfinije portretisanih likova, ije odluke i postupci nee ugroziti, ali e u velikoj meri usloviti put protagonistkinje. Uprkos tome to je gostioniarka zadovoljna Suzaninim radom, ona je spremna i da kritikuje u sluaju da njena sluavka pogrei: Niemals hrt Ihr, Susann, niemals darf die Bierstub unbeaufsichtigt sein!452 Strogoa poslodavke uslovljena je malim ekonomskim kapitalom koji poseduje, te je briga o gostima i efikasnosti posluge ono to je motivie da posao uredi po najviim standardima koje moe da zadovolji. S obzirom na geografski poloaj njene gostionice pored Jevrejske ulice, kao i na ponudu njenog smetaja (hrana je smela da se slui samo za vreme frankfurtskog sajma), ona je prinuena da usluuje siromaniju klijentelu i Jevreje, te samim tim nije ni njen drutveni status zavidan. Iz tog razloga se grevita borba za kontrolisanje posluge moe obrazloiti gostioniarkinim strahom od propadanja posla, kao i od nesigurnosti egzistencije. S druge strane, za razliku od veine predstavnika frankfurtskog drutva, gospoa Bauer nije spremna da se osloni na traeve, tako da zakljuke i odluke donosi po
450 451

Berger, 22. Ibid, 29. 452 Ibid, 71.

174

sopstvenom nahoenju, to je ini daleko emancipovanijom od ostalih, ali i humanijom u odnosu prema drugima, jer se ne rukovodi predrasudama, ve linim stavovima i oseanjima. Iz tog razloga se ona, u trenutku izbora izmeu dve sluavke, odluuje za Suzanu, uprkos glasinama koje je Kristijana irila o potencijalnoj trudnoi svoje koleginice. Meutim, za razliku od Dorete Hehtel, udovica Bauer nije spremna da negira i potiskuje Suzaninu trudnou, kao ni da, uprkos naklonosti koju osea prema sluavki, rizikuje svoj socijalni status i kapital. Ona pokuava da pomogne Suzani na sve mogue naine teei da opravda svoju sluavku, ali i dobar glas svoje gostionice: [...] ich hab gestern dem Doktor Metz erzhlt von Euren Umstnden mit dem verstockten Blut. Fragt ihn doch bei der Gelegenheit einmal, ob er Euch vielleicht einen Rat in der Sache geben kann. Es geht auf meine Kosten.453 Odnos gostioniarke Bauer prema Suzani vremenom se menja, jer ona uvia da je Suzanino negiranje trudnoe samo njen pokuaj da to due zadri posao radi osiguranja sopstvene egzistencije. Razmiljajui trezvenije od Dorete, gostioniarka dolazi do spoznaje da je privremeno otputanje Suzane jedino reenje da ouva svoj ugled, ali i relativno dobar glas svoje gostionice: Die Frau Hechtelin mge sie verstehen, entgegnet also die Bauerin sehr bestimmt, dass bei den Umstnden noch mehr Entgegenkommen ganz gewiss nicht mglich sei.454 Indirektni govor gostioniarke deo je razgovora izmeu nje i Dorete. Doretino preklinjanje da zadri Suzanu ne utie na odluku udovice Bauer. Meutim, interesantno je da ona ne eli da Suzana sazna o ovom privremenom otputanju sve dok se taj dan ne priblii, ali e se ovaj plan izjaloviti, jer e protagonistkinja uti deo razgovora i zakljuiti nepovoljnost njegove sadrine po sebe. Tajenje odluke o otputanju moe se dvojako tumaiti: kao gostioniarkina elja da se distancira od sluaja Suzane Brant, ali i kao potreba da pomogne protagonistkinji tako to e je privremeno udaljiti s posla, da bi do poroaja moglo da doe skriveno od oiju javnosti, u sigurnosti sestrinskog doma. Prva mogunost tumaenja ukazuje na gostioniarkinu brigu o sopstvenoj egzistenciji, na uzdrmani socijalni poloaj u koji je dovedena, ali i na prevladavanje njenog superega, koji joj signalizira neprihvatljivost situacije u kojoj se nalazi zbog Suzane. Druga mogunost sugerie materinski instinkt koji karakterie njen odnos prema Suzani, ali i prema mlaim devojkama, sa kojima se,

453 454

Berger, 175-176. Ibid, 228.

175

kao udovica i samostalna ena koja se bori za preivljavanje svoje porodice, identifikuje, uviajui slinost izmeu svog ivotnog puta i njihove trenutne situacije. Kompleksnost odnosa prema Suzani i ostatku porodice Brant nastavlja se do samog kraja glavne radnje. Neposredno pre Suzaninog poroaja, gostioniarka pokuava da je to pre udalji sa radnog mesta, ne bi li spreila da do toga doe u gostionici. Meutim, Suzaninu molbu da dobije aj, ova majinska figura nije spremna da odbije:
,Knnt ich einen Tee haben gegen die Leibschmerzen, bittet die Susann, was ihr die Bauerin, die kein Unmensch ist, noch genehmigt. Sie steigt sogar entgegen ihrer Gewohnheit schnaufend selbst auf die Bank, um aus dem kleinen Hngeschrank die Zuckerbchse und die Flasche mit Teeblttern herunterzuholen [...].455

U navedenom primeru krajnje je nejasno da li je unutranji govor pri internoj fokalizaciji, koji je ubaen izmeu teksta naratora (die kein Unmensch ist), njegov komentar ili prikaz misli gostioniarke, ali sami postupci svakako potvruju njenu ljudskost i toleranciju. Vezanost za Suzanu istaknuta je i njenim uenjem, ali i aljenjem pri pomisli da je sluavka otila bez pozdrava: ,Sie wird doch nicht fortgegangen sein, ohne adieu zu sagen?,456 to e nova sluavka otroumno protumaiti: Das klingt fast sehnschtig.457 Kasniji razvoj dogaaja jo jednom potvruje racionalnost, ali i humanost gostioniarke. Njenu odreitost pri ispitivanju kojem je podvrgnuta kao prvi svedok prati potreba da zatiti Suzanu. Razlika u miljenju i postupcima izmeu nje i Dorete lei u gostioniarkinoj razboritosti, ali i u granicama delanja, iji prelazak je najee spreen njenim habitusom. Uprkos tome, ona je spremna da preuti istinu da bi pomogla Suzani: ,Jedenfalls sollt ihr wissen, dass ich von der Nachgeburt nichts gesagt hab. Kein Wort. Von der Nachgeburt. Habt ihr verstanden? (Die Hechtelin nickt.)458 S druge strane, nemaran i egoistian odnos sestara prema Suzani, zapanjuje njenu poslodavku: Die Knigin war das also! Der Bauerin zieht es den Magen zusammen, die eigne Schwester,

455 456

Berger, 239. Ibid, 244. 457 Ibid. 458 Ibid, 301.

176

du meine Gte.459 Doivljeni govor ove figure ukazuje na njena visoka oekivanja po pitanju zajednitva i poverenja lanova porodice, tako da je odsustvo tih kvaliteta u interpersonalnim odnosima unutar porodice Brant dovodi do preispitivanja neljudskosti blinjih. Figura gostioniarke Bauer, kao i veine lanova porodice Brant, stoji u drugom planu u poslednjem delu romana (Condemnata). Gubitak Suzane u njoj izaziva bol, a tuu elju za senzacijom ne tolerie, bar ne kada je Suzanina sudbina u pitanju: Von meinen Leuten geht niemand da hin! Hrt Ihr, Margret! Niemand.460 Poslednje spominjanje ovog lika na nivou radnje prisutno je povratkom Suzaninog zavodnika. Gostioniarka upravo njega smatra odgovornim za Suzaninu tragediju: Die Bauerin nhert sich, den Mund verzerrt vor Wut, der Auentr ihrer Bierstube. 'Wie kann Er es wagen! Wie kann Er nur sein Gesicht hier noch einmal zeigen!' 461 Jan kao objekat gostioniarkinog potisnutog ogorenja, predstavlja prepreku u udnji ovog subjekta za uspostavljanjem preanjeg stanja unutranje ispunjenosti. Nemogunost ostvarenja datog stanja u gostioniarki budi potrebu da zatiti novu, potencijalnu rtvu Janovog ,nasilja, distancirajui ovu figuru od mogueg ,plena: [...] da beschloss sie, dass es wenigstens nicht die kleine Eva sein wrde, die diesem speziellen Gast sein Essen auf die Stube bringt.462 Na taj nain figura gostioniarke nastavlja svoj ciklus protekcije. Bliskost koju ona osea prema Evi iskazana je njenim briljivim oslovljavanjem tj. miljenjem o tom liku (die kleine Eva), koje narator prikazuje u formi izvetaja o unutranjem govoru. Sudbina udovice Bauer spomenuta je u epilogu, ali se narator u ovom sluaju ne istie kao veliki znalac: ber das weitere Schicksal der Frau Bauerin ist wenig bekannt.463 Njegovu panju prvenstveno zaokuplja sudbina gostionice, koja nadivljava svoje vlasnike, opstajui sve do bombardovanja Frankfurta 1944. godine. Razlog izostanka naratorovih komentara o gostioniarki Bauer moe se tumaiti i stilom njegovog epiloga prikazivanje sudbina figura propraeno je ironijom i gorinom. Moe

459 460

Berger, 298. Ibid, 430. 461 Ibid, 441. 462 Ibid, 442. 463 Ibid, 446.

177

se pretpostaviti da Suzanina poslodavka nije zasluila da njeno ime i lik budu kritikovani, te su iz tog razloga, naalost, i zapostavljeni u epilogu. Kristof Bauer, figura koja je plitka i na nivou teksta, ali i na konstruisanom nivou, dakle ,isti tip, u svojim kratkim i neupeatljivim pojavljivanjima ostavlja krajnje negativan utisak: on je pijanica i kockar, enskaro i razoarenje za majku. Inicijalno spominjanje ovog lika kroz Ursulinu internu fokalizaciju (Den Sohn der Bauerin, lssig angelehnt im Trsturz. Wer wei, wie lang der da schon steht. Eiei.464) prvenstveno slui karakterizaciji Suzane i isticanju njene koketnosti, a u drugom planu je i ,oputenost Kristofovog pristupa, koji Ursula sa pravom smatra za opasan. Naratorovo prikazivanje Suzaninih misli stvara odreene stereotipe kod itaoca, koji do kraja radnje ostaju prisutni, a deluju krajnje odbojno na percepciju lika Kristofa Bauera: mit feuchten, weindstenden Kssen.465 Lizhen Bauer, roena Kerbelin (Lieschen Krbelin), spominje se samo u nekoliko navrata. Funkcija ove figure je dodatna karakterizacija supruga ili Suzane. Pri karakterisanju supruga, Lizhen, koja je ve drugi put trudna (prva trudnoa zavrila se gubljenjem ploda, a zaee je bilo predbrano), iskazuje razoarenja branim ivotom tj. razmilja o njemu: Einen Gastwirt htte sie niemals heiraten drfen. [...] Ganz umsonst, diese vorschnelle, unkluge Entscheidung.466 Samosaaljenje Lizhen, izazvano po njoj neprimerenim tretmanom od strane supruga i svekrve, budi u ovom liku (ak enjive) potrebu da se uporeuje sa (u njenim oima privilegovanom) Suzanom. Meutim, nakon saznanja o sudbini protagonistkinje, Lizhen postaje svesna toga da se nalazi u mnogo boljoj situaciji od Suzane.

6. 2. 5

Porodica Vecel
Porodica Vecel predstavlja sliku siromatva i bolesti, kako je u poglavlju 3. 2. 1. 1

ve i naglaeno. Spominjanje ovih likova integrisano je u glavnu radnju, jer se njihova pojava uvek povezuje sa Suzanom Brant ili je ona prisutna u istom prostoru, ili se dogaaji koji se opisuju odnose na protagonistkinju. Nakon smrti prve supruge, obuar Vecel se eni njenom sestrom, meutim, zajedniki ivot ovog branog para nije dugo
464 465

Berger, 20. Ibid, 30. 466 Ibid, 214.

178

potrajao, jer su oboje ubrzo pokoeni boleu. Za drugu suprugu je karakteristian odbojan odnos prema Suzani, jer podlee ogovaranjima okoline i samim tim se njen habitus rukovodi spoljanjim faktorima: Man wrd ja nichts sagen, man wrd ja gern gefllig sein, wenn denn die Susann ein honettes, ehrbares Mdchen wr.467 S druge strane, oseaj prisnosti obuara sa porodicom Brant, sa ijim roditeljima je imao komijski i prijateljski odnos, uslovljava njegovu reakciju na Suzaninu situaciju: ,Na, was man so hrt, sagt die Frau Wetzelin, und fast zugleich: ,Sei still! ihr Mann.468 Obolelost branog para, kojom odie i prostor njihovog doma, ostavlja neprijatan utisak kod Suzane, jer oseaj grie savesti zbog nemogunosti da plati za cipele koje su joj preko potrebne samo je intenziviran sagledavanjem loeg stanja u kojem se porodica nalazi. Eva Vecel, najstarija erka obuara, jedna od retkih figura koja sa protagonistkinjom ima blii odnos, ali Suzana uprkos tome ne moe da podeli svoje probleme sa njom. Meutim, bez obzira na prisnost ova dva lika, Eva nije otporna na predrasude: Der Eva war das Zusammentreffen zunchst sehr peinlich, weil ja die Eltern ihr gesagt hatten, die Susann wr kein Umgang mehr fr sie, die wr eine Erzhure und der Schandfleck ihrer Familie [...].469 Uprkos tome, bliskost sa prijateljicom uspeva da odagna svu poetnu neprijatnost. Suzana je, pored svih svojih briga, spremna da saslua Evine probleme, sa eljom da joj omogui neku vrstu ,olakanja, emotivnog rastereenja od straha od nesigurne budunosti. Na taj nain Evin lik doprinosi karakterizaciji protagonistkinje, koja e i u poslednjim trenucima misliti na svoje dugovanje obuaru i zavetati svoju skromnu imovinu njegovoj deci.

6. 2. 6

Trgovci
Bogati trgovci u Frankfurtu s kraja 18. veka predstavljaju malu socijalnu grupu

sainjenu prvenstveno od katolikih migranata iz severne Italije, koji su sredinom 17. veka doli u protestantski Frankfurt. Pripadnici ove socijalne grupe, zbog svoje religijske pripadnosti uprkos ekonomskom kapitalu koji poseduju u Frankfurtu se smatraju za
467 468

Berger, 107. Ibid. 469 Ibid, 137.

179

graane drugog reda.470 Jedna od najpoznatijih trgovakih porodica bila je porodica Brentano, iji je predstavnik u delu Pietro tj. Peter Brentano, okarakterisan kao uspeni trgovac i mladi udovac. On je prikazan kao proraunat i ambiciozan, posebno kada je u pitanju drutveni status koji eli da pobolja. U indirektnom unutranjem govoru pripoveda ukratko rezimira Brentanove namere: Wenn nmlich die neue Braut diesmal nicht wie das letzte Mal ein Cousinchen aus Italien wre, sondern von hier und aus einem Adelshaus, dann knnte er sich mit der Ehe noch die Nobilitt erwerben oder zumindest einen schnen Rats- oder Residententitel.471 Meutim, drutveno polje privrede na kome Brentano poseduje veliku mo, u Frankfurtu 18. veka ne korespondira sa poljem politike, jer njegov ekonomski kapital ne odgovara socijalnom. Njegovo neprihvatanje ogranienja ukazuje na sposobnost pojedinca da, nezadovoljan procesom objektivne socijalizacije, a korienjem sredstava poput braka, pokua da se ostvari i u drugim drutvenim poljima i na taj nain se izbori za bolji socijalni status. Lik Petera Brentana spominje se u vie navrata u romanu Grethen, ali njegova uloga je krajnje sporedna, a funkcija prvenstveno svedena na karakterizaciju drugih. U poglavlju 3. 2. 1. 2 ukazano je na njegovu ulogu fokalizatora iz ije perspektive se predoavaju dogaaji, ili barem pretpostavljaju odreeni segmenti radnje vezani za otkrivanje lea Suzaninog deteta. Pri opisu etnje Geteovih po sparnom danu, takoe se spominje ova figura, a pritom narator i parodira njeno italijansko poreklo: La bella figura, nannten das die Bretanos und Simonetas, die man heute gemeinsam wandeln sah und melodis parlieren hrte.472 Melodino ,parlanje italijanskog, kao i kratki citat iz uobiajenih italijanskih razgovora, ukazuju na naratorov stereotipni pristup karakterizaciji ovih likova, koje podvodi pod njihovo poreklo, ne doputajui im moguu individualizaciju. Unutranji doivljeni govor Kornelije Gete, vezan za njena sanjarenja o braku, ponovo e uvesti ime Petera Brentana: Der Peter Brentano zum Beispiel, frisch verwitwet und eine wirklich gute Partie, der hatte eben wieder nicht geguckt.473 Ovaj

470 471

Up. Roth, 95-100. Berger, 32. 472 Ibid, 139. 473 Ibid, 140.

180

primer samo potvruje funkciju ovog lika, koji ne utie na radnju, ali se uvodi ili barem spominje u cilju karakterizacije drugih u ovom sluaju Kornelije Gete.

6. 2. 7

Jevreji
Jevreji su u nemakim gradovima ovog doba boravili u getu (u Frankfurtu je to

bila tzv. Judengasse), unutar ijih zidova su velikim delom ureivali svoj ivot i sudstvo.474 Meutim, postojale su odredbe, tanije zabrane i ogranienja, koja su sluila za kontrolisanje Jevreja: broj porodica sa pravom stanovanja ogranien je na 500, useljavanje novih Jevreja na est osoba godinje, sklapanja brakova na dvanaest u godini.475 Kretanje pripadnika ove religijsko-socijalne grupe bilo je prostorno i vremenski ogranieno, to e i u romanu Rut Berger biti diskretno upleteno u radnju: [] Obwohl er als in Frankfurt fest ansssiger Jude seit Samstagabend die Judengasse nicht htte verlassen und erst recht nicht gleich das ganze Wochenende im Einhorn htte verbringen drfen.476 Od pripadnika jevrejske zajednice najvie je panje u romanu Grethen posveeno Bonumu, dok se takoe, sa mnogo manje panje uvodi i lik Jontefa, Jevrejke Hundhen, kao i zlatara iz Jevrejske ulice. Bonum (Lb Bonum Zacharias) pomae u gostionici Kod jednoroga i jedan je od najpozitivnije portretisanih likova u delu. Neposedovanje kapitala ili bilo kakve moi na drutvenim poljima, kao i socijalna determinisanost prouzrokovana njegovom pripadnou religijsko-socijalnoj grupi ne ostavljaju mnogo prostora za slobodu miljenja i delanja. Uprkos tome, kod njega je izraena elja da pomogne Suzani Brant, koja ak ide do spremnosti da se oeni njome (Er wrde sie, wenn er knnte, durch Heirat da rausholen. Weil er die Susann eigentlich immer gern gemocht hat.477), ali svest o neostvarljivosti tih namera zbog zabrane sklapanja brakova izmeu hriana i Jevreja spreava njegovo dalje delanje. Dakle, rukovodei se habitusom, kao i socijalnim
474

Up. Joachim Eibach: Frankfurter Verhre : Stdtische Lebenswelten und Kriminalitt im 18. Jahrhundert. Paderborn: Ferdinand Schningh, 2003, 70. 475 Up. Antje Freyh: Verdacht auf Kindsmord : Frauen aus der Frankfurter Judengasse vor Gericht. In U. Kern (Hg.): Blickwechsel : Frankfurter Frauenzimmer um 1800. Frankfurt a. M.: Verlag Waldemar Kramer, 2007, 89. 476 Berger, 129. 477 Ibid, 197.

181

normama i zabranama, Bonumova dobra volja i ljudskost koe se ve na nivou miljenja. Meutim, upravo je ta humana crta ono to ga razlikuje od ostatka frankfurtskog graanskog i negraanskog drutva i samim tim ukazuje na veliki korak ka stvaranju linog identiteta van granica determinisanosti: Ja, es stimmt, er htte gern noch einen letzten Blick auf die Susann geworfen. Und vielleicht wre die sogar froh, in ihrer schlimmsten Stunde wenigstens ein bekanntes Gesicht zu sehen unter den vielen fremden. Sonst war ja niemand da. Sie war ja ganz allein.478 Jevrejka Hundhen (Hundchen) kao stalni gost u gostionici Kod jednoroga, svedok je svih dogaaja koji se deavaju ili odnose na ovaj zatvoreni prostor, ali uprkos tome, za razliku od Bonuma, ne poseduje dovoljno saaljenja, kao ni bliskosti sa Suzanom, te e njeno pogubljenje izazvati samo neutralnu reakciju, koja umnogome oslikava glas naroda: ,Ja, wer htte das gedacht! Dass das nette Mdchen so ein Luder ist!479 Nedostatak empatije ukazuje na malu involviranost prvenstveno u ivot Suzane Brant, a samim tim i u njenu tragediju. Habitus ovog lika rukovodi se drutvenim normama, kao i socijalnim okruenjem, te se samim tim i moe oznaiti plitak kako na tekstualnom, tako i na konstruisanom nivou. Lik Jontefa, Janovog saputnika, karakterie isti stepen zastupljenosti na oba nivoa kao i lik Hundhen, razlika je samo u dodatnom stereotipu iji je on nosilac. Bonum u svojoj elji da pomogne Suzani uspeva da pronae Jontefa i zamoli ga da poalje pismo Janu. Meutim, tipiziranje Jontefovog lika svodi se na stereotip o krtosti Jevreja: Und wenn der Brief an ihn schnell und mit der Post gehen soll, dann wird der auch verflixt teuer. Lohnt sich kaum. Fr eine Sache zudem, die ihn (den Jontef) gar nichts angeht.480 Razliitosti u karakterizaciji figura predstavnika jevrejske zajednice ukazuje na smanjeni znaaj religijsko-socijalne pripadnosti i stavljanje akcenta na univerzalne ljudske vrednosti, koje ovi likovi poseduju u razliitoj meri. Meutim, naratorovo prikazivanje njihovog nain ivota, prvenstveno zabrana kojih su bili duni da se pridravaju, doprinosi celovitosti socijalne slike Frankfurta 18. veka.

478 479

Berger, 432. Ibid, 431. 480 Ibid, 199.

182

6. 2. 8

Svetenici
Figure svetenika igraju vanu ulogu u poslednjem delu romana Grethen

(Condemnata), prvenstveno u odnosu prema protagonistkinji. Nijedan od ovih likova nije dovoljno zastupljen u delu, ve prevashodno tipiziran na oba nivoa. Meutim, njihova recepcija varira od simpatija do odbojnosti zbog odreenih proraunatosti kojima se ponekad rukovode. Pored njihovog znaaja za karakterizaciju Suzane, oni igraju i vanu ulogu u istorijskom prikazu verskih neslaganja u Frankfurtu druge polovine 18. veka. Ve spomenuti lik svetenika Vilemera uvodi se u radnju nakon Suzanine molbe da joj poalju duhovno lice (der ihr beten und an ihrer Seele arbeiten hilft481). On je prvi Suzanin posetilac koji nije predstavnik svetovne vlasti i ija uloga nije da je ispita, ve da joj pomogne. Meutim, svetenikova elja za umirenjem zarobljenice ne odie u potpunosti portvovanou: Den nahm der Zustand der armen Snderin so mit, dass er nicht lange blieb. (Er war ohnehin zu spt!)482 Iako humanim sagledavanjem Suzanine situacije ovaj lik osvaja razumevanje itaoca, njegova kratka, po doivljenom unutranjem govoru previe zakasnela poseta, ukazuje na strah od protagonistkinje, ije stanje u ovom liku izaziva nelagodu. S druge strane, Suzanina preka potreba za utehom uslovljava njeno vezivanje za ovu sveteniku figuru: Der Pfarrer Willemer hat hart gearbeitet mit ihr und an ihrer Seele in den letzten Wochen, und sie fhlt sich tatschlich ein wenig gelutert.483 Ljudskost ovog lika ogleda se i u njegovoj spremnosti da improvizuje484 da bi olakao Suzanine duevne muke sa kojima se ona svakodnevno bori u poslednjim nedeljama svog ivota. Iz tog razloga je upravo on prvi koji se alje Suzani nakon izricanja presude, jedina figura koja moe da joj prui utehu, a koja u isto vreme i sama veruje u mogunost pomilovanja optuene: [...] und die Susann [...] freut sich ein bisschen, als sie unerwartet sein liebes, freundliches Gesicht sieht.485 Vilemer za Suzanu predstavlja oinsku figuru sa funkcijom pomagaa, faktor izmirenja njenih potisnutih, ali i vidljivih konflikata, te se blaeno dejstvo na protagonistkinju moe

481 482

Berger, 365. Ibid, 373. 483 Ibid, 389. 484 Ibid. 485 Ibid, 411.

183

tumaiti kao njena potreba da identifikuje svetenika sa bogom, da veruje u njegova obeanja o oprostu kojem se nada nakon smrti. Problematika veroispovesti ogleda se u ,teritorijalnim borbama svetenika luteranske (Vilemer, Cajtman) i reformatske crkve (Hilgenbah, Kraft): Und das Abhalten von reformierten Abendmahlen war bekanntlich innerhalb der Stadtmauern verboten.486 Za razliku od blaenog uticaja oca Vilemera na Suzanu, svetenik Kraft (Krafft), ije mise je Suzana poseivala pre nemilih dogaaja, prikazan je kao krajnje kritiki nastrojen i nespreman za velike oproste, to je predoeno kroz doivljeni unutranji govor ovog lika: [...] kein Wunder, dass sie sich nicht mehr in die Kirche traute, das Aas!487 Meutim, ovaj lik nije sujetan, to se moe uoiti u nedostatku njegove elje da obavlja dodatne ,poslove: Eitel war der Pfarrer Krafft nicht, und er war ganz froh, dass er jetzt Grund hatte, sich um die vermaledeite Person gar nicht mehr zu bemhen [...].488 Na taj nain tragina sudbina protagonistkinje dobija status munog posla, koji nije vredan truda, te se i ovaj svetenik moe okarakterisati kao tipizirani samoivi predstavnik svog socijalnog stalea.

6. 2. 9

Lekari
Drutvena grupa lekara u romanu podrazumeva privilegovane pojedince koji,

pored pripadnosti obrazovanom graanstvu, veoma esto poseduju i mo na politikom polju. U romanu Grethen spominju se imena vie lekara koja se dovode u vezu sa ispitivanjem trudnoe Suzane Brant ili sa seciranjem tj. autopsijom njenog deteta. Prikazani kao krajnje sujetni, profesionalno nesposobni i meusobno zavaeni, predstavnici ove grupe, kojoj nije poklonjeno mnogo mesta u romanu, stvaraju sliku strune nekompetentnosti i bude sumnju u njihova etika naela. Lekari se rukovode drutvenim oekivanjima, borbom za ekonomski i socijalni kapital, tako da je njihov identitet u velikoj meri determinisan pravilima drutvenog polja u kome se zalau za ostvarenje moi i uticaja. U romanu Grethen je spomenuto mnogo imena pripadnika ove

486 487

Berger, 377. Ibid, 421. 488 Ibid, 422.

184

socijalne grupe, ali je dodatna panja posveena trojici likova: dr Zenkenbergu, dr Mecu i dr Burggraveu. Lik doktora Zenkenberga (Dr. Johann Christian Senckenberg) i na privatnom i na profesionalnom polju pravi veliku razliku meu pojedincima, svrstavajui ljude u kategorije po panji koju zasluuju: Jedenfalls grte er so alle ehrbaren, untadeligen Brger. Die unehrenhaften Personen, als da waren: Bankrotteure, Juden, Katholiken etc., die ignorierte er. [...] Nur er, Christian, war anstndig geblieben, und nur er konnte sich noch seines Lebens freuen.489 Sa problematinim bratom Erazmusom, koji zbog raznolikih ekscesa provodi godine u kunom zatvoru, Kristijan niti saosea niti eli da mu pomogne, ve se trudi da se distancira od njega, a da u isto vreme u oima javnosti bude i rtva i moralni sudija: [...] O weh, schon wieder jene so schwere Pflicht [...], die allerschwerste von allen: Der monatliche Besuch beim in der Hauptwache bekanntlich (allzu bekanntlich!) unter Arrest gehaltenen jngeren Bruder Erasmus, dem Hundsf-, Pardon, vielmehr: der armen, verlorenen Seele.490 Na ovaj nain on postie, poput Suzanine sestre Ursule, ograivanje od porekla i stvarnog identiteta, a samim tim je i njegov habitus determinisan drutvenim oekivanjima. Lekarska sujeta, predstavljena kroz lik dr Zenkenberga, ogleda se u situacijama u kojima pojedine figure ne potuju hijerarhiju, koja je za ovu socijalnu grupu od presudnog znaaja:
,Ei, sag Sie ihm, ich bin verhindert. Und zwar durch mein Gewissen, das verbietet mir, dass ich mit einem Erzschurken wie dem Gladbach Verkehr hab. [...] Und nun endlich wre eben der Rang- und Dienstlteste von den Herren Physici dran der Dr. Gladbach. Da kommen dem Sergeanten Brand jetzt aber kurz vor knapp Zweifel, ob seine Vorgehensweise richtig war. 491

Vodnikovo nepotovanje hijerarhije pri obavetavanju o terminu susreta zakazanom za autopsiju deteta Suzane Brant, kod doktora Zenkenberga, tipiziranog predstavnika svih ,asnih i sujetnih lekara, izaziva reakciju ogluavanja na poziv. Naratorovo krajnje ironino pristupanje minimalnoj karakterizaciji ovog lika doivljava svoj vrhunac u epilogu:

489 490

Berger, 117, 119. Ibid, 118. 491 Ibid, 79-80.

185

Dr. J. Christian Senckenberg, der so rechtschaffen war und frs Gemeinwohl so viel getan hatte [...], wurde von seinem Gott dafr belohnt, indem der ihn mitten in der Blte seines spten Stifterglcks fast qualfrei aus dem Leben holte. [...] So hatte er das Privileg, die erste Leiche zu sein, die in eben diesem Hospital und in dessen nagelneuem anatomischem Theater seziert wurde [...].492

Ironina smrt ovog lika, prikazana jo ironinije kroz aljivi stil naratora, ukazuje na dozu zluradosti u pripovedanju, jer se njegova hvalisavost i prevelika ,moralnost nisu dugorono isplatile, osim to je svojim telom ,doprineo medicini. S druge strane, njegovo bogatstvo i komocija posledica su dobrih enidbi, to i narator konstatuje kroz izvetaj o unutranjem govoru (donekle zavidnog) kolege dr Meca: [...] Dr. Senckenberg, der von mehreren glcklich gleich hintereinander weg verstorbenen Ehefrauen ein dickes Erbe zu verpassen hatte.493 Poredei ovu figuru sa likom Erazmusa Zenkenberga, moe se, uprkos eksplicitnoj naglaenosti bratske netrpeljivosti, pronai niz korespondentnih taaka. Za poetak, samovolja i egocentrinost su odlike oba lika, koji (dodue, na razliite naine) sebi doputaju manifestacije ovih negativnih osobina. S druge strane, lekarevo sprovoenje svoje volje deava se u granicama zakona, dok Erazmus za svoje ekscese biva socijalno izolovan i krivino gonjen. Meusobna netrpeljivost uzrok je konflikta korespondentnih i kontrastnih karakteristika ovih figura. Iako su oba lika prikazana kao jaki karakteri, Erazmusovo kaljanje bratovog ugleda izaziva kod ovog odbojnost, dok lekareva nadmenost u granicama zakona kod Erazmusa ostavlja utisak slabosti i konformizma. Doktor Burggrave uvodi se u radnju dolaskom u gostionicu Kod jednoroga. Okarakterisan kao priznati ekspert494 na polju trudnoe, narator e ovaj lik i njegovu strunost ogoliti kroz vic i ironiju na najeksplicitniji nain: Der, obwohl nicht Stadtphysicus, galt als der beste Wissenschaftler unter Frankfurts rzten. Er trug ein kleines, altes Gesicht unter einer groen weien Percke und hatte eine gelehrte und sehr lateinische Abhandlung ber Besonderheiten der Schwangerschaft bei Tier und Mensch

492 493

Berger, 447. Ibid, 155. 494 Up. ibid, 202.

186

verfasst.495 Dalja karakterizacija ovog lika sadrana je u kratkoj analepsi , u kojoj je opisan njegov neuspeli pokuaj reforme zdravstva koja bi, uprkos saglasnosti mnogih kolega, otetila mnogobrojne lekare, te je veoma brzo odbijena. Jedini ,uspeh Burggraveovog poduhvata lei u stvaranju privida inkompetentnosti patronanih sestara, a samim tim i u uzdizanju znaaja sopstvene profesije. U glavnu radnju se ovaj lik ukljuuje zahvaljujui Doretinoj potrebi da dokae Suzaninu nevinost, te je za takozvanu probu urina (nem. Urinprobe) doktor Burggrave glavni ekspert: [...] schwenkt den Urin vor der Nase wie alten Wein und kostet am Ende wie eine Katze vorsichtig mit der Zungenspitze. ,Hhmhm, murmelt er. ,Hhmhm.496 ,Strunost ovog lika, iz perspektive dananjeg itaoca svakako krajnje upitna, zasniva se na sticanju materijalne koristi. On nije spreman da za male naknade sprovodi velika istraivanja, tako da metoda probe urina u sutini predstavlja performans za neuke graane Frankfurta: Aber warum sollte er solche aufwndigen, komplizierten und ganz unblichen Proben fr Patienten durchfhren, die ihm die entsprechende Entlohnung [...] nicht bieten knnen?497 S obzirom na nepouzdanost njegove metode, kao i na profesionalnu nezainteresovanost za otkrivanje istine (prouzrokovanu nedovoljnom novanom naknadom), ovaj lekar, koji se moe okarakterisati kao nekompetentan, ali i nehuman, svoje zakljuke iznosi imajui na umu sopstvenu korist, koja u ovom sluaju korespondira sa interesima Suzane Brant. Doktor Mec, lik ija je analiza delom sprovedena u poglavlju 3. 2. 1. 1, razlikuje se od prethodne dve figure po nedostatku socijalnog ugleda i moi na profesionalnom polju. Okarakterisan kao lekar, pijetista i vaba, on za razliku od svojih kolega (poput dr Zenkenberga) mora da radi da bi se prehranio.498 Nekompetentnost, ali i narcisoidnost ove figure ogleda se u njenom shvatanju medicine i poziva lekara: [...] er war seit lngerem schon der berzeugung, dass der Glaube an die Macht des Arztes das Allerwichtigste nicht nur fr den Geldbeutel des Medicus, sondern auch fr die Gesundheit seiner Patienten sei. Indem nmlich der Glaube an den Arzt die Heilwirkung selbst schon in sich barg.499 Mecov alter deus pristup svom zanimanju, kao i kreiranju takve slike o sebi, ukazuje na njegovu eljenu projekciju, ali i na moguu nesigurnost kao
495 496

Berger, 202. Ibid, 209. 497 Ibid, 210. 498 Up. ibid, 155. 499 Ibid, 155-156.

187

proizvod nedostatka moi i kapitala. Mistifikacija sopstvene linosti i procesa izleenja, kao i njegov univerzalni lek,500 samo podupiru kreiranje slike iza koje se krije nesigurna i krhka individua. Poput doktora Burggravea, ni Mec nije spreman da rizikuje mogue optube kada su u pitanju slabo plaeni poslovi: Zumal er in Wahrheit dabei natrlich nicht, wie er gerne behauptete, seine Frankfurter Praxiszulassung riskierte, sondern schlimmstenfalls ein Strafgeld von zehn Gulden.501 Iz tog razloga se oba lika, krajnje tipizirana na nivou teksta, kao i na konstruisanom nivou, mogu posmatrati kao stereotipi nekompetentnih i pohlepnih lekara, koji svoje mane veto skrivaju pod velom humanosti i uenosti. S druge strane, upravo im ovi nedostaci osiguravaju funkciju sudije, jer oni nesvesno podravaju Suzanina uveravanja o nepostojanju trudnoe i presuuju u njenu korist. Ova funkcija se, meutim, ograniava samo na deo radnje, jer njihova presuda ne menja ceo tok, ve daje samo prividno reenje problema.

6. 2. 10

Frankfurtska gradska vlast i sudstvo

Vodei graani Frankfurta u romanu Grethen reprezentanti su razliitih nivoa vlasti, a samim tim i slika neravnomerne raspodele moi i kapitala. Od najvieg stalea u koji spadaju ,najplemenitiji pripadnici Saveta (nem. Schffe), koje odlikuje poreklo, obrazovanje, kapital i ,veze,502 preko dobro pozicioniranih predstavnika vlasti sa manje reprezentativnim porodinim stablom (poput dr Zignera, koji je sin pivniara503), pa sve do niih, obrazovanih i delimino privilegovanih predstavnika graanstva (poput pisara Klaudija). U ovom poglavlju e se analizirati karakteristike dva predstavnika viih graanskih stalea sa posebnim akcentom na njihovom odnosu prema sluaju Brant i samoj poiniteljki. Klaudi, pisar Saveta (Ratsschreiber Claudy), koji poseduje licencijat oba prava, inicijalno se uvodi u radnju u proleptinim poglavljima koja su uzrono-posledino povezana sa priom. Uvek prikazivan u svom oficijelnom okruenju, ovaj lik odie odreenom nespretnou to ga, za razliku od veine predstavnika zakonodavne i izvrne
500

Up. Berger, 156. I Gete e se u svojoj autobiografiji pri pomenu dr Meca prisetiti soli kao njegovog univerzalnog sredstva. Vidi: Goethe: Aus meinem Leben, 372. 501 Berger, 157. 502 Up. ibid 85. 503 Up. ibid.

188

vlasti, ini u veoj meri humanim i bliskim itaocu: Der Claudy an seinem in der Mitte stehenden Protokollantentisch rusperte sich umstndlich, blickte unter sich und raschelte mit dem Papier. [...] Ein bisschen ein Weichling war er ohnehin, er guckte immer ganz betreten drein, wenn es im Verhr mal richtig zur Sache ging.504 Upravo ova slabost, nervoza i nesigurnost utiu na poverenje koje on budi kod likova poput Suzane Margarete Brant, sa kojima ima korespondentan odnos. Za razliku od veine pojedinaca ukljuenih u proces protiv edomorke, Klaudi je spreman da poiniteljku posmatra kao rtvu, u stanju je da osea saaljenje i razumevanje. Ovi trenuci se mogu tumaiti kao delimina identifikacija sa socijalnim autsajderima. Narator ukratko prikazuje sr Klaudijeve egzistencije: Obwohl er, wenn er ehrlich sein wollte, das ganze Leben ziemlich unangenehm fand: eine stete Abfolge von Sorgen, Peinlichkeiten und kreatrlichen Unbehagen.505 Izmeu lika Klaudija i Kornelije Gete, koji se ne susreu u toku radnje, postoje korespondencije, i to na polju seksualnosti: Dieses feuchte, labbrige Gefltel, das Frauen zwischen den Beinen haben, musste auf jeden klar denkenden Menschen abstoend wirken, weshalb der Beischlaf im Allgemeinen gern im Dunkeln und unter Einwirkung von Alkohol ausgebt wird.506 Meutim, Kornelijina krhkost i produhovljenost, koje uslovljavaju nedostatak seksualne elje, samo delimino korespondiraju sa Klaudijevim karakterom. U njegovoj svesti se gaenje prema enskom telu stvara kao odbrambeni mehanizam protiv potisnute i stoga podsvesne homoseksualnosti. Njegovo aljenje zbog toga to ima iskljuivo ensku decu ovaj lik povezuje sa sopstvenim telesnim i duhovnim nedostacima, a eksplicitno iznoenje utisaka o razlici izmeu enskih i mukih polnih organa ukazuju na njegovu (nepriznatu) naklonost prema istom polu. Razmiljajui o svojoj supruzi kao i o erkama, narator opisuje putem indirektnog i doivljenog unutranjeg govora ovog lika neestetski507 in oplodnje, kao i njegovu odbojnosti prema enskim genitalijama. S druge strane, posmatrajui le Suzaninog sina, Klaudi u doivljenom unutranjem govoru upotrebljava deminutiv pri opisu mukog polnog

504 505

Berger, 86. Ibid, 98. 506 Ibid, 98. 507 Ibid, 98.

189

organa (das winzige Schniedelchen!508) i sa aljenjem posmatra seciranje mrtvog novoroeneta. S obzirom na to da se u liku Klaudija povezuje potisnuta homoseksualnost i jasno izraeni muki ovinizam, ne udi da se ena i sam seksualni in demonizuju, kao ni da se postupci i razmiljanja ove figure mogu tumaiti iz perspektive nadvladavanja superega. Na taj nain se u njemu, kao proizvod pobede superega nad idom, uoavaju razliiti vidovi odbrambenog mehanizma kroz sublimaciju, tako to se potisnute seksualne elje zadovoljavaju na poslovnom polju ili kroz ljubaznost i humanost prema Suzani Brant. Do prvog susreta ova dva lika dolazi u bolnici, u kojoj Klaudi sasluava edomorku. Saaljenje prema Suzani, ali i nelagoda zbog obavljanja svoje dunosti , prvi su Klaudijevi utisci koje stie pri tom susretu: Die Beschuldigte sah bemitleidenswert aus in ihrem Bett, was der Ratsschreiber, wollte er ehrlich sein, nicht viel anders erwartet hatte. Ein armes, unglckliches Mdchen, krank noch dazu, und frchtete sich offenbar vor ihm, als er zu ihr trat. Grundlos allerdings.509 S druge strane, uprkos tome to je ovaj lik human, on ne dovodi u pitanje izvrenje svoje dunosti, iako on svojim blagim pristupom budi nadu u lakovernoj Suzani. Kombinacija direktnog i doivljenog unutranjeg govora potkrepljuje ovaj utisak: Die Susann sprt: Das ist gar kein Feind, der Herr vom Verhramt. Er spricht so sanft und trstend, man knnte fast meinen, dass er ihr helfen will.510 Meutim, uprkos poverenju i utehama koje Suzana trai u dobroudnosti ovog lika, njena poslednja elja, za ijeg izvritelja ona bira Klaudija, ostaje neispunjena:
Der Ratsschreiber Claudy unterlie es leider, der Susann den wichtigen ihrer letzten Wnsche zu erfllen. Warum, verrt er uns nicht in seinen Protokollen, vielleicht hat er es schlicht vergessen [...]. Vielleicht schien auch das 'Gelmps' (so Rost) in der Kleidertruhe einer Dienstmagd den Aufwand der Versteigerung nicht wert.511

Narator u svom govoru, obojenom vidljivom gorinom zbog brzine Suzaninog pada u zaborav, ukazuje na dve mogunosti Klaudijevog nesprovoenja Suzanine elje.
508 509

Berger, 99. Ibid, 315-316. 510 Ibid, 316. 511 Ibid, 445.

190

Meutim, iako pravi razlozi ostaju nepoznati, ovaj propust baca senku na potpunu velikodunost i naklonost ove figure. Dr Zigner, zamenik gradonaelnika Frankfurta na Majni, iji mandat traje za vreme hapenja i ispitivanja Suzane Brant, uvodi se u radnju romana ve u prvom poglavlju. Opis njegove kue (vidi poglavlje 3. 2. 1. 1) ukazuje na njegovu problematinu profesionalnost, kao i na potekoe razdvajanja privatne od poslovne sfere, kako kod ovog lika, tako i kod velikog broja predstavnika vlasti i sudstva u Frankfurtu 18. veka. Narator karakterizaciji figure dr Zignera veoma rado pristupa sa humoristine strane, na taj nain relativizujui njegovu mo i znaaj u drutvenoj strukturi: Eben gerade stand der Dr. Siegner einbeinig auf der Treppe zum Sessionszimmer, hielt sich leicht schwankend am Gelnder fest und streifte sich den rechten Schnallenschuh ab. Das piekste so, da musste ein Stein drin sein. Es fiel auch einer raus, ganz winzig. Dr. Siegner lie sich von einem Ratsdiener den Schuh wieder antun.512 Kameni u cipeli, kao i sluga koji ga obuva, svakako su groteskni elementi, integrisani u krajnje ozbiljan sudski postupak. Narator na ovaj nain veoma uspeno kreira sliku inkompetentnosti figure, njenu apatiju prema liku edomorke, kao i nemogunost sagledavanja ozbiljnosti situacije umesto brige o uspenom sprovoenju posla, nju prvenstvenstveno more trivijalni problemi. Likovi Klaudija i dr Zignera znaajni su za radnju tek nakon Ursuline prijave (2. avgust 1771.). Iz tog razloga se Zigner ni ne spominje u drugom delu romana (Impraegnata), koji je hronoloki strukturisan, ve dobija na znaaju tek na poetku treeg dela (Inculpata), i to zahvaljujui ueu u ispitivanjima svedoka. Narator i dalje ne odstupa od ablona karakterizacije, prikazujui ovu tipiziranu figuru kao nezainteresovanu i nestrunu: Links von ihr thront lssig der Leiter des Amtes, nmlich der Jngere Herr Brgermeister Dr. Siegner hchstselbst, in seinem Amtshabit nebst Kette und kratzt sich mit dem Zeigefinger unter der Percke [...].513 Gostioniarka kao fokalizator uoava sve poteze ispitivaa, tako da Zignerovo ekanje514 svakako upuuje na nezainteresovanost, ali i na neprikladno ponaanje u krajnje formalnoj
512 513

Berger, 85. Ibid, 293. 514 Ovaj Zignerov postupak ponavlja se poput lajtmotiva i ukazuje na njegovo lagodno ponaanje za vreme sasluanja. Vidi: Ibid, 354, 407.

191

situaciji. Narator u opisu date scene pravi malu komparaciju izmeu dva lana komisije, prvenstveno sagledanu iz Klaudijeve perspektive: iako obojica imaju oba zvanja, Klaudi sebe naziva (korektno) licencijatom, dok Zigner neopravdano insistira na vioj tituli doktora.515 Na taj nain se vidi potreba zamenika gradonaelnika da, kao sin pivniara, istakne svoje obrazovanje i poziciju, jer su one kapital kojim moe da se probije na polju politike. U konkretnom odnosu prema sluaju Suzane Brant Zigner, iako ne previe zainteresovan, vidi mogunost da demonstrira svoju ozbiljnost, ak strogou: Gerissen hatte er sich wahrlich nicht um diese ledige Kindsmordsache, aber wo er sie nun schon am Hals hat, da wird er die Inquisition straffstens durchexerzieren. 516 I dok Klaudi prebledeo517 belei odluku Saveta, Zigner trijumfalno saoptava zakljuke komisije. Upravo je odnos prema optuenoj ono to razlikuje ova dva lika Zignerov nedostatak empatije i objektivizovanje poiniteljke, s jedne, a Klaudijeva subjektivnost, s druge strane, predstavljaju dva ekstremna pristupa predstavnika vlasti i sudstva u sluaju Suzane Brant. Za lik dr Zignera karakteristian je i strah od odgovornosti. Njegov mandat je ve istekao u trenutku pokuaja pomilovanja Suzane Brant, tako da narator prikazuje njegovo olakanje, ali i hladno distanciranje od prethodnih postupaka: Er ist wirklich froh, dass nicht er es ist, der den letzten Schritt herbeifhren muss in der ledigen Sach, die juristisch so klar ist, aber unappetitlich eben doch in manch anderer Hinsicht.518 Neukusnost situacije koju je Zigner uspeno izbegao, pri emu izbor leksike pre odgovara ovom liku nego naratoru, signal je za njegov pokuaj da se istakne na polju moi, ali da pritom ne ,uprlja ruke. Na taj nain se superego ovog lika istie nad njegovim idom 519, dok je ego i dalje reprezentativan, neukaljan.

515 516

Up. Berger, 294. Ibid, 321. 517 Up. ibid, 322. 518 Ibid, 408. 519 Up. Tilmann Kppe/ Simone Winko: Theorien und Methoden der Literaturwissenschaft : Psychoanalytische Literaturwissenschaft. In: Thomas Anz (Hg.): Handbuch Literaturwissenschaft. Band 2: Methoden und Theorien. Stuttgart: Metzler, 2007, 318.

192

VII anrovske karakteristike romana Grethen

Roman Grethen moe se anrovski odrediti kao istorijski roman, roman o zloinu, psiholoki i enski roman. U ovom poglavlju e biti prikazane osnovne odlike ovih romanesknih podvrsta, kao i anrovske karakteristike romana Rut Berger u svetlu savremenih, esto oprenih, istraivanja teorije anrova.

7. 1 Istorijski roman
Roman Grethen nakon podnaslova Ein Frankfurter Kriminalfall (Jedan frankfurtski krivini sluaj) sadri i anrovsku odrednicu Historischer Roman (Istorijski roman). Autorka Rut Berger, istoriarka po zanimanju, veoma je detaljno prouavala istorijske izvore o istrazi i sudskom procesu voenom protiv Suzane Margarete Brant i integrisala pojedina mesta tehnikom montae u svoj roman. Pojam istorijskog romana (nem. historischer Roman/ Geschichtsroman) se u leksikonima knjievno-istorijskih i knjievno-teorijskih pojmova520 definie kao vrsta istorijskog pesnitva, koje prikazuje istorijski autentine dogaaje i osobe, ija radnja je smetena u istorijski poznato okruenje i poiva na odreenoj istorijskoj slici. Veberova tvrdnja da se knjievno delo po pravilu ne sastoji samo iz fikcije521 pokazuje se kao ispravna u prvom redu zahvaljujui ovoj romanesknoj podvrsti. Monika Fludernik tvrdi da se istorija kao realno stanje prolosti ne moe oiveti kroz naraciju, ve samo (re)konstruisati tj. izumeti pridravanjem dostupnih izvora.522 Lampart kao osnovnu odliku istorijskih romana istie preplitanje autentinih istorijskih podataka sa fikcionalnim momentima knjievnog teksta. On naglaava da se narativni repertoar istorijskog romana koncentrie u etiri kompleksa: vremenske dimenzije, prostori, figure i anr. Vremenske dimenzije u prvom redu podrazumevaju napeti odnos izmeu vremena radnje i vremena
520

Up. Gnther Schweikle/ Irmgard Schweikle (Hg.): Metzler Literatur Lexikon : Begriffe und Definitionen. Stuttgart: Metzler, 21990, 201-203; Up. Wilpert, 344-346. 521 Up. Dietrich Weber: Erzhlliteratur : Schriftwerk Kunstwerk Erzhlwerk. Gttingen: Vandenhoeck und Ruprecht, 1998, 107. 522 Up. Monika Fludernik: Experience, Experientiality, and Historical Narrative : A View from Narratology. In: Thiemo Breyer/ Daniel Creutz (Hg.): Erfahrung und Geschichte : Historische Sinnbildung im Prnarrativen. Berlin/ New York: Walter de Gruyter, 2010, 40.

193

autora. Prostori su najee razdvojeni granicama koje u isto vreme predstavljaju suprotstavljene politike tabore. Figure i njihove konstelacije oslikavaju vieglasnost i pluralizam istorijske stvarnosti: po pravilu se pojedinane figure posmatraju paralelno sa odreenim koncepcijama vremena, jer ih one predstavljaju i postupaju po pravilima tih koncepcija.523 Austova knjiga Istorijski roman (Der historische Roman) predstavlja najrasprostranjeniji prirunik o ovoj podvrsti na nemakom govornom podruju. On kao osnovnu svrhu istorijskog pripovedanja navodi poreenje nekadanjeg i sadanjeg, ranijeg i kasnijeg, tako da se epska obrada istorijske grae moe objasniti kao odabir pogodnog iz beskonanog izbora onoga to se desilo, kao preuzimanje jednog traga iz vrtloga dogaaja, kao slikanje injenica, oivljavanje izvora, anala i hronika i njihovo doterivanje, popunjavanje praznina, saoptavanje onoga to nije preneseno ili se ne moe preneti, menjanje nepovoljnog i otkrivanje skrivenog.524 Kao odliku istorijskih romana Aust navodi slanje tzv. signala istorije (nem. Geschichtssignale) datuma, imena (linosti, mesta, dogaaja, epoha), pojedinosti iz istorije kulture i obiaja, slubenih dokumenata koji deluju u trouglu odnosa izmeu situacije itaoca, nastanka dela i vremena o kome se pripoveda.525 Za pripovedanje u istorijskom romanu karakteristino je davanje komentara, koji imaju funkciju spojnice izmeu estetske fikcije, stvarnosti i savremene publike. Pripoveda na taj nain konkretizuje prazna mesta (nem. Leerstellen), ispunjavajui ih informacijama o motivaciji, izboru sredstva, rezultatu, delovanju kao i procenom.526 Aust razlikuje irok spektar tipova istorijskog romana, rukovodei se pritom sadrinskim, formalnim i intencionalnim kriterijumima. Ve u zaetku ovog anra po kriterijumu temporalne distance razlikuju se dve razvojne linije: realistiko-istorijska (nem. realistisch-zeitgeschichtliche Richtung) i egzotino-udaljena (nem. exotisch entlegener Zeitraum). Romane prvog pravca odlikuje metonimijsko povezivanje (predistorija kao deo sadanjosti), dok je drugi metaforiki povezan (rana istorija u

523

Up. Fabian Lampart: Historischer Roman. In: Dieter Lamping (Hg.): Handbuch der literarischen Gattungen. Stuttgart: Alfred Krner, 2009, 362-365. 524 Up. Hugo Aust: Der historische Roman. Stuttgart: Metzler, 1994, 18-19. 525 Up. ibid, 22-23. 526 Up. ibid, 31.

194

poreenju

sa

sadanjou).527

Po

kriterijumu

intencije

mogu

se

razlikovati

rekonstruktivna i parabolina varijanta. Prva podrazumeva to autentinije prikazivanje istorijske osobe, epohe ili sveta, dok druga u istoriji trai ogledalo sadanjosti.528 Ansgar Nining zamera nepostojanje jasnih kriterijuma za opisivanje i klasifikaciju knjievnih (sub)anrova. On navodi niz pojmova koji se mogu podvesti pod iri pojam istorijskog romana ili su sa njim sinonimni: od klasinih do antiistorijskih romana, od kominih do metaistorijskih, od postmodernog do utopijskog. 529 On zbog toga predlae tri grupe kriterijuma: (1.) paradigmatske, (2.) sintagmatsko-formalne i (3.) diskursno-komunikacione. Paradigmatski kriterijumi podrazumevaju broj, vrstu i rasprostranjenost referenci vezanih za realnost. Ovaj kriterijum implicira razlikovanja auto- i heteroreferentnih istorijskih romana. Heteroreferentni istorijski roman obiluje stranim referentnostima (nem. Fremdreferenzen), dakle van- i intertekstualnim odnosima sa istorijskim linostima, dogaajima ili tekstovima. U autoreferentnom istorijskom romanu ovi odnosi sa stvarnou su potisnuti u drugi plan, a primat imaju razliite forme autorefleksije, akcenat se, dakle, pomera sa prikazivanja istorije na sam knjievni postupak njene obrade i konfiguracije.530 Sintagmatsko-formalna grupa kriterijuma podrazumeva prvenstveno pristup pojmu vremena, ali i razliite narativno-fikcionalne forme. Konstitutivna odlika istorijskog romana je dvostruki odnos prema vremenu (nem. doppelter Zeitbezug), pod kojim se podrazumeva napeti odnos izmeu prolosti i sadanjosti, tj. osciliranje izmeu vie nivoa vremena: ako je akcenat na nivou diegeze, onda po pravilu vlada okrenutost ka prolosti, dok na je nivou egzegeze uglavnom u pitanju sadanjost. Nining predlae svrstavanje istorijskih romana po skali, ije suprotstavljene polove sainjavaju okrenutost ka prolosti tj. ka sadanjosti, a izmeu kojih se nalazi iroka paleta razliitih formi. Meutim, konstitutivna odlika istorijskog romana je upravo osciliranje izmeu ovih polova. Sintagmatski kriterijum takoe podrazumeva osciliranje istorijskog romana izmeu linearno-hronolokog i anahronog naina pripovedanja. irok spektar narativnih formi omoguava razlikovanje istorijskih
527 528

Up. Aust, 32. Up. ibid, 33. 529 Up. Ansgar Nnning: Kriterien der Gattungsbestimmung : Kritik und Grundzge von Typologien narrativ-fiktionaler Gattungen am Beispiel des historischen Romans. In: Marion Gymnich et al. (Hg.): Gattungstheorie und Gattungsgeschichte. Trier: Wissenschaftlicher Verlag, 2007, 76. 530 Up. ibid, 86.

195

romana prema dominaciji statinog (opisi, komentari) ili dinaminog (dijalozi) modusa pripovedanja. Ova opozicija korelira sa razliitim odnosima dominantnosti izmeu funkcija koje pripovedaka instanca moe da ispuni. Nining i ovde predlae skalu sa sledeim polovima: narativna fikcionalizacija i diskursno-ekspoziciono posredovanje, ije definisanje prvenstveno zavisi od odabira pripovedake situacije. 531 Poslednja grupa kriterijuma vezana za diskurs i komunikaciju podrazumeva ispitivanje nivoa komunikacije pri prikazivanju istorije, tj. utvrivanje koji od nivoa je najdominantniji. Nining pritom razlikuje diegetiki, ekstradiegetiki i hipodiegetiki ni vo. Polovi ove skale su diegetiki inscenirana istorija, s jedne, i ekstradiegetiki tematizovana istorija, s druge strane. Izmeu ovih polova se stvara kontinuitet, jer se prikazivanje istorije retko ograniava samo na jedan nivo. Na osnovu organizacije diegetikog nivoa razlikuju se dva suprotstavljena tipa narativno-fikcionalnog predstavljanja istorije: istorijski romani koji insistiraju na autentinosti i istorijski romani koji imaju cilj da destabilizuju grau, da urue iluziju.532 U Feministikoj enciklopediji nemake knjievnosti istorijski roman se posmatra kao indirektno sredstvo drutvene kritike, jer dozvoljava transfer savremenih socijalnih problema i konflikata u prolost. Sa tim u vezi se spominje i enski (ili bolje rei: feministiki) istorijski roman, koji sprovodi kritiku reevaluaciju tradicionalnih istorijskih portreta, tanije istorije velikih mukaraca. Ovaj tip istorijskog romana ponovo stvara nestalu istoriju ena, zamenjujui izgubljena dokumenta i injenice

pretpostavkama i spekulacijama, zasnovanim na srodnim podacima, a sa ciljem da se rekonstruie uloga ena u istoriji. Interesovanje je pritom prvenstveno usmereno ka enama u privatnoj sferi: one kao majke, supruge, ljubavnice i sestre. Ovi, najee biografski istorijski romani, u isto su vreme i psiholoke studije.533 Nining takoe smatra da su mukarci dugo vladali istorijom kao istorijski akteri, istoriografi i teoretiari istorije.534 Interesovanja autorki sedamdesetih godina 20.
531 532

Up. Nnning: Kriterien der Gattungsbestimmung, 88-90. Up. ibid, 93-94. 533 Up. Waltraud Maierhofer: Historical Novel. In: Friederike Eigler/ Susanne Kord (Hg.): The Feminist Encyclopedia of German Literature. Westport: Greenwood Press, 1997, 370-372. 534 Up. Ansgar Nnning: Herstory als History : Bausteine fr eine (noch zu schreibende) Geschichte des historischen Frauenromans. In: Andrea Gutenberg/ Ralf Schneider (Hg.): Gender Culture Poetics : Zur Geschlechterforschung in der Literatur- und Kulturwissenschaft : Festschrift fr Natascha Wrzbach. Trier: Wissenschaftlicher Verlag, 1999, 277.

196

veka za istorijsku grau ni u kom sluaju ne vode ka deistorizaciji istorijskog romana, ve ka njegovom produktivnom razvoju i ka izmenjenom razumevanju istorije. Postoji nit koja povezuje sve enske istorijske romane: kritika rodne nejednakosti u drutvu i u istoriografiji, kao i ukljuivanje opisa materijalnih i ideolokih potekoa od kojih zavise duhovna sloboda i samostalnost.535 Odlike pripovedanja u enskim istorijskim romanima su subjektivnost i psihologiziranje sadrine praeno obilnim refleksijama, anahronijsko posmatranje vremena, kao i eksperimentalne forme prikazivanja misli likova.536

7. 1. 1

Istorijska graa i izvori

Istraivanje intertekstualnosti (nem. Intertextualittsforschung) u okviru nauke o

knjievnosti posveuje panju tekstualnim odnosima u vidu citata, aluzija, parodija, plagijata i slino, koji izlaze van okvira pojedinanog knjievnog teksta. Strukturalistiki orijentisani modeli intertekstualnosti u centar interesovanja stavljaju samo delo, koje dobija na znaenju ili strukturi zahvaljujui intertekstualnim odnosima. Panja se poklanja i intencionalnosti realnog autora, koji te odnose organizuje na primarnom nivou, da bi oni mogli da dospeju na povrinu teksta i da budu vidljivi recipijentu. Iz tog razloga se italac posmatra kao detektiv, koji pokuava da oseti i tumai intertekstualne tragove u tekstu, da bi na kraju mogao da pristupi hermeneutikom procesu razumevanja.537 Pojam intertekstualnosti, koji Julija Kristeva prva uvodi u nauku o knjievnosti, za eneta predstavlja samo jedan od pet tipova transtekstualnih odnosa. Na taj nain, konkretizujui razliite vidove transtekstualnosti, on ukazuje i na znaaj informacija koje uokviruju tekst (paratekstualnost) poput naslova, podnaslova, predgovora i pogovora, zatim metatekstualnost koja podrazumeva knjievnu kritiku, arhitekstualnost koja slui generikom opisu tekstova, ali i hipertekstualnost ijom se analizom postie opis odnosa ranijih i kasnijih tekstova kao transformativnih ili imitacijskih.538

535 536

Up. Ansgar Nnning: Herstory als History, 287-288. Up. ibid, 295. 537 Up. Uwe Lindemann: Intertextualittsforschung. In: Jost Schneider (Hg.): Methodengeschichte der Germanistik. Berlin/ New York: Walter de Gruyter, 2009, 269, 272. 538 Up. Grard Genette: Palimpseste : Die Literatur auf zweiter Stufe. Frankfurt am Main: Suhrkamp, 1993, 9-15.

197

Za analizu odnosa izmeu istorijske grae i romana Grethen prvenstveno se primenjuju pojmovi paratekstualnosti i intertekstualnosti. Ukratko se predoava kritiki odnos prema saznanjima o sluaju Brant, a zatim se, s obzirom na neverovatno detaljno i temeljno istraivanje koje je Rut Berger sprovela radei na svom romanu, u njemu analiziraju dokazi transtekstualnih odnosa. Iako roman obiluje primerima ovih postupaka, u ovom poglavlju e se samo ukazati na njihovo postojanje, analizom odreenog broja reprezentativnih uzoraka. Suzana Margareta Brant (Susanna Margaretha Brandt), dvadesetetvorogodinja edomorka, koja je pogubljena u Frankfurtu 14. januara 1772. godine, predstavlja jednu od ,prominentnih istorijskih linosti ovog grada.539 U gradskom arhivu Frankfurta na Majni i dalje se uvaju dokumenta iz sudskog procesa protiv ove linosti koja su obima 335 stranica, kao i makaze koje je navodno koristila da povredi svoje dete.540 Istraivanje dokumenata o sudskom procesu protiv Suzane Margarete Brant, kao i upoznavanje sa socijalno-istorijskim kontekstom, dovode do zakljuka da je ova mlada ena, pripadnica najnieg graanskog stalea bez graanskih prava, od samog poetka bila osuena na propast. Proces protiv nje odgovara vrednosnom sistemu patrijarhalnohijerarhijskog frankfurtskog drutva tog doba, pri emu Mierlih-Nilzen smatra da niko sem Suzaninog branitelja nije bio u stanju da se psiholoki poistoveti sa optuenom, kao ni da pravedno proceni njenu situaciju. Branitelj je takoe jedini koji govori o Suzaninom zavodniku, o njenoj nesrei, bespomoi i naputenosti.541 Na pitanje da li je mogla da postoji alternativa u presudi, odgovor moe biti samo odrean, jer je optuena priznala svoj zloin. Meutim, nezainteresovanost za motive edomorke i insistiranje na smrtnoj kazni ukazuju na nepravinost tadanjeg sistema u odnosu na ene.542 Dokumenta o ovom procesu objavljivana su u dva navrata. Zigfrid Birkner 1973. godine izdaje najznaajnije delove ovih akata, da bi drugo izdanje usledilo 1999. u

539

Iz tog razloga i ne udi to je ukljuena u Levekeov zbornik biografija. Up. Wendelin Leweke: Berhmte Frankfurter : 57 Begegnungen mit der Geschichte. Frankfurt: Societts-Verlag, 1991, 97-101. 540 Up. ibid, 99. 541 Up. Margarete Mitscherlich-Nielsen: Gretchen gestern und heute : Flucht in den Mord Margaretha Brandt ttet ihr Kind nach der Geburt. In: Uwe Schulz (Hg.): Groe Prozesse : Recht und Gerechtigkeit in der Geschichte. Mnchen: C. H. Beck, 1996, 196, 198-199. 542 Up. Kent D. Lerch/ Sascha Ziemann/ Jrg Ziethen: Die Leiden des jungen Gretchen : Ein Frankfurter Kriminalfall anno 1771/ 1772 : Der Prozess gegen die Kindsmrderin Susanna Margaretha Brandt . In: Forschung Frankfurt 2 (2011), 54.

198

Frankfurtu.543 Rebeka Habermas i Tanja Homen544 objavljuju celokupna dokumenta iste godine (1999) u Minhenu. U intervjuu za novine Main-Echo Rut Berger ukazuje na sluajno pronalaenje dokumenata iz procesa protiv Suzane Brant, sa ijom sudbinom je ve bila upoznata. Meutim, ono to je autorku u grai posebno fasciniralo u grai jeste podatak da je edomorku prijavila njena sestra Ursula, zatim detaljnost zapisa o sluaju, ali i drugaija predstava o pojmu pravednosti, koja se umnogome razlikuje od dananje. Autorkina elja da sudbinu Suzane Brant pretoi u knjievno delo podrazumeva i njenu nameru da prikae ivotni stil tog doba i duh tadanjeg vremena.545 Struktura romana Grethen upuuje na blisku povezanost sa aktima: etiri dela nose nazive na latinskom (sa odgovarajuim prevodima na nemaki) po uzoru na rimsko pravo koje se praktikovalo, a naslovi pojedinanih poglavlja su konkretne vremenske odrednice, to veoma podsea na slubenu beleku pisara Klaudija. Primer za ovo je: Actum Frankfurth Montags den 5ten August 1771 Nachmittags im Hospital,546 dok u romanu stoji Fnf Uhr Nachmittags547. Dva poglavlja pre spomenutog istaknut je i datum: Montag, 5. August 1771, zehn Uhr morgens548. Na taj nain italac Bergerinog romana ni u jednom trenutku nije uskraen za konkretne podatke o mestu i vremenu, koji u potpunosti korespondiraju sa informacijama iz akata. Paratekst, o kome je ve bilo rei, ukazuje na mnogostruke veze ovog romana sa pretekstovima. Naslov Grethen, a kasnije i paratekst u kome se upuuje na to da se protagonistkinja nije tako zvala, niti su je oslovljavali tim imenom, upuuje na povezanost sa Geteom, ali i njegovom dramom Faust. Temeljno istraivanje Geteovog ivota donelo je saznanja da je on bio veoma dobro informisan o sudskom procesu koji je voen protiv edomorke: brat njegovog zeta Hijeronimus loser (Hieronymus Schlosser) bio je pravno ukljuen u proces, njegov kuni lekar Mec je pregledao Suzanu Brant,

543

Siegfried Birkner (Hg.): Goethes Gretchen : Das Leben und Sterben der Kindsmrderin Susanna Margaretha Brandt : Nach den Prozeakten. Frankfurt a. M.: Insel Verlag, 21999. 544 Rebekka Habermas/ Tanja Hommen (Hg.): Das Frankfurter Gretchen : Der Proze gegen die Kindsmrderin Susanna Margaretha Brandt. Mnchen: C. H. Beck, 1999. 545 Up. Spannendes Zufallsprodukt : Ruth Berger im Gesprch ber ihren historischen Roman Gretchen. In: Main-Echo (17. 08. 2007). 546 Habermas/ Hommen, 66. 547 Berger, 323. 548 Ibid, 321.

199

njegov ujak Johan Jost Tekstor je bio jedan od nadlenih u sudskom postupku, a u zaostavtini Geteovog oca pronaena su pojedina dokumenta vezana za taj postupak.549 Grethen je ime glavnog enskog lika u prvom delu Geteove tragedije Faust, ije poreklo ve vie od jednog veka predstavlja neiscrpni izvor polemika u istoriji nemake knjievnosti. Geteova Grethen, nevina i ista, svesna je svog greha, poinjenog zbog straha od drutvenog prezira i spremna je da ispata za svoju krivicu.550 Sa ererovog pozitivistikog gledita, ovo ime je pozajmljeno iz Geteovog mladalakog ljubavnog iskustva u Frankfurtu,551 koje Gete detaljno opisuje u svojoj autobiografiji.552 Beler pored ererovog miljenja navodi jo dva mogua razloga za odabir ovog linog imena: po edomorki Brant i zbog znaenja samog imena Margareta/ Grethen, koje se u 18. veku u razliitim varijantama koristilo za svakodnevno oslovljavanje jednostavnih devojaka.553 Ime istorijske linosti Suzane Margarete Brant se ne spominje u Getevoj autobiografiji. U ovom delu se jedino moe pronai aluzija na njeno pogubljenje, koje je u Frankfurtu 1772. godine imalo velikog odjeka: [] bald setzte ein entdecktes groes Verbrechen, dessen Untersuchung und Bestrafung die Stadt auf viele Wochen in Unruhe. Wir muten Zeugen von verschiedenen Exekutionen sein [].554 Podnaslov (Ein Frankfurter Kriminalfall) predstavlja kontrast naslovu: ime Grethen ukazuje na fikcionalnost, dok nakon toga sledi navoenje konkretnog mesta radnje, kao i signalizacija grae koja se koristila, to se dodatno naglaava anrovskom odrednicom (Historischer Roman). Ve na osnovu korica ovog knjievnog dela moe da se nasluti poigravanje sa stvarnou i fikcionalnou, sa istorijskim injenicama o konkretnom krivinom sluaju i njegovom knjievnom recepcijom. Dalji paratekst ukljuuje posvetu Suzani Brant, to ukazuje na moguu subjektivnost naratora u pristupu njenom ,sluaju, dok nakon toga sledi razreenje

549

Up. Klaus Kastner: Der Kindsmord: historische, rechtliche und literarische Aspekte. In: Juristische Zeitgeschichte : Recht in der Kunst Kunst im Recht. XVI/ 6 (2003), 23-24. 550 Up. Annemarie van Rinsum/ Wolfgang van Rinsum: Lexikon literarischer Gestalten. Band 1: Deutschsprachige Literatur. Stuttgart: Alfred Krner Verlag, 21993, 170. 551 Up. Wilhelm Scherer: Aufstze ber Goethe. Berlin: Weidmannsche Buchhandlung, 1886, 31-36. 552 Up. Goethe: Aus meinem Leben, 184-196. 553 Up. Manfred Beller: Gretchens Name und die Legende von der heiligen Snderin. In: Wirkendes Wort : Deutsche Sprache und Literatur in Forschung und Lehre XXXVI (1993), 36. 554 Goethe: Aus meinem Leben, 166. U romanu se ovaj komentar integrie tehnikom montae kroz doivljeni unutranji govor Volfganga Getea: Der Fall hielt derzeit die ganze Stadt in Atem. Die Grausamkeit des Verbrechens interessierte [...]. Vidi: Berger, 383.

200

dileme stvorene kontrastom izmeu naslova i podnaslova. Narator pre poetka svog in medias res pripovedanja ukazuje na razloge zbog kojih se odluuje za naslov, povezuje to ime sa osobom kojoj je delo posveeno i na kraju ukazuje na akte iz procesa, ime kod itaoca budi poverenje i oekivanje da je pred njim istinita i objektivna pria. Naratorovo poigravanje sa fiktumom i faktumom protee se kroz celu radnju romana, ali recipijenti nisu u mogunosti da kritiki sagledaju potencijalnu subjektivnost ove instance, jer ih je paratekst u potpunosti ubedio u verodostojnost onoga to itaju. Epilog, kao demonstracija saznajne moi naratora, uspeva da zadovolji znatielju itaoca, jer se o sudbinama likova pruaju dodatne informacije koje izlaze van okvira prie. Ovaj paratekst predstavlja vrhunac subjektivnosti zasnovane na pripovedaevom poznavanju daljeg razvoja figura, a satisfakcija italaca proizilazi upravo iz njihovog bezuslovnog prihvatanja ranije karakterizacije likova, ime se njihovo miljenje poistoveuje sa naratorovim, a ironini komentari u epilogu korespondiraju sa njihovim oseanjima. Radnja romana, o ijem je odstupanju od hronologije bilo rei u 5. poglavlju, takoe korespondira sa dokumentima sa suenja. Ovi akti su zasnovani na izjavama svedoka, kao i na sudskim procedurama i odlukama izvrnih tela. Na taj nain radnja romana do hapenja Suzane Brant odgovara rekonstrukciji izjava svedoka, dok je dalji, hronoloki ureeni tok prie, preslikani tok procesa protiv optuene. Paratekst izlazi iz okvira ovog istorijskog izvora, ali je veliki broj informacija preuzet iz Geteove autobiografije, kao i iz izvora o ivotu i delu ovog pesnika. Lina imena likova preuzeta su iz dokumenata, ali i iz istorijskih izvora o stanovnicima i ivotu u Frankfurtu tog doba Brentanovi, fon tokumovi, a ni Geteovi se ne spominju u aktima sa suenja. Rut Berger se pri rekonstrukciji dogaaja strogo pridravala znanja o drutvenoj strukturi, linim imenima predstavnika izvrne vlasti, kao i lanova porodice Brant i svih svedoka ukljuenih u proces. Jedina izmena, tanije dopune imena je kod lika Jana, o ijem identitetu se, osim zanimanja (hollndischer Kaufmannsdiener555), u aktima nita drugo ne saznaje. Autorka menja i nain pisanja pojedinih prezimena: umesto Brandt ona konsekventno pie Brand, Burggraff je u

555

Birkner, 49. Up. Berger, 254.

201

romanu Burggrave, dok Klaudijevo prezime (u romanu: Claudy) u objavljenim dokumentima varira: Claudi ili Claudy.556 Kao to je ve napomenuto, roman Grethen obiluje intertekstualnim odnosima, prvenstveno sa dokumentima o procesu, ali i sa drugim istorijskim izvorima, kao i sa Geteovom autobiografijom (vidi poglavlje 6. 2. 3). Karakterizacija likova u velikoj meri proistie iz podataka prisutnih u ovim izvorima, takoe i njihova funkcija, a i ansambli figura u pojedinanim trenucima radnje u potpunosti odgovaraju informacijama iz akata. Prvi unos o sluaju Brant poinje ukazivanjem na prijavu Ursule Brant zameniku gradonaelnika, to odgovara i poetku romana. Tehnikom montae autorka integrie odreene delove iz izvora. U romanu Ursula izjavljuje: Meine Schwester, die Susann, ist verdchtig, dass sie heimlich ein Kind geboren und beiseitegeschafft hat [istakla M. P.],557 dok u aktima stoji [...]des hiesigen Tambour Koenigs Ehefrau gestern Abend nach 9 Uhr die Anzeige gethan, da ihre [...] Schwester Nahmens Susanna brandtin wegen einer verheimlichten Geburt sehr verdaechtig [istakla M. P.] seye [...].558 Ispitivanje svedoka odgovara redosledu u dokumentima, s tim to u romanu za razliku od pravnih akata esto dolazi do saimanja, navoenjem imena ispitivanih likova, ali ne i detaljnim prikazom same istrage. Poternica za Suzanom takoe je preuzeta iz dokumenata i ,montirana u roman: Susanna Brandtin, von hier gebrtig, in circa 2 23 Jahre alt, trgt einen Berliner flannellenern gewrfelten Rock einen braunlicht rothen Cattunenen Jack, und eine weisen Schrtz, von Statur lang und schmal welche in Betretungsfall sogleich arretirt [...].559 Iako ne doslovno preuzeto, kljune rei iz poternice su montirane u roman, na primer pri hapenju Suzane. Doivljeni unutranji govor vojnika Zecentrajbela ukazuje upravo na signalne rei: Langer Statur, Berliner gewrfelter Rock ei, da passt ja glatt die Beschreibung von der gesuchten Mrderin drauf auf das Mdel hier!560 Interesantno je

556

Habermas/ Homen u biografskim belekama svog izdanja ukazuju na dve varijante pisanja Klaudijevog i Burggraveovog prezimena, dok se u izvorima Suzanino prezime pie Brandt. Up. Habermas/ Hommen, 292-293. Grave je srednjevisokonemaka varijanta rei Graf (= grof, vidi: Duden - Deutsches Universalwrterbuch, 5. Aufl. Mannheim 2003 [CD-ROM]), dok se za Claudi moe pretpostaviti da je nemaka varijanta francuskog prezimena Claudy. 557 Berger, 14. 558 Habermas/ Hommen, 51. Vidi: Berger, 86-87. 559 Habermas/ Hommen, 56-57. 560 Berger, 307.

202

da Rut Berger ove krajnje oskudne podatke veoma veto u vie navrata integrie u svoj roman, oivljavajui na taj nain istorijski izvor i inei ga viedimenzionalnim. Tako e se ista garderoba spomenuti pri Suzaninom planiranju da kupi nove cipele: Im letzten Herbst nach der Messe erst hatte sie sich aus den Ersparnissen von mehreren Jahren neue Kleider zugelegt, etwas Wrmeres fr kalte Tage, den Berliner flanellenen gewrfelten Rock, um genau zu sein, und die braune Jacke dazu [...].561 S druge strane, Volfgangov utisak o edomorki podsea na opis iz poternice: gro, gerade und mit klaren Linien im Gesicht.562 O Suzaninoj trudnoi i poroaju postoji mnotvo izjava i opisa iz izvora koji su integrisani u roman. Primer za to je ukazivanje na sotonu kao nevidljivu silu koja je Suzanu navodila na grene odluke i postupke. U dokumentima iz procesa se u vie navrata spominje der Satan habe sie verblendet563, der Satan ihr in den Sinn gegeben habe564 i tako dalje. Naviranje suicidalnih misli nakon Hehtelove pogrde takoe je montirano u roman: [...] habe ihr auf einmahl der Satan in den Sinn gegeben, sie solte sich dem grosen Gaubloch hinunterstrtzen, worber sie aber ein Schauer berfallen [...] auch ein Zittern am gantzen Leib versphret habe.565 U romanu se pored prozora i sotone spominje i Suzanin strah, kao i drhtavica prouzrokovana strahom. Uvoenje principa zla u objanjenje postupaka i razmiljanja korespondira sa univerzalnom neurozom oveanstva. Na poetku imaginacije zla stoji potisnuti nagon, a sa njim i kauzalnost libida.566 avo po Frojdu predstavlja sliku oca, a klanjanje njemu oznaava zamenu za oinsku figuru. Demoni su po njemu zle, neprihvaene elje, potomci potisnutih nagona.567 U toku pet sasluanja Suzane Margarete Brant pruaju se opisi seksualnog odnosa (ukljuujui i vino kao mogueg krivca za njeno ,posrnue568), prestanak menstrualnih krvarenja, navodno izazvan besom569, pregledi kod dr Meca i dr Burggravea.570 Suzanin
561 562

Berger, 104. Ibid, 387. 563 Birkner, 50. 564 Ibid, 51. 565 Birkner, 51. Up. Berger, 223. 566 Up. Peter Andr Alt: sthetik des Bsen. Mnchen: C. H. Beck, 2010, 136-137. 567 Up. Sigmund Freud: Eine Teufelsneurose im 17. Jahrhundert. In: Gesammelte Werke. Bd. XIII. Leipzig: Internationaler Psychoanalytischer Verlag, 1923, 318. 568 Up. Birkner, 49. 569 Up. Ibid, 50.

203

prikaz drugog stanja, tanije trenutak kada ovaj lik osea da se beba pokree, veto je ,montiran u roman, i to prvobitno u hronolokom toku radnje: In dem Bauch bewegt sich etwas. Etwas Fremdes. Die Susann liegt ganz still. Da ist es wieder. So, als wrde ein groer Stein langsam von einer Seite auf die andere gewlzt.571 Komentar Dorete da Suzana treba da prizna krivicu, jer nije ni prva ni poslednja kojoj se dogodilo da ,posrne (,Kind, wenn du schwanger bist, dann gesteh. Du wrst ja nicht die Erste und auch nicht die Letzte.572) preuzet je iz sasluanja Suzane Margarete Brant: sie wre ja nicht die erste und wrde auch nicht die letzte sein.573 Rut Berger prati akte iz procesa: Suzanino sueljavanje sa iskopanim seciranim leom svog novoroeneta, opisivanje povreda koje je nanela detetu, zatim pitanja koja joj upuuje Klaudi, kao i odgovori koji se menjaju od sasluanja do sasluanja. Obim montiranog teksta varira, kao i svrha u koju se preuzima: dok je cilj procesa, zapisan u aktima, dokazivanje Suzanine krivice, u romanu Grethen se prikazuju motivi za poinjenje stranog zloina, nepravednost izmamljenog priznanja, kao i nekorektnost i nehumanost u sudskom postupku protiv edomorke. Dodeljivanje branioca Suzani Brant, doktora afa (Schaaf), po aktima, kao i u romanu, usledilo je tek nakon sasluanja svih svedoka i optuene. Proces inkvizicije574 podrazumevao je usmeno ispitivanje svedoka i optuenog, a uspean sluaj je morao rezultirati ili priznanjem krivice ili potvrdom zloina od strane dva svedoka,575 pri emu je Suzanino priznanje bilo ,iznueno suoavanjem sa leom seciranog deteta. Iz tog razloga braniocu ne preostaje mnogo slobode da kreira svoju odbranu, kao ni dovoljno mogunosti da pomogne optuenoj. S obzirom na pisani karakter sudskih procesa, doktor af nakon upoznavanja sa sluajem sastavlja pisanu odbranu, koja se u sekundarnoj literaturi veoma esto karakterie kao psiholoko tumaenje zloina,576 jer upuuje na neuraunljivost poiniteljke.
570 571

Up. Birkner, 52-53. Berger, 124. Up. Birkner, 50. 572 Berger, 151. 573 Birkner, 52. 574 Eibach, 65-66. 575 Up. Rebekka Habermas: Susanna Brandt, Gretchen und Goethe : Ein Kindsmord in Frankfurt des ausgehenden 18. Jahrhunderts. In: Hermann Weber (Hg.): Reale und fiktive Kriminalflle als Gegenstand der Literatur. Berlin: BWV, 2003, 37-45. 576 Up. Harald Neumeyer: Psychenproduktion : Zur Kindsmorddebatte in Gesetzgebung, Wissenschaft und Literatur um 1800. In: Roland Borgards/ Johannes Friedrich Lehmann (Hg.): Diskrete Gebote :

204

afova odbrana ukazuje na tri osnovne take optube: skrivanje trudnoe, poroaj u tajnosti i edomorstvo. Meutim, branilac ukazuje na mnogobrojne kontradikcije u izjavama svedoka i optuene, kao i na injenicu da Suzana Margareta Brant nije mogla da obmanjuje svedoke, jer je dopustila sestrama i lekarima da je pregledaju, nakon ega je utvreno da nije u drugom stanju. Interesantno je da i doktor af u svojim argumentima povodom druge i tree take optube spominje avola, ali i konkretne uzroke zloina Suzane Margarete Brant: neuraunljivost (Sinnenlosigkeit577), siromatvo, strah od gubljenja radnog mesta, impregnatorov odlazak, kao i nemogunost da ga pronae, ali i sramotu i prezir okoline. afovi dalji argumenti odnose se na zdravstveno stanje deteta za koje se (uprkos naknadnoj obdukciji) ne moe tvrditi da je ivo dolo na svet, a i ako jeste, ne zna se da li je ubrzo nakon toga preminulo. Interesantno je da se jedino branilac interesuje za linost zavodnika (Bsewicht), optuujui ga za nemoralno iskoriavanje optuene upotrebom omamljujueg sredstva poput vina, lukavo je zavodei i na taj nain joj kradui ast.578 af ukazuje i na dobrotu optuene, kod koje je evidentno da je pre nesrena nego zla i porona, pa samim tim pre zasluuje saaljenje nego osudu. On zakljuuje da ovoj nesrenoj devojci treba da se ukae milost izricanjem blae kazne od smrtne.579 S obzirom na priznanje optuene, kao i teinu zloina, s jedne, i injenicu da je branilac pozvan tek nakon svih sasluanja i okonanja istrage, s druge strane, njegovi argumenti i pokuaji ublaavanja kazne svakako su vredni divljenja, jer pravosudni sistem 18. veka nije ni pruao dodatne mogunosti za sprovoenje potpune pravde. Meutim, narator u romanu Grethen ne tedi rei ironije i kritike kada je u pitanju figura doktora afa. On je predstavljen kao jedan u nizu likova koji su olienje loeg sistema i koji po slubenoj dunosti veoma rado otaljavaju posao. Kao osnovni cilj njegove odbrane navodi se izazivanje razumevanja i saoseanja kod sudija uvoenjem tri osnovna argumenta, koja korespondiraju sa tematskim celinama spisa sadranog u aktima iz procesa: oseaj stida kao motiv za poinjavanje zloina, nesigurnost u pogledu zdravstvenog stanja novoroeneta i sumnja u priznanje zloina probuena brojnim
Geschichten der Macht um 1800 : Festschrift fr Heinrich Bosse. Wrzburg: Knigshausen & Neumann, 2002, 52. Vidi: Klaus Kastner: Literatur und Wandel im Rechtsdenken. Stuttgart: Richard Boorberg Verlag, 1992, 34. 577 Up. Birkner, 84. 578 Up. ibid, 85. 579 Up. ibid, 86-87.

205

nedoslednostima u izjavama optuene. Zanimljivo je da je veina argumenata preuzeta iz dokumenata, sa izuzetkom neuraunljivosti na kojoj se u romanu (za razliku od istorijskih izvora) ne insistira. Rut Berger ovu taku odbrane dodeljuje liku Volfganga Getea, tanije njegovim planovima vezanim za dramu o edomorki: ,Nein, auf Zurechnungsfhigkeit wrd ich pldieren im Moment der Tat. [...] Zum Beispiel, dass sie das Gefhl hatte, vom Satan Einflsterungen zu bekommen. Und dass sie mit dem toten Kind auf dem Scho ausgeruht hat. Ist das nicht das Verhalten einer Wahnsinnigen?580 Narator u epilogu ukazuje na knjievnu implementaciju ovih argumenata kroz Geteovu dramu o Faustu, kao i kroz niz dela turm i dranga, iji su se predstavnici zainteresovali za tu tematiku.581 Presuda Suzani Margareti Brant, sadrana u aktima iz sudskog procesa, takoe je montirana u roman Grethen:
In peinlichen Untersuchungssachen wider Susannen Margarethen Brandin erkennen wir Brgermeister und Rath der keyserl. freyen Reichs Statt Franckfurth am Mayn, auf vorgngige umstndliche Erforschung und Untersuchung der Sache, gefhrte Vertheidigung, vorgelegte rechtliche Syndicats-Bedencken, und sorgfltige Erwgung aller Umstnden vor recht, da gedachte Brandtin des an ihrem lebendig zur Welt gebrachten Kinde, nach einiger wiederholter Erknntnis, vorstzlich und boshafter weise verbten Mords halber nach Vorschrift der gttl. und weltlichen Gesetzen und zwar ihr zur wohlverdienten Strafe und andern zum abscheunlichen Exempel mit dem Schwerd vom Leben zum Tod zu bringen, und dieses Urtheil fordersamt zu vollziehen seye.582

Rut Berger sve kljune rei ove presude integrie u svoj roman, osavremenjujui samo pravopis i koristei moderne izraze umesto zastarelih. Tako e u romanu umesto fordersamt stajati allerschnellstens, umesto wider bie gegen, a auf vorgngige je zamenjeno sa nach geschehener.583 Pisar Rost zapisuje i reakciju optuene, a Rut Berger se posluila tim podacima da opie Suzanino psihiko stanje kroz predstavu njenog ponaanja: Nach beschehener Publication des Urtheils, fiele die Inquisitin in eine hefftige Ohnmacht, und nachdem sie sich wieder erholet hatte, bathe sie unter Vergiesung vieler Thrnen auch heftigem Hnde ringen: Da ein HochEdler Rath geruhen mgte
580 581

Berger, 395. Up. ibid, 453-456. 582 Habermas/ Hommen, 208. 583 Up. Berger, 397-399.

206

Gnade vor sie zu haben und ihr in Rcksicht ihrer jungen Jahren das Leben zu schenken.584 Rut Berger postupkom ,osavremenjavanja jezika montira i ovaj deo teksta, pridravajui se pritom svakog detalja: suza, gestikulacije, kao i spominjanja milosti i mladosti.585 I reakcija Suzaninog branioca potie iz akata Rost zapisuje da je dr af izjavio kako je sve argumente koje je imao ve izneo u svojoj odbrani, tako da weitere und neue Vertheydigungs Grnde bey zu bringen nicht im Stande seye. 586 Ista ta reakcija istaknuta je i u romanu upotrebom indirektnog govora. Razlika je, meutim, evidentna Rut Berger svom naratoru daje slobodu predstavljanja misli ovog lika, ime se psiholoki tumai njegova izjava: Das hat dem Schaaf gerade noch gefehlt. Zumal es fr ein Gnadengesuch gerade mal einen Reichstaler zustzlich bei der Stadt in Rechnung stellen knnte, wenns hochkommt.587 Ovo advokatovo interesovanje i razmiljanje o novanoj nadoknadi takoe je inspirisano istorijskim izvorima jedan od priloga aktima iz procesa protiv Suzane Margarete Brant je i potvrda o honoraru doktora afa, ija je isplata usledila tri meseca nakon pogubljenja njegove ,klijentkinje.588 Potvrda isplate branioca je poslednji unos u dokumentima iz procesa protiv tragine Suzane Margarete Brant. Izvetaji o izvrenju kazne ukazuju na posebne mere bezbednosti koje su morale da budu sprovedene zbog mnogobrojne publike koja se oekivala tog dana. Navedeno je deset sigurnosnih mera koje su se morale potovati. Posebno je interesantno spominjanje Erazmusa fon Zenkenberga (jedini put u aktima) u treoj od deset stavki: Wird Ein Unterofficier mit 2 Mann vor das Gefngns des Hrn. arrestati Senkenbergs gestellt und eher nicht abgedanckt, bis die Execution vorbey- und alles gantz ruhig ist.589 Mogue je da je isticanje imena ove istorijske linosti inspirisalo Rut Berger da je integrie u svoje delo. Poslednje pripreme pred pogubljenje odea Suzane Brant, limun i ezlo, poslednja veera dokazuju da Rut Berger besprekorno prati svaki detalj iz istorijskih izvora. Promena delata, kao i spomen likova prisutnih u poslednjim trenucima ivota
584 585

Habermas/ Hommen, 211. Up. Berger, 399. 586 Habermas/ Hommen, 212. 587 Berger, 400. 588 Up. Birkner, 126. 589 Habermas/ Hommen, 226.

207

Suzane Brant korespondiraju sa informacijama dostupnim u dokumentima o procesu. Takoe se i molba optuene upuena pisaru Klaudiju u vezi sa poslednjom eljom i raspodelom njene zaostavtine nalazi u dokumentima. O neizvravanju te molbe saznaje se u unosu u kojem se navodi da je Ursula Brant dola po stvari svoje sestre.590 Meutim, jedino to je ukljueno u radnju romana, a da nije preuzeto sa sasluanja svedoka i optuene, su perle koje Suzana dobija od svog zavodnika na poklon. One e se i nakon samog ina poklanjanja spominjati u romanu od Suzaninog straha da e ih neko pronai meu njenim stvarima, preko aljenja to ih nije ponela sa sobom u Majnc, pa sve do nadanja da e novac dobijen od njihove prodaje na kratko pomoi deci Vecelovih da se prehrane. Ali, odakle autorki ideja da integrie te perle u radnju? Postoje dva mogua odgovora na ovo pitanje, pri emu nije sigurno da se ona meusobno iskljuuju. Do prvog odgovora se dolazi uoavanjem zapisa u dokumentima, u kojem se navodi spisak linih stvari optuene. U ovom skromnom inventaru na poslednjem mestu se navode upravo perle: 4 Schnr weise Perlen591. S obzirom na to da je Rut Berger krajnje temeljno istraivala istorijsku grau, sa sigurnou se moe tvrditi da joj ovaj detalj nije promakao. S druge strane, perle se spominju i u prvom delu Geteove tragedije, sluei Faustu, tanije Mefistu, kao sredstvo zavoenja Grethen,592 tako da se postavlja pitanje: da li je i Gete nakon uvida u akte sa suenja i sam uoio ovaj predmet meu stvarima optuene ili je koincidencija to to se isti komad nakita kasnije spominje u njegovom delu? Intertekstualni odnosi izmeu Geteovog i Bergerinog knjievnog dela su nesporni, ali je pitanje o poreklu ovog predmeta i dalje otvoreno. Moe se pretpostaviti da je autorka u ovom sluaju dobila inspiraciju iz oba izvora i istorijskog i knjievnog. Interesantno je i to da ime Margareta potie od grke rei margarites u znaenju ,perla, sa ime je na primer Gete kao erudita morao biti upoznat. Beler ukazuje na to da je upravo iz tog razloga Gete odabrao perle kao sredstvo zavoenja, navodei i niz primera iz legendi koje ukazuju na grenice okiene perlama.593

590 591

Up. Birkner, 124. Ibid, 125. 592 Up. Johann Wolfgang Goethe: Faust : Der Tragdie Erster Teil. Stuttgart: Philipp Reclam jun., 2002, 83. 593 Up. Beller, 38-40.

208

7. 1. 2

Analiza anrovskih karakteristika

Odgovor na pitanje da li je roman Grethen istorijski bez sumnje je potvrdan.

Lampartova etiri kompleksa po kojima se moe utvrditi odnos istorijskog i fikcionalnog zadovoljena su u delu Rut Berger do samih detalja. Meutim, napetost u okviru vremenske dimenzije, koja podrazumeva odnos izmeu vremena autora i vremena radnje, prevaziena je koncentrisanjem naracije na opteljudske vrednosti i rodne nepravednosti, ime se izbegavaju mogue paralele sa trenutkom nastanka dela. Interesantno je da je izbor prostora u isto vreme i grad u kome autorka i danas ivi, tako da se odabir grae i teme moe tumaiti eljom da se raskrinka idealizovanje prolosti i da se italac upozna sa ,istinom. Figure, njihova karakterizacija i konstelacija, kao to je u prethodnom poglavlju ukazano, najveim delom potiu iz podataka prikupljenih autorkinom analizom istorijskih izvora. Uprkos tome, sama psihologija likova (o emu e biti rei u poglavlju o psiholokom romanu) ukazuje na bezvremene vrednosti i socijalne odnose. Rut Berger veto bira predstavnike svih socijalnih stalea i grupa, stvarajui finu drutvenu pozadinu koja rasvetljava motivaciju i postupke likova. Na taj nain autorka uspeva da postigne upravo ono to Monika Fludernik vidi u istorijskom romanu: rekonstrukciju prolosti. Meutim, s obzirom na rodnu jednodimenzijalnost izvora, ne udi da je rekonstrukcija u isto vreme i konstrukcija nove istorije istorije iz enske perspektive. Sa sigurnou moe da se tvrdi da je Grethen enski istorijski roman. Osnovna promena istorijsko-knjievne perspektive lei u preusmeravanju interesovanja sa fikcionalne obrade sudbine Suzane Margarete Brant na njenu linost, dakle, umesto Getea i njegovih savremenika u prvi plan se stavlja jedna jednostavna devojka i njen kratki i tragini ivot. Iako imena poput Zenkenbergovih, Geteovih, Brentanovih ili fon tokumovih, mukaraca relevantnih za konstituisanje povesti Frankfurta, stoje na pijedestalu istorije ovog grada, Rut Berger polazi za rukom da pokae kako je sudbina jedne siromane i ,beznaajne ene uspela da utie na ivote velikana. Rekonstrukcijom istorije iz novog ugla enskog i privatnog oslikava se psihologija jedne linosti, ali i socijalni uslovi koji su diktirali razvoj pojedinca. Rodna nejednakost i nepravda, kao i materijalne potekoe formiraju put protagonistkinje, koja nije u stanju da se izbori sa svojom determinisanou. 209

,Signali istorije (po Austu) preplavili su roman Rut Berger, te je signal i ublaeni izraz za koliinu istorijskih injenica i podataka prisutnih u Grethen. Konkretni datumi, imena najveeg broja likova, dogaaji, socijalna slika doba analizom izvora samo se utvruje neverovatna, krajnje nauna preciznost autorke. Meutim, ona uprkos tome ne pokuava da kreira hroniku, niti njen narator eli da ubedi itaoca (sa izuzetkom parateksta) u verodostojnost iznesenih podataka. S druge strane, Aust tvrdi da je za istorijski roman karakteristino naratorovo komentarisanje, to se u romanu Grethen pokazalo kao delimino opravdano. injenica je da je ovo delo jednoglasnog karaktera sa izuzetkom direktnog govora figura, niko sem naratora ne dolazi do rei meutim, sama koncepcija romana nije usmerena ka isticanju narativne instance, ve samo ka njenom ukazivanju na dogaaje i njihovom ironinom posmatranju. Pripovedaevo konkretizovanje ,praznih mesta u ovom sluaju podrazumeva oivljavanje akata uvoenjem novih perspektiva i psiholoke dimenzije. Realistiko-istorijska nota ovog romana i dalje ne ukazuje na povezivanje istorije i sadanjosti, ve samo na rekonstrukciju prolosti sa ciljem estetskog uitka itaoca, kao i da bi se stekao u uvid u istorijski poloaj ene. Primenom Niningovih kriterijuma na analizu Grethen kao istorijskog romana moe se dobiti jasnija slika o anrovskim karakteristikama ovog dela. Kao to je na to ukazano u prethodnom poglavlju, roman Rut Berger obiluje referencama vezanim za istorijsku grau i izvore. Na taj nain se (kada je u pitanju paradigmatski kriterijum) Grethen bez ikakve sumnje moe najveim svojim delom okarakterisati kao heteroreferentni istorijski roman. Meutim, kao to Nining istie, to ne znai da u njemu ne dolazi do interferencije sa autoreferentim pravcem, prvenstveno dodavanjem naratorovih tumaenja date istorijske grae u vidu ironinih zapaanja, kao i moguih intencionalnih odstupanja od izvora. Varijabilnost u odnosima dominantnosti, iako prisutna, u veini sluajeva ide u korist heteroreferentnosti. Ako se kod sintagmatsko-formalne grupe kriterijuma potuje Niningov predlog posmatranja vremena u vidu skale, onda se sa sigurnou moe tvrditi da je roman Grethen orijentisan ka prolosti. Ovo se postie stavljanjem akcenta na nivo diegeze, u kojem je usmerenje ka prolosti u potpunosti sprovedeno. Meutim, kako je u dosadanjem tekstu ve naglaeno, signali naratora, dakle, komentari poreklom iz 210

egzegeze, svakako uslovljavaju prekide u orijentaciji ka prolosti, onemoguavajui na taj nain pozicioniranje ovog dela na sam poetak predloene skale. S druge strane, prikazivanje vremena uslovljava oscilacije i oteano klasifikovanje romana Rut Berger. Ve spomenuta anahrona struktura sa poetka pripovedanja, koja se kasnije zamenjuje linearno-hronolokom, ini roman Grethen odreenim vidom prelazne forme istorijskog romana. Meutim, kao to je ve naglaeno, anahronija je uslovljena eljom da se ispotuje struktura istorijskih dokumenata, koji predstavljaju rekonstrukciju zloina, ali ne i njegovu hronologiju. Naratolokom analizom (vidi 2. poglavlje) utvrena je raznovrsnost narativnih tehnika, ali i smenjivanje nulte i interne fokalizacije. Interferencija teksta naratora i teksta figura koja karakterie pripovedanje u Grethen oteava pozicioniranje ovog dela na Niningovu skalu opsega izmeu narativne fikcionalizacije i diskursno-ekspozicionog posredovanja. S obzirom na dominaciju glasa naratora, roman Rut Berger svakako naginje ka posrednikom delu skale, ali ga upravo konstantna tekstualna interferencija spreava da bude na samom njenom kraju. Analizom nivoa komunikacije, ali i istorijske grae, u Grethen se moe uvideti tendencija da se istorija ekstradiegetikim tematizovanjem prikae to autentinije. Ova tvrdnja se moe potkrepiti posmatranjem dominacije nulte fokalizacije, kao i razlikovanjem nivoa diegeze i egzegeze, do ije interferencije ne dolazi ni u jednom trenutku. Uruavanje iluzije nije prisutno kroz radnju romana, jer likovi ne uspevaju da kritiki sagledaju svoje postupke, da ,ispadnu iz svojih funkcija i uloga, ve pripovedaka instanca ,kontrolie fikcionalnost. Psihoistorijskim pristupom594 mogu se ostvariti neverovatni rezultati po pitanju kreiranja psihograma istorijskih linosti. U Grethen se posebna panja moe posvetiti Volfgangu Geteu, jer njegova autobiografija prua viestruke mogunosti tumaenja, pri emu se Rut Berger odluuje za karakterizaciju ove istorijske linosti poigravanjem sa njenim komentarima, a esto i njihovim izvrtanjem. Manija veliine, kojom se u savremenijim knjievnim i knjievno-istorijskim pristupima etiketira Gete, u romanu Rut
594

Peter Levenberg psihoistoriju istie kao najmoniji pristup istoriji, jer s jedne strane ukljuuje emocionalni i subjektivni senzibilitet posmatraa, dok s druge strane obogauje posmatranje politikih, socijalnih i kulturoloko -intelektualnih dogaaja percepcijom latentnih ili nesvesnih tema, stila, sadrina i konflikata. Up. Peter Loewenberg: Decoding the Past : The Psychohistorical Approach . New York: Alfred A. Knopf, 1983.

211

Berger dobija novu dimenziju: narcisoidnost je propraena notom nesigurnosti, kako na privatnom, tako i na stvaralakom polju. Bezgranino samovelianje podstaknuto nesebinom hvalom od strane roditelja u ovom liku se demonstrira kroz naznake narcisoidne linosti (vidi poglavlje 6. 2. 3). Meutim, interesantno je da Rut Berger kao izvor za karakterizaciju koristi Geteovu autobiografiju, napisanu u poznim godinama, dok lik Volfganga Getea prikazuje u mladalakim danima. Na taj nain nastaje raskol izmeu teksta iskusnog pisca, svesnog svojih uspeha i postignua, i mladia na zaetku karijere koji, montiranjem delova iz autobiografije, ,pati od iste veliine kao njegov istorijski ,dvojnik. Prevazilaenje ove nekonzistentnosti postie se upravo uvoenjem traka sumnje u mogunosti lika Volfganga, prvenstveno naratorovim ironizovanjem njegovih intelektualnih sposobnosti (problemi na studijama), ali i brojnim diskusijama sa figurama Kornelije i Georga losera, koje u vie navrata osporavaju njegovu samouverenost i dovode u pitanje realizaciju njegovog knjievnog plana o Faustu. Autorka na taj nain prevazilazi starosni jaz izmeu istorijskog i fikcionalnog, a u isto vreme relativizuje grandioznost ove linosti. S druge strane, lik Suzane Brant rekonstruisan je iskljuivo iz dokumenata, u kojima se ak ni ne navode njene rei, ve ih pisar prepriava. Meutim, Rut Berger polazi za rukom da na osnovu ovih krajnje jednoobraznih i monoperspektivnih izjava stvori viedimenzionalni lik obogaen psiholokom notom ispunjenom snovima, nadanjima, eljama i strahovima. Iz tog razloga se Suzanin ,moralni pad moe tumaiti iz perspektive seksualnosti, polja na kome ova ivotno neiskusna figura pokuava da zadovolji svoje potisnute porive, da prevazie socijalna ogranienja. Lik Suzane Brant se karakterie kao individua spremna za promene, jer on kri zabrane suprotstavljajui se autoritetu, ali i nedovoljno jak da svoje namere sprovede do kraja. Interpersonalni odnosi u okviru njene porodice (vidi poglavlje 6. 2. 2) oslikavaju drutveno ureenje zasnovano na denuncijaciji, linim koristima i socijalnim vezama, drutvo koje ne podnosi pobune i funkcionie po principu jednolinosti i zabrane. Iz tog razloga roman Grethen potvruje Goldmanovu tvrdnju da kulturoloke tvorevine, dovedene u vezu sa odreenim socijalnim i istorijskim realnostima, u znatnoj meri sadre elemente datih realnosti.595

595

Up. Lucien Goldmann: Die Soziologie der Literatur : Stand und Methodenprobleme . In: J. Bark (Hg.): Literatursoziologie. Band 1: Begriff und Methodik. Stuttgart: Verlag W. Kohlhammer, 1974, 105-106.

212

7. 2 Roman o zloinu
Pojam kriminalistike literature obuhvata itavu paletu podvrsta, od klasika kao to su Edgar Alan Po i Artur Konan Dojl, pa sve do savremenih, uglavnom trivijalnih kriminalistikih romana. Meutim, u nemakom jeziku postoji poseban termin za knjievna dela koja opisuju poreklo, dejstvo i smisao zloina, a samim tim i traginost ljudske egzistencije: Verbrechensliteratur/ Verbrechensdichtung, odnosno knjievna dela o zloinu. U centru interesovanja stoji poinitelj, koji je u isto vreme i rtva drutvenih prilika. Kriminalistiki romani (nem. Kriminalromane) tematizuju zloin, najee ubistvo, kao i razjanjenje pitanja vezanih za taj in. U prvom planu je otkrivanje identiteta poinioca, njegovih motiva i toka izvrenja zloina. Definicija ovog anra, kao i kriterijumi za njegovo razgranienje od nekriminalistikih romana, nisu dovoljno precizni, jer postoje mnoga dela koja tematizuju zloin, ali se ne mogu oznaiti kao kriminalistika. Zirbaum navodi da je pored samog tematizovanja zloina veoma vaan i nain na koji autor itaocu predstavlja sluaj, kako postavlja pitanja, stvara napetost i daje odgovore.596 Peter Nuser pojam kriminalistike literature (kriminalistiki roman, kriminalistika pripovetka) posmatra kao hiperonim za mnotvo podvrsta, izmeu ostalog i za pojam literature o zloinu.597 Karakteristika savremenog nemakog kriminalistikog romana je opta prisutnost drutvene kritike, pri emu i sam zloin sadri socijalnu komponentu: korupcija vlasti i politiara, problem stranaca i slino.598 Pored drutvene kritike, kriminalistiki romani spisateljica orijentiu se ka enskoj problematici. Kriminalistiki romani autorki iz 80-ih i 90-ih godina dvadesetog veka okreu se ka enskoj publici one piu za ene i o enama. enske figure zauzimaju centralnu poziciju, portretisane su kao snane i pozitivne.599
596

Up. Ulrich Suerbaum: Kriminalroman. In: Dieter Lamping (Hg.): Handbuch der literarischen Gattungen. Stuttgart: Alfred Krner, 2009, 438. 597 Up. Peter Nusser: Der Kriminalroman. Stuttgart: Metzler, 1980, 1. 598 Up. Ulrich Suerbaum: Krimi : Eine Analyse der Gattung. Stuttgart: Philipp Reclam jun., 1984, 201-202. 599 Up. Evelyne Keitel: Dem Verbrechen auf der Spur : Kriminalromane von Frauen fr Frauen. In: Hiltrud Gng/ Renate Mhrmann (Hg.): Frauen Literatur Geschichte : Schreibende Frauen vom Mittelalter bis zur Gegenwart. Stuttgart: Metzler, 1999, 185-186.

213

Gerber na primeru romana Zloin i kazna Fjodora Dostojevskog ukazuje na postojanje dela koja tematizuju zloin, ali se ne mogu anrovski odrediti kao kriminalistiki roman. On ih oznaava terminom knjievna dela o zloinu (nem. Verbrechensdichtung). Gerber slikovito pravi razliku izmeu kriminalistikog romana i romana o zloinu: Der Kriminalroman ist kastrierte Verbrechensdichtung.600 Kod Gerbera se, za razliku od Nusera, pre moe govoriti da je knjievnost o zloinu hiperonim, pod koji potpada i kriminalistiki roman. Literatura o zloinu istrauje poreklo, dejstvo i smisao samog zloina, a samim tim i traginost ljudske egzistencije, dok kriminalistiki roman ivi od lovljenja ubice, to se opravdava time da je zloinac uvek lo i opak.601 S druge strane, roman o zloinu se ne posveuje loim i opakim ljudima, ija osuda bi se mogla opravdati tim njihovima karakteristikama. Iako Gerberov pojam knjievnih dela o zloinu nije dovoljno anrovski niti teorijski opisan i definisan, njegovo kratko objanjenje ovog fenomena upuuje prvenstveno na tematske karakteristike dela koja se mogu pod njega podvesti. U sluaju romana Grethen ve re u podnaslovu (Kriminalfall) signalizira prisustvo kriminogenih faktora u radnji, ali i mogue krivino gonjenje poinitelja zloina. Anahroni poetak pripovedanja slui otklanjanju napetosti koja bi mogla da nastane zbog neznanja o vrsti zloina, ali i o identitetu samog poinitelja prijava Suzane Brant zbog potencijalnog edomorstva predstavlja inicijalno razjanjenje svih moguih sumnji ili nadanja u drugaiji ishod radnje. Iz tog razloga se roman Grethen u samom korenu razlikuje od ustaljene eme kriminalistikih romana, ija svrha jeste odravanje napetosti i budnosti itaoca do konanog razreenja zloina. U drugom poglavlju uvodi se na poetku pripovedanja spomenuta Suzana Brant, inicijalno okarakterisana kao jednostavna, vesela mlada ena. U ovom trenutku se budi napetost kod itaoca romana, on prieljkuje spoznaju koja e mu pomoi da povee kontrastne karakterizacije ovog lika: bezbrinost i simpatinost, s jedne, a optuba za strani zloin, s druge strane. Rut Berger se odluuje, kako je ve spomenuto u prethodnim poglavljima, za uzrono-posledino povezivanje pojedinanih dogaaja. Ovim postupkom se italac postepeno uvodi u sagledavanje predistorije likova, njihovih
600

Richard Gerber: Verbrechensdichtung und Kriminalroman. In: Jochen Vogt (Hg.): Der Kriminalroman : Poetik Theorie Geschichte. Mnchen: Wilhelm Fink, 1998, 75. 601 Up. ibid, 79.

214

konstelacija, psihologiju lika Suzane Brant, u njenu motivaciju, planiranje zloina i njegovo izvrenje. Druga polovina radnje izlazi iz okvira romana o zloinu: istraga, presuda i pogubljenje kao posledice prethodnih odluka i postupaka samo zaokruuju ivot glavne figure u celokupnu priu. Predistorija likova i njihovi interpersonalni odnosi u velikoj meri rasvetljavaju i psihologiju figure Suzane Brant, ali i njenu motivaciju za poinjenje zloina. Kao to je analizirano u poglavlju 6. 2. 2, zahladneli odnosi izmeu lanova porodice Brant posledica su vie faktora: velikih starosnih razlika izmeu Suzane i brata i sestara, nejednakosti u raspodeli kapitala i moi/ uticaja na drutvenim poljima, kao i konfesionalne razliitosti (u sluaju Dorete Hehtel). S druge strane, psiholoka razilaenja nastupaju Suzaninom neozbiljnou na radnim mestima, sa kojih je ili bila otputena ili ih je svojevoljno napustila. Najproblematiniji odnos je izmeu Suzane i Ursule, a podstaknut je spoljanjim faktorom strahom starije sestre od javnog prezira i socijalne nepriznatosti. S druge strane, mogua zavist dodatni je psiholoki element koji je motivie na otuenje. Suzanina svest o po nju nepovoljnim porodinim odnosima jedan je od kljunih razloga njene odluke da sama prolazi kroz teke trenutke. Psihogram Suzane Brant, o kome e biti rei i u sledeem poglavlju, u potpunosti korespondira sa ciljem romana o zloinu: traenje izvora nedela (u ovom sluaju se teko moe govoriti o ,zlu) u psihologiji lika otvara mogunosti saaljevanja zloinca i njegovu traginost i determinisanost. Osnovna Suzanina karakteristika, koja se moe navesti kao razlog njenog moralnog pada, jeste impulsivnost. Stupanje u seksualni odnos sa potpunim strancem uslovljen je manjkom njene samokontrole, ija je cena u ovom sluaju njen ivot. Oseaj grie savesti, za koji se buenje habitusa moe navesti kao osnovni razlog (vidi poglavlje 6. 2. 1), posledica je dva faktora: sramote pred samom sobom i straha da e njeni postupci biti otkriveni, dakle, socijalno prezreni. U Suzaninom liku je uoljivo da je uputanje u seksualni odnos ve prvi ,zloin koji ona sebi prebacuje, a u isto vreme ga i potiskuje, u nadi da e ,zatakavanjem dokaza moi da prevazie oseaj krivice. Meutim, sueljavanje sa posledicama pogrenih odluka odstupa od njenog prvobitnog plana. Suzana je posle odreenog vremena nesumnjivo svesna trudnoe i osuena na samostalnu borbu protiv socijalnog prezira i optubi. Ve spomenuti nepovoljni 215

interpersonalni odnosi unutar porodice Brant predestiniraju Suzanu da se koristi laima i obmanama u cilju ouvanja uzdrmane socijalne koegzistencije, kao i same egzistencije. Koren zla u romanu Rut Berger lei u uem i irem socijalnom okruenju, a ne prvenstveno u liku Suzane Brant. Ona se od samog poetka irenja glasina o njenoj trudnoi pretvara iz aktivnog u pasivan lik, ija dinaminost zamire sve do trenutka izvravanja edomorstva. ena kao rtva socijalne nepravde svakako ne korespondira sa slikom ene u savremenim enskim (kriminalistikim) romanima, ali je Suzana, s obzirom na vreme radnje, u potpunosti realistino portretisana. Rut Berger uzima u obzir sve zakonske, socijalne i privatne mogunosti enskih individua, ne demonizujui, ali ni ne idealizujui svoju protagonistkinju. Karakteristika romana o zloinu svakako bi bila osmiljavanje zloina u sluaju Grethen moe se, uprkos naratorovoj naklonosti figuri Suzane Brant, govoriti o ubistvu sa predumiljajem. Motivacija za planiranje zloina ponovo lei u socijalnoj netrpeljivosti i izolaciji u kojoj se nalazi Suzana, zapoinje mislima o samoubistvu (vidi poglavlje 3. 2. 1. 1), a eskalira samim inom edomorstva. Suzanin predumiljaj ne podrazumeva detaljno osmiljavanje oruja, mesta i vremena, jer joj data situacija ne omoguava da unapred planira te elemente. Meutim, njeno insistiranje na zadravanju u gostionici Kod jednoroga, osim materijalne koristi koju ima od toga, svakako je uslovljeno i eljom da ostane na poznatom prostoru, na kome bi bila u mogunosti da sprovede i prikrije svoj zloin: Sie muss noch froh sein, dass es sie jetzt und hier erwischt, in dem groen Haus, wo sie sich verbergen kann. Sie muss jedenfalls hier bleiben, bis es vorbei ist.602 Uprkos negiranju predumiljaja u toku prvih sasluanja, Suzana priznaje da nikog nije zvala u pomo u toku poroaja, kao i da je spreila svoje novoroene da se oglasi. Ona prvenstveno zatakava trudnou kao zloin, a ne edomorstvo, jer sve do momenta sueljavanja sa leom deteta, prisutan je utisak da je Suzana zabrinuta zbog prezira uslovljenog drugim stanjem, a ne zbog ubistva, ijih posledica nije u potpunosti ni svesna do tog trenutka: Nur vorsichtig jetzt, denkt die Susann. Sie darf um Gottes willen nicht

602

Berger, 240-241.

216

verraten, dass sie von dem Kind in ihrem Bauch wusste und dass sie es bswillig verheimlicht hat.603 Iako postoji predumiljaj, sam in izvrenja edomorstva, tanije rekonstrukcija tog ina za vreme sasluanja, ne odaje utisak osmiljenog plana, ve mentalne rastrojenosti i oaja. Suzanina priznanja variraju od sasluanja do sasluanja, to ukazuje na njenu neuraunljivost u toku izvrenja zloina. Izgled velikog broja povreda koje su autopsijom uoene na leu njenog deteta veoma se esto ne podudara sa Suzaninim opisivanjem njihovog nastanka. Ajdukovi/ Penik smatraju da strukturalni faktori, izazvani odreenim okidaem, mogu da dovedu do zlostavljanja deteta, koje moe biti fizike i/ ili psihike prirode.604 U sluaju Suzane Brant bi strukturalni faktori bili siromatvo i neeljenost deteta, a okida otkaz zbog kog je ba tog dana trebalo da napusti gostionicu. Kao mogui naini ozleivanja deteta navode se makaze, davljenje, bacanje u posudu sa staklom i udaranje detetove glave o zid ,oruja ili modus operandi koji ukazuju na korienje date prilike, a ne na dugorono planiranje. Makaze su najsporniji predmet u istrazi protiv Suzane Brant, jer je to jedini detalj iz njenih iskaza, na ijem povlaenju iz zapisnika ona naknadno insistira. Makaze bi takoe predstavljale jedino orue koje bi ukazivalo na predumiljaj, jer ih Suzana nosi sa sobom kada osea blizinu poroaja: Zugleich fhlt sie aber auch, ob sie ihr Nhsckchen bei sich hat mit der Schere, falls sie eine Nabelschnur abzuschneiden hat [...].605 I u ovom sluaju se mora ukazati na predumiljaj kod skrivanja trudnoe i poroaja, a ne edomorstva naratorovo prikazivanje Suzaninih misli svedoi o njenoj zabrinutosti za presecanje pupane vrpce, a ne sakaenje ili usmrivanje deteta. U toku prvog sasluanja Suzana se odluuje na preutkivanje dogaaja sa makazama, plaei se da bi to bio dokaz njene krivice: Die Nabelschnur. Die Schere, von der niemand wissen soll. Die sie eigens mitgenommen hat, um die Nabelschnur abzuschneiden.606 Drugo sasluanje, koje sledi nakon Suzaninog suoavanja sa leom deteta, oslikava njeno mentalno stanje zbunjenosti, grie savesti, a na kraju i spoznaje teine svojih postupaka. Ona spominje makaze, koje je na neki nain progone od samog poetka, pritom krajnje nepotrebno, jer rane o kojima je
603 604

Berger, 317. Up. Marina Ajdukovi/ Ninoslava Penik: Zlostavljanje i zanemarivanje djece u obitelji. U: Revija za socijalnu politiku I/ 3 (1994), 272. 605 Berger, 242. 606 Ibid, 319-320.

217

re nisu ubodne: Indem sie nmlich pltzlich (hrt, hrt) von Scheren, Messern oder spitzen Gegenstnden redet, mit denen sie das Kind nicht verletzt habe was ihr allerdings gar niemand vorgeworfen hatte.607 Makaze se u etvrtom sasluanju spominju kao posebna taka istrage: Da kommt nun auch die Schere zur Sprache. Die Inquisitin gibt inzwischen zu, damit die Nabelschnur abgeschnitten zu haben.608 Posebno interesovanje za ovaj predmet probueno je kod ispitivaa nakon saznanja da ga je optuena poklonila uvarki u zatvoru. Vrhunac Suzaninog oaja nastupa priznanjem da je upravo tim makazama naudila svom detetu: Ja, sie habe das Kind auch mit der Schere verletzt. [...] Damit es verblute.609 Ovaj iskaz, u svojoj sutini krajnje nekonzistentan, posledica je Suzanine psihike predaje, odustajanja od borbe i nedostatka elje da dela u sopstvenu korist. Poslednji pomen ovog predmeta usleuje na poslednjem sasluanju na kome Suzana, na savet svog advokata, potvruje sve to je ranije govorila, ali moli da se korienje makaza u potpunosti povue iz opisa njenog zloina.610 Interesantno je da je za Suzanu, nakon priznanja svih stranih dela koja je poinila svom novoroenetu, upravo ovaj predmet od tako velikog znaaja. Njen zahtev se moe protumaiti kao potreba da konano iskae dugo potiskivanu i tajenu istinu, da umiri sopstvenu savest, sa kojom mesecima pokuava da se izbori. Guenje deteta Suzana objanjava potrebom da ga utia, da na taj nain sprei otkrivanje svog zloina. Karl Gustav Jung veruje da ena majka, koja simbolizuje plodnost, negu i podrku, u sluaju odsustva oca simbolizuje i trovanje, guenje, trajno onesposobljavanje tueg rasta.611 Davljenje se u psihopatologiji posmatra kao modus operandi sadista, koji uivaju da posmatraju kako se ivot gasi iz oiju rtve, a vezuje se prvenstveno za seksualne zloine.612 U sluaju Suzane Brant, odluka za ovaj nain izvrenja ubistva prvenstveno je motivisana njegovom efikasnou, ime se spreava mogue alarmiranje svedoka. S druge strane, optuena u toku drugog sasluanja,

607 608

Berger, 327-328. Ibid, 364. 609 Ibid. 610 Up. ibid, 388. 611 Up. Maksim Santini: Jungovi tipovi enskog identiteta. http://www.orderoflove.com/potrebno/seminarski/7.JUNOVSKI%20TIPOVI%20ZENSKOG%20I%20DE NTITETA.pdf (1. 4. 2013). 612 Up. Bradley R. Johnson/ Judith V. Becker: Natural Born Killers? : The Development of the Sexually Sadistic Serial Killer. In: Journal of the American Academy of Psychiatry and the Law 25/ 3 (1997), 342.

218

priseajui se dogaaja od kobnog dana, u formi doivljenog unutranjeg govora preispituje svoje postupke i odluke: War das denn wirklich sie, die Furie?613 Poreenje sa boginjom osvete (pritom je teko zamisliti da lik neuke Suzane Brant poseduje znanje o znaenju rei ,furija) otvara novu dimenziju sagledavanja zloina: edomorstvo se izvrava iz osvete, a motivisano je naputenou od strane impregnatora i izolacijom iz drutva. Propratne povrede deteta, nastale bacanjem njegovog lea u posudu sa staklom, isputanjem iz ruku pri noenju u talu, kao i mogue udaranje njegove glave o zid tale, posledica su neuraunljivosti Suzane Brant i svakako se ne mogu pripisati nj enoj nameri ili predumiljaju. Peter Andre Alt u svojoj studiji Estetika zla analizira razliite knjievne i kulturoloke pristupe ovom fenomenu. On ukazuje na to da se u knjievnim tekstovima (prevashodno s kraja 19. veka) simptom mentalnog rastrojstva konstantno ponavlja kao osnovni razlog zloina.614 Neuraunljivost je jedno od osnovnih opravdanja edomorki u knjievnim delima turm i dranga, ali se spominje i u debatama koje su se vodile o ovom fenomenu u drugoj polovini 18. veka, a kasnije rezultirale ukidanjem smrtne kazne.615 Suzanin beg u Majnc moe se posmatrati kao postupak krivca koji ne eli da bude uhapen, ali i individue koja nije svesna teine svog zloina. S obzirom na Suzanin naivni povratak u Frankfurt (vidi poglavlja 3. 2. 1. 2 i 6. 2. 1), pre se moe govoriti o njenom potiskivanju edomorstva i poverenju u sestre. Roman Rut Berger nije koncipiran u svrhu predstavljanja samog zloina niti demonizovanja poiniteljke, ve demonstriranja faktora koji od jedne krajnje jednostavne i bezbrine devojke stvaraju edomorku. Motivacija Suzane Brant, njeni postupci i odluke, posledica su kompleksnih socijalno-psiholokih odnosa koji rezultiraju ubistvom. Uprkos tome, autorka uspeva da se izbori za razumevanje i saaljenje prema protagonistkinji, relativizujui njenu odgovornost i traei krivce u malo irem kontekstu radnje i interpersonalnih odnosa.

613 614

Berger, 325. Up. Alt, 352. 615 Up. Berger, 454-455. Vidi: Matthias Luserke-Jaqui: Medea : Studien zur Kulturgeschichte der Literatur. Tbingen: A. Francke Verlag, 2002, 163-179.

219

7. 3 Psiholoki roman
Psiholoki roman (nem. psychologischer Roman) je tip proznog romana u kome u prvom planu stoji prikaz i analiza duevnih momenata. Spoljna radnja ne igra kljunu ulogu, ve je od veeg znaaja njen uticaj na unutranji ivot likova, ija se oseanja, razmiljanja i motivacija posmatraju i prikazuju. U leksikonima knjievno-istorijskih i knjievno-teorijskih pojmova se sa pravom istie da veina romana insistira upravo na predstavljanju psihe likova, tako da je ova anrovska oznaka prilino rasprostranjena i nekonkretna.616 Anc smatra da je sama knjievnost psihologija, te da je to to itamo uvek knjievna psihologija tj. psihologija knjievnosti (nem. Literaturpsychologie).617 Meutim, ako se posmatra psiholoki roman u uem smislu, onda svakako treba da se insistira na detaljnoj analizi knjievnih likova: psiholoki roman mora da poseduje barem jedan lik koji nije tipiziran, ve iji je karakter detaljno prikazan kao individualan, pogodan za tumaenje. Kod analize psiholokog romana kljunu ulogu treba da igra i naratoloka analiza: da li se misli likova i njihova oseanja prikazuju iz naratorove perspektive ili je u pitanju prevashodno interna/ eksterna fokalizacija? Da li je pripoveda homo- ili heterodiegetiki? Koje tehnike prezentovanja govora i misli preovlauju? U Feministikoj enciklopediji nemake knjievnosti naglaava se da je nakon epohe realizma, u kojoj je psiholoki roman etabliran, upravo zahvaljujui Frojdovoj psihoanalizi on ponovo oivljen u prvoj polovini 20. veka. Takoe je kod tumaenja psiholokog romana od velikog znaaja interpretiranje figura u okviru interpersonalnih odnosa i socijalnog okruenja, jer se ispitivanjem ovih aspekata dolazi do dubljeg i bogatijeg znaenja.618

616 617

Vidi: Schweikle/ Schweikle, 370; Wilpert, 649-650. Up. Thomas Anz: Mglichkeiten und Praktiken der Integration psychoanalytischen Wissens in die Literaturwissenschaften : Versuch einer Systematisierung . In: Beate Burtscher-Bechter/ Martin Sexl (Hg.): Theory Studies? Konturen komparatistischer Theoriebildung zu Beginn des 21. Jahrhunderts. Innsbruck: Studien Verlag, 2001, 42. 618 Up. Barbara Frantz: Psychological Novel. In: Friederike Eigler/ Susanne Kord (Hg.): The Feminist Encyclopedia of German Literature. Westport: Greenwood Press, 1997, 372-373. Psihoanalizi se esto zamera zapostavljanje ili ignorisanje socijalno-istorijskih faktora. enau na ovu primedbu odgovara ukazivanjem na varijabilne i konstantne elemente u psihoanalitikoj interpretaciji. Up. Walter Schnau: Zum Problem der Unterscheidung variabler und konstanter Elemente in der psychoanalytischen Interpretation. In: Johannes Cremerius et al. (Hg.): Psychoanalyse und die Geschichtlichket von Texten. Wrzburg: Knigshausen & Neumann, 1995, 11-23.

220

Odrednica ,psiholoki roman, iako neprisutna u paratekstu Grethen, definie ovo delo od samog poetka, popunjavanjem ,praznina u istorijskoj grai. U poglavlju 7. 1. 2 ukazano je na odlike romana Rut Berger kao istorijskog, kao i na njenu detaljnu analizu istorijskih izvora. Meutim, upravo je psiholoka dimenzija ovog dela ono to ga razlikuje od hronike ili puke prezentacije autorkinog poznavanje povesti. Psiholoke karakteristike prisutne su u prikazivanju prostora, poigravanju sa vremenom, u radnji, narativnim tehnikama i odabiru odreene narativne instance, ali se prvenstveno ogledaju u karakterizaciji i konstelaciji figura. Psiholoke karakteristike prostora vidljive su u samoj selekciji pojedinih mesta i delova prostora. Narator stavlja akcenat i lokalizuje svoje pripovedanje prvenstveno u zatvoreni prostor: gostionica, domovi figura, ordinacije (vidi poglavlje 3. 2. 1. 1). Sama selekcija konkretnih delova prostora i mesta radnje uslovljena je istorijskim izvorima, ali se njegova povezanost sa psihologijom figura, kao i znaenjem datih lokacija, moe tumaiti iz anrovske perspektive psiholokog romana. Insistiranje na zatvorenom prostoru ukazuje na koncentraciju radnje na privatnu sferu, time to se akcenat stavlja na deavanja ,iza etiri zida, skriveno od oiju javnosti. Odreeni zatvoreni prostori (poput gostionice Kod jednoroga) dele se na delove koji u tumaenju psihologije lika Suzane Brant igraju znaajnu ulogu. Janova soba, jedna od brojnih u okviru gostionice, opisana kao skuena i skromno nametena, ,aktivira Suzaninu seksualnost, to se moe tumaiti kao mogunost duevnog i telesnog oslobaanja protagonistkinje uslovljenog sigurnou zatvorenog prostora. S druge strane, Suzana se u svojoj sobi ne osea zatieno, jer je deli sa koleginicom, ije prisustvo ugroava njenu slobodu. Meutim, prikazivanje prostora mora se sagledati kroz analizu konstelacije likova prisutnih u njemu, s jedne, ali i razvoja dogaaja, s druge strane. Ojaanim idom i njegovom trenutnom pobedom nad superegom, Suzanin oseaj nesputanosti ogleda se u ,vladavini nad prostorom, u slobodi kretanja u njemu i u neogranienoj kontroli nad njim.619 S druge strane, nakon prevage superega, nakon aktiviranja socijalnih mehanizama u Suzani, ona gubi na samouverenosti
619

Id i superego ne posmatraju se kao pozitivna i negativna strana, ve kao opteprisutne instance svakog psihikog aparata. Potekoe nastaju samo kada se one ne nalaze u ravnotei, ve jedna potiskuje drugu. Superego se moe posmatrati kao apsolutistiki vladar, tako da njegovo intenzivno prisustvo moe dovesti do beskrupuloznih radnji poput ubistva. Sa druge stane, seksualni nagoni ida su prisutni od roenja, imuni na sve drutvene i istorijske promene, nepromenljivi i besmrtni. Up. Henk de Berg: Freuds Psychoanalyse in der Literatur- und Kulturwissenschaft. Tbingen/ Basel: A. Francke, 2005, 61-63, 67.

221

u prostoru. Povlaenje u sebe, na skrivena mesta, kao i javljanje oseaja krivice i sramote, psiholoka su reakcija na pretei karakter prostora, koji joj postepeno postaje sve nenaklonjeniji. Otvoreni prostori (vidi poglavlje 3. 2. 1. 2) imaju dvojaku funkciju: podruja kretanja i ciljni prostori bega, dakle, mogua utoita. U sluaju kretanja figura kroz prostor najee su to ulice i trgovi uoava se njegov doprinos nesmetanom prikazivanju misli i oseanja figura (na primer Brentanova nona etnja). Na taj nain prostor preuzima funkciju pomagaa likovima, omoguavajui im koncentraciju na svoje unutranje sadraje, a itaocu prua uvid u njihovu psihologiju. S druge strane, Majnc kao ciljni prostor Suzane Brant otvara ovoj figuri mogunost skrivanja ,na otvorenom, priliku da se nesmetano suoi sa svojim razmiljanjima bez oseaja zatvorenosti i skuenosti. Meutim, u sluaju ovog lika uvia se nemogunost samosueljavanja, kao i psihika zavisnost o drugima, te njen povratak u Frankfurt moe da se tumai kao nedostatak samostalnosti i psihike spremnosti da se odupre oseaju krivice. Pojam granice, analiziran kao prelaz izmeu topografske suprotstavljenosti prostora Frankfurta i prostora Majnca (vidi poglavlje 3. 2. 1. 2), igra vanu ulogu i u tumaenju psiholokih aspekata romana Grethen. Suzanin izlazak van zidova Frankfurta predstavlja u isto vreme i njeno ubeenje da prelazi u prostor sigurnosti i spasa, a povratak, kao to je ve napomenuto, njeno pasivno prihvatanje (u odreenoj meri nenadanog) hapenja. Meutim, problematika same granice posebno je interesantna za tumaenje naivnosti Suzane Brant, kao i njene neupuenosti u mogue posledice odreenih interpersonalnih odnosa. Naputanje Frankfurta bez konkretnog plana, kao i sa nedovoljnim kapitalom uz pomo kojeg bi prevazila period nezaposlenosti, ukazuje na Suzanino ivotno neiskustvo kao posledicu navike da se oslanja na starije sestre. S druge strane, vera u ostvarenje uspeha na nepoznatom prostoru ukazuje na naivnost i nedovoljnu zrelost ove figure, koja nije u stanju da predvidi mogue ishode svojih postupaka, niti da se samostalno izbori za svoje ciljeve. Prikazivanje vremena u Grethen, velikim delom zasnovano na poigravanju analepsama i prolepsama, varijacijama u narativnom tempu i frekventnosti, umnogome doprinosi sagledavanju karakteristika ovog knjievnog dela kao psiholokog. Uzronoposledina koncepcija romana, sainjena prvenstveno po principu analeptikih prolepsi, 222

ukazuje na interesovanje naratora za mogue transformacije u psihologiji lika Suzane Brant. Zapoinjui pripovedanje Ursulinom prijavom, on stvara oekivanja kod itaoca, koja ne korespondiraju sa inicijalnim uvoenjem Suzanine figure. Jaz izmeu vremena prvog i drugog poglavlja u isto vreme predstavlja sukobljenost naratorove karakterizacije protagonistkinje i karakterizacije koja potie od drugih likova, tanije od njene sestre Ursule. Iz tog razloga se budi interesovanje itaoca za praenje psihologije Suzane Brant, on oekuje odreene promene u njenom karakteru, koje mogu biti prouzrokovane kako spoljanjim, tako i unutranjim faktorima. Varijacije u narativnom tempu predstavljaju signale koji pomau pri uoavanju kljunih dogaaja, a samim tim i psiholoki vanih momenata u radnji romana Grethen. Pauze, koje odlikuje prekid prikazivanja radnje naratorovim opisima, imaju funkciju socijalno-istorijske karakterizacije Frankfurta, njegovih stanovnika i same atmosfere ovog grada. Funkcija ovog prekida u naraciji ogleda se u prikazivanju spoljanjih elemenata i faktora, koji mogu olakati razumevanje odreenih postupaka ili odlika figura, a samim tim i rasvetliti njihovu psihologiju. Pauze na taj nain dobijaju ulogu dodatnih komentara koji ostvaruju povezanost izmeu spoljanjih i unutranjih elemenata radnje. Scenom se, kao oblikom izohronije, postie posveivanje posebne panje oznaenim delovima teksta. Meutim, naratorovo veoma krto doputanje direktnog govora u romanu Grethen uslovljava otean pristup psihologiji njegovih likova, tanije istie posredniki odnos pri transferu ovih informacija. este elipse ukazuju na izostavljanje informacija koje su suvine za razumevanje radnje i figura. S obzirom na vremenski period koji je obuhvaen radnjom, pribegavanje ovom vidu narativnog tempa ne iznenauje, ali budi kod itaoca znatielju da sazna ta je to to mu narator uskrauje. Posebno interesantan je opis edomorstva, o ijim detaljima se ne doznaje iz hronolokog prikazivanja radnje, ve naknadno, u vidu analepsi. Za Grethen kao psiholoki roman ovo je od velikog znaaja, jer italac ni u jednom trenutku nije siguran ta se desilo, ve pokuava da povee nepouzdane izjave Suzane Brant u celinu. Meutim, upravo ovo naknadno informisanje itaoca skree panju sa samih dogaaja na duevno stanje Suzane Brant, dakle na udubljivanje u njen lik, promene u njemu i na kritiko posmatranje njenih postupaka.

223

Analizom narativne frekventnosti utvruje se znaaj odreenih dogaaja, o ijem ponavljaju odluuje narator. Singularno i multi-singularno pripovedanje orijentisano je prvenstveno ka spoljanjim, manje vanim dogaajima, za koje je dovoljno da se jednom spomenu, jer nisu kljuni za dalje sagledavanje radnje. Meutim, repetitivno pripovedanje, prvenstveno prisutno u Suzaninim sasluanjima, dokaz je rekonstrukcije asocijativnog seanja ovog lika. S obzirom na mnogobrojne varijacije u njenim iskazima, moe se govoriti o repetitivnom pripovedanju kao pokuaju ponovnog stvaranja prie, pokuaju da se sagleda istina iz svih psiholokih i eksternih uglova. Sama repeticija je dokaz psihike nekonzistentnosti edomorke, koja nije u stanju da se pomiri niti izbori sa posledicama svojih postupaka. Iterativno pripovedanje signalizira ekstremna psihika stanja likova, a samim tim moe da znai i ulazak u novu fazu njihovog razvoja. Ovaj vid narativne frekventnosti prisutan je u prikazima unutranjih konflikata likova i markira njihovu neodlunost, nesigurnost ili oaj. Kao to je ve naglaeno u poglavlju 5. 2. 4, radnja romana Grethen zasniva se na pokuaju fikcionalizovanja stvarnog sveta njegovom rekonstrukcijom i upotpunjavanjem. Aletiki modalitet, koji podrazumeva uslove nunosti, mogunosti i nemogunosti, prvenstveno se odnosi na zakone prirode, logikog sleda, ali i odreene determinisanosti. S obzirom na to da roman Rut Berger u okviru radnje u razliitoj meri ispunjava sve uslove aletikog modaliteta, moe se zakljuiti da doslednost u karakterizaciji figura, ali i socijalno-istorijskog miljea, doprinosi realizaciji ovog aspekta. Uslov nunosti je posebno povezan sa odlikama psiholokog romana, jer prikazuje logiki sled dogaaja koji se mogu pretpostaviti na osnovu dotadanjeg psihograma pojedinanih likova. Iz tog razloga njihovi naknadni postupci ne iznenauju, ve predstavljaju razvoj dogaaja, koji se moe pretpostaviti. Analiza deontikog modaliteta, koji podrazumeva obligacije, zabrane i dozvole, takoe doprinosi vidljivosti odlika psiholokog romana. Kriterijum obligacije rasvetljava psihologiju likova, koja umnogome zavisi od drutvenih okolnosti, tako da se i u samoj karakterizaciji figura u obzir moraju uzeti spoljanji faktori. S druge strane, i zabrana predstavlja kombinaciju sociolokih i psiholokih momenata u psihogramu figura, jer oslikava borbu njihovog ida i superega, pri emu drutvene stege diktiraju zabrane, ali i kazne u sluaju njihovog krenja, te se samim tim socijalni momenat stavlja iznad 224

individualnog, on determinie i kontrolie miljenja i postupke figura. Dozvola, kao najnezastupljeniji kriterijum deontikog modaliteta u Grethen, ukazuje na dvostruku nejednakost pojedinanih figura: rodnu i socijalnu. Rodna nejednakost predestinira pojedine likove na ogranienost dozvola: ono to se na primer dozvoljava Janu kao zavodniku koji naputa Suzanu, u njenom sluaju je zabranjeno i neoprostivo. S druge strane, predstavnici vieg stalea, ili barem pojedinci sa graanskim pravom, uivaju mnogo vee mogunosti i pogodnosti od figura predstavnika niih graanskih stalea ili negraanskog sloja. Dok Jevrejima nije dozvoljeno da u odreeno vreme naputaju svoj geto, graani su slobodni da se kreu kuda god ele i u koje god doba to ele. Na taj nain dozvola ili njen izostatak predodreuju postupke likova u odreenim situacijama i dogaajima, inei ovaj kriterijum jednim od kljunih za tumaenje Grethen kao psiholokog romana. Aksioloki modalitet, koji podrazumeva dobar, lo i moralno neutralan sud likova, zavisi prevashodno od njihove percepcije, a samim tim utie i na pokretanje pojedinanih dogaaja. U poglavlju 5. 2. 4 ukazano je na razliite mogunosti tumaenja pojedinanih dogaaja iniciranih moralnim sudovima likova. Epistemoloki modalitet, koji podrazumeva kategorije znanja, neznanja i ubeenja, uslovljava radnje likova, a samim tim odreuje i pojedinane dogaaje. Nedostatak znanja u velikoj meri utie na nepromiljene postupke Suzane Brant, inei je na taj nain rtvom okolnosti, ali i drutvenog aparata, koji koristi njenu neupuenost. S druge strane, posedovanje znanja daje prednost likovima poput Ursule Brant da kontroliu i iskoriste slabosti drugih i na taj nain profitiraju na njihovoj saznajnoj inferiornosti. Ubeenja se veoma esto mogu povezati sa inkorporacijom socijalnih naela u psihologiju pojedinih likova, iji psihogram na taj nain postaje slika drutvenih prilika i globalnog morala. Analiza radnje na osnovu teorije moguih svetova otvara put ka sagledavanju privatnih svetova pojedinanih figura. Sukobljenost sveta elja i sveta obligacija na primeru Suzane Brant i Kornelije Gete ukazuje na kontrast socijalnog i psiholokog u ovim likovima, tanije na uticaj spoljanjih faktora na njihove postupke i odluke. Ove enske figure, ijim prividnim svetovima je posveena panja u delu, potkrepljuju hipotezu o Grethen kao psiholokom romanu, jer ukazuju na razdor duevnih i 225

spoljanjih elemenata, na konflikt unutar likova koji pokuavaju da se odupru uticaju drutva i okoline. Odabir narativne instance i kombinacije narativnih tehnika u velikoj meri doprinose sagledavanju karakteristika romana Rut Berger kao psiholokog. Smenjivanje nulte i interne fokalizacije ukazuje na poigravanje sa stepenom informisanosti figura, pri emu se kod nulte fokalizacije stie utisak naratorovog tumaenja psihologije lika, dok kod interne on doputa da lik prezentuje sebe, otvarajui na taj nain itaocu put ka samostalnom zakljuivanju, a samim tim i kreiranju psihograma pojedinanih figura. U poglavlju 2. 2. 3 ukazano je na neravnomernu zastupljenost tehnika prezentovanja govora i misli figura, kao i na njihove viestruke kombinacije. Posebno insistiranje na indirektnom i doivljenom govoru ukazuje na neposrednost prezentovanja govora i misli figura, kao i na povlaenje naratora u drugi plan, ime se postie bliskost itaoca sa likovima, kao i mogunost direktnog uvida u njihovu psihologiju. Neprimetni i uestali prelazi sa jedne na drugu narativnu tehniku ostaju skoro neuoljivi, tako da pri itanju romana ne vlada utisak variranja u distanci izmeu naratora i figura, ve krajnje kompaktnosti ovog knjievnog dela. Iz tog razloga je italac sklon da poveruje u tvrdnje odreenih figura, kao i njihovom simpatiziranju, dok sa drugim likovima od samog poetka, zahvaljujui naratorovim ironinim komentarima, recipijent nije u mogunosti da saosea ili da im bude naklonjen. Koncepcija i konstelacija figura osnovni su parametri za utvrivanje anrovskih karakteristika romana Rut Berger kao psiholokog. S obzirom na to da je najvie prostora u Grethen posveeno privatnoj sferi likova, ne udi da su najzastupljeniji korespondentni i kontrastni odnosi u okviru porodica. lanovi porodice Brant, iji se interpersonalni odnosi u prvom redu zasnivaju na kontrastima, u razliitoj su meri nosioci vanvremenskih ljudskih osobina, koje, uprkos istorijskoj dimenziji ovog romana, stoje u prvom planu i omoguavaju savremenom itaocu da ih prepozna, osudi ili podri kao sebi bliske. Zavist u okviru porodice Brant, koja izmeu ostalog uslovljava kontrastni odnos Suzane i Ursule, predstavljena je u romanu nezavisno od istorijskih izvora, kao zaklju ak na osnovu podataka sadranih u dokumentima iz procesa. Iz tog razloga se porodini odnosi mogu smatrati za autorkinu dopunu suvoparne grae, za doprinos pojanjenju istorijske konstelacije. Zato se roman Rut Berger moe posmatrati kao istorijski, veoma 226

strogo zasnovan na podacima iz izvora, ali proiren za psiholoku dimenziju, koja (kao to se moe i oekivati) nedostaje u grai. Lik Suzane Brant (vidi poglavlje 6. 2. 1) i njegova geneza najupeatljiviji su dokazi koji potvruju hipotezu da je Grethen psiholoki roman. U istorijskim izvorima, u kojima ak nisu ni sadrane rei Suzane Brant, ve pisareva zabeleka njenih izjava, nije mogue saznati mnogo o karakteru, eljama, snovima i nadanjima edomorke. S druge strane, uz pomo analepsi, u romanu se saznaje ne samo o poslednjim godinama Suzaninog ivota, ve i o njenim prethodnim postupcima, odnosima sa sestrama i ponaanju u poslovnoj sferi. Grethen iz tog razloga predstavlja portret figure zasnovan na njenom razvoju i propasti na kraju. Ovaj roman je prikaz njenog mentalnog i fizikog sazrevanja, delo koje predoava prelaz protagonistkinje iz deteta u enu, iz slobodnog duha u zatoenu rtvu. Suzanino fiziko sazrevanje prikazano je prvenstveno na polju seksualnosti: buenje seksualnog nagona prisutno je jo na poetku radnje u opisu fizikog kontakta sa Kristofom Bauerom. Meutim, Suzana kontrolie svoje nagone u navedenoj situaciji, uspeva da im se odupre uviajui ,nemoralnost svojih postupaka. S druge strane, u romanu se jo u jednom navratu spominje njeno ,oijukanje sa gostioniarkinim sinom. Iz ovoga se moe zakljuiti da je ona veoma svesna svoje seksualnosti, da se rukovodi njome, ali je habitus i socijalni mehanizmi spreavaju da je do kraja ispolji. Igra zavoenja, a zatim i seksualni odnos koji ima sa Janom, samo je oekivan izliv potisnutih poriva. Suzanin lik je iz tog razloga portretisan kao ulan i zavodljiv, jer on doputa sebi da se otrgne kontroli superega i da se ostvari u eljenoj situaciji. S druge strane, ova figura nije femme fatale niti arhetip ene ljubavnice, ve psihologizirana individua, u kojoj se sanjarenja o braku i srenoj budunosti nadovezuju na seksualni nagon, koji rukovodi njenim impulsivnim odlukama. Mentalno sazrevanje ove figure zapoinje nakon seksualnog odnosa, koji za nju predstavlja otvaranje sasvim novih ivotnih puteva, otkrivanje do tada nepoznatih uitaka. Meutim, i na ovom mestu u romanu se psihologiji lika posveuje posebna panja, jer inicijacija u ,svet odraslih nije lagani put ka zrelosti, ve od samog poetka muna borba za egzistenciju. Suzana po prvi put mora da skriva svoje postupke, jer ne moe da se osloni na do tada oekivanu podrku sestara. Njena inicijacija iz tog razloga 227

zapoinje razoarenjem, koje do samog kraja radnje ne jenjava. Suzanina linost se razvija, ali spoljanje okolnosti i dogaaji sa kojima se susree vode ka propadanju njene individualnosti i samostalnosti. Zrelost kojom ona postepeno pristupa svojim problemima ne korespondira sa eksternim faktorima koji spreavaju njen razvoj. Iz tog razloga njen privatni svet ne moe da se usaglasi sa stvarnim, a potencijalni planovi se iznova izjalovljavaju. Suzanin lik je na poetku i velikim delom radnje, iako simpatiziran od strane naratora, oslikan kao egocentrian i u velikom broju situacija egoistian. Njene odluke i postupci orijentisani su ka ispunjenju sopstvenih potreba i elja, pri emu se ona ne obazire na posledice koje one mogu imati po okolinu. Tako Suzana na primer ne razmilja o potencijalnom loem glasu koji zbog njene trudnoe moe da pogodi njenu porodicu, kao ni o Bonumu kojem stvara odreenu vrstu odgovornosti, jer ga ostavlja da brine o njenom poslu dok ona provodi vreme sa Janom. Planiranje edomorstva i njegovo sprovoenje takoe su dokaz Suzaninog egoizma, koji je u odreenoj meri opravdan njenom socijalnom situacijom i psihikim stanjem, ali je orijentacija ka samovoljnom i egocentrinom ispunjenju i dalje prisutna. Promene u Suzaninoj linosti po pitanju ovih njenih osobina prisutne su tek nakon hapenja i spoznaje da joj se blii kraj. Preobraaj je posebno uoljiv nakon razgovora sa svetenicima Suzana po prvi put brine o oprostu grehova i o dui svog deteta. Njen unutranji put se iz tog razloga moe posmatrati kao prelaz iz egocentrizma ka altruizmu: elja da se njena zaostavtina pokloni porodici Vecel ukazuje na konanu spokojnost i duevni mir. Uprkos injenici da se psiholoki roman kao anrovska odrednica ne moe precizno definisati, kao i da veliki broj knjievnih ostvarenja zadovoljava osnovne kriterijume ove epske podvrste, za Grethen se moe tvrditi da se od poetka do kraja posveuje psihologiji kako protagonistkinje, tako i mnogih drugih likova. Konstrukcija vremena, izbor narativnih tehnika, koncepcija radnje, prostora i figura doprinose da se psiholoka dimenzija istakne u prvi plan, ime se italac, uprkos mnogim spoljanjim dogaajima, prvenstveno interesuje za unutranji ivot likova, posmatrajui kako oni percipiraju situacije oko sebe i na koji nain one utiu na njih. Mentalno sazrevanje

228

protagonistkinje doprinosi akcentuiranju psiholokih momenata i od itaoca stvara svedoka koji ima uvid u obe sfere: socijalnu, ali i u njene posledice na duevnu.

7. 4 enski roman
Pod pojmom enske knjievnosti (nem. Frauenliteratur) podrazumevaju se u prvom redu dela enskih autora o enama i enskoj tematici i problematici, koja su namenjena prevashodno enskoj italakoj publici.620 Problematika enske knjievnosti i enskog romana kao njenog sastavnog, moe se rei i najzastupljenijeg anra, javlja se mnogo pre naunog interesovanja za dela enskih autora. Knjiga Drug(aiji)i pol (Le Deuxime Sexe) autorke Simon de Bovoar iz 1949. godine predstavlja epohalno delo u kome su razvijeni kljuni pojmovi feministike teorije: mit o eni, Druga, bioloki pol/ socijalni rod. Bovoar diskutuje o pitanjima koja e decenijama kasnije postati lajtmotiv enske knjievnosti i feministikih teorija: pitanja o jednakosti i razlikama, o enskoj subjektivnosti, o socijalnom konstruisanju enskog, o znaaju tela, o odnosu diskursnih i socijalnih struktura. Pojam Drugog za Bovoar predstavlja osnovnu kategoriju ljudskog razmiljanja i povezan je sa Hegelovom dijalektikom pojmova gospodara i sluge, iji pokuaj izjednaavanja predstavlja utopiju. ena kao Drugo je muki mit, projekcija njegovih nadanja i strahova.621 enska knjievnost se moe podeliti u tri velika perioda: (1.) enstvenu fazu (engl. feminine phase, 1840-80) odlikuje enski samoprezir i elja za prilagoavanjem; (2.) feministika faza (engl. feminist phase, 1880-1920) je period protesta, dok (3.) enska faza (engl. female phase, 1920-danas) predstavlja okretanje ka samospoznaji.622 Francuske teoretiarke knjievnosti svoja uenja nadovezana na psihoanalitike i poststrukturalistike teorije zasnivaju na pojmu enskog pisanja (franc. criture fminine) koji potie od Elen Siksu (Hlne Cixous) i govora ene (franc. parler-femme)

620 621

Vidi: Schweikle/ Schweikle, 161-162; Wilpert, 279-282. Up. Lena Lindhoff: Einfhrung in die feministische Literaturtheorie. Stuttgart/ Weimar: Metzler, 22003, 1-3, 5. 622 Up. ibid, 37-38.

229

Lis Irigare (Luce Irigaray).623 enska praksa pisanja se po Siksu ne moe definisati, jer podrazumeva prevazilaenje sopstvenog identiteta, dok Irigare eni dodeljuje status subjekta, tako to njen govor podrazumeva govoriti enu i govoriti kao ena.624 ensko pisanje moe se posmatrati kao rodno neutralno i metonimijsko, jer pomera znaenje umesto da ga fiksira. Model enskog pisanja polazi od borbe protiv strogo propisanog simbolikog ureenja, koje asocira na muko i na nepoetsko. Ovaj nain pisanja ne moe se teorijski opisati, jer teoretsko miljenje korespondira sa mukim ureenjem. Muko pisanje podrazumeva imovinu i posedovanje, dok enstvenost poiva na daru. enski tekstovi se izdiu iznad pravila sintakse i gramatike, oni su eliptini, enigmatini, zasnovani na principu asocijacija, ne potuju anrovske norme. enski nain pisanja podrazumeva jezik koji peva, tekstualno nesvesno proeto muzikalnou slova.625 Doan Skot u istoriji primeuje konstantnu podreenost ene i muku potrebu da dominira nad njom, pri emu se nejednakost uvek zasniva na fizikoj razliitosti na razliitosti koja predstavlja univerzalni i nepromenljivi aspekat. Termin socijalnog roda je krajnje nestabilan, jer poiva na subjektivnim identitetima: pojmovi muko i ensko su subjektivni, izmiljeni konstrukti. Skot predlae istraivanje etiri elementa: (1.) kulturoloki dostupnih simbola (u vidu mnogobrojnih formi reprezentacije), (2.) normativnih koncepta (sadranih u doktrinama religije, obrazovanja, nauke, prava i politike), (3.) politike, drutvenih institucija i organizacija i (4.) subjektivnog identiteta.626 Prikazivanje ovih elemenata i socijalno-istorijskih kategorija u enskom romanu stvara plodno tle za njihovu analizu, kao i za tumaenje njihove istorijske i socijalne funkcije u svetlu enske knjievne kritike i rodnih studija.
623

Up. Marion Gymnich: Methoden der feministischen Literaturwissenschaft und der Gender Studies. In: Vera Nnning/ Ansgar Nnning (Hg.): Methoden der literatur- und kulturwissenschaftlichen Textanalyse : Anstze Grundlagen Modellanalysen. Stuttgart: Metzler, 2010, 253. 624 Up. Lindhoff, 115, 122. 625 Up. Ruth Robbins: Literary Feminisms. Houndmills/ Basingstroke/ Hampshire: Palgrave, 2000, 176. O istoj problematici vidi: Ingeborg Weber: Poststrukturalismus und criture fminine : Von der Entzauberung der Aufklrung. In: Ingeborg Weber (Hg.): Weiblichkeit und weibliches Schreiben : Poststrukturalismus Weibliche sthetik Kulturelles Selbstverstndnis. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft, 1994, 30-32.; Jutta Osinski: Einfhrung in die feministische Literaturwissenschaft. Berlin: Erich Schmidt Verlag, 1998, 134, 151-153.; Sue Vice: Psychoanalytic Feminist Theory. In: Stevi Jackson/ Jackie Jones (Hg.): Contemporary Feminist Theories. Edinburgh: Edinburgh University Press, 1998, 171.; Maggie Humm: Feminist Literary Theorie. In: Stevi Jackson/ Jackie Jones (Hg.): Contemporary Feminist Theories. Edinburgh: Edinburgh University Press, 1998, 202. 626 Joan W. Scott: Gender : Eine ntzliche Kategorie der historischen Analyse. In: Dorothee Kimmich et al. (Hg.): Texte zur Literaturtheorie der Gegenwart. Stuttgart: Philipp Reclam jun., 22008, 394, 399-400, 403406.

230

Roman Grethen potie iz pera autorke, tematizuje problematinu socijalnu i privatnu ulogu ene u drugoj polovini 18. veka, ali je namenjen i enskom i mukom delu italake publike. Da li se ovo knjievno delo moe smatrati enskim romanom? Problematika ove anrovske odrednice lei u njenoj neodreenosti, u vieznanosti, ali i u tendenciji ka rodnoj specifinosti. Ono to Simon de Bovoar propagira kao drugost, u svakom sluaju je prisutno u romanu Grethen: nejednakost polova/ rodova, socijalni konstrukt enskog, enska subjektivnost. Nejednakost rodova prisutna je u romanu Rut Berger prvenstveno kroz prezentovanje likova Suzane Brant i Kornelije Gete. Kornelijine line aspiracije, sanjarenja i planovi vezani za spisateljstvo ogranieni su drutvenom slikom o njenom (drugom) rodu. Za razliku od Volfganga Getea, iji talenat opravdava sve njegove nedostatke, jer mukom rodu mogu da se oproste odreeni ,izleti u pogrene odluke i postupke, Korneliji se ne prua mogunost da skrene sa ,pravog puta: ona mora da se uda, jer je to, naime, ono to se od ena oekuje! Na taj nain se u romanu Grethen krajnje ironino prikazuje nemogunost enskih individua da se samoostvare, a samim tim i nejednakost sa predstavnicima mukog roda koji, uprkos istom kapitalu i moi, poseduju izbor i samostalnost odluivanja. Isti vid nejednakosti prisutan je u sluaju trudnoe Suzane Brant, a povezan je sa socijalnim konstruktom enskog. Dok se njena vanbrana seksualnost drutveno ukorava i rezultuje socijalnom izolacijom, Jan kao predstavnik mukog roda ni u jednom trenutku ne biva kritikovan, ve se ak i opravdava kao primer ,normalnog mukog ponaanja. injenica da Suzana ostaje bez posla takoe je slika nejednakosti rodova, jer mukarci ne dolaze na lo glas iz istih razloga kao ene, te njihovo radno mesto u tom sluaju nije ugroeno. Patrijarhat i kapitalizam, oba koncipirana na osnovu muke kontrole enskog rada, doprinose predrasudama o nesposobnosti ene, tvrdnjom da zbog kunih poslova nije u stanju da obavlja posao jednako dobro kao mukarac, ime njena reproduktivna funkcija postaje uzrok njene socijalne podreenosti.627 Razlika rodova, istiknuta kroz razliitost ene u percepciji,
627

Up. Stevi Jackson: Feminist Social Theory. In: Stevi Jackson/ Jackie Jones (Hg.): Contemporary Feminist Theories. Edinburgh: Edinburgh University Press, 1998, 17-19. O odnosu moi na radnom mestu i znaaju materijalnih odnosa za konstituisanje odnosa rodova vidi: Lisa Adkins/ Celia Lury: Das Soziale in feministischen Theorien : Eine ntzliche Analysekategorie? In: L. Christof Armbruster et al. (Hg.): Neue Horizont? Sozial-wissenschaftliche Forschung ber Geschlechter und Geschlechterverhltnisse. Opladen: Leske + Budrich Verlag, 1995, 41-60.

231

razmiljanju, oseanjima, pa ak i u moralu, veoma esto se zasniva upravo na njenoj ulozi majke, koja je i ini drugaijom.628 Pjer Burdije koncepciju roda posmatra kao rezultat diskursa polarizovani odnos mukog i enskog, kao i implicitni odnosi vlasti kvalifikuju se kao istorijski fenomeni koji konstantno tee deistorizaciji i neutralizaciji. Burdijeov pojam habitusa je rodno specifian i razvija se od samog poetka socijalizacije, jer rod predstavlja osnovnu kategoriju razliitosti. Na taj nain je socijalni identitet mogu samo kao enski ili muki. I mukarci kao vladajui i ene kao potinjeni elementi vladajue drutvene strukture u svoj habitus inkorporiraju ovo ureenje.629 Iz toga razloga se u romanu Grethen moe posmatrati razliitost reakcija pojedinanih likova na identine socijalne o kolnosti ili iste postupke, koji za enu oznaavaju prekraj, a za mukarca prihvatljiv obrazac ponaanja. Motiv edomorke u romanu Rut Berger dobija novu dimenziju, koja umnogome odstupa od slike prikazane u delima turm i dranga (vidi poglavlje 6. 2. 1). U analizi graanske knjievnosti 18. veka Ulrike Prokop vidi pokuaj pomirenja patrijarhalnog mita o mukom i enskom, vladajui karakter muke norme sa idejom ljudske jednakosti. Meutim, ona zakljuuje da uprkos pokuaju da se ensko predstavi kao princip pokretljivosti koji iznosi istinu na videlo, ono uvek ostaje lieno mogunosti da saini novi poredak, a u slikama o enskom preovlauje oseaj straha. Strah mukarca od imaginarne nadmoi ene, kao i mogunosti da e on postati njen objekat, uslovljava nastanak zavodljivih enskih figura. Mukarac na kraju predstavlja zakon, a eni ostaje oseaj sramote nesvesno samoosuivanje i samodistanciranje bez mogunosti za refleksiju i samoodreivanje. Na taj nain postaje jasno da su odreeni pokuaji pomirenja uzaludni, jer se suprotstavljenosti ne mogu prevazii.630 U romanu Grethen se problematika zavoenja i edomorstva prikazuje iz sasvim nove perspektive: ne pledira se za saoseanje prema eni, ve se ukazuje na princip muke kontrole i moi, koji, za
628

Up. Ingeborg Weber: Weiblichkeit : Wahn und Wirklichkeit : Von der Geschichtsmchtigkeit der Bilder des Weiblichen. In: Ingeborg Weber (Hg.): Weiblichkeit und weibliches Schreiben : Poststrukturalismus Weibliche sthetik Kulturelles Selbstverstndnis. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft, 1994, 6. 629 Up. Andrea Moser: Kampfzone Geschlechterwissen : Kritische Analyse populrwissenschaftlicher Konzepte von Mnnlichkeit und Weiblichkeit. Wiesbaden: VS Verlag fr Sozialwissenschaften, 2010, 2224. 630 Up. Ulrike Prokop: Der Mythos des Weiblichen und die Idee der Gleichheit in literarischen Entwrfen des frhen Brgertums. In: Inge Stephan/ Sigrid Weigel (Hg.): Feministische Literaturwissenschaft : Dokumentation der Tagung in Hamburg vom Mai 1983. Berlin: Argument-Verlag, 1984, 15-16, 20-21.

232

razliku od dela turm i dranga u kojima su ovi motivi prisutni, nije staleki ve rodno zasnovan. Socijalna nepravda samo je posledica vladavine mukog principa po kojem enska individualnost u vidu seksualnosti ili bilo kojeg samostalnog delanja nije ostvarljiva i mora se sasei u samom korenu. Suzana Brant je na taj nain rodno predestinirana i osuena u istom trenutku kada se usudila da dela van granica svojih rodno-socijalnih ogranienja. enska subjektivnost je element koji se moe posmatrati kao dominantan u romanu Grethen. Iako nije odlika samog pripovedanja, ona je prisutna u koncepciji enskih likova, kao i u predstavama mukih likova o enskim, prvenstveno o Suzani Brant. Kod karakterizacije ove figure posebna se panja posveuje njenom ,unutranjem svetu razmiljanjima, planovima i snovima. Na taj nain je i sama recepcija ovog lika uslovljena faktorom subjektivnost: italac nije u potpunosti u mogunosti da objektivno sagleda spoljanje dogaaje, jer ga pripoveda u odreenoj meri, insistiranjem na subjektivnosti protagonistkinje, spreava u tome. S druge strane, subjektivnost enskog roda moe se posmatrati i kao njegova slabost: otac Korneliju Gete smatra za hirovitu i ne razume njene postupke (posebno njenu elju da to pre ode iz kue), karakteriui je kao preosetljivu, krhku, nedovoljno ,snanu. Razlog ovakve percepcije moe se pronai u ukorenjenim rodnim stereotipima: emotivnost se u modernim kulturama Zapada prevashodno konotira kao enska.631 Ako se ena kao Drugo tumai kao muki mit, kao projekcija njegovih nadanja i strahova, onda je posebno interesantno sagledavanje odnosa Volfganga Getea prema Suzani Brant. On hladno i distancirano posmatra ovaj frankfurtski skandal i planira da iskoristi ljudsku nesreu kao grau za svoju dramu. Do Volfgangovog susreta sa edomorkom dolazi zbog njegove jake elje da na kratko vidi njen lik i time zadovolji svoju znatielju. Meutim, Suzana Margareta Brant nije ono to je on oekivao, te je njegova prva reakcija razoarenje: [] nichts Ses, Kleines, Schmolliges wie sein Gretchen damals war die berhmte Person, sondern gro, gerade und mit klaren Linien

631

Up. Helmut Bonheim: Die Variable des Geschlechts im Wortschatz der Emotionen . In: Andrea Gutenberg/ Ralf Schneider (Hg.): Gender Culture Poetics : Zur Geschlechterforschung in der Literatur- und Kulturwissenschaft : Festschrift fr Natascha Wrzbach . Trier: Wissenschaftlicher Verlag, 1999, 34-35, 43.

233

im Gesicht.632 Volfgangova oekivanja temelje se na pretpostavci da Suzana lii na njegovu prvu ljubav, pa se na ovom mestu u romanu po drugi put spominje ime Grethen. Uprkos neispunjenim nadanjima, on u edomorki vidi neto novo, neto neoekivano: Mein Gott, was fr eine Figur fr die Tragdie.633 Distanciranost jednog estete, nedostatak ljudskosti i empatije posledica su Volfgangovih umetnikih nadanja, ali i linih strahova prouzrokovanih slikama arhetipova ena kreiranim iz muke vizure. Uprkos svojoj spremnosti da pronae izgovor za Grethen u Faustu, Volfgang u romanu Rut Berger pledira za smrtnu kaznu po biblijskom principu oko za oko, smatrajui da Suzanina smrt predstavlja mogunost proienja od krivice,634 upravo ono to je on ponudio svojoj edomorki u poslednjoj sceni prvog dela Fausta, u kojoj je aneli spaavaju. Roman Rut Berger moe se posmatrati kao prelaz od feministike ka enskoj fazi knjievnog stvaralatva. Feministiki je, jer je u njemu prisutan ,tihi protest protiv rodne neravnopravnosti, protiv drutvenih mehanizama kao mukog principa koji protagonistkinji ne ostavlja mogunost izbora i borbe. enski je, jer se samospoznaja realizuje u okviru seksualnost, samostalne aktivnosti ove figure, ali i u poslednjim asovima njenog ivota kada njen id i superego uspevaju da pronau ravnoteu. Po pitanju enskog pisanja (criture fminine) i govora ene (parler-femme) u romanu Grethen mogu se utvrditi pojedine naznake koje potvruju postojanje ove spisateljske prakse. Iako se ne moe definisati, ovo delo ukazuje na ensko uzdizanje na nivo subjekta ono ,govori enu i govori kao ena. Metonimijski postupci koji su karakteristika ovog stila mogu se pronai na nivou anrovskog sagledavanje romana Rut Berger: ona pomera granice pojedinanih romanesknih podvrsta, poigrava se sa istorijskom graom, integrie interesovanje za psihologiju jednostavno ne doputa strogo subanrovsko definisanje svog knjievnog dela. Pripovedanje u Grethen postepeno ,klizi: iz prolosti u sadanjosti, iz budunosti u potencijalne svetove. Poigravanje sa narativnim tehnikama, sa prezentovanjem vremena, simbolikom prostora, suprotstavlja se mukom principu ,opipljivosti, inei ovaj roman kompleksnom, vieznanom i nadasve subjektivnom interpretacijom istorije, sagledanom iz jednog novog, enskog ugla.
632 633

Berger, 387. Ibid, 387. 634 Up. ibid, 416-417.

234

Dvoglasni diskurs enske knjievnosti vidljiv je u romanu Rut Berger. Ono to Andrea Gutenberg opisuje kao delimino preklapanje dominantne i marginalizovane kulture635 prisutno je u ,enskom glasu autorke koja prikazuje ,muku sliku prolosti. Ono to Rut Berger navodi kao zaetak interesovanja za istraivanje grae o Suzani Margareti Brant govori o njenom saoseanju sa enskom individuom, predstavnicom marginalizovanog roda i stalea graanskog drutva, ,zatoenoj u falogocentrinom sistemu zakona. Odabir ironije kao osnovnog stilskog sredstva naracije ukazuje na autorkinu potrebu da doprinese ,objektivnom sagledavanju istorijske stvarnosti, kreirajui paralelni univerzum subjektivnosti i individualnosti. Na taj nain lik Suzane Brant predstavlja usamljeni poziv u pomo, za izbavljenje, koji se stvara njenom sveu o nemogunosti samostalne borbe za egzistenciju. Iz tog razloga princip enskog, ojaan naratorovim ironinim pristupom, uspeva da se izbori za svoj glas, koji postaje dovoljno intenzivan da bi izneo svoju priu. Gimnih za uoavanje enskog principa navodi etiri mogue kategorije: glas, perspektivu, telesne koncepte i agency.636 Glas, koji podrazumeva enski govor, ali i utanje ili zanemelost enskih glasova, moe se posmatrati kako na nivou radnje, tako i na nivou pripovedanja. U romanu Grethen je ova kategorija prvenstveno vidljiva na nivou prie. enski govor u veini sluajeva ima ulogu da nanese zlo drugima, da oteti ili okalja tui integritet. Ursulina prijava Suzane ima za cilj da lii protagonistkinju slobode. Kristijanino ogovaranje rezultira kaljanjem Suzaninog ugleda sa ciljem da joj osujeti uspeh na radnom mestu koje ona prieljkuje. Razgovor u kui porodice fon tokum usmeren je ka portretisanju negativne slike odnosa Kornelije Gete i njenog oca, ali u isto vreme doprinosi i autokarakterizaciji govornika. Tajni razgovori izmeu gostioniarke Bauer i Suzaninih sestara, prvenstveno Dorete, rezultiraju strahom njihove mlae sestre koja prislukuje i druge glasove tumai kao pretee. Zanemelost enskog glasa pre svega je prisutna u manifestaciji Suzaninog straha od javnog eksponiranja ukazivanje na nevidljivu ruku sotone (vidi poglavlje 7. 1. 2. 1) koja joj zabranjuje da govori moe se posmatrati kao Suzanina inferiornost prouzrokovana socijalnim
635

Up. Andrea Gutenberg: Schielender Blick, double-voiced discourse und Dialogizitt : Zum Dopplungskonzept in der feministischen Literaturwissenschaft. In: Andrea Gutenberg/ Ralf Schneider (Hg.): Gender Culture Poetics : Zur Geschlechterforschung in der Literatur- und Kulturwissenschaft : Festschrift fr Natascha Wrzbach. Trier: Wissenschaftlicher Verlag, 1999, 255, 270. 636 Up. Gymnich, 257-259.

235

pretnjama, a definie ovaj lik kao nedovoljno moan da se izdigne iznad nastalih ogranienja. S druge strane, glas na nivou egzegeze ne doivljava momente zanemelosti ili utanja, ve samo ponekad doputa figurama da dou do rei (u formi direktnog govora). Nedovoljna rodna definisanost naratora, tanije manjak signala koji omoguuju njegovo rodno odreivanje, ostavljaju mesta za spekulacije po ovom pitanju, ali ne i konani, nepobitni sud. Analiza perspektive ukazuje na pozicije subjekta i objekta, kao i na njihovu rodnu pripadnost. Pitanje ,Ko koga na koji nain vidi u romanu Grethen? otvara veliki broj mogunosti interpretacija, koje su, pored rodnog, uslovljene i socijalnim i individualnim faktorima. Janovo posmatranje Suzane tumai se trenutnim seksualnim nagonom, dok se Suzanino flertovanje poistoveuje sa potragom za emotivnim zadovoljenjem. Iz tog razloga je ona objekat seksualne poude, a Jan, koji joj ne ostvaruje eljene ciljeve, nikad ne naputa status subjekta. U porodici Gete se Kornelija svakako posmatra kao objekat, ak je i njena perspektiva uslovljena samoodreivanjem po naelima ove funkcije uprkos eljama i sanjarenjima unutar njenog privatnog sveta, ova figura se samodeterminie oekivanjima i planovima oca, koji svoj status subjekta ne gubi ni u jednom trenutku. Ova dva primera iz romana odnose se na konstelacije figura istog socijalnog statusa i stalea. Meutim, kada su u pitanju predstavnici razliitih drutvenih grupa i nejednakih hijerarhijskih pozicija, onda se osim rodnog u razmatranje mora ukljuiti i socijalni element. Svakako najnepovoljnija je pozicija Suzane, koja nakon hapenja ulazi u svet muke moi. Staleki i rodno, ali i obrazovno inferiorna, ona, posmatrana kao objekat koji se mora osuditi, nije u mogunosti da se izbori sa napadima i perfidnim igrama subjekata vlasti. Pod telesnim konceptima podrazumevaju se predstave o mukim i enskim telima. One su uslovljene kulturolokim i istorijskim prilikama, varijabilne su, a stoje u uskoj vezi sa pojmom roda. Posebno su interesantne predstave o telima koje potiu od Kornelije Gete i pisara Klaudija. U poglavlju 6. 2. 2 prikazana je Kornelijina odbojnost prema seksualnom odnosu sa suprugom loserom, koja se prikazuje u vidu nevoljnog prihvatanja fizikog kontakta, a prvenstveno je rezultat razlike u oekivanjima koja su brani partneri gajili o zajednikom ivotu. Njeno nezadovoljstvo svojim fizikim izgledom posledica je drutvenih oekivanja vezanih za lepotu, u ije kalupe Kornelija 236

nije u mogunosti da se uklopi. S druge strane, Klaudijevo demonizovanje enskog tela uslovljeno je potisnutim homoseksualnim sklonostima, ali i kulturolokim i istorijskim prilikama: u 18. veku se u zapadnoj kulturi seksualni kontakt posmatra kao ,nuno zlo sa samo jednim ciljem reprodukcijom. Za razliku od ova dva lika, Suzanino stupanje u odnos sa Janom i njeno sagledavanje mukog tela lieno je socijalnih zabrana i tabua tog doba, tako da se njeni postupci na ovom polju mogu tumaiti kao vanvremenski i krajnje prirodni. Kasniji oseaj sramote definie Suzaninu slobodu kao trenutak slabosti, ime je internalizovani socijalni mehanizmi opominju i kanjavaju. Agency je deo suprotstavljene konstelacije: s jedne strane je pojam moi delanja (nem. Handlungsmchtigkeit), a s druge opunomoenost za delanje (nem. Handlungsermchtigung; engl. agency), koji umnogome zavise od kategorije roda. enske figure mogu se u romanu posmatrati samo kao opunomoene za delanje njihova samostalnost i samoostvarenje uvek su pod kontrolom muke moi. Gostioniarka Bauer, ija karakterizacija velikim delom poiva na odnosu sa Suzanom, prikazana je u dve svoje sfere: poslovnoj i privatnoj. Poslovna sfera podrazumeva njeno voenje gostionice, dakle odnos sa poslugom i gostima. Ova figura je ,opunomoena da sprovodi svoju (krajnje ogranienu) mo na ovom polju, to se uoava u njenoj mogunosti da otpusti zaposlene, ali je socijalni mehanizmi, tanije vlast onih koji poseduju mo delanja, ograniavaju u potencijalnoj samovolji. Iako u privatnoj sferi ona za protagonistkinju predstavlja majinsku figuru, njena mo delanja, koja bi se mogla ostvariti kroz zadravanje Suzane na radnom mestu uprkos trudnoi, nije ostvariva, jer za to nije opunomoena. Prikaz rodne nejednakosti, zasnovane na nejednakoj raspodeli moi i fizikoj inferiornosti ena, ini roman Grethen enskim po svojoj tematici. Ironini pristup predoavanju i tumaenju istorijske grae, kao i promena muke istorijske perspektive u ,subjektivno ensku, doprinose senzibilizaciji itaoca, koji, voen ironijom naratora, dobija uvid u ,drugost enskog roda i posledice koje ona nosi sa sobom.

237

VIII

Zakljuna razmatranja

Osnovni cilj disertacije - ukazivanje na vieznanost i vieslojnost romana Grethen ispunjen je istraivanjem ovog knjievnog dela, njegovom analizom i interpretacijom dobijenih rezultata. Naratolokom analizom utvreno je da je za roman Grethen karakteristino smenjivanje nulte i konstantne interne fokalizacije, dok glas naratora (sa izuzetkom kratkih prekida) ostaje dominantan. Ovaj pripoveda ni u jednom trenutku ne postaje deo diegeze, te se on moe oznaiti kao ekstradiegetiko-heterodiegetiki. S druge strane, pojava unutranje prie nije prisutna u romanu Rut Berger. Pored narativne, veoma je izraena i reiserska funkcija pripovedaa u romanu, koja se ogleda u poigravanju uzrono-posledinim povezivanjem dogaaja. Komunikacijska funkcija je zapostavljena, jer implicitni italac ni u jednom trenutku nije oslovljen od strane pripovedaa, tako da se roman ne moe posmatrati kao direktni razgovor sa itaocem tj. instanca itaoca je nevidljiva u procesu komunikacije. Potvrujua funkcija nije eksplicitno naglaena, dok je ideoloka funkcija potvrena stilskim pristupom pripovedanju. Niningova kategorija (ne)pouzdanosti pripovedaa u ovom romanu nije problematina, jer se narator kao lik ne istie, ve po strani pripoveda ironine upadice pritom ne umanjuju njegovu pouzdanost. Kategorija pola naratora nije transparentna, tako da bi se njena analiza svela na spekulacije. Moglo bi se spekulisati o naratorki, jer su uoljive simpatije i saoseanje izraeno prema protagonistkinji, ali je skoro naturalistiki pristup odreenim momentima radnje pre karakteristika mukog pripovedaa. U romanu Grethen su uoene sve tehnike prezentovanja govora: izvetaj o govoru, direktni i indirektni govor, kao i doivljeni govor. Zbog dominacije indirektnog i doivljenog govora primetna je interferenciji teksta naratora i teksta figura. Naratolokom analizom uoene su sledee narativne tehnike prezentovanja mentalnih procesa u romanu Rut Berger: izvetaj o unutranjem govoru, direktni i indirektni unutranji govor, kao i doivljeni unutranji govor. Unutranji monolog je jedina tehnika koja nije identifikovana u romanu, jer preovlaivanje nulte i interne fokalizacije ne ostavljaju prostora za pripovedanje u prvom gramatikom licu. Analizom romana su uoena esta smenjivanja 238

dve i vie vrsta prezentovanja misli i govora u kratkim segmentima teksta, to je protumaeno kao variranje u distanci naratora i figura: govorom pripovedaa se pria udaljava od likova, dok se tehnikama poput doivljenog govora pribliava. Analizom prostora diegeze, koji je podeljen na tri grada, iji pojedinani prostorni delovi imaju funkciju mesta radnje: Frankfurt na Majni, Majnc i trasburg, uoeno je da je Frankfurt najzastupljeniji u romanu. Istraivanje je pokazalo da pojedinana mesta tj. delovi prostora na kojima se odigrava radnja, variraju od manjih zatvorenih prostora poput soba i gostionice do otvorenog prostora poput trgova i ulica. Analizom i interpretacijom najznaajnijih prostornih jedinica uoene su njihove zajednike odlike: o prostor oslikava raspoloenje likova i pomae u njihovoj karakterizaciji; o subjektivna percepcija prostora moe da varira od figure do figure, kao i kod iste figure u zavisnosti od trenutnog duevnog stanja; o u romanu preovlauju prostori i delovi prostora zatvorenog tipa, to ukazuje na orijentisanje prie ka privatnoj sferi figura; o pojam granice je prisutan pri posmatranju figure Suzane Brant, pri emu prelazak prostorne granice u isto vreme oznaava i preokret u unutranjem svetu figure; o otvoreni prostori veoma esto imaju funkciju polja kretanja likova, a pogodni su za prikazivanje njihovih mentalnih procesa. Rezultati dobijeni analizom upotrebljeni su kako u ovom, tako i u 6. poglavlju za interpretaciju figura, njihovih postupaka i interpersonalnih odnosa. Analizom vremena utvrena je vieslojnost i raznolikost u prikazivanju ovog fenomena u romanu Rut Berger. Analizom redosleda uoeno je da prve dve celine Grethen odlikuje dvostruka anahronija, tanije vremenske silepse. Imajui celokupnu strukturu dela u vidu, utvreno je prisustvo analeptike prolepse. Spoznaja postojanja analepsi eksternog i internog karaktera ukazuje na to da je roman Rut Berger vieslojan i paljivo strukturisan. Uoeno je i prisustvo analepse u analeptikoj prolepsi, to dokazuje viestepene integracije vremenskih nivoa. Analiza je pokazala da je pojava prolepsi mnogo skromnija i da im je najea funkcija demonstracija naratorovog ,sveznanja. Varijacije u narativnom tempu su veoma zastupljen fenomen u romanu Grethen. Pauza je odlika naratorovih digresija o istoriji i ivotu u Frankfurtu, a veoma esto je veeg obima. Njena funkcija se sagledava kao doprinos razumevanju radnje romana, jer 239

se ovi diskursi uvode da bi se objasnila istorijska i socioloka pozadina, kao i da bi se itaocu pribliili eventualni razlozi postupaka likova, koji su ukorenjeni u istorijskosociolokim uslovima. Scene su veoma retko prisutne u Grethen, i to prevashodno u dijalokim sekvencama. Ova spoznaja je donekle iznenaujua, jer je ovaj vid narativnog tempa karakteristian za moderne romane, te se moe zakljuiti da se Rut Berger u odreenim momentima prvenstveno okree ka tradicionalnoj koncepciji vremena. Prisustvo rezimea odlikuje veliki deo romana, iako nije lako uoljiv, jer vremenski periodi koji se rezimiraju u romanu nikada nisu dui od nekoliko sati ili nekoliko dana. Razlog za to je samo trajanje radnje, koje obuhvata oko godinu i po dana, tako da je ona predstavljena u vidu kljunih scena. Iz tog razloga nije prisutna potreba za rezimiranjem velikih vremenskih celina. Elipsa je u romanu Rut Berger zastupljena u svim svojim varijantama. Najee se javlja kao eksplicitna i odreena, jer narator mnogo panje poklanja tanosti i preciznosti pri izlaganju prie. Narativna frekventnost prisutna je u romanu Rut Berger u vidu svih tipova koje enet razlikuje. Singularno pripovedanje jedno je od najzastupljenijih u delu, to se moe objasniti time to se veliki broj dogaaja, koji predstavljaju prekretnice u ivotima brojnih likova, deava samo jednom, a zbog njihove upeatljivosti, ali i brze smene sa novim dogaajima, nije ih potrebno vie puta narativno utvrivati. S druge strane, repetitivno pripovedanje je posebno interesantno pri analizi delova romana u kojima se tematizuje Suzanino sasluanje, jer je ovaj postupak od velikog znaaja za tumaenje subjektivnosti izraza figura. Istraivanje pojmova dogaaja i dogaajnosti ukazalo je na to da, s obzirom na visoki tempo smenjivanja dogaaja, kao i na njihovu mnogobrojnost, u Grethen se prvenstveno radi o dinamikim dogaajima, kako u uem smislu, tako i u funkciji radnje. Statini dogaaji su pritom neizostavni, ali nisu lako uoljivi. Veina dogaaja je povezanog tipa, jer se uzrono-posledini odnosi stavljaju u prvi plan. Kompleksnost radnje zasnovana je na sledeim elementima: odvojenim ansamblovima likova, veoma estoj prostornoj razdvojenosti i posebnim tematskim teitima, dok pripovedanje, iako raznoliko, nije karakteristino za svaku pojedinanu radnju, ve za roman u celini. Grethen odlikuje kauzalna motivacija, jer su dogaaji povezani uzronoposledino, sa retkim izuzecima slobodnih dogaaja, ije postojanje ne utie na iri 240

kontekst radnje. Epizoda sa Erazmusom Zenkenbergom svoje interno formalno jedinstvo ostvaruje povezanou vie dogaaja, dok je njena sintaksika funkcija, koja se sastoji u povezivanju sa celinom radnje, kauzalnog i hronolokog karaktera. Analizom radnje primenom mitovog etvorolanog modela dobija se na preglednost pri sagledavanju svih nivoa radnje i njene prezentacije u narativnom tekstu. Deavanja u Grethen, uprkos skokovima u vremenu i elipsama, karakterie kontinuitet. Selekcija likova, situacija, radnji i kvaliteta koji im se pripisuju rezultira priom ogranienom na period od godinu i po dana, pri emu se analepsama i prolepsama ovaj vremenski okvir u odreenim trenucima modifikuje. Na nivou pripovedanja prisutni su postupci linearizacije i permutacije, dok nivo prezentovanja pripovedanja u romanu Grethen karakterie postojanje vie stilskih nivoa, koji se smenjuju u zavisnosti od govora pripovedaa i govora likova. Za naratora je karakteristian standardni, savremeni nemaki jezik, proet ironijom i sarkazmom, dok su figure, u zavisnosti od drutvenog stalea, esto okarakterisane svojim govorom, koji obiluje dijalektom i arhaizmima. Analiza radnje primenom teorije moguih svetova otvorila je put ka viestrukim mogunostima tumaenja romana. Razlikovanje modaliteta ove teorije posebno dobija na znaaju pri analizi i interpretaciji privatnih i autentinih svetova, ije postojanje ukazuje na to da je psihologija likova zastupljena i da veoma esto ne korespondira sa spoljanjim razvojem dogaaja. Ustanovljeno je da je za Grethen karakteristian in medias res poetak, kao i dinamini modus, kojeg karakterie niska ekspozicionalnost. Iz tog razloga se roman Rut Berger moe posmatrati kao moderni narativni tekst. Kada je u pitanju zavretak romana, utvreno je da postoji razilaenje u zavretku na nivou prie i na nivou diskursa, jer pripoveda nastavlja svoje izlaganje u vidu epiloga i nakon zavretka prie. Analizom i interpretacijom likova ukazano je na njihovu koncepciju, karakterizaciju, funkciju i konstelaciju, pri emu je uoeno sledee: o u romanu Grethen su zastupljene sve koncepcije figura: zaokruene i plitke, kako na nivou teksta, tako i na konstruisanom nivou; o utvreno je postojanje tipiziranih likova, koje karakterie samo jedna osobina i/ ili socijalna funkcija;

241

o postoje likovi, prevashodno Suzana Brant, ija duevna stanja i karakterizacija korespondiraju sa razvojem linosti, inei ih vieznanim, raznolikim i pogodnim za tumaenje; o interpersonalni odnosi figura unutar porodica zasnovani su na odnosima kontrasta i korespondencija, koji umnogome uslovljavaju miljenje i delanje njenih lanova; o potisnute elje, socijalni mehanizmi i habitus igraju vanu ulogu u karakterizaciji likova i kljuni su za njihovo tumaenje; o iako je u pitanju kompleksna radnja, mnogobrojni likovi su nosioci odreene funkcije subjekta, objekta, pomagaa, oponenta, sudije. Pojedinani postupci, razmiljanja i dogaaji koji uslovljavaju ili utiu na likove interpretirani su sa psihoanalitikog, sociolokog i feministikog stanovita. Analizom grae utvreni su viestruki intertekstualni odnosi koji potvruju anrovsku analizu i interpretaciju Grethen kao istorijskog romana. Primenom Niningovih kriterijuma u vidu skala preciznije su definisani pojedinani elementi ove romaneskne podvrste. Roman o zloinu kao anrovska odrednica pokazao se kao plotno tle za dublju analizu i interpretaciju figura i dogaaja. Roman Rut Berger nije koncipiran u svrhu predstavljanja samog zloina niti demonizovanja poiniteljke, ve da bi se ukazalo na faktore koji od jedne krajnje jednostavne i bezbrine devojke stvaraju edomorku. Motivacija Suzane Brant, njeni postupci i odluke, posledice su kompleksnih socijalnopsiholokih odnosa koji rezultiraju ubistvom. U Grethen kao psiholokom romanu konstrukcija vremena, izbor narativnih tehnika, koncepcija radnje, prostora i figura doprinose da se psiholoka dimenzija romana istakne u prvi plan, ime se italac, uprkos mnogim spoljanjim dogaajima, prvenstveno interesuje za unutranji ivot likova, posmatrajui kako oni percipiraju situacije oko sebe i na koji nain one utiu na njih. Mentalno sazrevanje protagonistkinje doprinosi akcentuiranju psiholokih momenata i od itaoca stvara svedoka koji ima uvid u obe sfere: socijalnu, ali i njene posledice na duevnu. Grethen kao enski roman interpretiran je prvenstveno feministikim pristupom. Prikaz rodne nejednakosti, zasnovane na nejednakoj raspodeli moi i fizikoj 242

inferiornosti ena, ine roman Grethen enskim po svojoj tematici. Ironini pristup predoavanju i tumaenju istorijske grae, kao i promeni muke istorijske perspektive u ,subjektivno ensku, doprinose senzibilizaciji itaoca, koji dobija priliku da uvidi ,drugost enskog roda i posledice koje ona nosi sa sobom. Daljim istraivanja romana Grethen moe se pristupiti primenom nekih drugih metodolokih polazita. Strukturalistiko i poststrukturalistiko tumaenje moglo bi da produbi problematiku intertekstualnosti i proiri pojam razumevanja tekstualnih nivoa i preteksta. Ovom romanu moe se pristupiti i primenom drugih modela u okviru analize vremena, radnje i mesta, koji bi dopunili ve postojeu analizu i pruili povod za uporeivanje dobijenih rezultata. Mogue je i komparativistiki pristupiti problematikama zastupljenim u ovoj disertaciji. anrovska analiza romana Grethen svakako bi bila pogodna za uporeivanje sa drugim romanima ove autorke (Der Seelenarzt, Die Druckerin), koja veoma rado stavlja enske figure u prvi plan, a svoj rad esto zasniva na istraivanju istorijske grae i izvora.

243

Literatura
Primarna literatura:
1. Berger, Ruth: Gretchen : Ein Frankfurter Kriminalfall : Historischer Roman. Reinbek: Kindler, 22007.

Sekundarna literatura:
2. Adkins, Lisa / Celia Lury: Das Soziale in feministischen Theorien : Eine ntzliche Analysekategorie? In: L. Christof Armbruster et al. (Hg.): Neue Horizont? Sozialwissenschaftliche Forschung ber Geschlechter und Geschlechterverhltnisse. Opladen: Leske + Budrich Verlag, 1995, 41-60. 3. Ajdukovi, Marina / Ninoslava Penik: Zlostavljanje i zanemarivanje djece u obitelji. U: Revija za socijalnu politiku I/ 3 (1994), 269-276. 4. Alt, Peter Andr: sthetik des Bsen. Mnchen: C. H. Beck, 2010. 5. Amossy, Ruth: Stereotypes and Representation in Fiction. In: Poetics Today 5/4 (1984), 689-700. 6. Antonsen, Jan Erik: Psychoanalyse. In: Ulrich Schmid (Hg.): Literaturtheorien des 20. Jahrhunderts. Stuttgart: Reclam, 2010, 266-293. 7. Anz, Thomas: Mglichkeiten und Praktiken der Integration psychoanalytischen Wissens in die Literaturwissenschaften : Versuch einer Systematisierung. In: Beate Burtscher-Bechter/ Martin Sexl (Hg.): Theory Studies? Konturen komparatistischer Theoriebildung zu Beginn des 21. Jahrhunderts. Innsbruck: Studien Verlag, 2001, 41-48. 8. Arnold, Heinz Ludwig / Heinrich Detering (Hg.): Grundzge der Literaturwissenschaft. Mnchen: dtv, 82008. 9. Aust, Hugo: Der historische Roman. Stuttgart: Metzler, 1994. 10. Baak, Jost van: The Place of Space in Narration : A Semiotic Approach to the Problem of Literary Space. With an Analysis of the Role of Space in I. E. Bables Konarmija. Amsterdam: Rodopi, 1983.

244

11. Bachorz, Stephanie: Zur Analyse der Figuren. In: Peter Wenzel (Hg.): Einfhrung in die Erzhltextanalyse : Kategorien, Modelle, Probleme. Trier: WVT, 2004, 5167. 12. Bachtin, Michail M.: Chronotopos. Frankfurt a. M.: Suhrkamp, 2008. 13. Bachtin, Michail M.: Die Redevielfalt im Roman. In: Alf Mentzer/ Ulrich Sonnenschein (Hg.): Die Welt der Geschichten : Kunst und Technik des Erzhlens. Frankfurt a. M.: Fischer Taschenbuchverlag, 2007, 125-139.

14. Bal, Mieke: Narration and Focalization. In: Mieke Bal (Hg.): Narrative Theory : Critical Concepts in Literary and Cultural Studies. Volume I: Major Issues in Narrative Theory. London/ New York: Routledge, 2004, 263-296. 15. Bauer, Matthias: Romantheorie und Erzhlforschung : Eine Einfhrung. Stuttgart/ Weimar: Metzler, 22005. 16. Baumgardt, Ursula: Feministische Psychoanalyse : Der andere Blick. In: Lynn Blattmann et al. (Hg.): Feministische Perspektiven in der Wissenschaft. Zrich: Verlag der Fachvereine, 1993, 65-78. 17. Beli-Genc, Julijana / Milica Pasula: Porodica Gete u Romanu Grethen autorke Rut Berger. U: Godinjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu 37/ 2 (2012), 13-25. 18. Beli-Genc, Julijana: Vajmar u drugoj polovini 18. veka. U: Nikola Grdini (Ur.): XIII stolee. Knjiga III. Novi Sad: Kulturno-prosvetna zajednica Vojvodine, 2002, 5767. 19. Beller, Manfred: Gretchens Name und die Legende von der heiligen Snderin. In: Wirkendes Wort : Deutsche Sprache und Literatur in Forschung und Lehre XXXVI (1993), 36-48. 20. Berg, Henk de: Freuds Psychoanalyse in der Literatur- und Kulturwissenschaft. Tbingen/ Basel: A. Francke, 2005. 21. Birke, Dorothee / Stella Butter: Methoden psychoanalythischer Anstze. In: Vera Nnning/ Ansgar Nnning (Hg.): : Methoden Anstze der literaturGrundlagen und

kulturwissenschaftlichen

Textanalyse

Modellanalysen. Stuttgart: Metzler, 2010, 51-70.

245

22. Birkner, Siegfried (Hg.): Goethes Gretchen : Das Leben und Sterben der Kindsmrderin Susanna Margaretha Brandt : Nach den Prozeakten. Frankfurt a. M.: Insel Verlag, 21999. 23. Bode, Christoph: Der Roman : Eine Einfhrung. Tbingen/ Basel: A. Francke Verlag, 2005. 24. Bonheim, Helmut: Die Variable des Geschlechts im Wortschatz der Emotionen. In: Andrea Gutenberg/ Ralf Schneider (Hg.): Gender Culture Poetics : Zur Geschlechterforschung in der Literatur- und Kulturwissenschaft : Festschrift fr Natascha Wrzbach. Trier: Wissenschaftlicher Verlag, 1999, 31-46. 25. Bonheim, Helmut: The Narrative Modes : Techniques of the Short Story. Cambridge: Brewer, 1982. 26. Booth, Wayne C.: The Rhetoric of Fiction. Chicago/ London: Chicago University Press, 21983. 27. Bourdieu, Pierre: Die feinen Unterschiede : Kritik der gesellschaftlichen Urteilskraft. Frankfurt a. M.: Suhrkamp, 1982. 28. Busse, Jan-Philipp: Zur Analyse der Handlung. In: Peter Wenzel (Hg.): Einfhrung in die Erzhltextanalyse : Kategorien, Modelle, Probleme. Trier: WVT, 2004, 2349. 29. Cohn, Dorrit: The Encirclement of Narrative. On Franz Stanzels Theorie des Erzhlens. In: Poetics today 2 (1981), 157-182. 30. Cohn, Dorrit: Transparent Minds : Narrative Modes for Presenting Consciousness in Fiction. Princeton: Princeton University Press, 21983. 31. Dennerlein, Katrin: Narratologie des Raumes. Berlin/ New York: De Gruyter, 2009. 32. Dennerlein, Katrin: Raum. In: Matias Martinez (Hg.): Handbuch Erzhlliteratur : Theorie, Analyse, Geschichte. Stuttgart: Metzler, 2011, 158-165. 33. Dettmering, Peter: Psychoanalyse als Instrument der Literaturwissenschaft. Eschborn: Verlag Dietmar Klotz, 1981. 34. Drner, Andreas/ Ludgera Vogt: Literatursoziologie : Literatur, Gesellschaft, Politische Kultur. Opladen: Westdeutscher Verlag, 1994. 35. Dlmen, Richard van: Frauen vor Gericht : Kindsmord in der Frhen Neuzeit. Frankfurt am Main: Fischer Taschenbuch Verlag, 1991. 246

36. Eibach, Joachim: Frankfurter Verhre : Stdtische Lebenswelten und Kriminalitt im 18.
Jahrhundert. Paderborn: Ferdinand Schningh, 2003.

37. Emmott, Catherine: Narrative Comprehension : A Discourse Perspective. Oxford: Oxford University Press, 1997. 38. Fishelov, David: Types of Characters, Characteristics of Types. In: Style 24/3 (1990), 74-91. 39. Fludernik, Monika: Erzhltheorie : Eine Einfhrung. Darmstadt: WBG, 32010. 40. Fludernik, Monika: Experience, Experientiality, and Historical Narrative : A View from Narratology. In: Thiemo Breyer/ Daniel Creutz (Hg.): Erfahrung und Geschichte : Historische Sinnbildung im Prnarrativen. Berlin/ New York: Walter de Gruyter, 2010, 40-72. 41. Forster, E. M.: Charaktere. In: Alf Mentzer/ Ulrich Sonnenschein (Hg.): Die Welt der Geschichten : Kunst und Technik des Erzhlens. Frankfurt a. M.: Fischer Taschenbuchverlag, 2007, 140-141. 42. Frantz, Barbara: Psychological Novel. In: Friederike Eigler/ Susanne Kord (Hg.): The Feminist Encyclopedia of German Literature. Westport: Greenwood Press, 1997, 372-373. 43. Frenzel, Elisabeth: Motive der Weltliteratur : Ein Lexikon dichtungsgeschichtlicher Lngsschnitte. Stuttgart: Alfred Krner, 62008. 44. Freud, Sigmund: Eine Teufelsneurose im 17. Jahrhundert. In: Gesammelte Werke. Bd. XIII. Leipzig: Internationaler Psychoanalytischer Verlag, 1923. 45. Freyh, Antje: Verdacht auf Kindsmord : Frauen aus der Frankfurter Judengasse vor Gericht. In U. Kern (Hg.): Blickwechsel : Frankfurter Frauenzimmer um 1800. Frankfurt a. M.: Verlag Waldemar Kramer, 2007, 89-97. 46. Gallas, Helga: Der Beitrag der strukturalen Psychoanalyse (Lacan) zur Literaturwissenschaft : Symbolische und imaginre Identifizierung. In: Beate Burtscher-Bechter/ Martin Sexl (Hg.): Theory Studies? Konturen

komparatistischer Theoriebildung zu Beginn des 21. Jahrhunderts. Innsbruck: Studien Verlag, 2001, 49-56. 47. Gelfert, Hans-Dieter: Literaturwissen fr Schler : Wie interpretiert man einen Roman. Stuttgart: Reclam, 2006. 247

48. Genette, Grard: Die Erzhlung. 3., durchgesehene und korrigierte Auflage. Paderborn: Wilhelm Fink, 2010. 49. Genette, Grard: Palimpseste : Die Literatur auf zweiter Stufe. Frankfurt am Main: Suhrkamp, 1993. 50. Gerber, Richard: Verbrechensdichtung und Kriminalroman. In: Jochen Vogt (Hg.): Der Kriminalroman : Poetik Theorie Geschichte. Mnchen: Wilhelm Fink, 1998, 73-83. 51. Gerrig, Richard J. / David W. Allbritton: The Construction of Literary Character : A View from Cognitive Psychology. In: Style 24/3 (1990), 32-43. 52. Giesers, Peter / Werner Pohlmann: Die vier Sexualitten der Psychoanalyse : Zur Bedeutung der Sexualitt in den vier Psychologien der Psychoanalyse. In: Anne Springer et al. (Hg.): Sexualitten. Gieen: Psychosozial-Verlag, 2008, 53-71. 53. Goethe, Johann Wolfgang: Aus meinem Leben : Dichtung und Wahrheit. Frankfurt am Main: Deutscher Klassiker Verlag, 2007. 54. Goethe, Johann Wolfgang: Die Leiden des jungen Werthers. Mnchen: dtv, 62002. 55. Goethe, Johann Wolfgang: Faust : Der Tragdie Erster Teil. Stuttgart: Philipp Reclam jun., 2002. 56. Goethe, Johann Wolfgang von: Werke. IV. Abteilung. 2. Band: Briefe 1771-1775. Weimar: Hermann Bhlau, 1887. 57. Goethe, Johann Wolfgang: Zum Shakespeares-Tag. In: Johann Wolfgang Goethe: Werke : Hamburger Ausgabe. Band 12: Schriften zur Kunst und Literatur : Maximen und Reflexionen. Mnchen: dtv, 1982. 58. Goetzinger, Germaine: Mnnerphantasie und Frauenwirklichkeit : Kindsmrderinnen in der Literatur des Sturm und Drang. In: Annegret Pelz (Hg.): Frauen, Politik, Literatur. Hamburg: Argument Verlag, 1988, 263-286. 59. Goldmann, Lucien: Die Soziologie der Literatur : Stand und Methodenprobleme. In: J. Bark (Hg.): Literatursoziologie. Band 1: Begriff und Methodik. Stuttgart: Verlag W. Kohlhammer, 1974, 85-113. 60. Grabowski, Joachim: Raumrelationen : Kognitive Auffassung und sprachlicher Ausdruck. Opladen: Westdeutscher Verlag, 1999.

248

61. Gutenberg, Andrea: Schielender Blick, double-voiced discourse und Dialogizitt : Zum Dopplungskonzept in der feministischen Literaturwissenschaft. In: Andrea Gutenberg/ Ralf Schneider (Hg.): Gender Culture Poetics : Zur Geschlechterforschung in der Literatur- und Kulturwissenschaft : Festschrift fr Natascha Wrzbach. Trier: Wissenschaftlicher Verlag, 1999, 249-276. 62. Gymnich, Marion: Methoden der feministischen Literaturwissenschaft und der Gender Studies. In: Vera Nnning/ Ansgar Nnning (Hg.): Methoden der literatur- und kulturwissenschaftlichen Textanalyse : Anstze Grundlagen Modellanalysen. Stuttgart: Metzler, 2010, 251-269. 63. Habermas, Rebekka: Susanna Brandt, Gretchen und Goethe : Ein Kindsmord in Frankfurt des ausgehenden 18. Jahrhunderts. In: Hermann Weber (Hg.): Reale und fiktive Kriminalflle als Gegenstand der Literatur. Berlin: BWV, 2003, 3745. 64. Habermas, Rebekka/ Tanja Hommen (Hg.): Das Frankfurter Gretchen : Der Proze gegen die Kindsmrderin Susanna Margaretha Brandt. Mnchen: C. H. Beck, 1999. 65. Hamburger, Kte: Die Logik der Dichtung. Stuttgart: Ernst Klett Verlag, 1957. 66. Haupt, Birgit: Zur Analyse des Raums. In: Peter Wenzel (Hg.): Einfhrung in die Erzhltextanalyse : Kategorien, Modelle, Probleme. Trier: WVT, 2004, 69-87. 67. Herman, Luc / Bart Vervaeck: Handbook of Narrative Analysis. Lincoln/ London: University of Nebrasca Press, 2005. 68. Hoffmann, Gerhard: Raum, Situation, erzhlte Wirklichkeit : Poetologische und historische Studien zum englischen und amerikanischen Roman. Stuttgart: Metzler, 1978. 69. Hommen, Tanja: Das Frankfurter Gretchen : Ein Kindsmord im 18. Jahrhundert. In: Frauengeschichte(n) : Vortrge im Rahmen der Bronnbacher Gesprche 2001. Stuttgart: Verlag W. Kohlhammer, 2002, 101-117. 70. Humm, Maggie: Feminist Literary Theorie. In: Stevi Jackson/ Jackie Jones (Hg.): Contemporary Feminist Theories. Edinburgh: Edinburgh University Press, 1998, 194-212.

249

71. Jackson, Stevi: Feminist Social Theory. In: Stevi Jackson/ Jackie Jones (Hg.): Contemporary Feminist Theories. Edinburgh: Edinburgh University Press, 1998, 12-33. 72. Jannidis, Fotis: Figur und Person : Beitrag zu einer historischen Narratologie. Berlin/ New York: Walter de Gruyter, 2004. 73. Johnson, Bradley R. / Judith V. Becker: Natural Born Killers? : The Development of the Sexually Sadistic Serial Killer. In: Journal of the American Academy of Psychiatry and the Law 25/ 3 (1997), 335-348. 74. Kafitz, Dieter: Figurenkonstellation als Mittel der Wirklichkeitserfassung : Dargestellt an Romanen der zweiten Hlfte des 19. Jahrhunderts (Freytag Spielhagen Fontane Raabe). Kronberg: Athenum, 1978. 75. Kastner, Klaus: Der Kindsmord: historische, rechtliche und literarische Aspekte. In: Juristische Zeitgeschichte : Recht in der Kunst Kunst im Recht. XVI/ 6 (2003), 1-35. 76. Kastner, Klaus: Literatur und Wandel im Rechtsdenken. Stuttgart: Richard Boorberg Verlag, 1992. 77. Keitel, Evelyne: Dem Verbrechen auf der Spur : Kriminalromane von Frauen fr Frauen. In: Hiltrud Gng/ Renate Mhrmann (Hg.): Frauen Literatur Geschichte : Schreibende Frauen vom Mittelalter bis zur Gegenwart. Stuttgart: Metzler, 1999, 177-189. 78. Kim, Taehwan: Vom Aktantenmo dell zur Semiotik der Leidenschaften : Eine Studie zur narrativen Semiotik von Algirdas J. Greimas. Tbingen: Narr, 2002. 79. Kppe, Tilmann / Simone Winko: Theorien und Methoden der Literaturwissenschaft : Psychoanalytische Literaturwissenschaft. In: Thomas Anz (Hg.): Handbuch Literaturwissenschaft. Band 2: Methoden und Theorien. Stuttgart: Metzler, 2007, 317-323. 80. Kord, Susanne: Women as Children, Women as Childkiller : Poetic Images of Infanticide in Eighteenth-Century Germany. In: Eighteenth-Century Studies 26 (1992), 449-466. 81. Krah, Hans: Rume, Grenzen, Grenzberschreitungen : Einfhrende berlegungen. In: Ars Semeiotica 22 (1999). 250

82. Krings, Constanze: Zur Analyse des Erzhlanfangs und des Erzhlschlusses. In: Peter Wenzel (Hg.): Einfhrung in die Erzhltextanalyse : Kategorien, Modelle, Probleme. Trier: WVT, 2004, 163-179. 83. Lahn, Silke / Jan Christoph Meister: Einfhrung in die Erzhltextanalyse. Stuttgart/ Weimar: J. B. Metzler, 2008. 84. Lmmert, Eberhard: Bauformen des Erzhlens. Stuttgart: Metzler, 92004. 85. Lampart, Fabian: Historischer Roman. In: Dieter Lamping (Hg.): Handbuch der literarischen Gattungen. Stuttgart: Alfred Krner, 2009, 360-369. 86. Lange, Adriaan de: A Pluralist Approach to Postmodernist Fictional Endings. In: Studia Anglica Posnaniensia 28 (1994), 151-169. 87. Lanser, Susan Sniader: The Narrative Act : Point of View in Prose Fiction. Princeton: Princeton University Press, 1981. 88. Lerch, Kent D. / Sascha Ziemann/ Jrg Ziethen: Die Leiden des jungen Gretchen : Ein Frankfurter Kriminalfall anno 1771/ 1772 : Der Prozess gegen die Kindsmrderin Susanna Margaretha Brandt. In: Forschung Frankfurt 2 (2011), 49-54. 89. Leweke, Wendelin: Berhmte Frankfurter : 57 Begegnungen mit der Geschichte. Frankfurt: Societts-Verlag, 1991. 90. Lezzi, Eva: Geschlechterdifferenz und Judentum in Sigmund Freuds Schriften? Perspektiven der Rezeption. In: Helmut Peitsch/ Eva Lezzi (Hg.): Literatur, Mythos und Freud : Kolloquium zu Ehren von Prof. Dr. Elke Liebs. Potsdam: Universittsverlag Potsdam, 2009, 15-49. 91. Lindemann, Uwe: Intertextualittsforschung. In: Jost Schneider (Hg.): Methodengeschichte der Germanistik. Berlin/ New York: Walter de Gruyter, 2009, 269-287. 92. Lindhoff, Lena: Einfhrung in die feministische Literaturtheorie. Stuttgart/ Weimar: Metzler, 22003. 93. Loewenberg, Peter: Decoding the Past : The Psychohistorical Approach. New York: Alfred A. Knopf, 1983. 94. Lotman, Jurij: Die Struktur literarischer Texte. Mnchen: Wilhelm Fink, 41993.

251

95. Ludwig, Hans-Werner (Hg.): Arbeitsbuch Romananalyse. Tbingen: Gunter Narr Verlag, 1982. 96. Luserke-Jaqui, Matthias: Medea : Studien zur Kulturgeschichte der Literatur. Tbingen: A. Francke Verlag, 2002. 97. Luserke, Matthias: Kulturelle Deutungsmuster und Diskursformationen am Beispiel des Themas Kindsmord zwischen 1750 und 1800. In: Lenz Jahrbuch: Sturm-undDrang-Studien 6 (1996), 198-229. 98. Lutwack, Leonard: The Role of Place in Literature. New York: Syracuse University Press, 1984. 99. Lynch, Kevin: The Image of the City. Cambridge: Mass, 1960. 100. Maierhofer, Waltraud: Historical Novel. In: Friederike Eigler/ Susanne Kord (Hg.): The Feminist Encyclopedia of German Literature. Westport: Greenwood Press, 1997, 370-372. 101. Margolin, Uri: The Doer and the Deed : Action as a Basis for Characterization in Narrative. In: Poetics Today 7/2 (1986), 205-225. 102. Marsden, Peter H.: Zur Analyse der Zeit. In: Peter Wenzel (Hg.): Einfhrung in die Erzhltextanalyse : Kategorien, Modelle, Probleme. Trier: WVT, 2004, 89-110. 103. Martinez, Matias / Michael Scheffel: Einfhrung in die Erzhltheorie. Mnchen: C. H. Beck, 82009. 104. Mitscherlich-Nielsen, Margarete: Gretchen gestern und heute : Flucht in den Mord Margaretha Brandt ttet ihr Kind nach der Geburt. In: Uwe Schulz (Hg.): Groe Prozesse : Recht und Gerechtigkeit in der Geschichte. Mnchen: C. H. Beck, 1996, 196-203. 105. Moser, Andrea: Kampfzone Geschlechterwissen : Kritische Analyse populrwissenschaftlicher Konzepte von Mnnlichkeit und Weiblichkeit.

Wiesbaden: VS Verlag fr Sozialwissenschaften, 2010. 106. Neumeyer, Harald: Psychenproduktion : Zur Kindsmorddebatte in Gesetzgebung, Wissenschaft und Literatur um 1800. In: Roland Borgards/ Johannes Friedrich Lehmann (Hg.): Diskrete Gebote : Geschichten der Macht um 1800 : Festschrift fr Heinrich Bosse. Wrzburg: Knigshausen & Neumann, 2002.

252

107. Nnning, Ansgar: Funktion von Erzhlinstanzen : Analysekategorien und Modelle zur Beschreibung des Erzhlverhaltens. In: Literatur in Wissenschaft und Unterricht 30/4 (1997), 323-349. 108. Nnning, Ansgar: Herstory als History : Bausteine fr eine (noch zu schreibende) Geschichte des historischen Frauenromans. In: Andrea Gutenberg/ Ralf Schneider (Hg.): Gender Culture Poetics : Zur Geschlechterforschung in der Literatur- und Kulturwissenschaft : Festschrift fr Natascha Wrzbach. Trier: Wissenschaftlicher Verlag, 1999, 277-312. 109. Nnning, Ansgar (Hg.): Metzler Lexikon : Literatur- und Kulturtheorie : Anstze Personen Grundbegriffe. Stuttgart: Metzler, 42008. 110. Nnning, Ansgar: Kriterien der Gattungsbestimmung : Kritik und Grundzge von Typologien narrativ-fiktionaler Gattungen am Beispiel des historischen Romans. In: Marion Gymnich et al. (Hg.): Gattungstheorie und Gattungsgeschichte. Trier: Wissenschaftlicher Verlag, 2007, 73-99. 111. Nusser, Peter: Der Kriminalroman. Stuttgart: Metzler, 1980. 112. Osinski, Jutta: Einfhrung in die feministische Literaturwissenschaft. Berlin: Erich Schmidt Verlag, 1998. 113. Palmer, Alan: The Construction of Fictional Minds. In: Narrative 10/1 (2002), 2846. 114. Pasula, Milica/ Julijana Beli-Genc: Primena mitovog modela tekstualne interferencije na naratoloku analizu romana Grethen Rut Berger. U: Filolog: asopis za jezik, knjievnost i kulturu VII (2013), 151-161. 115. Petersen, Jrgen H.: Erzhlsysteme : Eine Poetik epischer Texte. Stuttgart: Metzler, 1993. 116. Pfister, Manfred: Das Drama : Theorie und Analyse. Mnchen: Wilhelm Fink,
11

2001.

117. Prokop, Ulrike: Der Mythos des Weiblichen und die Idee der Gleichheit in literarischen Entwrfen des frhen Brgertums. In: Inge Stephan/ Sigrid Weigel (Hg.): Feministische Literaturwissenschaft : Dokumentation der Tagung in Hamburg vom Mai 1983. Berlin: Argument-Verlag, 1984, 15-21.

253

118. Redling, Erik: Jacques Lacan : Psychoanalyse und Aspekte der Schrift. In: Hans Vilmar Geppert/ Hubert Zapf (Hg.): Theorien der Literatur : Grundlagen und Perspektiven. Band 2. Tbingen: Francke Verlag, 2005. 119. Rimmon-Kenan, Shlomith: Narrative Fiction : Contemporary Poetics. London: Methuen, 1983. 120. Rinsum, Annemarie van / Wolfgang van Rinsum: Lexikon literarischer Gestalten. Band 1: Deutschsprachige Literatur. Stuttgart: Alfred Krner Verlag, 21993. 121. Robbins, Ruth: Literary Feminisms. Houndmills/ Basingstroke/ Hampshire: Palgrave, 2000. 122. Rose, Jacqueline: Feminine Sexuality : Introduction. In: Sue Vice (Hg.): Psychoanalytic Criticism : A Reader. Cambridge: Polity Press, 1996, 130-135. 123. Roth, Ralf: Stadt und Brgertum in Frankfurt am Main : Ein besonderer Weg von der stndischen zur modernen Brgergesellschaft 1760-1914. Mnchen: Oldenbourg, 1996. 124. Quinkertz, Ute: Zur Analyse des Erzhlmodus und verschiedener Formen von Figurenrede. In: Peter Wenzel (Hg.): Einfhrung in die Erzhltextanalyse : Kategorien, Modelle, Probleme. Trier: WVT, 2004, 141-161. 125. Scherer, Wilhelm: Aufstze ber Goethe. Berlin: Weidmannsche Buchhandlung, 1886. 126. Schmid, Wolf: Elemente der Narratologie. 2., verbesserte Auflage. Berlin/ New York: Walter de Gruyter, 2008. 127. Schmid, Wolf: Erzhltextanalyse. In: Thomas Anz (Hg.): Handbuch Literaturwissenschaft. Band 2: Methoden und Theorien. Stuttgart: Metzler, 2007, 98-120. 128. Schneider, Jost: Einfhrung in die Roman-Analyse. Darmstadt: WBG, 32010. 129. Scholz, Rdiger: Die Gewalt dichterischer Ideologie : Das Bild der Kindsmrderin in der Literatur und die soziale Wirklichkeit. In: Hansjrg Bay/ Christof Hamann (Hg.): Ideologie nach ihrem Ende : Gesellschaftskritik zwischen Marxismus und Postmoderne. Opladen : Westdeutscher Verlag, 1995, 246-268.

254

130. Schnau, Walter: Zum Problem der Unterscheidung variabler und konstanter Elemente in der psychoanalytischen Interpretation. In: Johannes Cremerius et al. (Hg.): Psychoanalyse und die Geschichtlichket von Texten. Wrzburg: Knigshausen & Neumann, 1995, 11-23. 131. Schwarze, Hans-Wilhelm: Ereignisse, Zeit und Raum, Sprechsituationen in narrativen Texten. In: Hans-Werner Ludwig (Hg.): Arbeitsbuch Romananalyse. Tbingen: Narr, 61998, 145-188. 132. Schweikle, Gnther / Irmgard Schweikle (Hg.): Metzler Literatur Lexikon : Begriffe und Definitionen. Stuttgart: Metzler, 21990. 133. Scott, Joan W.: Gender : Eine ntzliche Kategorie der historischen Analyse. In: Dorothee Kimmich et al. (Hg.): Texte zur Literaturtheorie der Gegenwart. Stuttgart: Philipp Reclam jun., 22008, 388-413. 134. Sommer, Roy: Methoden strukturalistischer und narratologischer Anstze. In: Vera Nnning/ Ansgar Nnning (Hg.): : Methoden Anstze der literaturGrundlagen und

kulturwissenschaftlichen

Textanalyse

Modellanalysen. Stuttgart: Metzler, 2010, 91-108. 135. Stanzel, Franz K.: Theorie des Erzhlens. 7. Auflage. Gttingen: Vandenhoeck und Ruprecht, 72001. 136. Strasen, Sven: Zur Analyse der Erzhlsituation und der Fokalisierung. In: Peter Wenzel (Hg.): Einfhrung in die Erzhltextanalyse : Kategorien, Modelle, Probleme. Trier: WVT, 2004, 111-140. 137. Suerbaum, Ulrich: Krimi : Eine Analyse der Gattung. Stuttgart: Philipp Reclam jun., 1984. 138. Suerbaum, Ulrich: Kriminalroman. In: Dieter Lamping (Hg.): Handbuch der literarischen Gattungen. Stuttgart: Alfred Krner, 2009, 438-446. 139. Vice, Sue: Psychoanalytic Feminist Theory. In: Stevi Jackson/ Jackie Jones (Hg.): Contemporary Feminist Theories. Edinburgh: Edinburgh University Press, 1998, 162-176. 140. Vogt, Jochen: Aspekte erzhlender Prosa : Eine Einfhrung in Erzhltechnik und Romantheorie. Stuttgart/ Paderborn: Wilhelm Fink, 102008.

255

141. Weber, Dietrich: Erzhlliteratur : Schriftwerk Kunstwerk Erzhlwerk. Gttingen: Vandenhoeck und Ruprecht, 1998, 107. 142. Weber, Ingeborg: Poststrukturalismus und criture fminine : Von der Entzauberung der Aufklrung. In: Ingeborg Weber (Hg.): Weiblichkeit und weibliches Schreiben : Poststrukturalismus Weibliche sthetik Kulturelles Selbstverstndnis. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft, 1994, 13-33. 143. Weber, Heinz-Dieter: Kindsmord als tragische Handlung. In: Der Deutschunterricht 28 (1976), 75-97. 144. Weber, Ingeborg: Weiblichkeit : Wahn und Wirklichkeit : Von der Geschichtsmchtigkeit der Bilder des Weiblichen. In: Ingeborg Weber Schreiben : Poststrukturalismus Weibliche

(Hg.): Weiblichkeit und weibliches

sthetik Kulturelles Selbstverstndnis. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft, 1994, 3-9. 145. Wilpert, Gero von: Sachwrterbuch der Literatur. Stuttgart: Alfred Krner, 82001. 146. enet, erar: Figure. Beograd: Biblioteka Zodijak, 1985.

Izvori sa interneta, CD-ROM-a i iz novina:

147. Duden - Deutsches Universalwrterbuch, 5. Aufl. Mannheim 2003 [CD-ROM] 148. Santini, Maksim: Jungovi tipovi enskog identiteta. http://www.orderoflove.com/potrebno/seminarski/7.JUNOVSKI%20TIPOVI%20 ZENSKOG%20I%20DENTITETA.pdf (1. 4. 2013). 149. Spannendes Zufallsprodukt : Ruth Berger im Gesprch ber ihren historischen Roman Gretchen. In: Main-Echo (17. 08. 2007). 150. Sprl, Uwe: Die Chronotopoi des Kriminalromans. (www.erlangerliste.de/ede/krimi.pdf, 10. 9. 2012). 151. Westreicher, Silvia: Historischer Frauenroman, angesiedelt im 18. Jhdt. In: Observer 4 (Dezember 2007). http://www.biblio.at/literatur/rezensionen/details.html?mednr%5B0%5D=bn1029 016&anzahl=1 (27. 02. 2013). 152. http://www.jgoethe.uni-muenchen.de/leben/shakesp.html (27. 6. 2012). 256

153. http://www.jcmeister.de/eta-grafiken/eta-grafiken.pdf (24. 8. 2012).

257