Izdava

Beogradska otvorena kola

Beograd, Masarikova 5, Palata Beograd, XVI sprat
Tel: (011) 30-65-800, 36-13-112
Faks: (011) 36-13-112
Elektronska pota: bos bos.org.yu
http://www.bos.org.yu

Za izdavaa
Vesna uki-eibovi

Recenzenti
Prof. dr Vladimir Cvetkovi
Lazar estovi

Urednik
Marinko Vuini

Lektor i korektor
Miroslav Maksimovi

Tehniki urednik
Aleksandar Kostadinovi

Dizajn korica
Goran Milovanovi

Slog i prelom
Aleksandar Kostadinovi

Tira
300 primeraka

tampa
ASPEKTI GLOBALIZACIJE

Priredili

Ivana Panteli

Vlado Pavievi

Vladimir Petrovi

Goran Milovanovi
SADRAJ:

Beleka prireivaa

Predgovor

Miroslav Peujli
Dva lika globalizacije

Jovica Trkulja
Globalizacija kao potinjavanje ili ansa

Vladimir Vuleti
Rivalski pristupi globalizaciji

Miroslav N. Jovanovi
Globalizacija i evropske vrednosti

edomir Anti
Globalizacija i istorija

Slobodan Relji
Mediji i globalizacija

Goran Milovanovi
Internet i globalizacija: zavojite staze ka informatikom drutvu

Pojmovnik globalizacije

Vladimir Petrovi
Globalizacija i budunost nad knjigom Pripreme za XXI vek Pola Kenedija

Beleka prireivaa

Ova knjiga je nastala na osnovu inicijative grupe saradnika Beogradske Otovrene kole,
koji su uestvovali u modulu Sukob civilizacija. Motivisani odsustvom ozbiljne i
instruktivne literature na srpskom jeziku o globalizaciji, odluili smo da oko ovog
projekta okupimo strunjake koji se ovim fenomenom bave, kao i mlade diplomce
zainteresovane za ovu temu. Ovaj zbornik rezultat je njihovih napora. Tematski je
podeljen u dve celine. Prva se sastoji od strunih lanaka posveenih pojedinim aspektima
globalizacije. BO se zahvaljuje autorima ovih lanaka. Drugi deo knjige, Pojmovnik
globalizacije, sastavljen je od odrednica koje relevantnih za temu. Prireivai koriste ovu
priliku da se zahvale autorima ovih odrednica ( Milan Daki, Dejan Dragojevi, Draen
Krsmanovi, Milica Jevremovi, Jovan Jaki, Jelena Jerini, Jelena Jovanovi, Iva Neni,
Darko Ninkov, Ivan Matavulj, Dragan Mihajlovi, Goran Milovanovi, Nina
Ostrogonac, Ivana Panteli, Miljana Pantovi, Vladimir Petrovi, Milica Popovi, Milan
Sitarski, Milan Stankovi, Marko St. Tasi i Bojan Vraevi.) ije su znanje, vreme,
energiju i prijateljstvo nemilice iskoriavali. U izradi ove knjige uestvovao je i Forum
za pitanja globalizacije iz Novog Sada. Prireivai se zahvaljuju svim saradnicima i
piscima teksova u knjizi.
Odrednice koje su obraene u pojmovniku nikako ne iscrpljuju temu, niti je pokrivaju u
potpunosti. Projekat Pojmovnika globalizacije nastavlja se razvojem kompletmnog
hipertekstualnog izdanja knjige, koje e biti potpuno podrano bazom podataka i
omoguavati korisnicima da je svojim prilozima upotpune.
 Predgovor

Termin globalizacija se jo u kasnim osamdesetim godinama prolog

vijeka veoma rijetko koristio, kako u akademskoj literaturi tako i u
svakodnevnom govoru. Termin je, kako kae Entoni Gidens (Anthony
Giddens), doao niotkuda da bi danas postao kljuna tema u razmatranjima
savremenih ekonomskih, politikih i inih zbivanja. Globalizacija je i meu
najneupuenijima prestala biti fenomen koji se deava negdje "vani" i nekome
drugom. To je proces koji se odvija upravo "ovdje" i koji snano utie na intimni
i lini aspekt ivota svakoga od nas.
Onoga trenutka kada nam je lik Nelsona Mandele postao prepoznatljiviji
od lika naeg prvog komije, neto se promijenilo u prirodi naeg svakodnevnog
iskustva. Postoje dobri, objektivni razlozi da se vjeruje da ivimo u kljunom
periodu istorijske tranzicije. Vie od svega, promjene koje nam se dogaaju nisu
vezane ni za jednu specifinu taku planete, ali pogaaju svaku taku
pojedinano. ivimo, dakle, u svijetu velikih promjena, promjena koje utiu na
gotovo sve ono to radimo.
Sa procesom globalizacije, koji pretpostavlja da postoje stvari na planeti o
kojima smo svi, manje ili vie, dobro informisani, koje se direktno tiu ivota
svakog od nas i na koje svi moemo svjesno uticati, po prvi put se postavlja i niz
pitanja kojima do sada nije bila posveivana znaajnija panja. Dilema koja se
istie kao kljuna u raspravama i razmatranjima fenomena globalizacije glasi: Da
li globalizacija dovodi do poveavanja nejednakosti drava u cijelom svijetu ili,
suprotno tome, ona upravo doprinosi smanjivanju nejednakosti meu dravama
u njihovom ekonomskom razvoju? I dok se na jednom polu nalaze oni koji ovaj
proces smatraju poeljnim i korisnim zbog jaanja konkurencije, stvaranja
preduslova za kreiranje zdravijeg trita i mogueg smanjenja jaza izmeu
bogatih i siromanih zemalja, na drugom kraju nalaze se oni koji smatraju da
globalizacija produbljuje nejednakosti i dovodi do permanentne periferizacije
siromanijeg dijela nae planete.
Pored pitanja ekonomske nejednakosti drava u svijetu, globalizacija nosi
i druge izazove i dileme. Potreba da se stvore uslovi za bri privredni razvoj,
potreba za ouvanjem ivotne sredine i drutvene stabilnosti, efikasno
meunarodno odravanje mira, suavanje tehnolokog i socijalnog jaza izmeu
bogatih i siromanih, uloga i uticaj multinacionalnih kompanija u modernom
svijetu, obezbjeenje viih zdravstvenih standarda, zajedniko shvatanje ljudskih
prava i ouvanje kulturnog identiteta u sve homogenizovanijem svijetu, samo su
neke od tema koje prate rasprave o procesu globalizacije.
Znaaj ovog procesa doveo je do otre polarizacije na pobornike i kritiare
globalizacije. Pobornici globalizaciju vide kao jedan nov proces, koji se moe
mjeriti prodorom interneta; oni smatraju da je to jedina ideologija koju treba
propovjedati te da ona predstavlja trijumf trita. Na drugoj strani su kritiari,
koji glasno negoduju zbog svih loih stvari koje pripisuju globalizaciji. Oni
smatraju da globalizacija nije sasvim nov process, da on postoji vijekovima,
stalno napredujui uz povremeno veliko nazadovanje. Smatraju da svaka zemlja,
a ne samo Amerika, u praksi gleda na trite kao na sredstvo, a ne ideologiju,
koje je na domaem terenu prilagoeno sistemu raspodjele zarada i moralnih
vrijednosti odreenih lokalnim drutvenim normama.
Kritiari se dijele na one iz bogatih zemalja koji se plae posljedica
globalizacije po njih same, i na one koji globalizaciju napadaju zbog toga to ih,
ponekad sa dobrim razlogom, mimoilazi. Ali kada prevaziu ljutnju, oni esto
daju predloge u skladu sa liberalizacijom koja u konanom ishodu doprinosi
globalizaciji.Oni smatraju da je nemogue ostvariti globalizaciju u nejednakom
svijetu. Drugo, problemi ivotne sredine nisu prouzrokovani potroakim
mentalitetom Juga, ve stilom ivota ljudi na Sjeveru. Konano, Zapad mora da
uini neto u vezi svog pogrenog pristupa migraciji jer sistem koji ukljuuje
privlaenje najumnijih i najboljih iz siromanih zemalja stalno podie nove
barijere prema ostalim ljudima iz zemalja u razvoju.
Glavno pitanje je da li je Zapad spreman da se mijenja? To je jedino
izvodljivo pod uslovom da ekonomija postane pratilac politike, a ne obratno.
Budunost nae planete ne smije biti preputena tritu ili stavljena u ruke
korporacija, ve mora biti povjerena vladama koje e imati vie sluha za
graansko drutvo nego za biznis. Danas je jasno da je globalizacija politiki,
tehnoloki i kulturni isto toliko koliko i ekonomski fenomen.
Problem je to i pristalice i oponenti globalizacije upadaju u zamku
pretpostavki da se ljudski resursi ili politika mogu posmatrati nezavisno od
geografije. Nikakva grupa ljudi ili politika ne moe pretvoriti Ruandu u
Singapur. Isto tako, moe izgledati nefer to zemlje sa lakim pristupom
pomorskim komunikacijama, poput onih u istonoj Aziji ili priobalnih djelova
Kine, mogu lake koristiti prednosti specijalizacije u proizvodnji od zemalja u
unutranjosti kontinenta.
Ovim prirunikom elimo da fenomen globalizacije uinimo bliim
graanima nae zemlje i da pokuamo da otvorimo raspravu o procesu koji
nezaustavljivo napreduje i na koji i samo moemo uticati. Kljuno pitanje koje
proima sve radove u priruniku jeste: Da li imamo kapaciteta da kanaliemo
proces globalizacije na nain da on omoguava pruanje vrhunskog dobra
najveem broju ljudi? Nadamo se da e tekstovi u ovom priruniku doprinijeti
jasnijoj percepciji i boljem razumijevanju savremenih procesa u kojima
uestvujemo i na koje i sami, u veoj ili manjoj mjeri, svjesno ili nesvjesno,
utiemo.

Vladimir Pavievi
Prof. dr Miroslav Peujli
Pravni fakultet u Beogradu

GLOBALIZACIJA DVA LIKA SVETA

Ako bismo izabrali jedan pojam koji simbolizuje duh dananjeg vremena
to bi bio pojam globalizacije. Rogobatna re, koja samo deceniju ranije gotovo
da nije imala mesto u akademskim radovima ili medijima, postala je
nezaobilazna. Globalisation, mondialisation, globalizacion,
Globalisierung re koja je dola gotovo niotkuda danas krui svuda,
obeleavajui najmoniju silu koja oblikuje ivot savremenog sveta. Pre samo
pola milenijuma polovina Kolumbove mape u momentu otkria Amerike bila je
prazna, obeleena kao terra incognita. Drutva, tada razdvojena kao oaze
pustinjama, danas tvore bezbrojnim nitima povezan Svetski sistem. Globalni
poredak jo jue delovao je tako daleko i tue kao da se zbiva u nekom drugom
svetu, kao da se deava nekim drugim ljudima. Ve danas on postaje nova
sudbina, sila koja pokree nevidljive konce naeg svakodnevnog ivota.
 1. Teorijski dijalog

No, horizont globalizacije je varljiv, ostavlja laan utisak potpune

prozranosti, krajnje jednostavnosti. Meutim, globalizacija, njeno poimanje i
karakter polje su strasnih teorijskih i ideolokih sporova, sukoba rivalskih
koncepcija (D.Held, et. al., 1999; N.Guillen, 1999). Dok jedni u globalizaciji vide
otelotvorenje gvozdene istorijske nunosti, za druge je ona samo jedan veliki mit,
stepen meusobne povezanosti zemalja ispod je nivoa koji je osvojen pre Prvog
svetskog rata. Ako je globalizacija za jedne objektivan i spontan planetarni
proces, za druge ona je iskljuivo projekat dominacije Zapada, amerikanizacije
sveta. Dok za jednu struju ona oznaava integraciju sveta, za druge ona
neizbeno izaziva fragmentaciju, sve dublji socijalni jaz izmeu svetova i sukob
civilizacija. Ako dobitnici u globalizaciji nalaze iskljuivo civilizacijski napredak i
nove blagodeti za oveanstvo, za gubitnike ona je samo destruktivna sila.
Obilje razliitih koncepcija, koje smo ovla ilustrovali, sabire se, meutim,
u dve krajnje razliite, velike teorijske slike globalizacije: struju hiperglobalista i
struju skeptika, koje ocrtava D. Held u svojoj ve uvenoj klasifikaciji (D. Held, et.
al; D. Held, A. McGrew, 2000). Toj podeli mi bismo dodali i struju kritike teorije
globalizacije (Z. Bauman, 1998, 2000; U. Beck, 2000; M. Castells, 2000; A. Giddens,
2000, D. Held, 1999).
Za HIPERGLOBALISTE globalizacija je gvozdena istorijska neizbenost.
Svet koji je vladao pet vekova i izgledao veit: svet nacionalnih ekonomija,
suverenih drava i samosvojnih kultura pripada prolosti. 1) Nezadrive
ekonomske sile: transnacionalni finansijski kapital, korporacije i svetski
ekonomski arbitar (MMF) pretvaraju nacionalne ekonomije u svoje lokalne
jedinice. 2) Globalizacija oznaava smrt nacionalne drave, ona je potpuno
ispraznila njihovu autonomiju i suverenitet. Nacionalne drave su ivi
mrtvaci. 3) Informatiko-medijska revolucija i njeni kulturni proizvodi: TV
serije, vesti i filmovi najavljuju kraj nacionalne kulture i identiteta. 4) U krug
hiperglobalista mi emo ukljuiti i uvenu Fukujaminu sliku sveta, njenu najavu
kraja istorije. Veliki istorijski rivali, faizam i komunizam, nestali su sa scene,
trite i demokratija postali su univerzalna socijalna formula koja je osvojila sve
prostore sveta. Umesto viepolarnog stvoren je uniformni, unipolarni svet.
Dramatine borbe, ratovi i konflikti pripadaju prolosti, doli smo do kraja
istorije, do harmoninog poretka (F. Fukuyama, 1992). Pogled na svet SKEPTIKA
iz temelja je razliit. 1) Ekonomska globalizacija je samo mit svet je danas manje
integrisan nego to je bio uoi I svetskog rata i ere Zlatnog standarda. Tok
suprotan globalizaciji predstavlja i regionalizacija, stvaranje tri velika finansijska
i trgovaka bloka evropskog, pacifiko-azijskog i amerikog koji ne ujedinjuju
ve dele svet. 2) Poetak XXI veka ne samo to ne najavljuje smrt nacionalne
drave, ve predstavlja eru proliferacije novih nezavisnih drava. Nacionalne
drave ne samo to nisu pasivne rtve ve su kreatori globalizacije; one
uspostavljaju pravila koja oblikuju svetsku ekonomiju. Upravljanje ekonomskom
globalizacijom i nadnacionalnim institucijama, pokazuje se kao prevashodno
zapadni projekat, njegov cilj je odravanje supremacije Zapada. Odluujue
obeleje meunarodnog poretka, kao i ranije, nije meuzavisnost, ve zavisnost. 3)
Umesto integracije sveta, na delu je njegova fragmentacija sve dublja
nejednakost moan je podsticaj fundamentalizmu i agresivnom nacionalizmu,
koji svet deli u razliite i sukobljene civilizacijske blokove i etnike enklave (D.
Held).
Oprene teorijske slike izraavaju temeljno razliit odnos prema novoj
realnosti koja se ubrzano formira, osvetljavaju samo neki od njenih razliitih
likova koji idealizuju ili pak demonizuju. Prvo, razliit odnos uslovljen je
spoznajnim razlozima previanjem temeljne razlike izmeu dve potpuno
razliite dimenzije globalizacije. Jednu njenu dimenziju ini: trajni i nezadrivi
objektivni proces globalizacije kompresije vremena i prostora, sve tenje
meuzavisnosti drutava i uspona transnacionalnih sila i institucija. Druga
dimenzija je promenljiva istorijska forma koju meuzavisnost zadobija ona
moe da bude demokratska ili autoritarna, humanija ili asocijalnija.1 Forma
globalizacije je plod interesa i svetonazora vladajueg krila globalne elite moi.
Hiperglobalisti vide iskljuivo objektivnu dimenziju globalizacije, kao zbivanje
koje karakterie ista ona gvozdena nunost koja upravlja kretanjem planeta. "Isto
onako kao to svako jutro, kada se budim, znam da se sunce neizbeno raa,
tako i globalizacija predstavlja nuno dogaanje koje nije stvar volje niti izbora"
(T. Friedman, 1999). Iz njihove optike potpuno je iskljuena druga dimenzija:
autoritarna ili demokratska forma koju meuzavisnost zadobija i koja je upravo
stvar ljudskog izbora. Drugo, pod uticajem ideoloko-interesnih naboja,
hiperglobalisti vre dvostruko pojednostavljivanje novonastajue realnosti,
idealizuju jedan i demonizuju drugi njen pol. Savremene generacije ive u dva
paralelna i sve tenje izukrtavana, isprepletena i meuzavisna sveta: globalnom
i lokalnom. Kao to polovi sever jug ine geografske polove, tako "globalno i
lokano" predstavljaju socijalne polove savremenog sveta. Za hiperglobaliste tu
revolucionarnu teorijsku "avangardu" neoliberalnog krila globalne elite moi
globalizacija ne samo to je istorijski nuna ve je i poeljna, ona donosi
bezgranian prosperitet (Kenichi, Ohmae, 1990). Poslednju barijeru na tom putu
predstavlja jedino lokalizam, taj iskljuivo "retrogradni" pol sveta. Zastraen
budunou, on oajniki i uzaludno pokuava da odri jedan prohujali svet.
Umesto demokratske, organske evolucije, odgovor hiperglobalista je usiljeno,

1 Razlike izmeu objektivnog procesa i forme (projekta) nisu odsene, u realnosti se

prepliu. Niz objektivnih elemenata, tehnoloke inovacije, forme trinih odnosa, globalne elite
moi prerauju, fomiraju prema svom subjektivnom projektu, interesima i filozofiji. I obrnuto,
forma, projekat globalizacije tokom vremena se "objektivizira", dobija vid objektivnog procesa,
"prirodnog" i jedino mogueg toka iji drukiji, alternativni oblik je gotovo nemogue i
zamisliti. No, uprkos tome, nuno je razlikovanje objektivnog procesa i poveavanja
meuzavisnosti i forme koju ona zadobija.
revolucionarno razaranje jednog punog krila planetarnog socijalnog organizma:
nacionalne drave, suvereniteta i kulture. Slika sveta skeptika tog ekstremnog
kontrasta potpuno je, pak, slepa za ovu novu, nezadrivu i brzo nastajuu
realnost, globalizaciju planetarnog ivota. Za skeptike kao da se nita novo ne
deava pod nebeskom kapom. Pogledi TRANSFORMACIONISTA ublaavaju
ekstremne poglede, dok KRITIKA TEORIJA ocrtava istovremeno razliite
likove, svetle i tamne strane globalizacije.
Na odnos prema rivalskim teorijama nije ni idolopokloniki ni
kverulantski. On je istovremeno i uvaavajui i kritiki. Niz uvida mi
posmatramo kao dragocene pokazatelje razliitih aspekata neobino protivrenih
likova, grau za KOMPLEKSNU TEORIJU GLOBALIZACIJE.

2. Geneza, objektivan proces i forma globalizacije

Globalizacija, koja ima dugu predistoriju, otelotvorenje je osobenog

antropoloko-civlizacijskog koda, vid je fascinantne evolucije koja vodi od prvih
usamljenih grupa humanoida preko arhainih imperija do modernog svetskog
poretka. Ekspanzija velikih religija i civilizacija, vojna osvajanja i dinovska
carstva, arhaian su oblik povezivanja svetova, ujedinjavanja oveanstva.
Uprkos svim dubokim odsenim razlikama izmeu njenih moderniH i pred-
modernih oblika (protoglobalizacije), na delu je jedno univerzalno i trajno
stremljenje oveanstva.
Globalizacija, meutim, ne zadobija oblik neprekinute evolutivne linije.
Naprotiv, u njenoj burnoj i dramatinoj istoriji smenjuju se razdoblja ekspanzije i
kontrakcije, uzleti i brutalni prekidi pokrenuta nezadrivim silama industrijske
revolucije i kolonijalne ekspanzije, ona doivljava nevien polet koji traje od
pedesetih godina 19. veka do I svetskog rata. Dva velika svetska i Hladni rat
donee, meutim, brutalni prekid i oseku. Slom blokovske podele sveta, trijumf
Zapada oznaie doba njenog vrtoglavog ubrzanja, eru turboglobalizacije. No,
putanja sveta ostaje otvorena i neizvesna ona se moe kretati od ekoloke ili
nuklearne kataklizme, preko nove podele sveta na divovske regionalne blokove,
do jedinstvenog demokratskog i orvelijanskog "Svetskog poretka".
Savremeni proces globalizacije karakterie sve njene sutastvene
dimenzije. Prvo, ona oznaava objektivne planetarne procese: a) tehnoloko
evolucionisanje i njegov plod: kompresija vremena i prostora, smanjivanje
distance i vremena potrebnog za sve razgranatije komunikacije. Kada mlazni
avion putuje brzinom 100 puta veom od starih brodova na jedra, to znai da su
fizike distance sto puta manje, planeta se "suava, smanjuje". Drugo, sve je
tenja povezanost i meuzavisnsot drutava, sve je iri krug delatnosti koje
postaju transnacionalne, koijma se ne moe upravljati iskljuivo unutar
pojedinanih drava. Osobito ekonomija, taj krvotok sveta, splet arterija i kapilara,
vodi sve guoj mrei povezanosti i meuzavisnosti. Sve je izrazitija nadmo
transnacionalnih ekonomskih sila: mobilnog finansijskog kapitala i korporacija
nad lokalnim ekonomijama i dravama. Internet taj simbol informatike
revbolucije na jedan pritisak dugmeta otvara trezore duhovnog bogatstva
sveta. U krug objektivnih tokova ulazi i sve vei uticaj "zbivanja sa distance",
uticaja dogaaja u jednom lokalitetu na ivot individua i zajednica na drugoj
strani planete. Najzad, globalizacija oznaava rasprostiranje istovetnih formi
(industrijalizma a potom postindustrijalizma, trine ekonomije i viepartijskog
politikog sistema) na gotovo celokupni socijalni prostor sveta. Rasprostiranje
slinih formi nastaje kao plod "limitacije" (difuzije), usvajanja superiornijih formi
kroz proces modernizacije, ili pak dominacije, nasilnog nametanja.
Definisanje globalizacije kao objektivnog planetarnog procesa, iako bitno,
nije jedino obeleje globalizacije. Njena druga i presudna dimenzija oliena je u
socijalnoj formi koju globalizacija zadobija. Da li ona oznaava postupno
rasprostiranje ekonomske dobrobiti ili sve dublju socijalnu provaliju izmeu
svetova, da li vodi ponitavanju nacionalniih kultura i sukobu civilizacija ili
njihovom meusobnom obogaivanju, da li se kree ka globalnoj demokratiji ili
autoritarnoj svetskoj dravi, harmoniji sa prirodom ili njenom nezadrivom
razaranju presudno je obeleje globalizacije. Meuzavisnost, sama po sebi,
automatski ne odreuje karakter povezanosti, ona moe zadobiti demokratske ili
autoritarne, asocijalne li humanije forme.
Forma globalizacije plod je interesa i svetonazora, ideala i iluzija
vladajueg krila globalne elite moi, kreatora koji oblikuje projekat globalizacije.
U drugoj polovini XX stolea na svetskoj sceni smenjuju se dva velika rivalska
projekta globalizacije. Projekat "Novog svetskog ekonomskog poretka", taj plod
velikog istorijskog kompromisa zapadne elite, promotera "drave blagostanja" i
"Grupe 77" Pokreta nesvrstanih vladao je svetskom arenom pune tri decenije. U
njegovim sreditu nalazi se dvostruki cilj: ubrzan razvoj ekonomija Treeg sveta,
njihovo pretvaranje u Novoindustrijalizovane zemlje, i istovremeno smanjivanje
jaza izmeu svetova. Projekat je podran obilatom ekonomskom pomoi jeftinim
kreditima Svetske banke (F. McMichael, 1999). Pad zastupnika "drave
blagostanja" i meteorski uspon neoliberalnog krila elite moi koncem
sedamdesetih (ReganoizmaTaerizma), njegovo osvajanje komandnih pozicija u
nadnacionalnim institucijama uvodi nov projekat globalizacije koji, poput
parnog valjka, preoblikuje socijalni reljef sveta.

3. Dva lika globalizacije

Neoliberalni projekat, forma globalizacije krajnje je protvrena, svaka od

njenih dimenzija, poput starog boga Janusa, sadri dva potpuno razliita lika,
koja obeleavaju sve sfere drutva.
3.1. U ekonomskoj sferi neoliberalni projekat, poput Dekila i Hajda, u
jedan "dvoglavi lik" stapa dve potpuno suprotne dimenzije: a) ekonomsku
efikasnost (superiornost); b) socijalno inferiornu stranu globalizacije.
 Neoliberalizam se javlja kao moan generator silovito ubrzanog ritma
globalizacije, instrument sve breg stvaranja sve veeg ekonomskog bogatstva
sveta. Svet postaje bogatiji nego to su nai preci i u najneobuzdanijem uzletu
mate mogli da zamisle. Generacija mladih na Zapadu danas troi 6 puta vie od
svojih roditelja; globalni prihod za samo 165 godina (18701985) uveao se za
40%. Profit transnacionalnih korporacija porastao je za 700%. Neoliberalizam,
poput "arobnog kljua", otvara nekoliko novih, snanih izvora efikasnosti.
Masovna deregulacija, privatizacija i liberalizacija kapitala, njegovo prenoenje iz
internih ruku birokratske drave u preduzimljivije ruke privatnog
preduzetnitva, prvi je izvor nove efikasnosti. Drugi izvor ekonomske
superiornosti izraava se u novoj globalnoj mobilnosti slobodnoj cirkulaciji
kapitala, slamanju protekcionistikih barijera. Kao duh osloboen iz boce,
transnacionalni kapital krui planetom u potrazi za najpovoljnijim uslovima
brzog oploavanja: najjeftinijom radnom snagom i sirovinama, zonama
najmanjih socijalnih izdataka i korporacijskih poreza. Trei izvor ekonomske
efikasnosti potpuno je razliitog karakera. Hirurkim rezom seku se javni izdaci
za socijalnu zatitu, zdravstvo i kolovanje, odbacuje se i sama pomisao na punu
zaposlenost. etvrti izvor ekonomske efikasnosti uveane sposobnosti oplodnje
kapitala (profita) nalazi se u drastinom smanjivanju pomoi "zemljama u
razvoju", za nekoliko decenija ekonomska pomo je smanjena 4 puta.
Dok prvi krug privatizacija i deregulacija, preduzimljivost i motivacija,
slobodna cirkulacija kapitala silovito uveliava ekonomsku efikasnost, stopu
oplodnje kapitala, dotle drugi krug demontiranje socijalne drave i drastino
suavanje ekonomske pomoi neizbeno vodi k malignim socijalnim
posledicama. Nasuprot socijalnom kapitalizmu, projektu "drave blagostanja",
koji je istovremeno poveavao bogatstvo i rasprostirao dobrobit na sve ire
socijalne slojeve, neoliberalna formula sve bre uveava bogatstvo uske elite ali
istovremeno poveava socijalnu nejednakost, vodi globalizaciji siromatva.
Uporedna slika dva istorijska razdoblja: perioda od 19601980 i razdoblja 1980
2000, koja odgovara vladavini dva razliita ekonomska modela, ogoljeno
pokazuje da je, prema svim pokazateljima, napredak u poslednje dve decenije
globalizacije izrazito manji, da je znatno usporen ili potpuno zaustavljen. Rast
bruto nacionalnog dohotka bez izuzetka i drastino je opao. U grupi
najsiromanijih zemalja pad je dramatian, od godinje stope od 2%, rast je pao
na samo 0,5%. U grupi srednjih zemalja pad je od 3,6% na 1%. U drugom
razdoblju nezaposlenost je i u zemljama Evropske unije uveana 36 puta (Lego,
2000). Socijalna nejednakost izmeu i unutar drutava postaje sve vea. U 90
zemalja sveta ekonomska situacija je gora nego pre deset ili dvadeset godina;
preko 1,5 milijarde stanovnika ivi sa 1 dolarom dnevno. Na drugoj strani 255
svetskih milijardera kontrolie vie bogatstva nego to iznosi kombinovani
godinji dohodak zemalja u kojim ivi 45% svetskog stanovitva (UN Report
1999). Sve je bri ritam stvaranja sve dublje provalije. Disparitet u prihodima
izmeu najbogatijih i najsiromanijih zemalja iznosio je poetkom 19 veka 1:3, da
bi se "meteorskom brzinom" popeo na 1:13 poetkom XX veka. No, dok su
ezdesetih godina prolog veka, u ekonomiji "drave blagostanja", razlike
iznosile 1:30, u vreme vladavine neoliberalizma (devedesetih) one su skoile na
1:60, a posle samo 7 godina na 1:74, i potom na 1:84 (UN Report. 1999; W.
Robinson, 1995). Najzad, zemlje najbre globalizacije belee istovremeno visoke
stope ekonomskog rasta (56,5%) i drastino poveavanje socijalne nejednakosti, za
gotovo jednu petinu: 1520% (Ledger, 2000). Sve dulja socijalna polarizacija ne
vlada samo izmeu Prvog i Treeg sveta, kraci "Novog siromatva" se ire i
unutar bogatih drutava. "Crne rupe globalizacije", ljudi i teritorije iskljueni iz
napretka, nalaze se u svakom velikom gradu Prvog sveta, u amerikim gradskim
getoima, francuskim naseljima severnoafrikanaca, japanskim Zoseba etvrtima.
One su naseljene milionima beskunika, svetom prostitucije, kriminala i droge,
bolesnih i nepismenih (M. Castells, p. 168).
ivot nas je izleio od iluzije, vere u osvajanje harmoninog svetskog
poretka socijalne razlike, polarizacije i konflikti trajno su svojstvo drutva. Re
je o istorijskom smeru: da li se socijalne nejednakosti ublaavaju ili produbljuju i
pretvaraju globalnu arenu u sve eksplozivnije socijalno tlo.
3.2. Dvostruki lik sutastveno je obeleje i kulturne sfere. Informatiko-
medijska revolucija i njeni kultni proizvodi: vesti, dokumentarne i umetnike
serije, sapunske opere, muziki hitovi i filmovi prelaze geografske granice,
svojim kulturnim zraenjem preoblikuju lokalni kulturni prostor. Beskrajno se
proiruju lokalni horizonti, vri homogenizacija ukusa, zabave i hrane, ivotnih
stilova (E. Moren, 1967). Doivljaj sveta i kulturni identitet gotovo neprimetno se
preoblikuju pod uticajem dalekih svetskih zbivanja koja svakog dana, svakog
asa bombarduju svakodnevicu lokalnog ivota. Slike koje se smenjuju na
ekranima deteritorijalizuju duhovni ivot, formiraju kulturu bogatu globalnim
informacijama. Pogledi na svet nadilaze skueni "provincijalni" horizont,
formiraju svest o sve veem uticaju spoljnih i dalekih sila na vlastiti ivot i
budunost. Uporedo sa planetarnom masovnom kulturom, formira se i
kosmopolitska kultura, duh otvorenosti prema svetu, oseanje pripadnosti svetu,
oseanje graanina sveta koji nadilazi lokalni milje (J. Tomlison, 1999). No,
identitet graanina sveta ne ponitava nacionalno oseanje, on postaje stablo sa
vie grana: ljudi se mogu oseati istovremeno pripadnicima jedne nacije, regiona
i sveta. Razume se, veliki proces "deteritorijalizacije kulture", raskidanja lokalnih
kulturnih okvira, krajnje je neravnomeran. On zahvata mali uzorak svetskog
stanovnitva, imunije i mobilnije slojeve bogatih drutava. Najveem delu itelja
Treeg sveta borba za golo preivljavanje ostavlja malo prostora za blagodeti
potroake, kosmoplitske kulture; oni ostaju prikovani za mikro-teritoriju na
kojoj su roeni, njihova sudbina je "lokalni kavez" (Z. Baumann; E. Massez, 1994).
No, sfera kulture otkriva i svoj drugi lik, kulturni konflikt: etniki,
nacionalni i verski sukobi na mikro nivou i sukobi civlizacija na makro nivou,
centralno su obeleje postbipolarne ere. U njihovom sreditu je problem
identiteta, otpora ponitavanju vlastite kulture: borbe oko jezika i vere, kulturne
ili teritorijalne autonomije grupa, prava na samoopredeljenje i sopstvenu dravu.
Presudna uloga u tom "dance macabre" pripada nacionalistikim elitama, slui
njihovim ledenim interesima. Kulturni nacionalizam koji se preko noi
transformie u politiki nacionalizam iji cilj je stvaranje sopstvene nacionalne
drave svim sredstvima pokree plimu nasilja, etnike i verske ratove.
Slika koju smo ocrtali samo je deo sloene mape kulturnih konflikata
snimak je kapilarnog, mikro-nivoa kulturnih sukoba. Meutim, lokalni, unutar
dravni sukobi najee sadre i seme eskalacije, internacionalnu dimenziju:
"druge drave koje pripadaju istim civlizacijama mobiliu se u podrci bratskim
zemljama" (S. Huntington, 58). Time dolazimo do makro nivoa, do sukoba
civilizacija. Smena sukoba velikih ideologija (kapitalizam socijalizam) sudarom
civilizacija, meutim, vie je neoekivana nego to je neobjanjiva. Izdvojiemo
tri uzroka ovog obrata. Prvo, kao to je drastina blokovska podela sveta znaila i
nametanje prisilne uniformnosti, koja je potisla etnike, nacionalne i civlizacijske
identitete, tako je njeno ukidanje znailo njihovo slobodnije pulsiranje. Kao da je
odjedom podignut poklopac na Papinovom loncu koji je oslobodio do tada
zatvorenu masu u previranju. Drugo, izmeu blokovskih ideologija i civilizacija
postoji jedna zajednika crta njihova tenja ka ekspanziji, globalistike ambicije.
Najzad, globalizacija, u zavisnosti od forme koju zadobija, otvara dva
potpuno razliita pravca kojima se odnosi izmeu civilizacija mogu zaputiti.
Jedan se manifestuje kao njihovo plodno ukrtanje i meusobono obogaivanje;
drugi, pak, kao sukob, rat civilizacija. Jednim svojim krakom globalizacijom
siromatva i pretnjom ponitavanja identiteta autoritarna globalizacija stvara
plodno tlo za eksploziju kulturnih sukoba. "Mase endemski nezaposlenih,
mladih iji su ivot i posao neizvesni, porodice ugroene sitromatvom postaju
prestraene novim realnostima. Pred brutalnou i iznenadnou tolikih
promena mnoe se vidovi njihove nesigurnosti, horizont se zamagljuje" (Le
Monde Diplomatiique, 2002, br. 15). Izgubljeni usred takve krize, oni trae
utoite u veri. "Verske zajednice odgovor su na iroke potrebe koje dravna
birokratija i trite ostavljaju nezadovoljenim. Religija nije opijum ve vitamin za
oslabeli duhovni organizam. Muslimani se masovno okreu prema islamu kao
izvoru nade identiteta i internacionalne solidarnosti islamskih drava, jednoj
vrsti verske socijalne drave u okviru sekularne drave" (S. Huntington, 1993).
"Ako ne naemo reenje, imaemo graanski rat svetskih razmera izmeu onih
koji kontroliu mree tehnologije, finansijskog kapitala i informacija, i svih
individua, grupa, nacija i zajednica koje oseaju da globalizacija predstavlja
pretnju njihovom identitetu" (A. Turen, 2000). Drugi krak predstavlja sukob
kulturnih fundamentalizama: "kulturnog imperijalizma" i "violentnog dihada",
tih ekstremnih struja u irokom krilu dveju velikih civilizacija. "Na jednom polu
nalazi se tehnoloko uniformisanje, kolonizujua mekdonalds kultura, pretnja
hiperglobalista da e se ponititi nacionalne kulture, agresivnost darvinistikog
kapitala koji rui sve veze solidarnosti i organske zajednice. Na drugom, pak,
nastupa violentni nacionalizam, retribalizacija irokih prostranstava sveta,
praena ratovima i krvoproliem. Kultura ustaje protiv kulture, narodi protiv
naroda, pleme protiv plemena to je slika dihada, svetog rata u ime usko
shvaenih vera protiv bilo kog vida meusobne povezanosti i meuzavisnosti,
protiv tehnologije, pop-kulture i integriranog trita, protiv modernosti kao
takve" (B. Barber), da zakljuimo ovaj fragment reima doajena.
3.3. U politikoj sferi, dvostrukost, dva lika globalizacije, vidljiva je kao na
dlanu. Izrazito obeleje politike globalizacije je rasprostiranje demokratije,
ljudskih prava na prostranstva sveta na kojima ona nisu cvetala. Od zbacivanja
diktatorskog reima u Portugaliji 1974. godine, broj demokratija u svetu doiveo
je meteorski uzlet, popeo se od 39 na 117 (L. Diamond, 1996). Organski deo tog
toka je i rasprostiranje ljudskih prava. Uspostavljanje demokratije delo je lokalnih
politikih i intelektualnih elita, ili iroko narodnih, revolucionarnih pokreta od
portugalske preko sandinistike do ehoslovake pliane revolucije. Glad za
demokratijom, "imitacija" u Tojnbijevskom smislu rei, predstavlja snanu silu
demokratske tranzicije. U svetu u kome se demokratija poistoveuje sa
civilizacijom kao takvom, iveti pod autokratskim sistemom deluje zaostalo,
necivilizovano. Silu koja pokree demokratski talas ine i zapadne zemlje.
Sredinom osamdesetih godina 20. veka, Amerika ini kopernikanski obrt, raskida
sa podrkom diktaturama, lansira veliki projekat "promocije demokratije", stvara
planetarnu mreu nevladinih organizacija koje ga podravaju (W. Robinson,
1995; T. Smith, 1994).
No, istovremeno, izraziti su simptomi stvaranja "autoritarne
transnacionalne drave", kao forme vladavine (W. Robinson, 2001). Osvajanjem
nadnacionalnih institucija (G-8, MMF, Svetska banka, Savet bezbednosti, NATO),
globalna elita moi pretvara se u faktikog "suverena", subjekta odluivanja
iznad koga nema "vie instance", niti demokratske kontrole. Drave se pretvaraju
u puke transmisije, lokalne izvrioce nadnacionalnih institucija. Proklamovanje
"kraja" nacionalne drave i suvereniteta izraz je ovog nastojanja. Jer,
meuzavisnost, sama po sebi, ne vodi automatski razaranju suvereniteta ono
to drave gube na nacionalnom nivou odluivanja mogu kompenzirati na
regionalnom nivou kroz zajedniki, podeljeni suverenitet, kao to eksperimenat
Evropske unije in viivo pokazuje. "Transnacionalna para-drava" osvaja i druge
elemente "globalne dravnosti": legitimni monopol sile nad odreenom
teritorijom. No, teritorija se protee na globalni prostor, sila dobija vid novog
planetarnog vojnog intervencionizma a legitimitet mu prua koncepcija
selektivnog "humanitarnog intervencionizma". Svetski poredak se kree od
multipolarnog ka unipolarnom.

4. Adaptacija i demokratizacija

Sutinsko obeleje globalizacije je dvostrukost, uporedni progres i regres,

svetla i tamna strana to trajno obeleje modernog drutva. "To je bilo najbolje
od svih vremena, to je bilo najgore od svih vremena. To je bilo doba razuma, to je
bilo doba gluposti. To je bila epoha vere, to je bila epoha neverice. To je bila era
Svetla. To je bila era Mraka. To je bilo prolee nade, to je bila zima oaja, sve je
bilo pred nama, nita nije bilo ispred nas." (. Dikens, Pria o dva grada). No,
dvostrukost ne mora da bude trajna niz je znakova koji upozoravaju da se tas
pomera u pravcu asocijalnijeg, autoritarnijeg lika globalizacije, da se drutvo u
kome ivimo pretvara u "svetsko drutvo rizika" (U. Beck, 1998). Rizik je trajno
svojstvo ljudskog bivstovanja, ali nikada nije zadobio takve razmere, koje
autoritarna forma globalizacije samo uveava "etiri jahaa apokalipse"
opasnost od ekoloke kataklizme, katastrofe proizvedene nuklarnim, biolokim i
hemijskim orujem, maligni rast siromatva i sukob civilizacija, globalni
terorizam jezde planetom.
Odgovor na autoritarni lik globalizacije i njene rizike nije izolacija
antiglobalizacijski fundamentalzam poploava put u geto-drutvo. Samo krajnji
ekstremisti, lieni oseanja za nove realnosti, nastupajue doba mogu da zamisle
kao svet samodovoljnih nacionalnih ekonomija, da u novoj supertehnologiji vide
samo novo zlo. Samo fundamentalisti veruju da nacionalnu kulturu treba
potpuno konzervirati, da je jedini put napretka radikalan raskid sa globalnim
poretkom koji se raa.
Adaptacija lokalnih drutava novom redu stvari postaje nalog vremena od
koga se ne moe pobei. U svetu prekrivenom planetarnom mreom
meuzavisnosti, ivot u izolaciji postaje neizvodiva "robinzonijada". No,
adaptacija nije imperativ samo stoga to "sila boga ne moli", ona predstavlja i
nasunu potrebu vlastitog drutva, nain preuzimanja superiornijih
civilizacijskih tekovina, moderne tehnologije, efikasnijeg trinog privreivanja,
demokratskih formi politikog ivota i ljudskih prava, proirivanja lokalnih
kulturnih horizonata. Lokalna drutva ivi su mozaik beskrajno razliitih
socijalnih prilika. No, veliki prostor na glob-lokalnoj mapi zauzimaju ekonomski
zaostala i koruptivna, politiki autoritarna drutva. Modernizacija i
demokratizacija, uz asistenciju svetske zajednice, njihova je vlastita dramatina
potreba. Ali, uspeh prilagoavanja u presudnom stepenu zavisi i od prirode
uticaja koji globalni poredak emituje. Asocijalna i represivna globalizacija vie
produava agoniju lokalnih drutava nego to je lei.
Neophodnost demokratizacije globalnog poretka transnacionalnih i
nadnacionalnih institucija, formi vladavine druga je strana istog izazova:
stvaranja pristojnog "svetskog drutva". Tu je grupa i socijalnih pokreta,
kulturnih, naunih i politikih elita, koje tamne strane i rizici autoritarne forme
globalizacije pokreu u potragu za korekcijama i alternativama, "za jednom
drugaijom formom mondijalizacije" koja zahvata sve sfere ivota (Le Monde
Diplomatique, 2001). U ekonomsko-socijalnoj sferi, umesto globalizacije
siromatva zahteva se ublaavanje siromatva, umanjivanje ambisa izmeu
drutava, otpisivanje dugova siromanim zemljama, oporezivanje spekulativnog
finansijskog kapitala i uvoenje bazinog, minimalnog dohotka za sve graane
sveta. Na politikoj areni nastaju projekti kosmopolitske demokratije od
lokalne participacije graana, preko uea u odluivanju na regionalnom nivou
("zajedniki", "podeljeni suverenitet"), do reforme OUN i donoenja
demokratskog svetskog zakonodavstva. Snana je tenja za preokretima od
unipolarnog sveta ka multipolarnoj svetskoj zajednici. Na mesto ponitavanja
nacionalne kulture i sukoba civlizacija stupaju projekti pluralizma kultura,
uzajamnog obogaivanja i ukrtanja civilizacija.
Rasprava o alternativama dovodi nas do srca zapleta, do velike
mistifikacije o stvarnoj prirodi borbe oko globalizacije. Velika izma koja e
obeleiti epohu nastajanja "svetskog drutva" (globalnog poretka) ne svodi se
prvenstveno na borbu za ili protiv globalizacije. Takav aranman imao bi isto
toliko izgleda na uspeh kolko i osnivanje "partije za ili protiv izlaska sunca",
zbivanja koje je nezadrivo i od ljudske volje nezavisno. Stvarni sukob se vodi
oko socijalne prirode, istorijske forme globalizacije: da li ona vodi postupnom
rasprostiranju ekonomske blagodeti ili globalizaciji siromatva, ratu civilizacija
ili njihovom meusobnom obogaivanju, globalnoj demokratiji ili autoritarnoj
svetskoj dravi, ekolokoj ravnotei ili nezadrivom razaranju prirodne sredine.
Humaniji ili nehumaniji, demokratski ili autoritaran lik globalizacije to je
stvarni ulog. Njegovi raspleti e odluiti na koji nain e milijarde graana sveta
iveti.

LITERATURA:

B. Barber (1995): Jihad vs. McWorld, How Globalism and Tribalism Are Reshaping the
World, Ballantine Books, New York.
Z. Bauman (1998): Globalization, The Human Consequences, Columbia University
Press.
Z. Baumann (1999): In search of Politics, Polity Press.
U. Beck (1999): World Risk Society, Polity Press.
U. Beck (2000): What is Globalization, Polity Press.
U. Beck (2000): The Brave New World of Work, Polity press.
M. Castells (2000): End of Millenium, Blackwell.
R. Falk (1995): On humane Governance, Polity Press.
T. Friedman (1999): The Lexus and the Olive Tree, Understandig globalisation, Farrar
Straus Giroux, New York.
F. Fukuyama (1992): The End of History and the Last Man, London, Hamish
Hamilton.
A. Giddens (1998): The Third Way, Polity Press.
A. Giddens (1999): A Run Away World, Polity Press.
Ledger (2000): Globalisation, Global Business Policy Council.
M. Guillen (1999): Is Globalisation Civilizing, Destructive or Feeble? A Critique of Six
Key Debates In the Social Science Literture, The Wharton School Univestity of
Pennsylvania.
D. Held (1997): Demokratija i globalni poredak, Filip Vinji, Beograd.
D. Held, McGrew, D. Goldbatt, J. Perraon (1999): Global Trasnformation Politics,
Economics and Culture, Polity Press.
D. Held, A. McGrew (2000): The Great Globaliyation debate: An Introduction, The
Global transformation Reader, Polity Press, Camridge.
S. Huntington (1996): The Clash of civilisation and the remaking of world order, Simon
and Schuster, New York.
T. Knutsen (1999): The Rise and Fall of World Orders, Manchester University Press.
E. Luttwak (1998): Turbcapitalism, Winners and Losers in the Global Economy,
Harper-Collins Publishers.
R. Mishra (1999): Globalisation and the Welfare State, Edward Wlgar, UK.
M. Peujli: Izazovi tranzicije, Novi svet i postsocijalistika drutva, Pravni fakultet,
Beograd 1997.
T. Roberts, A. Hite: From Modernization to Globalization, Perspectives on
Developpment and Social Change, Blackwell, 2000.
W. Robinson (2001): Social Theory and Globalisation, The Rise of Transnational Statem
Theory and Society, Renewal and Critique in Social Theory, Vol. 30/2, April 2001.
G. Soros (2002): On Globalisation, Public Affairs Ltd, Oxford.
J. Tomlinso (1999): Globalisation and Culture, Polity Press, Cambridge.
A. Touraine (2000): Can we live Together; Equality and Difference, Polity Pres.
U.N.Human Developement Report 1999.
I. Wallerstein (1974): The Modern World System, New York, Academic.
M. Waters (1955): Globalisation, London, Rotledge.

Prof. dr Jovica Trkulja

Pravni fakultet u Beogradu

GLOBALIZACIJA KAO POTINJAVANJE ILI ANSA

1. Danas bi se, izgleda, moglo pisati o novom bauku koji je krajem XX

veka poeo da krui planetom. To je bauk globalizacije. I taj bauk (kao i onaj o
kojem su pisali Marks i Engels 1848) izaziva najrazliitija reagovanja gotovo svih
znaajnijih idejno-kulturnih strujanja i drutveno-politikih kretanja u Evropi i
svetu. Globalizacija je re koja je dramatino obeleila duh vremena u osvitu
novog milenijuma i koja nikoga ne ostavlja ravnodunim. Na jednom polu su oni
koji u njoj vide "svitanje nove zore oveanstva" i najzad pronaeni put u
ovozemaljski rajski vrt. Na drugom polu sve je vie onih kod kojih re
"globalizacija" izaziva visceralnu odvratnost, koji u njoj vide novog svetskog
Behemonta apokaliptinu poast sveta.
 Pitanje globalizacije podelilo je ekonomiste, politiare, naunike, filozofe,
ak i Rimokatoliku crkvu. Na jednoj strani su svetenici na ijem elu se nalazi
otac Gedo iz papskog Instituta za inostrane misije, koji istiu da je globalizacija
poput reke koju nita i niko ne moe da zaustavi. Za njih je nesporno da u svetu
postoji progres, kako nauni tako i tehnoloki, kulturni i ekonomski koji niko ne
moe da ospori. Napredak bogatih zemalja i njegova globalizacija moe samo da
pomogne u razvoju zemalja Treeg sveta.
Njima nasuprot su oni, predvoeni nadbiskupom enove Tetamancijem,
koji o globalizaciji govore kao o "Faustu modernog doba". On je, kao koordinator
svih katolikih organizacija koje su protiv globalizacije, odrao konferenciju u
enovi gde je izneo inicijativu od pet taaka: trite izmeu slobode i
odgovornosti, rad kao instrument dostojanstva, ambijent globalna obaveza,
sloboda i ekonomska demokratija, nauka za sve. Posebno se zaloio za
spreavanje konflikata i za zaustavljanje trgovine orujem.
Na drugoj strani, naunici i istraivai jo uvek stoje zateeni i zbunjeni
pred pitanjima globalizacije. Malo je onih koji su pokuali da proniknu u njene
protivrene procese, da ponude koherentne teorijske odgovore. Prvi tragovi ideje
o globalizaciji javljaju se u XIX veku. Spisak autora koji su dali prilog toj ideji je
podui: od pretea iz XIX veka (Sen Simona, Konta, Marksa, V. Igoa, Spensera,
Vebera), preko tzv. neomarksistikih teorija svetskog sistema, zavisnog razvoja i
sl. iz osamdesetih godina XX veka (I. Volernstaina, A. G. Franka, S. Amina, E.
Altfatera, Z. Vidakovia, M. Peujlia) do savremenih (R. Robertsona, U. Beka, Z.
Baumana, A. Gidensa, D. Helda i dr.).
Uprkos injenici da o globalizaciji postoje brojne monografske studije i
gotovo nepregledna literatura sa preko 200,000 internet stranica koje se bave
pitanjem globalizacije, ova tema je vie poznata nego saznata. Otuda se
autentina rasprava o globalizaciji ne moe svesti na izlaganje jednog autora, ma
kako ono izgledalo uverljivo. Nuan je pluralitet gledita o procesima
globalizacije, koji su upleteni s procesima modernizacije, tranzicije i preraspodele
svetske moi u klupko tzv. megaprocesa i naddeterminanti svetskoistorijskih
tokova.
2. Tek predstoji napor savremenih naunika i istraivaa da pronau izlaz
iz predstojee pojmovne zbrke i proniknu iza vieznanog i protivrenog
znaenja globalizacije. U tom smislu vredan je pokuaj D. Helda, McGreva, A.
Gidensa da se osvetli nekoliko sutinskih obeleja, dimenzija globalizacije: 1)
ekonomska dimenzija internacionalizacija kapitala, proizvodnih odnosa i
klasa, praena monopolizacijom tehnologije i finansijskog kapitala omoguila je
posredstvom trine konkurencije intenzivno planetarno povezivanje svih
momenata privrednog ivota; 2) drutveno institucionalna zamena naturalne i
autarhine patrijarhalno-agrarne civilizacije preovlaujuim robnim odnosom i
otvorenim graanskim drutvom; 3) infrastrukturna dimenzija sve bre i
svestranije strukturalno povezivanje sve veeg broja drutava, kapitala, robe,
usluga, radne snage i informacija na velike distance; 4) politika dimenzija
kriza meunarodnog pravnog suvereniteta i unutranje legitimnosti nacionalne
drave, formiranje regionalno-svetskih institucija upravljanja, sve vei uticaj
transnacionalnih i nadnacionalnih institucija, kao i univerzalizacija modela
zapadne demokratije na svetskoj sceni; 5) ideoloko- kulturna dimenzija
ideologija u vidu mone planetarne industrije svesti postala je kljuna poluga
globalnog poretka moi. Njoj pripadaju masovni mediji, veliki deo kompjuterske
industrije, obrazovanja, nauke i umetnosti koji dobijaju industrijski karakter i
vre svetsku difuziju zapadnog sekularnog diskursa i kulturnih obrazaca; 6)
vojna i geostrateka dimenzija smena bipolarne strukture unipolarnom
strukturom organizovanja fizike sile sa tendencijom stvaranja fronta
neprikosnovene i neporecive vojne hegemonije dominantnih sila sveta, te novih
naina legitimisanja militarizacije; 7) ekoloka dimenzija svetska opasnost od
ekoloki destruktivnog naina proizvodnje (iscrpljivanje sirovina, zagaenost,
klimatski poremeaji) koji dovodi u pitanje opstanak planete i civilizacije.
Na svom putu ka susretu svetova, ka stvaranju globalnog prostora, ruku
pod ruku sa globalizacijom idu modernizacija, tranzicija, i preraspodela svetske
moi. Svako ko se suprotstavi tom monom mega-toku ili ostane izvan njega
pretvorie se u geto, u "bolesni ispljuvak" globalizma. Globalizacija je protivrean
proces koji povezuje svet, ali ga i hijerarhizuje i baca u duboke podele i
polarizacije. Sve ua manjina razvijenog sveta postaje sve bogatija: zemlje G8
ine tek 15 odsto svetskog stanovnitva, ali proizvode vie od 50 odsto svetske
proizvodnje (22.963:40.700 milijardi dolara) i poseduju 85 odsto svetskog
bogatstva. Nasuprot njima, na siromanoj periferiji dve milijarde ljudi je gladno,
svaki etvrti stanovnik planete ivi od jednog dolara dnevno, a od gladi umire
sto hiljada ljudi dnevno. Demografski i socijalni problemi enormno rastu, stanje
prirodnih resursa, vode, kiseonika, zagaivanja i sl. kreu se ka riziku ratnog
unitenja oveanstva i planete.
Pod dejstvom ovih protivrenih sila buknuli su nacionalni, verski,
kulturni i politiki konflikti. Oekivanja da e krajem hladnog rata nastupiti
detant, zaokret ka miru, razoruanju i demokratskoj integraciji nisu se obistinila.
Naprotiv, na delu je proces slabljenja kritike globalne demokratije i jaanje
tendencija ka "autoritarnoj svetskoj dravi". Pred naim oima odvija se
instrumentalizacija meunarodnih organizacija (OUN, EU, OEBS i dr.) od strane
globalne elite moi i ustoliuje autoritarni svetski poredak na principima
hijerarhije i dominacije. Zato sa razlogom moemo govoriti o invaziji
autoritarnog svetskog poretka na nacionalne drave, razaranju embrionalnih
elemenata multicentrizma i autonomije. U tom smislu "ograniavanje
suvereniteta nacionalnih drava je neminovan proces i njihova snaga danas se
sve vie ogleda u sposobnosti da sve vei deo svog suvereniteta prenesu na
meunarodne institucije" (A. Gidens).
3. Globalizacija kao svetska pojava ekonomskog, tehnolokog, politikog i
idejno-kulturnog objedinjavanja sveta a priori nije ni dobra ni loa. Ona je bitno
izmenila sliku savremenog preduzea, drave, regiona i sveta. Iako je uslovljena
objektivnim zakonitostima, ona e biti ono to ljudi, tj. organizovane drutveno-
politike snage naprave. Jer, na pragu XXI veka globalizacija je izrazito
ambivalentna: istovremeno sa otvaranjem novih horizonata slobode, demokratije
i progresa u svetu, ona je osnaila i procese dominacije, hijerarhije i autoritarizma
u svetu i mogunosti pada u "novo varvarstvo".
Danas se kao sudbinsko javlja pitanje ne da li se ukljuiti u globalizaciju,
nego kako to uiniti, kako joj se prilagoavati, a pri tom izbei njene
najnepovoljnije efekte i ostvariti, u maksimalno moguoj meri, napredak
vlastitog, posebno malog drutva i drave. Kako se adaptirati globalnom poretku
a da to ne bude prosta recepcija "zapadnog modela", niti ponitavanje vlastitog
identiteta? No, da li je uopte mogue istovremeno preuzimanje univerzalnih
tekovina i afirmacija vlastitog stvaralatva, samosvojnosti?
U tom kontekstu posebno je protivrean poloaj zemalja u tranziciji koje
su se na vetrometini globalizacije nale pred dilemom: da li izai na svetski
drum, krenuti putem demokratije, slobode, pravne drave i vladavine prava ili
se upustiti ka novim diktaturama i totalitarizmu? Pod dejstvom novih oblika
dominacije i modela zavisnosti, veoma su suene mogunosti autonomnog
demokratskog razvitka zemalja u tranziciji. Realno je oekivati da e, nakon
svojevrsnog "istilita" u kojem se danas nalaze, doi do diferencijacije
postkomunistikih zemalja i njihovog ukljuivanja u procese globalizacije po
razliitim modelima zavisnosti. Veina e se ukljuivati po modelu periferije. Tu
spadaju zemlje u kojima je demokratska tranzicija zaustavljena na samom
poetku zbog rata ili zbog etniko-verskih i politikih konflikata (Srbija i Crna
Gora, zajedno sa BiH, Hrvatskom, Makedonijom, Albanijom i azijskim
republikama biveg SSSR-a). Neizvesno je da li e se one ukljuiti u svetski trend
globalizacije po modelu demokratije ili po modelu totalitarizma, to bi rezultiralo
konsolidacijom ili slomom demokratije. Veoma mali broj zemalja tranzicije e se
ukljuiti po modelu poluperiferije (eka, Slovenija, Maarska, Poljska,
Slovaka). To su zemlje koje su iskoraile iz autoritarizma i odkrinule vrata
ujedinjene Evrope i demokratske strane globalizacije.
4. Posledice globalizacije na nacionalne drave su dvojake. S jedne strane,
ubrzana modernizacija, liberalizacija ekonomskog i politikog ivota, formalno
uvoenje pluralizma i parlamentarizma, pravne drave i ljudskih prava,
oslobaanje civilnog drutva itd. Ali, s druge strane, posledice su ograniavanje
suverenosti, strukturalna zavisnost i stvarna podreenost nacionalnih drava,
represivna meunarodna podela rada, tehnoloko kmetstvo, duniko i ekoloko
ropstvo, nadeksploatacija radne snage i prirodnih resursa, deformisani privredni
razvoj, razvoj nerazvijenosti itd.
Talas protesta i demonstracija pristalica antiglobalizma koji ovih dana
zapljuskuje Evropu upozorava da se, nakon pada Berlinskog zida i
univerzalizacije "zapadnog modela", savremeni svet naao na onoj taki sa koje
se ili prevladavaju njegove imanentne granice, ili on retardira u nove diktature i
totalitarizam. Suprotno oekivanjima, umesto mira i demokratizacije globalnog
poretka, nastupila je trka za globalnom preraspodelom moi, praena novim
tenjama za dominacijom i ekspanzijom. Stoga je epohalna dilema da li e
svetskoistorijski proces globalizma rezultirati globalizacijom emancipacije i
demokratije ili trijumfom dominacije i totalitarizma?
Samit G8 pod krvavom senkom demonstracija antiglobalista u enovi jula
2001. godine jasno je razgolitio tamne strane globalizacije, posebno onih njenih
segmenata koji se odnose na nove mode, zavisnosti, na ekonomske i politike
osnove globalne moi. U tom kontekstu postala je jasnija skrivena unutranjost
najrazvijenijih drutava. "To su drutva demokratskih institucija i
institucionalnih kulisa, drutva u kojima su akteri moi vidljivi i nevidljivi, u
kojima je mo koncentrisana i rasuta, demokratska javnost mona i nemona,
proklamovani ciljevi esto su u obrnutom odnosu sa praktinim koracima,
pritiscima i podrkama, kao to su principi unutranje u raskoraku sa principima
spoljne politike" (R. Nakarada).
Antiglobalistiki pokreti i demonstracije irom sveta ukazuju da je
civilizacijska superiornost najrazvijenijih zemalja na elu sa G8 evidentna, i da je
njihova uloga pokretaa ekonomskog, tehnolokog, informatikog i kulturnog
razvoja, kao i nosilaca demokratskih sloboda nesporna. Ali, njihova neporeciva
postignua i superiornost zapadne civilizacije imaju drugu stranu medalje
njihovu odgovornost za muke i zla sveta.
Dananja "divlja", "orvelovska" globalizacija koja nasiljem reava
konflikte, koja humanizam i retoriku ljudskih prava pretvara u ratni sukob i
zloin, daleko je od "pravinijeg i brinijeg sveta". Naprotiv, ona je posledica
protivrenog bia savremenog sveta, a izraava se u tenji da spoji nespojivo:
globalizaciju demokratije i globalizaciju totalitarizma, da pomiri nepomirljivo; da
uz bahato ameriko vostvo harmonizuje proklamovane ciljeve koji su u
suprotnosti sa pragmatinim potezima vlada i ratnih lobija.
U leto 1968. buktinja ekog studenta Jana Palaha, koji se spalio u oaju
zbog intervencije trupa Varavskog pakta, osvetlila je zlo koje se nadnelo nad
njegovom domovinom i Evropom. Da li e krv i rtve demonstranata, posebno
ubistvo 23-godinjeg ulijanija i batinanje aktivista antiglobalistikog pokreta u
enovi u leto 2001. godine biti dovoljni da ukau na tamnu stranu i faustovsku
prirodu globalizacije, da upozore na novo zlo koje se nadnosi nad planetom? U
protivnom, "ako ne naemo uspeno reenje problema, imaemo graanski rat
svetskih razmera izmeu onih koji kontroliu mreu tehnologija, finansijskog
kapitala i informacija, i svih onih individua i grupa, nacija i zajednica koje
oseaju da globalizacija predstavlja pretnju njihovom identitetu" (A. Turen).

Dr Vladimir Vuleti
Filozofski fakultet u Beogradu
 RIVALSKI PRISTUPI U IZUAVANJU GLOBALIZACIJE

Literatura o globalizaciji koja je u poslednjih petnaestak godina preplavila

internet i knjiare irom sveta obiluje studijama koje taj pojam dovode u vezu sa
najrazliitijim oblastima drutvenog ivota. U tom smislu, meu preko hiljadu
naslova knjiga i zbornika koje se samo na engleskom jeziku bave globalizacijom,
moemo naii na studije koje se kreu u rasponu od ekonomske globalizacije i
globalizacije u meunarodnim odnosima do onih u kojima se raspravljaju pitanja
globalnog seksa.
Na osnovu ovoga uvida moglo bi se zakljuiti da je termin globalizacija
prevaziao buzzword nivo, kako se ponekad predstavlja, odnosno da je stekao
status ozbiljnog analitikog pojma. Skloni smo ak da tvrdimo da je termin
globalizacija dosegao nivo pojma industrijalizacija koji se nalazio u sreditu gotovo
svih sociolokih, ekonomskih i politikolokih analiza od kraja devetnaestog veka
pa bezmalo do danas i da ga je na odreeni nain zamenio.
No, za razliku od industrijalizacije, koja je oznaavala neupitan proces oko
ijeg definisanja nije bilo mnogo sporova i nedoumica, izuzme li se razliito
naglaavanje pojedinih njenih posledica, pojam globalizacije izaziva mnogo vie
sporova i razliitih, esto oprenih miljenja.
U ovome tekstu bie rei upravo o tim razlikama, njihovim izvorima i
pokuajima da se one sintetiu.

Kratka istorija debata o globalizaciji ili kako je poela glo(bla-bla)lizacija

Mada je sam termin globalizacija uveden u upotrebu ezdesetih godina,

kraj hladnog rata, odnosno sam poetak devedesetih godina XX veka mogao bi
se oznaiti kao stvarni poetak debata o globalizaciji. Za to su nesumnjivu
zaslugu imali teoretiari meunarodnih odnosa (international relation IR), koji
su, suoeni sa nestankom blokovske podeljenosti sveta, svoju panju usmerili ka
internacionalizaciji svetskih politikih zbivanja. Fukujamin (Fukuyama) stav o
pobednikom globalnom hodu liberalne demokratije, izraen najpre u lanku
Kraj istorije, a kasnije u studiji Kraj istorije i poslednji ovek otvorio je jedan od
pristupa savremenim raspravama o globalizaciji. Iz istog kruga IR teoretiara
ubrzo su stigle kritike na raun Fukujamine vizije koja je predstavljala teorijski
izraz i korelativ predvianja biveg amerikog predsednika Dorda Bua
(George Bush) o nadolazeoj epohi svetskog mira, saradnje i prosperiteta u
uslovima stalnog ekonomskog napretka, slobode i demokratije. Naime, nasuprot
Fukujaminom neobrazloenom optimizmu, kritiari, pre svih Hantington
(Huntington) i ostali iz kruga teoretiara haosa, ukazivali su da je novo doba
donelo za samo nekoliko godina ogromne strahote koje su se manifestovale kako
u krvavim sukobima u Ruandi, Somaliji i Bosni, tako i u optem porastu trenda
terorizma, jaanju narko-mafije, lokalnim sukobima, nacionalizmu, separatizmu,
etc. Da bi bolje teorijski opisao i objasnio, po njemu realniju, novonastajuu
situaciju, Hantington se posluio sintagmom sukob civilizacija (Hantington, 1998),
a Barber (Barber) je novu epohu okarakterisao kao vreme izbora izmeu dva zla
koje je simbolino nazvao Dihad i McWorld (Barber, 1995).
Meutim, koliko god bio veliki znaaj IR teoretiara za rasplamsavanje
rasprava o globalizaciji, istovremeno njihova uticajnost unela je i mnogo zbrke u
razumevanje samog pojma. Naime, gotovo bez izuzetka, za sve njih je
globalizacija predstavljala sinonim pojmu internacionalizacija, to je, kako emo
videti, ne samo nepotrebno preklapanje ve jedna od osnovnih analitikih
anomalija koja vodi teem razumevanju pojma globalizacija.
Nije otuda udo da je Gidens (Giddens), koji je poetkom devedestih
godina prorokovao da je globalizacija termin koji bi trebalo da zauzme kljuno
mesto u svim enciklopedijama drutvenih nauka i koji je kao dve rivalske kole u
analizi globalizacije naveo Volernstainovu (Wallernstein) teoriju svetskog
sistema i teoriju internacionalnih odnosa (Giddens, 1990), u svojim novijim
radovima potonjoj odrekao gotovo svaku aktuelnost (Giddens, 1999).
Razlog zbog koga ovaj pregled toka rasprava o globalizaciji nismo
zapoeli osvrtom na teoriju svetskog sistema, to bi kako hronoloki, tako i u
pogledu saznajnog dometa bilo korektnije, nalazi se prevashodno u injenici da
je njen znaaj za debate o globalizaciji mada prevashodan ipak izveden. Radi se,
naime, o tome da su teoretiari svetskog sistema sve donedavno izbegavali da
koriste termin globalizacija, smatrajui ga potpuno izlinim u teorijskom
pogledu. S obzirom da e o njihovom pogledu na globalizaciju kasnije biti vie
rei, sada je dovoljno samo istai da je ta grupa autora, na elu sa Volernstainom
kao rodonaelnikom kole, jo polovinom sedamdesetih godina poela da o
savremenim zbivanjima razmilja u globalnim okvirima i kategorijama, istiui
kao osnovnu analitiku jedinicu svetski (=kapitalistiki) sistem. Kako je
pristrasno, s obzirom da i sam pripada tom krugu, ali tano istakao ejz-Dan
(Chase-Dunn), u vreme kada su se autori koji danas govore o globalizaciji bavili
pitanjima razvoja u nacionalnim okvirima, teoretiari svetskog sistema su
razmiljali u kategorijama globalnog sistema (Chase-Dunn, 1999). Upravo ta
injenica komplikuje razumevanje odnosa ove kole prema globalizaciji. irenje
svetskog sistema zapravo jeste globalizacija. To je i osnovni razlog zbog koga svi
pregledi teorija i znaajnih autora o globalizaciji pominju ovu kolu bez obzira
kakav joj znaaj pridavali. S druge strane, sam Volernstain o globalizaciji izriito
govori kao o ideolokom mitu (Wallerstein, 1999), a neki drugi autori bliski ovoj
koli, kao antropolog Donatan Fridman (Jonathan Friedman), smatraju da treba
praviti razliku izmeu teorija o globalnom sistemu koje zasluuju atribut naune,
i koncepta globalizacije koji je puka deskripcija savremenih zbivanja bez teorijske
osnove i pokria (Friedman, 2000).
Po naem miljenju, ovde je re je o tome da su teoretiari svetskog
sistema, suoeni sa konkurencijom pojma globalizacija, podvrgli kritici samo
jedno od njegovih shvatanja i to ono najslabije, ne bi li na taj nain osigurali
teorijsko preimustvo svog osnovnog pojma i teorije u celini. injenica da teorija
svetskog sistema predvia njegov skori kraj, sredinom XXI veka (Wallernstein,
1999), ne znai da meu teoretiarima globalizacije nema razliitih miljenja o
sudbini globalizacije. Naprotiv, kao to emo videti, ne samo da ima autora koji
spore injenicu da je globalizacija uopte na delu, ve ima i onih, mada su jo
uvek u manjini, koji sve glasnije govore o kraju globalizacije.
Pa ipak, ako bi se sudilo samo na osnovu literature koja je objavljivana do
1995. godine, moglo bi se rei da je Volernstain u pogledu kritike teorija
globalizacije u prilinoj meri bio u pravu. Naime, do tog doba je uglavnom
preovladavala takozvana hiperglobalistika literatura, a odnos prema
globalizaciji je bio manje-vie nepodeljeno pozitivan. Meutim, od tada mnogo
toga se promenilo, kako u odnosu zainteresovane javnosti prema globalizaciji,
tako i u pogledu teorijske recepcije toga procesa. S jedne strane,
antiglobalizacijski pokreti uzeli su maha i postali ozbiljna politika snaga, a sa
druge strane broj tekstova koji se kritiki odnose prema globalizaciji naglo je
porastao i otvorio se itav niz debata o kljunim pitanjima vezanim za taj pojam,
to je u velikoj meri bilo posledica rivalskih pristupa u poimanju i analizi
globalizacije.

Razliite klasifikacije pristupa analizi globalizacije

Ono to odmah treba istai jeste injenica da ovde nije re samo o

razliitim pristupima analizi globalizacije ve i o razliitim klasifikacijama
pristupa. To je posledica, pre svega, korienja razliitih kriterijuma na osnovu
kojih razni autori razvrstavaju pristupe globalizaciji ali i mnotva pitanja koja se
otvaraju oko ovog fenomena. Takvih kriterijuma ima mnogo, ali nisu svi
podjednako znaajni. U tekstu koji sledi osvrnuemo se na neke od najuticajnijih
i najznaajnijih klasifikacija, uz napomenu da ni za jednu od njih ne bismo mogli
rei da zadovoljava sve standarde klasifikovanja. Razloga za to ima vie, no dva
su osnovna. Prvi je vezan za problem izbora kriterijuma, odnosno tie se
iscrpnosti i doslednosti klasifikacije. Drugi je vezan za problem razvijenosti
teorija, odnosno za pitanje: ta se moe smatrati teorijom globalizacije, a ta
manje ili vie razvijenim gleditem ili teorijskom generalizacijom? Rasprava o
ovim pitanjima odvela bi nas daleko i ovde samo skreemo panju da taj
problem treba imati u vidu.

Globalizacija proces ili projekat

Klasifikacija o kojoj e najpre biti rei tie se pitanja znaenja pojma

globalizacija. Da bi se ma ta smisleno moglo rei o globalizaciji, najpre se valja
odretiti prema pitanju da li taj pojam oznaava stvaran istorijski proces ili je, kao
to tvrde neki autori, re ideolokoj misaonoj konstrukciji, odnosno projektu
osmiljenom od strane uticajnih drutvenih grupa kojim se eli skrenuti panja
sa stvarnih drutvenih problema. Ova klasifikacija je znaajna jer odreuje na
ukupan odnos prema pojmu globalizacije i afirmie, odnosno dovodi u pitanje
smisao naih napora da se bavimo izuavanjem toga fenomena.
Autori koji o globalizaciji razmiljaju kao o stvarnom drutvenom
procesu, a mora se rei da su oni u veini, nisu sloni po mnogim pitanjima koji
se tiu toga procesa. Razlike koje postoje meu njima bie jasnije na osnovu
klasifikacija o kojima e kasnije biti rei jer se one i odnose na pristupe koji
globalizaciju vide kao dui ili krai istorijski proces.
Za nas su u ovome trenutku vanije razlike i stavovi autora koji
globalizaciju vide kao projekat jer se na njih vie neemo vraati. Pre svega, treba
rei da se osnovna razlika meu njima odnosi na pitanje da li je globalizacija
samo mit, prazna, odnosno bezsadrajna misaona konstrukcija ili je re o
ideolokom projektu koji se, zahvaljujui uticajnosti grupa koje ga podravaju,
ostvaruje, odnosno koji ima realan sadraj.
Prvoj grupi autora pripadaju, pre svih, teoretiari svetskog sistema. Za
Volernstaina diskurs globalizacije predstavlja u stvari ogromno nerazumevanje
savremene realnosti obmanu koja nam je nametnuta od strane monih
grupa...(Wallernstein, 1999:1). Diskurs globalizacije, po njegovom miljenju,
vodi ignorisanju stvarnih pitanja i pogrenom razumevanju stvarne krize u kojoj
se svet danas nalazi. Svet se, po njemu, nalazi u dobu tranzicije, ali ne samo
tranzicije nekoliko zaostalih zemalja koje treba da se prikljue globalizaciji, ve je
re o transformaciji celokupnog kapitalistikog sistema u neto drugo. Budunost
je daleko od toga da bude izvesna, kae Volernstain, ona je neizvesna i kljuno
pitanje danas nije da li se treba pokoriti procesu globalizacije ili ne, ve ta da se
radi kada ovaj proces pone da se mrvi (Wallernstein, 1999: 23).
Ovakvim stavom je baena rukavica u lice svima koji pojam
globalizacije koriste u analizi savremene stvarnosti. Meutim, ono to treba istai
u vezi sa ovim stavom je injenica da je njegovo ishodite u relativno suenom
shvatanju globalizacije. Takav stav je razumljiv ako se globalizacija pojmi kao
diskurs koji se odnosi samo na promene u tehnologiji (posebno informatikoj) u
poslednjih dvadesetak godina koje su dovele do porasta ekonomskog takmienja
na globalnom nivou (Chase-Dunn, 1999:1889). Tako shvaena globalizacija u
perspektivi svetsko-sistemske teorije zato ne moe biti nita drugo do deo jednog
ireg procesa dugog trajanja. Drugim reima, sam po sebi, van ireg konteksta,
ovaj pojam nema drugog do ideolokog znaaja i znaenja.
Donatan Fridman, kao to smo napomenuli, dovodi u pitanje diskurs
globalizacije. Za njega su teorije globalizacije puki opis stvarnosti bez stvarnog
teorijskog znaaja. Da stvar bude nepovoljnija, nije re o celovitom opisu ve
samo o slici koju o savremenom svetu ima jedna relativno uska grupa ljudi
(Friedman, 2000).
Ovim stavom se pribliavamo drugoj grupi autora koja o globalizaciji
razmilja kao o projektu. Re je o naglaeno aktivistiki orijentisanim piscima koji
globalizaciju vide, pre svega, kao neoliberalni projekat uticajnih grupa, koji se
ostvaruje i ostavlja bolne posledice na drutvo u celini, a posebno na tekovine
drave blagostanja. U tom smislu, mada nesaglasni po mnogim pitanjima, za ije
raspravljanje ovde nema prostora, kao kljune autore treba istai nedavno
preminulog Pjera Burdijea (Piere Bourdie, 1998), Noama omskog (Chomsky,
1999), Suzan Dord (George, 1999) i mnotvo antiglobalistikih aktivista i
ideologa iz redova nove-nove levice. Za sve njih je, meutim, karakteristian stav
da globalizacija predstavlja snanu ideju koja opravdava globalno divljanje
kapitalizma, odnosno besprizorno sticanje profita na raun marginalizovanih
pojedinaca i grupa.
Suzan Dord istie da kada jednom shvatimo da neoliberalizam nije sila
poput gravitacije ve potpuno vetaka tvorevina, razumeemo, takoe, da ono
to su ljudi stvorili drugi ljudi mogu da promene.. (George, 1999). Po njenom
miljenju, nukleus neoliberalizma inili su Fridrih fon Hajek (Friedrich von
Hayek), Milton Fridman (Milton Friedman) i njihovi donatori koji su stvorili
itavu mreu fondacija, instituta, istraivakih centara, publikacija, novinara i
naunika koji su irili neoliberalnu doktrinu i uinili je neumoljivom (George,
1999) .
Posledice neoliberalizma, po miljenju ovih autora, katastrofalne su i
oigledne u raznim oblastima drutvenog ivota. Pre svega, ekonomija je zauzela
kljuno mesto u drutvenim procesima, to je dovelo do dehumanizacije,
razliitih vidova otuenja i eksploatacije ljudskih i prirodnih resursa bez
presedana u istoriji. Tokovi kapitala su ostali van drutvene i dravne kontrole.
Kapital je u potrazi za jevtinijim resursima i niim trokovima naputao zemlje
sa visokim porezima koji su bili ekonomski osnov drave blagostanja, etc.
Na kraju, kada je o ovoj grupi autora re, treba primetiti da osim
provokativnih i lucidnih zapaanja, malo toga ostaje to bi u teorijskom pogledu
bilo znaajno za analizu globalizacije. Takav zakljuak se namee pre svega s
obzirom na injenicu da je njihovo shvatanje globalizacije svedeno samo na jednu
vrlo usku pa i nepotpunu ideoloku dimenziju globalizacije. Kritikujui jednu
ideologiju, sami su se posluili drugom ideologijom, bilo da je re o leviarskoj
(Burdije, Falk, George), klasino liberalnoj (sa kojom povremeno koketira
omski) ili anarhistikoj poziciji (veina antiglobalistikih aktivista). S druge
strane, instistiranje na shvatanju globalizacije kao relativno skoranjeg fenomena
koji se vee za taerizam i reganizam ili za takozvani vaingtonski konsenzus,
dakle za osamdesete, odnosno devedesete godine XX veka, nije ni moglo ostaviti
prostora da se globalizacija sagleda u irem istorijskom kontekstu. Takoe,
insistiranje da se globalizacija vidi kao proizvod politike volje nije ostavilo
prostora da se o savremenom kapitalizmu razmilja na nain koji bi dopustio da
se on sagleda kao posledica nunog istorijskog razvitka toga sistema, bez obzira
na njegove posledice koje, treba i to rei, oni jednostrano sagledavaju.

Hiperglobalisti, skeptici i transformacionisti

 Meu autorima koji su dali znaajan doprinos irem i kompleksnijem
shvatanju globalizacije nesumnjivo je i Dejvid Held (David Held). No, njegovo
ime ovde pominjemo pre svega zato to je on ponudio jednu znaajnu i vrlo
uticajnu klasifikaciju pristupa analizi globalizacije. Re je o podeli na takozvane
hiperglobaliste, skeptike i transformacioniste (Held, 1999).
Podela na hiperglobaliste i skeptike naizgled i u izvesnoj meri je slina
prethodno pomenutoj podeli, ali se od nje bitno razlikuje. Jasno, ovde mislimo na
slinosti koje se mogu ustanoviti izmeu autora koji globalizaciju vide kao
ideoloki projekat i skeptika, odnosno hiperglobalista i zastupnika teze da je
globalizcija proces. Slinost se sastoji u tome to skeptici osporavaju postojanje
globalizacije, a razlika je u afirmativnom odnosu koji hiperglobalisti imaju prema
globalizaciji bez obzira da li je smatraju istorijskim procesom ili savremenim
fenomenom bez presedana u ljudskoj istoriji. Sve to nije sluaj kod svih
zastupnika shvatanja o procesu globalizacije, a argumentacija koju skeptici
koriste u osporavanju postojanja globalizacije razliita je u odnosu na onu koju
koriste zagovornici teze o globalizaciji kao projektu.
Kada je o hiperglobalistima re, treba imati u vidu je to teorijski i ideoloki
nehomogena grupa autora koji se, u pojedinim aspektima meusobno razlikuju
ali koji, generalno posmatrano, imaju relativno blizak stav u pogledu znaaja
globalizacije u savremenoj epohi. Zajednike crte ovog pristupa mogle bi se
saeti na sledei nain: globalizacija je potpuno novo doba ljudske istorije, koje se
karakterie globalnom ekonomijom (kapitalizmom), globalnom politikom i
globalnim civilnim drutvom. Pored toga, oni istiu da je mo i znaaj
nacionalnih drava u stalnom opadanju. Na odreeni nain ovo se doba moe
oznaiti kao epoha kraja nacionalnih drava. Kljuni faktori koji odreuju i
usmeravaju globalizaciju su kapitalizam i/ili tehnoloki napredak, posebno u
oblasti informatike i komunikacija. Posledice globalizacije, po njima, oigledne su
u svim sferama drutvenog ivota. Na kulturnom planu dolazi do
homogenizacije i mekdonaldizacije kulture. Na planu drutvene strukture
uoava se preoblikovanje sveukupnih drutvenih odnosa, a u vezi sa tim je
preoblikovanje osnova starih drutvenih hijerarhija. Sve te promene vode u
krajnjoj liniji stvaranju jedne nove globalne civilizacije (Held, 1999). Ovde je
umesno dodati i Kastelsovo (Castels) zapaanje da se nehomogenost ove grupe
ogleda i u odnosu prema posledicama globalizacije pa se moe govoriti o
pozitivnim i negativnim hiperglobalistima, a kao to smo ve napomenuli,
hiperglobalistima se mogu smatrati i autori koji zastupaju tezu da je globalizacija
dugotrajan istorijski proces koji je svoju kulminaciju dosegao u poslednjim
decenijama XX veka.
S druge strane, kao odgovor na pomenute teze, javile su se reakcije
skeptika koji, takoe sa razliitih ideolokih i teorijskih pozicija, tvrde u osnovi
sledee: globalizacija je mit i nita se radikalno u stepenu globalne integracije
nije promenilo u odnosu na ranije periode, ak se moe rei da je ekonomska
integracija manje izraena nego krajem XIX i poetkom XX veka. (Hirst and
Thompson, 1996). Ekonomska integracija je jo uvek regionalna i odvija se
izmedju tri glavna finansijsko-trina bloka, to je trend suprotan globalizaciji.
Otuda i dodatna marginalizacija tradicionalno marginalizovanog Treeg sveta.
Nacionalne drave i njihove vlade ne gube na znaaju. Naprotiv, od njihove
sposobnosti da modeliraju transformativne strategije zavisi uspeh nacionalnih
ekonomija (Weiss, 1998). Drugim reima, nema nieg novog pod suncem to
ranije nije vieno.
Najzad, kao specifian odgovor na ove meusobno razliite, a delimino i
suprotstavljene teze javili su se autori koji, moglo bi se slobodno rei, danas ine
mainstream, a koji pokuavaju da pokau da je globalizacija realan proces, ali
istovremeno kompleksan i protivurean fenomen. Takav stav se ponajbolje
ogleda u novim pojmovima koji su stvoreni da bi se opisao sadraj aktuelne
globalizacije. Antiteza globalizacija lokalizacija sintetisana je u pojmu
glokalizacija koji generalno upuuje na proimanje lokalnih sadraja globalnim
uticajima (Robertson, 1992). Specifinije posmatrano, kada je o kulturi re,
dihtomija homogenizacija heterogenizacija prevaziena je uvoenjem pojma
hibridizacija kulture, a spor oko kljunih aktera koji deluju u savremenom svetu,
gde jedni istiu nacionalne drave, a drugi transnacionalne organizacije,
pokuava se prevazii shvatanjem o postinternacionalnom dobu politike i
postojanju dva relativno odvojena sveta sveta nacionalnih drava i sveta
transnacionalnih organizacija (Rosenau, 1996; Vuleti, 2001).
Znaaj ove klasifikacije, u kojoj se razlikuju tri navedena pristupa, ogleda
se pre svega u tome to markira odnos pojedinih autora prema globalizaciji.
Meutim, njen znaaj i analitika vrednost bledi onoga trenutka kada pokuamo
da kroz tu prizmu sagledamo odnos pojedinih autora koje smo prethodno
razvrstali u neku od navedenih grupa prema pojedinim otvorenim pitanjima u
debatama o globalizaciji. Naime, kada je re o pitanjima kao to su: kada
zapoinje proces globalizacije, kakva je sudbina nacionalne drave u epohi
globalizacije, ta se deava sa kulturom, ili kakve su posledice globalizacije
mogu se uoiti ozbiljne slabosti ove klasifikacije, jer su autori iz razliitih grupa
po pojedinim pitanjima meusobno blii od onih iz iste grupe i obrnuto.
Ovo zapaanje postaje posebno oigledno kada se doe do pitanja uzroka,
odnosno do problema objanjenja dinamike globalizacije. U tom pogledu mnogo
vrednije su klasifikacije o kojima e biti rei u nastavku teksta.

Globalizacija kao nastavak teorija modernizacije, odnosno imperijalizma

i postmodernistiki zaokret

Zgunjavanje vremena i prostora kao posledica ubrzanja drutvenih

interakcija odrazilo se i na nauku. Pojava, donedavno karakteristina za prirodne
i posebno primenjene nauke, da se zbog kumulativnosti znanja ne osvru na
tradiciju, postaje sve vie odlika drutvenih i humanistikih nauka, s tom
razlikom to u potonjem sluaju ima prostora za tumaenje po kome je pre re o
terminolokoj transformaciji istoznanih pojmova nego o kumulaciji znanja koje
rezultira novim paradigmama i novim pojmovima. U tom smislu, nije potpuno
netano rei da su teorije koje su u drugoj polovini XX veka dominirale u oblasti
objanjenja drutvenog razvoja teorija modernizacije i teorija zavisnosti koja se
u velikoj meri oslanja na teoriju imperijalizma - zamenjene teorijom globalizacije.
Da li je re o stvarnoj promeni ili se zbog razliitih razloga pojam globalizacija
koristi kao zamena bilo za pojam modernizacije bilo za pojam imperijalizma? Na
ovo ptanje nije jednostavno dati nedvosmislen odgovor. Izvesno je, meutim, da
je u mnogim shvatanjima globalizacije prisutan, slabije ili snanije izraen, uticaj
neke od ove dve teorije. Ova tvrdnja bi se mogla ilustrovati Gidensovim
shvatanjem globalizacije s poetka devedesetih godina XX veka u kome on
globalizaciju direktno izvodi iz procesa modernizacije (Gidens, 1990) ili Korovom
(Khor) definicijom po kojoj je globalizacija ono to smo mi u Treem svetu
nekoliko vekova nazivali kolonizacija (prema McGrew, 1996).
Meutim, mada je uticaj pomenutih teorija pretea veoma snaan, o
globalizaciji se intenzivnije poelo govoriti onoga trenutka kada su pojedini
autori, poput Rolanda Robertsona (Roland Robertson), pokuali, ma koliko to
izgledalo nategnuto, da umesto pojmova modrnizacija i kapitalizam u sredite
panje postave globalizaciju kao proces sui generis. Sutina ove promene ogledala
se zapravo u tome da je i pored deklarativnog zalaganja za sveobuhvatnost u
objanjenju, Robertsonova teorija globalizacije u prvi plan istakla zbivanja u
kulturnom polju, zapostavljajui u dobroj meri ekonomske i politike inioce
promena.
U tom smislu, mada na drugaiji nain, Daglas Kelner (Douglas Kellner)
ukazuje na dve vane podele. Prva je izmeu autora kojima globalizacija slui da
zameni pojam imperijalizma i drugih kojima ona zamenjuje pojam
modernizacija. U oba sluaja globalizacija je posluila kao ideoloki neutralniji
termin ali je sutina ostala ista. S druge strane, stvar se dodatno komplikuje
podelom izmeu modernista i postmodernista. Dok je za prve globalizacija
proces standardizacije i homogenizacije, za druge globalizacija predstavlja izvor
hibridizacije i stvaranja vee sloenosti drutvenih odnosa (Kellner, 1997).
Drugim reima, u savremenim analizama globalizacije mogue je uoiti
vidne tragove naslea koje daje za pravo onima koji razlikuju neomarksistike,
postmodernizacijske i globalizacijske teorije o globalizaciji, ali i ova podela biva
dovedena u pitanje kada se ostavi po strani tradicija i kada se postave specifina
pitanja ili krupnije dileme, pa, kako lucidno zapaa Alen Skot (Alan Scott),
globalizacija moe biti interpretirana na politiki ili na dijagnostiki nain, a ta
razlika je bazinija nego, na primer, razlika izmeu marksistikog i
nemarksistikog pristupa tom problemu (Scott,1997:3).

Svetski sistem globalna kultura globalno drutvo globalni kapitalizam

 Poseban problem u prethodnoj klasifikaciji, to nije nuno njena mana ali
ni prednost, predstavlja injenica da ona u obzir uzima sve radove i sve autore
koji se bave savremenim drutvenim pitanjima i problemima koji su u veoj ili
manjoj meri protkani globalnim uticajima.
Za razliku od takvog pristupa, uticajni britanski sociolog Lesli Skler
govori o etiri pristupa analizi globalizacije. Re je o pristupima koji u centar
panje stavljaju: svetski sistem, globalnu kulturu, globalno drutvo, i globalni
kapitalizam. Ono to je ovim pristupima zajednikoj jeste ideja da se savremeni
problemi ne mogu reavati na nivou nacionalnih drutava ve se za njihovo
adekvatno reavanje moraju uzeti u obzir globalni procesi.
Osnovna zamerka svetsko sistemskom pristupu o kome je ve bilo dosta
rei i koji je najrazvijeniji, tie se naglaenog ekonomizma koji ak i kada uzima u
obzir kulturu to ini na nain u kome je ona izvedena iz ekonomije. Pored toga, u
konkretnim analizama zapaa se tendencija da se svetska ekonomija temelji na
nacionalnim dravama, odnosno termini globalno i internacionalno se esto
javljaju kao sinonimni interchangebile (Sklair, 1999).
Globalno kulturalni pristup se fokusira na probleme homogenizacije
kulture i na uticaj kulture i mas medija na poloaj individualnih i/ili nacionalnih
identiteta u epohi globalizacije. Karakteristino je da najvei broj postmodernista
koji govore o globalizaciji mogu biti svrstani upravo u ovaj pristup. Mada se o
ovom pristupu ne moe govoriti kao o homogenoj koli mogue je zapaziti da
kulturni inioci imaju prioritet u odnosu na ekonomske i politike, to
predstavlja i osnovni problem ovoga pristupa.
Treba rei da je ovaj pristup pre komplementaran nego suprotstavljen
treem pristupu koji u fokusu ima globalno drutvo, odnosno pojavu globalne
svesti i njene implikacija za globalnu zajednicu. U taj pravac se svrstavaju: autori
koji insistiraju na mogunosti stvaranja svetskog drutva; zatim oni koji
globalizaciju konceptualizuju kao zgunjavanje vremena i prostora; dalje svi koji
istiu ulogu supra-nacionalnih aktera; ili oni koji se bave ispitivanjem
mogunosti stvaranja svetske vlade, etc. Osnovni problem ovoga pristupa je u
tome to ideje koje su iznedrene u okviru njega, mada provokativne, jo uvek
predstavljaju vie utopistiku nego realnu viziju i sliku globalizacije.
Superiornijim, u odnosu na prethodne, Skler smatra svetsko kapitalistiki
pristup, kome i sam pripada i kome je naravno u centru panje fenomen
kapitalizma. U okviru ovoga pristupa takoe postoje razliiti pokuaji teorijskih
konceptualizacija koje idu za tim da odrede kljune aktere, strukturu i istorijski
razvoj kapitalistikog sistema koji vodi globalizaciji.
Ono to, po naem miljenju, predstavlja problem u okviru ovoga pristupa
jeste injenica da se ne vidi jasno zbog ega se on bitno razlikuje od svetsko
sistemskog pristupa koji u centru panje takoe ima kapitalistiki sistem. Pored
toga, oito je, to i sam Skler samokritiki primeuje, da su u okviru ovoga
pristupa zapostavljeni drugi globalni inioci i snage koje vode globalizaciji
(Sklair, 1999).
 Razliite vrste objanjenja globalizacije

Upravo na razlikovanju ovih inilaca koji predstavljaju kljune faktore

objanjenja globalizacije, Ulrih Bek (Ulrich Beck) razlikuje dva osnovna pristupa
u analizi globalizacije. S jedne strane su autori koji insistiraju na postojanju
dominantne logike globalizacije, poput Volernstaina, Rozenaua, Gilpina, Helda,
Robertsona ili Apaduraia, dok su s druge strane oni autori koji sugeriu i koriste
itav set uzronih inilaca u objanjenju globalizacije (Beck, 2000). Mada u
metodolokom pogledu interesantna, u ovoj klasifikaciji teorija kao problem se
pojavljuje nemogunost razvrstavanja autora koji su te teorije postavili. Naime, u
svojim tekstovima autori esto nisu dosledni ve uvek iznova
rekonceptualizuju svoju poziciju, to nije udno s obzirom na stalne promene u
savremenom svetu, brzinu kojom se radovi pojavljuju i opseg polja na koje se
globalizacija odnosi. Drugi, ozbiljniji problem ove klasifikacije je u tome to, s
jedne strane retko ko danas govori iskljuivo samo o jednom iniocu, ali sa druge
strane veinom su ti autori postali uticajni upravo po tome to su skrenuli panju
na pojedine faktore globalizacije i time afirmisali pojedine teorije.
U tom smislu i sam Bek se proslavio istiui u prvi plan ideju rizika u
kontekstu ekoloke dimenzije globalizacije (Beck, 1992; 1999); o (Shaw) se
istakao isticanjem rata kao uzroka globalizacije (Shaw,1999; 2000); Held, Rozenau
(Rosenau, 2000), Gilpin (Gilpin, 2000) su na razliite naine svoju panju
fokusirali na politiku dimenziju; Suzan Strend (Strange, 1996) i Kenii Omae
su, mada nisu jedini, istakli tehnoloku dimenziju; Apadurai je, mada istie
znaaj komunikacione tehnologije, najvie raspravljao o uticaju migracija na
proces globalizacije (Appadrurai, 1996); kapitalizam u prvi plan istie Skler
(Sklair 1991; 2000)); o ulozi finansijskih trita govori pored ostalih i Soros (Soros,
1998); geografsku dimenziju je afirmisao Harvi (Harvey,1996), a urbanu
dimenziju globalizacije Saskia Sasen (Sassen, 1996), etc.
S druge strane, autori, poput Gidensa, koji su u poetku insistirali na vie
dimenzija neophodnih za razumevanje globalizacije vremenom svoju panju
usmeravaju na pojedinu dimenziju, u Gidensovom sluaju tehnoloku (Giddens,
1990; 1999), a neki, poput Mitelmana, danas govore o globalizacijskom sindromu,
dok su u ranijim radovima prevashodno bili zainteresovani za ue ekonomske
inioce (Mittelman, 1996; 2000).

Globalizacija odozgo i globalizacija odozdo

Na kraju, trebalo bi se, zbog ogranienog prostora samo kratko, osvrnuti

na jo jednu podelu koja je novijeg datuma i koja je nastala kao plod isticanja
razliitih kljunih aktera globalizacije.
Naime, ve smo na drugom mestu istakli da su takozvani
antiglobalizacijski pokreti po svom obimu i ciljevima globalni, pa sam njihov
naziv predstavlja svojevrsnu protivurenost. Pored toga, u okviru njih s
obzirom da su u poetku predstavljali konglomerat sastavljen od razliitih, esto
suprotstavljenih struja i frakcija u rasponu od krajnje levice do ultra desnice
lagano se profilie struja levih antiglobalista koji su prevashodno kritiari
kapitalizma i njegovih posledica, a manje kritiari globalizacije. U nekim
sluajevima to ide dotle da postaju propagatori globalizacije odozdo, a kao
kljuni akteri toga procesa vide se upravo takvi pokreti (Falk, 2000).
Za razliku od njih, postoje autori koji su zagovornici globalizacije odozgo
bilo da kao kljune aktere u tom procesu vide transnacionalne organizacije ili
snane nacionalne drave, pre svih SAD (Gilpin, 2000) ili saveze monih drava
koji se konstituiu u embrion svetske vlade (Gidens, 1999a).
U ovoj podeli se, meutim, jo uvek nije iskristalisao odgovor na pitanje
da li se u istu grupu mogu svrstati autori koji se zalau za, na primer,
globalizaciju odozgo i oni koji se za to ne zalau ali dijagnostifikuju takvu
realnost. Slino tome, kada je o globalizaciji odozdo re postavlja se pitanje da li
oni koji se za nju zalau time ukazuju na svoje elje ili govore o realnom procesu.

Zakljuak

Cilj ovoga teksta, to je nadamo se do sada postalo jasno, nije bio usmeren
u pravcu evaluacije ili definitivnog zakljuka o tome koja je klasifikacija najbolja
ve smo pre svega hteli da istaknemo bogatstvo sadraja i razliitih pristupa u
savremnim raspravama o globalizaciji. U strogo naunom pogledu to nije
posebno uzvien cilj, ali s obzirom na stanje svesti o globalizaciji kod nas, dakle u
zemlji koja je dugo godina bila u centru globalne panje ali van globalnih tokova,
ovakav cilj se nametnuo sam po sebi. U situaciji mekburekizacije kulture
(Vuleti) kada se globalni trendovi prihvataju samo na povrinskom i formalnom
nivou, a sadraj svesti ostaje manje vie nepromenjen, inilo nam se da bi
isticanje razliitih pristupa moglo pomoi da se skrene panja da se
jednostranim, esto emocijama nabijenim pogledima na globalizaciju u
saznajnom pogledu ne moe puno postii.
Tolerancija i koegzistencija razliitih shvatanja upravo odlikuje sredine u
kojima je svest o globalizaciji poodmakla i vice versa. Drugim reima, makar se u
sav glas i slono promovisala globalizacija, kao nekad uostalom tranzicija ili pre
toga samoupravni socijalizam, time se nee postii ni znanje ni svest o tom
procesu koji sa sobom donosi mnogo vie neprozirnosti, nedoumica i
protivurenosti nego to jedna parohijalna, lokalizovana svest moe da podnese.

Miroslav N.Jovanovi

GLOBALIZACIJA I EVROPSKE VREDNOSTI

 Globalizacija i mondijalizam su moderne, krupne i esto upotrebljavane
rei. Povrnom poznavaocu stvari takve rei mogu ponekad da uliju poverenje ili
potovanje prema onom ko ih koristi u smislu da je korisnik tih rei u
savremenom trendu stvari. Meutim, ove moderne rei nisu jasno definisane,
tako da njihova esta upotreba ali i zloupotreba moe da prikrije sutinu koja zna
da bude opasna ako ne i kobna po odreene evropske vrednosti. Evo zato i
kako to izgleda iz ugla jednog ekonomiste koji prihvata starogrki i evropski
esencijalistiki pogled na svet (traganje za izvorom i sutinom stvari) umesto
globalistikog i nominalistikog pogleda koji se osvre samo na injenice.

GLOBALIZACIJA

Protekla decenija je bila protkana procesom liberalizacije u privredi

zemalja irom sveta. Liberalizacija u okviru nacionalnih privreda ali i u
meunarodnim okvirima je izbor organa drava. Ona je povezana sa
privatizacijom javnih preduzea, poveanjem uloge privatnog sektora i
navodnim smanjenjem uplitanja drave u privredu. Nasuprot liberalizaciji koja je
politiki izbor dravnih organa, globalizacija je injenica. Ona je ishod ponaanja
preduzea, najee transnacionalnih korporacija, njihove organizacije i kontrole,
promena u tehnologiji proizvodnje i distribucije, ekonomije obima proizvodnje, a
takoe i upravljanja njihovim finansijama. Proces globalizacije je delom
posledica, sa jedne strane, promene u ponaanju pojedinih potroaa koji
iskazuju smanjenu odanost domaim proizvodima i domaim proizvoaima, a
sa druge strane to je posledica liberalizacije koja otvara prostor za poveanje
meunarodne trgovine, proizvodnje, stranih ulaganja i protoka finansija.

Globalizacija je povezana sa promenom u strukturi meunarodne

proizvodnje i potronje jer smanjuje vanost blizine izmeu proizvodnje,
sirovina i trita. Globalizacija proiruje granice za lociranje preduzea u
prostoru zbog snienja trokova i poveanja brzine u dostavi sirovina i gotovih
proizvoda. Veliko poveanje stranih ulaganja u privrede irom sveta je osnovni
sastojak ovog procesa. Liberalizacija na tritu kapitala i poveana meunarodna
pokretljivost kapitala bitno smanjuju uticaj vlada na domau monetarnu politiku.
U sluaju sumnje da e da doe do devalvacije, kapital moe da pobegne iz
zemlje u roku od nekoliko sati tako da vlade u svojoj ekonomskoj politici moraju
da vode rauna i o ovoj mogunosti. Iako su nacionalne vlade izgubile deo
uprave nad monetarnom politikom, one su poveale mogunost nadzora na
drugoj strani. Postojanje raunara i nove tehnologije u obradi podataka,
omoguilo je javnim organima da poveaju nadzor nad firmama i graanima to
je, recimo, bitno zbog odreivanja i ubiranja poreza.
 Globalizacija sobom nosi i dobre i loe strane. Sa jedne strane, ona moe
da povee nacionalne privrede, proiri trite i omogui pristup savremenoj
tehnologiji u proizvodnji, distribuciji, komunikacijama i obradi podataka. Sa
druge strane, ona poveava ranjivost ekonomski slabijih i ubrzava zahteve za
prilagodavanjem i modernizacijom privrede i usluga. Usled globalizacije,
pojedina preduzea mogu da stvore, u odreenim nivoima, globalni svetski
monopolski poloaj To je sluaj, recimo, sa Majkrosoftom i njegovim
raunarskim programima, ali dominantnost na globalnom planu ove firme je
zasnovana na snanoj lokalnoj koncentraciji tog preduzea u Sijetlu. Meutim,
globalizacija ima kao posledicu i stvaranje irom sveta ogromnog broja
preduzea male i srednje veliine koja mogu da prodru na iroko trite. U
ovakvim uslovima brze i lake meunarodne pokretljivosti preduzea,
obrazovana, struna i iskusna radna snaga je glavna prednost koju moe da ima
jedna nacionalna ekonomija.

Opasnosti koje sobom donosi globalizacija su i nepredvidivi tokovi

kapitala, pekulativni napadi na pojedine nacionalne valute, finansijske krize i
nepredvidiva prebacivanja proizvodnje i zaposlenosti iz jedne zemlje u drugu.
Sve ovo poveava ekonomsku i socijalnu ranjivost mnogih zemalja, i to naroito
onih koje su male i koje su u razvoju.

Internet je olienje privrede bez granica koju donosi globalizacija. Lino

prisustvo na odreenom geografskom mestu vie nije neophodno. U
kibernetikom prostoru (cyberspace) koji je, jednostavnim reima reeno, prostor
stvoren mreom koja povezuje raunare na svim geografskim prostorima,
korisnici Interneta su u isto vreme i svugde i nigde! Bez obzira na ovo, ne treba
dati optu podrku vrednostima i koristima koje donosi globalizacija. Iako je
globalizacija uzela izvesnog maha, gusto skoncentrisana proizvodnja na jednoj
lokaciji za odreene proizvode i usluge i dalje ima svoju punu vanost i
vrednost. Firme koje su najdalje otile u procesu globalizacije i elektronske
komunikacije izjavljuju da je dolo do poveanja, a ne smanjenja linih kontakata,
koji i dalje ostaju od najvee vanosti za glatko organizovanje posla unutar firme
(koja moe da ima pogone irom sveta), ali i za marketing izvan nje.2

Globalizacija otvara meunarodna i nacionalna trita kapitala, to sobom

donosi jo jednu brigu. Meksiko, Tajland, Indonezija, Juna Koreja i Rusija su
uleteli u finansijsku krizu, u drugoj polovini devedesetih godina zbog
globalizacije. Da nije bilo velike otvorenosti prema globalnom tritu kapitala,
ove zemlje bi imale znatno manje finansijske tekoe. Isto vai i za bezuslovno
prihvatanje stranog novca kao platenog sredstva u okviru male drave. U

2 The Economist, 30 July 1994, str. 11.

sluaju da neka mala zemlja koja nema izgraeno poverenje prema domaem
novcu prihvati strani novac kao domai, tada moe da doe do dva ishoda. Prvo,
stabilan (strani) novac moe da podstakne domau tednju (ako graani
dovoljno zaradjuju). Drugo, moe da doe do ozbiljnih poremeaja u privredi:
ako, na primer, domai privredni ciklus zahteva monetarnu ekspanziju i snienje
kamatne stope da se pokrene proizvodnja i potronja, dotle u velikoj i stabilnoj
zemlji iji se novac koristi moe lako da doe do potrebe za smanjenjem
potronje i poveanjem kamatne stope. Na odluku monetarnih vlasti globalne
novanice, mala i nezavisna drava nema nikakvog uticaja.

Globalizaciji, kao procesu koji vode transnacionalne korporacije, nedostaju

dve stvari:
otvorenost, i
odgovornost.
Proces nije ni otvoren, a ni providan jer nema svoje jasne institucije i pravila, a
istovremeno ne postoji ni sistem odgovornosti. Isto vai i za globalno stvaranje
raznih nevladinih organizacija. Iako pojedine takve organizacije imaju svoje
opravdanje i svrhu, treba uvek imati na umu da su nevladine organizacije ipak
samo neizabrane grupe pojedinaca koje slue za stvaranje buke i vrenje pritiska
na izabrane javne institucije, ali i na pojedine transnacionalne korporacije. To se
sve ini zbog skretanja panje i promene dravne politike prema ciljevima koje
postavljaju posebne interesne grupe (bogate firme; pojedinci zainteresovani za
ouvanje prirode) koje su spremne da plaaju ili potplauju takve neizabrane
nevladine organizacije koje predstavljaju takozvano civilno drutvo (!?).

U cilju jezgrovitog objanjenja pojma globalizacija, Henri Kisinder,

nekadanji dravni sekretar Sjedinjenih Amerikih Drava, rekao je da je
globalizacija samo drugo ime za dominantnu ulogu Sjedinjenih Drava.3

TRANSNACIONALNE KORPORACIJE

Transnacionalne korporacije su kao i sva druga domaa preduzea, jedino

to one operiu u najmanje dve drave. Postoji oko 63.000 transnacionalnih
preduzea koja imaju oko 690.000 podrunica irom sveta (UNCTAD, 2000, str.
9). Cilj svih preduzea je zarada profita i u tome nema nieg loeg. Osnova za
postojanje preduzea je upravo ta: zarada profita. Preduzea nisu milosrdne
organizacije. Transnacionalne korporacije tragaju za irokim tritima za
trgovinu i ulaganja na globalnom nivou. Meutim, onaj ko moe i treba da sprei

3Henry Kissinger, Globalisation: Americas role for the millennium, The Irish Independent, 13
October 1999.
moguu bezobzirnost preduzea je drava. Svojim zakonima, politikom i
njihovim sprovoenjem, drava moe i treba da regulie ulazak, funkcionisanje i
izlazak transnacionalnih preduzea (globalne ekonomije) u svoj domai
ekonomski prostor.

Globalizacija je proces koji prvenstveno pokreu transnacionalne

korporacije. Dakle, uticaj na domae ekonomske (i druge) odnose se pomera sa
domaih organa drave prema preduzeima koja su u stranom vlasnitvu. Ovo je
osnaeno u protekloj deceniji, jer se u gotovo svim dravama na svetu domae
vlade udvaraju transnacionalnim korporacijama radi privlaenja na ulaganja u
proizvodnju. Nacionalne vlade esto kao da uestvuju na globalnim turnirima
za strana ulaganja, pa se ponaaju na nain ko da vie povlastica, ne shvatajui
da su osnovni razlozi za strana ulaganja veliina i rast domaeg plateno
sposobnog trita i privilegovan pristup iz odreene lokacije meunarodnom
tritu. Trokovi proizvodnje na odreenoj lokaciji su bitni, ali slobodan i
povlaen pristup meunarodnom tritu (razni bilateralni sporazumi o
slobodnoj trgovini ili ekonomska integracija) igra presudnu ulogu u izboru
zemlje za strana ulaganja (UNCTAD, 1998, str. xxix).

Razlike u visini nadnica izmeu zemalja potiu prvenstveno od razlika u

obrazovanosti i produktivnosti radne snage i nisu prvenstveni razlog za strana
ulaganja u veini industrijskih grana. Tekstil, odea i obua su izuzeci od ovog
pravila. Vremenom, stvorena prednost pojedinih zemalja, kao to je obrazovana
radna snaga u proizvodnji i njenom nadzoru i upravi, postaje sve znaajnija
nacionalna prednost koja mami strane ulagae. Razne povlastice to se nude
stranim ulagaima u nameri uvlaenja domae privrede u globalnu mreu
proizvodnje i distribucije ponekad mogu da imaju tetne posledice ne samo po
razvoj domaih preduzea, kojima su takve povlastice nedostupne, ve i po
ivotnu okolinu. Bez obzira na sve, mereno zbirom stranih ulaganja,
najprimamljivije lokacije za strana ulaganja su jo uvek razvijene zemlje. Od
ukupno $ 4.700 milijardi svih stranih ulaganja na svetu (stok) 1999. godine, oko
70 procenata se nalazi u razvijenim zemljama (UNCTAD, 2000).

Sprovedene ankete meu preduzeima dovode do zakljuka da razne

fiskalne stimulacije uopte ne igraju znaajnu ulogu prilikom odluivanja o
lokaciji preduzea. Meutim, firme izjavljuju da one prihvataju razne fiskalne
neposredne i posredne stimulacije jer ne ele da propuste takve pogodnosti iako
one bitno ne utiu na odluke o lociranju preduzea (Wasylenko, 1991). Kvalitetna
infrastruktura je mnogo primamljivija za strane ulagae (transnacionalne
korporacije) od raznih fiskalnih pogodnosti (Wheeler and Mody, 1992, str. 71
72). Dakle, razne finansijske pogodnosti koje zemlje pruaju transnacionalnim
korporacijama ne samo to su ist finansijski gubitak za zemlju koja ih prua, ve
iste vrlo malo utiu na odluku stranaca o ulaganju.
 Vrlo esto se smetne sa uma injenica da globalizacija ne donosi nita
bitno novo na svetsku ekonomsku pozornicu. Globalizacija donosi zahteve za
veom slobodom u trgovini robama i uslugama, a takoe i za poveanom
slobodom za strana ulaganja. Ekonomska uloga nacionalnih granica se smanjuje
jer se narodne privrede stapaju u globalnu celinu. Dakle, jednostavnim reima
reeno, zahtev je: vraanje na osnove sistema koji je postojao pre 1914. U ovakvoj
situaciji, re-globalizacija bi mogla da bude mnogo prikladnija i tanija re.

Veliko i brzo irenje transnacionalnih korporacija po svetu uinilo ih je

najveim simbolom globalizacije. Zbog toga to su u stranom vlasnitvu, to su
esto velike i to ponekad prave velike greke, kao to je bilo trovanje Tise
cijanidom, koje je poelo u Rumuniji februara 2000. godine, pojedine nevladine
organizacije mogu da vode uspenu borbu protiv takvih korporacija. Nevladine
organizacije su skrenule panju javnog mnenja na probleme zatite ivotne
okoline i uspele su da proguraju tokom svetskog samita u Rio de aneiru 1992.
godine sprorazum o kontroli gasova koji doprinose zagrevanju atmosfere.
Pojedine nevladine organizacije su takoe imale bitan uticaj prilikom
torpedovanja Meunarodnog sporazuma o investicijama 1998. godine koji je
uglavnom uzimao u obzir interese zemalja iz kojih potie kapital.

GLOBALNI STANDARDI

Neuspeh u pokretanju nove runde pregovora u okviru Svetske trgovinske

organizacije u Sijetlu 30. novembra 1999. godine moe da uspori proces
globalizacije svetske privrede. Sto trideset pet zemalja lanica ove organizacije
nije uspelo da se dogovori ni o dnevnom redu sastanka u Sijetlu koji je imao cilj
da pokrene milenijumske runde globalnih pregovora o trgovini i stranim
ulaganjima. Dobro organizovani, voeni i buni protesti nevladinih organizacija
koje se zalau za zatitu prirode, ratari i stoari, protivnici velikih
transnacionalnih korporacija, sindikati i pobornici prava koja pripadaju
ivotinjama samo su doprineli problemima sa kojima su se suoili uesnici
sastanka u Sijetlu. Zbog toga regionalni, a ne globalni pristup privrednim
problemima moe da preovlada u svetu u deceniji koja predstoji.

Stvaranje i nametanje globalnih standarda moe da nae svoje opravdanje

ako se ovi standardi primenjuju na relativno nove proizvode i usluge, kao to su
lekovi, faks, maine za fotokopiranje, raunari i mobilni telefoni. U suprotnom bi
komunikacija i razmena podataka bila usporena i uz poveane trokove.
Meutim, nametanje takvih standarda za tradicionalne proizvode, kao to su,
recimo, prehrambeni proizvodi (sa izuzetkom standarda koji tite zdravlje i
prirodu), ne moe lako da se opravda.
 Ako postoje ustaljeni ukusi za odreenu hranu koji su izriito regionalni
ili lokani, zbog ega nametati globalne standarde u hrani koji unitavaju lokalne
posebnosti i izjednauju ukuse svugde na svetu? Primer su Mekdonaldsovi
hamburgeri. Ovi globalni industrijski proizvodi koji se nude potroaima u
gotovo tenom stanju spravljeni su delimino i od mesa. Goveda i ostale ivotinje
od kojih to meso potie kljukana su hormonima i raznom hranom koju u
normalnim prirodnim uslovima ne jedu biljojedi. Posledice su oigledne: bolesti,
razne tete i strahovi koje takav neprirodni nain brige o ivotinjama i
potroaima donosi. Uz to, hamburgeri se zalivaju i vetakom globalnom
tenou, koka-kolom, koja stvara zavisnost i ima, najblae reeno, sumnjiv
uticaj na zdravlje. Ako se ovakvi standardizovani globalni proizvodi uporede sa
lokalnim, odmah pada na pamet primer nae lokalne gibanice, srpske salate i
jogurta, kiselog mleka ili gustog soka od vianja. Ili, jo jedan primer. Postoji
uverenje o postojanju italijanske kuhinje. Svakom istinskom Evropljaninu je jasno
da takve kuhinje nema. Ono to postoji u Italiji je regionalna kuhinja. Svaka
manja oblast, pa ak i svaki gradi ima svoje posebne kulinarske specijalitete na
koje je ve vekovima izuzetno ponosan i koje ljubomorno neguje. Ne vide se
valjani razlozi zbog kojih bi trebalo da doe do globalne standardizacije u
veliini, debljini, sastavu i ukusu pica, kao to je to sluaj sa obrocima koji se
zagrevaju u globalnom lancu restorana po imenu Pica hat i koji vie lie na
jednoobrazne benzinske pumpe. Istinski Evropljani pridaju veliku vrednost
razlikama u ukusu, mirisu, izgledu i usluzi, a ne u njihovom uproseavanju. U
suprotnom svi bi bili obueni isto, kao nekada Kinezi, i ameriki farmeri, ili bi jeli
isto kao u Mekdonaldsu.

Globalni trend irenja novotarija i novih pseudo-vrednosti moe da

natetiti u Evropi onima kod kojih su evropske vrednosti plitko usaene. Jedna
od takvih novotarija je i globalno irenje severnoamerikog praznika koji se
zove Helouin (Halloween, 31. oktobar). Tog dana se deca maskiraju u vetice,
nakaze, straila i, jednom reju, deca se naruuju crnom bojom i tako
opremljena idu od vrata do vrata, a kao pozdrav domainu im slue urlici za
zastraivanje. Kako je to uasno i strano hrianskoj, pravoslavnoj i evropskoj
veri, tradiciji i duhu. Uobiajeno je da se deca za praznik u Evropi lepo i isto
obuku, da sa osmehom pozdravljaju domaina pozdravom, recimo, Hristos se
rodi ili Pomae Bog, da se darivaju crvenim jajima, da se spominju ivotinje
kao to su to zeka, pile, jagnje, a ne da se naruuju i igraju nakaza. Potovati sebe
i svoje korene je u biti svakog istinskog, samopouzdanog Evropljanina.

TRANSATLANTSKI SUKOBI
 Regionalna reenja povezana sa trgovinom u, recimo, Evropskoj uniji,
mogu ali ne moraju da budu bolja od globalnih reenja u Svetskoj trgovinskoj
organizaciji. Postoji niz ozbiljnih problema izmeu Evropske unije i Sjedinjenih
Drava u okviru Svetske trgovinske organizacije koji lako mogu da buknu u
budunosti. Osvrnimo se na neke od njih:4

Trgovina bananama. Evropska unija ima od 1993. godine sistem carina i kvota
na uvoz banana koji prua olakice zemljama izvoznicama banana koje su
nekad bile evropske kolonije. Takve povlastice pruaju pomo u razvoju
nerazvijenih zemalja korisnica. Bez takvih povlastica, ove nerazvijene zemlje
(meu kojima su i zemlje u Karibima) bi verovatno proizvodile drogu koja bi
zavravala na tritu Sjedinjenih Drava. Sistem Evropske unije diskriminie
amerike korporacije koje su mnogo efikasnije u proizvodnji banana
realizovanoj u zemljama Latinske Amerike. Zbog ovoga su Sjedinjene Drave,
uz odobrenje Svetske trgovinske organizacije, uvele godinje carine u visini
od $ 191 milion na uvoz proizvoda iz Evropske unije. Proizvodi na koje se te
carine primenjuju se stalno menjaju. Ove carine su ukinute jula 2001. godine
zbog reenja spora sa Evropskom unijom.
Junetina u ijoj su se proizvodnji koristili hormoni. Ovo je najstariji sukob i potie
iz 1985. godine. Evropska unija zabranjuje bilo kakav uvoz ivih ivotinja ili
njihovih preraevina ako su se u njihovoj proizvodnji koristili hormoni.
Sjedinjene Drave su, na osnovu nedovoljne zasnovanosti na nauci, zbog
ovog uvele sankcije prema Evropskoj uniji u visini od $ 117 miliona. Svetska
trgovinska organizacija je podrala ameriki stav.
Genetiki izmenjena hrana. Ovaj problem je tesno povezan sa prethodnim i
odnosi se na hranu za stoku i semensku robu, pogotovo kukuruz. Evropska
unija je uskratila Sjedinjenim Dravama mogunost za izvoz takvog
kukuruza u paniju i Portugaliju u godinjoj vrednosti od $ 200 miliona.
Audio i video proizvodi. Pod uticajem Francuske, Evropska unija pokuava da
ogranii uvoz amerikih audio i video proizvoda u zemlje centralne i istone
Evrope. Od zemalja koje pregovaraju sa Evropskom unijom o prijemu u
punopravno lanstvo, Unija zahteva poveanje barijera za uvoz takve robe
koja ne potie iz Evrope.
Super dambo det. Britanska, francuska i nemaka vlada pruaju velike
zajmove Erbasu za istraivanje i razvoj novog super dambo deta koji moe
da ue u komercijalnu proizvodnju u budunosti. Sjedinjene Drave
zahtevaju od Evropske unije da se pridrava meusobnog sporazuma o
subvencijama iz 1992.

Sa toliko mnogo ozbiljnih bilateralnih sukoba u trgovini meu glavnim

pokretaima globalne trgovine, nema velikih izgleda za skoro pokretanje

4 The Economist, 22 July 2000, str. 7980.

istinskih globalnih pregovora o trgovini i ulaganjima pod okriljem Svetske
trgovinske organizacije. Meutim, ogroman obim meusobnih ulaganja izmeu
Evropske unije i Sjedinjenih Drava moe da stvori ekonomske taoce i na jednoj
i na drugoj srtani, to moe da doprinese stvaranju uslova u kojima bi mogao da
se izbegne veliki meusobni sukob u trgovini.

ZAKLJUAK

Snienje trokova prevoza i komunikacije, transnacionalne korporacije i

globalizacija imaju odreeni uticaj na pojedine promene u privredi i vrednostima
na svetu. Bez obzira na teinu rei globalizacija, ovaj proces je i dalje geografski
ogranien na razvijene zemlje i pojedine zemlje u razvoju. Veliki delovi sveta jo
uvek nisu obuhvaeni ovim procesom, dok u pojedinima koji su njime
obuhvaeni, postoji odreena odbojnost. Uprkos svih dobrih i loih strana
globalizacije, i dalje e postojati potreba i za domaim i za meunarodnim
ekonomskim politikama. Nacionalne politike i dalje imaju svoje mesto. Domaa
prosveta u ovom procesu ima kljunu ulogu, jer se uz njenu pomo mogu
sauvati i unaprediti domae vrednosti, a istovremeno se moe i pripremiti novi
narataj za suoavanje sa novim izazovima u nauci, tehnici i upravljanju
preduzeima i proizvodnjom. Ako neka firma ili grana industrije namerava da
bude snana na globalnom planu, tada ona mora prvenstveno da bude jaka na
lokalnom. Primeri Majkrosofta, bankarstva u Londonu ili hemijske industrije u
Bazelu to jasno dokazuju.

Mr edomir Anti
Balkanoloki institut SANU
 GLOBALIZACIJA I ISTORIJA

Globalizacija je do sada uglavnom predstavljena kao jedan po svemu nov

fenomen i jedinstven proces u istoriji oveanstva. Odnos ovog procesa sa
istorijom nije do kraja definisan i upravo je globalizacija veoma esto
doivljavana kao poetak nove i drugaije faze u istoriji oveanstva. Trite bez
granica, dominacija velikih korporacija, nadnacionalne zajednice drava i
popularna kultura koja se iri vie nego ikada unifikovanim postindustrijskim
svetom, po logici stvari trebalo bi da iskljuuju ozbiljniju vezu sa starim i takoe
bi valjalo da oznae granicu posle koje bi dosadanji tok istorije trebalo da
korenito bude izmenjen i usmeren u pravcu koji je u veoj meri predvidljiv, vie
nego ikada potinjen uticajima drutva i potrebama oveka. Globalizacija kakva
je definisana i postala opteprihvaena tokom devedesetih godina 20. veka moe
imati samo nejasne pretee, a nikako jasnu istorijsku dimenziju. Ukoliko se,
meutim, u pitanje dovede izvesnost ideolokog trijumfa jednog drutvenog ili
ekonomskog sistema posle koga bi istorija, kako se tvrdi, trebalo da doe do
svoga kraja ili barem da se usmeri u nekom novom i nedokuivom smeru, to se
obino ini sa stanovita prema kom je ideja globalizacije sutinsko otelovljenje
jedne stare tenje koja je bila iskuenje svim civilizacijama i drutvenim
sistemima kroz istoriju. Radi se o idejama o granicama sveta, svetskom carstvu i
kraju oveka. U dananje vreme su tehnoloka revolucija i neslueni razvoj
znanja doveli do toga da po prvi put tehniki napredak i razvoj trita
modeliraju jednu zamisao koja ima itekakav ideoloki znaaj i uticaj.
Globalizacija je utoliko znaajniji i zanimljiviji fenomen zato to se dogodila
upravo u razdoblju koje mnogi nazivaju post-ideolokim.
Ne postoji precizno, niti opteprihvaeno razumevanje pojma
globalizacije. A. G. Hopkins kao najprihvatljiviju, i verovatno najneutralniju,
definiciju navodi onu prema kojoj je globalizacija proces koji preureuje
(transformie) privredne, politike, drutvene i kulturne odnose izmeu zemalja,
regiona i itavih kontinenata, istovremeno ih irei, snaei i ubrzavajui.5 Tako
shvaen proces globalizacije svakako je imao presedana u istoriji, a ak se i u
celini moe definisati kao proces u kome su male i esto izolovane civilizacije
kroz globalizaciju teile da se proire, proimale se i nastojale da postanu
univerzalne. Kao takvu drevnu (arhajsku ili proto) globalizaciju autori
razumevaju sve one mnogobrojne pokuaje politikog i privrednog
objedinjavanja poznatog sveta tokom proteklih pet hiljada godina.6 Iako su se
civilizacije Asira, drevne Kine, starog Egipta ili helenska razvijale odvojeno, a
njihove veze ostale esto retke ili nedovoljno uticajne, ipak postoji jedinstven

1 A. G. Hopkins, The History of Globalization and the Globalization of History, A. G. Hopkins (ed.) Globalization
in World History, (Pimlico,Sydney) 2002, p. 16.
2C.A. Bayley, Archaic and Modern Globalization in the Eurasian and African Arena, c. 17501850, A. G.
Hopkins (ed.) Globalization in World History, (Pimlico, Sydney) 2002, pp. 5051.
model njihovog razvoja i gotovo istovetan cilj kome su teile. Tako su Asirci
verovali da je njihova drava sredite sveta, zbog ega su dananju Evropu
nazivali Ereb (zemlja sutona), dok su staru Kinu njeni itelji znali kao sredinje
kraljevstvo. Nastojei da oivotvore ideologije vaseljenskog carstva7 i
univerzalne religije, drevni dravotvorci i osnivai ili reformatori religija
uspostavili su principe koji u sutini nisu naputani sve do 18. veka. Tako je
Aleksandar Veliki nastojao da dopre do ivica sveta, dok su rimski vojniki carevi
svoju dravu doivljavali kao planetu zemlju, zbog ega je imperator Aurelijan i
smatrao da je, pobedivi u graanskom ratu, obnovio svet. 8
Mnogi teoretiari globalizacije slau se da je drevna globalizacija bila
nepotpuna i da se sutinski radilo pre svega o neuspenim preteama moderne
globalizacije.9 Ipak, tekovine svetskih carstava Starog sveta svakako nisu odlazile
u dim sa padom Limesa ili provalom Masageta. Evropska civilizacija, recimo,
prema takvom tumaenju, nije u razdoblju srednjeg veka prola samo i iskljuivo
kroz doba stagnacije i mraka, ve je mediteranska civilizacija, prosto, kroz seobe,
razvitak tehnike i promene u klimi postala kontinentalna.10 Iako vezana za
politike i religijske tenje drevnih drava, arhajska globalizacija je imala i jasno
izraenu privrednu i tehnoloku stranu. Mada nije izraen kroz akcije na
berzama u Njujorku ili Tokiju ovaj aspekt je ipak svakako ostao u izvesnoj meri
zanemaren. Usvajanje tehnologije izrade bronzanog, a zatim i gvozdenog oruja
uslovilo je smene civilizacije u Mesopotamiji i Heladi, kada su Semiti sruili Asir,
a Dorani potisli Ahajce.11 Zamena pluga ralom u zemljama vizantijskog kruga i
izum konjskog ama do koga je u Evropi dolo tokom 12. veka, predstavljali su
deo privredne globalizacije koja je uglavnom imala politike konsekvence.12
Putevi ilibara, soli ili svile bili su stalni tokovi koji su prevazilazili drave i
carstva i svet, sa izuzetkom amerikog i australijskog kopna, inili jedinstvenom
ekumenom. Zaini, kao nova potreba Zapadne Evrope, oporavljene posle Velike
kuge, Stogodinjeg rata, rekonkviste, te provale Osmanlija, sve od reda tekovina
zlosrenog etrnaestog veka, podstakli su nov talas globalizacije kojoj su uslove
obezbedili izum astrolaba i konstruisanje karavela, a put utrli Dijaz, Degama i
Kolumbo. Ipak, princip potinjavanja sveta i njegovi motivi ostali su
nepromenjeni, o emu svedoe sporazumi izmeu panije i Portugalije koji su za
ishod trebalo da imaju geometrijsku podelu politikih sfera na zemljinoj lopti.13

7Cosmic realm and universal religion, isto, 4950.

8Restitor Orbis, N.A Maknin, Istorija Starog Rima, Beograd, 1991, str. 480.
9 A Very Long-Term View Globalization Since the Fourteenth Century, A Quick Guide to the World History of

Globalization, http://www.sas.upenn.edu/~dludden/global1.htm, internet prezentacija poseena 24.

septembra 2002.

10 R. Lopez, Roenje Evrope, Zagreb, 1978, . 28. i 31, 32.

11 V. Djurant, Istone civilizacije, Beograd, 1995, str. 112113.
12 S. Peinter, Istorija srednjeg veka, Beograd 1997., str. 113.
13 D. R. ivojinovi, Uspon Evrope (14501789), Beograd 1995, str. 48.
 Uprkos tehnikim izumima i geografskim otkriima, princip globalizacije
ostao je sve do dvadesetog veka sutinski isti, samo to je od renesanse dravni
razlog postepeno u drugi plan potisnuo verski. Jedinstvo sveta, ipak, u to
najranije vreme svetske politike pojedinih prekomorskih imperija, vie je
obezbeivala tehnika nadmonost vojski nego li ekonomski interesi stanovnika
oblasti razdvojenih okeanima. Stvaranje panske i portugalske pomorske
imperije, na primer, motivisale su potreba za dragocenim metalima i akutni viak
stanovnitva na Iberijskom poluostrvu.14 Njihovo odranje omoguavala je, pak,
injenica da su konkvistadori znali za vatreno oruje i plovili na karavelama.
Ipak, kada bi se, kao to je to bio sluaj u Japanu dogodilo da domoroci pokau
volju i, to je jo vanije, sposobnost da i sami izrade vatreno oruje osvajanje i
globalizacija takvog tipa postajale su nemogue.
Jo kada je habsburki dominion Nizozemska ustao protiv svojih
gospodara u Madridu pokazalo se da vatreno oruje u rukama graanskih vojski
lako moe da prevlada feudalne armije, ma koliko bile dobro plaene
peruanskim ili meksikim zlatom. Kolonijalna globalizacija kojoj je u 16. veku
otvoren put pokazala se tako kao povratan proces koji je, kroz emancipaciju ne-
evropskog sveta, doveo do emancipacije same Evrope. Tako je imperijalna
panija poraena od buroaske Nizozemske, pa je, nespremna da se menja,
naposletku doivela da njene kreolske kolonije poetkom 19. veka same izvedu
buroasku revoluciju. Iz perspektive kasnog 19. veka, britanska elita je propast
svoje Prve imperije (1618. vek) uoila u Amerikom ratu za nezavisnost, da bi,
pouena time, Drugu imperiju uspostavila kao formalni savez u kome su odnose
sa kolonijama odreivale pre svega anglo-saksonske zajednice u njima naseljene,
dok se samo Ujedinjeno kraljevstvo, esto, i ne uvek samo formalno, distanciralo
od svojih kolonija.15 Takva politika poljuljana je gorkim iskustvom Burskog rata,
ali je i borba za vlast nad Indijom, krajem etrdesetih godina 20. veka, koju je
imperija morala izgubiti, odredila i njenu konanu sudbinu. Naposletku, i ruski
primer je imao izvesnih slinosti, poto su porazi kod Cuime i Mukadana, u ratu
sa Japanom 19045, po prvi put dali priliku jednom ne-evrospkom narodu da
stupi na istorijsku pozornicu kao svetska sila.
Sukob sila u Prvom i Drugom svetskom ratu doveo je do trijumfa
vanevropskih sila i bipolarne ravnotee u razdoblju posle 1945. godine. Ipak,
iako su ameriki teoretiari smatrali da svet, od pedesetih godina 20. veka,
poiva na pet velikih politikih i privrednih sila, ovaj je tek u postkolonijalnom
periodu proao kroz znaajnu promenu koja se moe poistovetiti sa pojavom

14J. H. Elliot, H. Kamen, The Rise and Decline of Spain, 14921665 (disscussion), P. Wells (ed. ) European
History, 15001700, London, 1976.

15L. James, The Rise and Fall of the British Empire, London 2000, pp. 121, 138; C.P. Hill, J. C. Wright, British
History, 18151914, Oxford, 1984, pp. 266267.
moderne globalizacije.16 U politikom smislu postkolonijalna globalizacija
znaila je opti talas regionalizacije koju je mogue najbolje sagledati ako se u
obzir uzme masovno osnivanje novih drava na afrikom kontinentu i Bliskom
istoku tokom pedesetih i ezdesetih godina, ali i novi uspon nacionalizma koji je
doveo do osnivanja dvadesetak novih drava na evro-azijskom kopnu tokom
devedesetih. Fenomen politikog usitnjavanja bio je, meutim, uporedan sa
stvaranjem nadnacionalnih privrednih i vojnih saveza koji su imali razliite
politike pretenzije, uspeh i dugotrajnost (meu njima je, svakako, najuspenija
dananja Evropska unija). Takav razvoj, iako naizgled neoekivan, u sutini je
posledica velikog naunog i privrednog razvoja koji je dranje velikih vojski i
odravanje imperijalnih administracija uinio u izvesnoj meri i suvinim, ali
svakako i prevelikim optereenjem. Takvom trendu doprinele su i saobraajna i
informatika revolucija koje su omoguile uspostavljanje demokratija sa
graanstvom od vie stotina miliona pripadnika. Naposletku, stabilnost mu je
pruila i uspostava svetskog trita roba i kapitala.
Globalizacijom, kao donekle ciklinim procesom koji se tokom istorije
postepeno uslonjavao postajui sveobuhvatnijim, mogue je kroz drugaiju
prizmu sagledati i istoriju Srbije. Arhajska globalizacija, kojoj su usledile
imperijalna, postkolonijalna i savremena-moderna moe se prepoznati, i pored
izvesnih nedoreenosti i diskontinuiteta, jo u vreme srednjeg veka. Tako je, na
primer, veoma indikativan ulazak srednjovekovne Srbije u evropsku hijerarhiju
drava.17 Primanjem hrianstva, a zatim i pismenosti, srednjovekovne srpske
drave su u dva navrata postajale deo hrianske ekumene prvog
sveevropskog globalizacionog sistema posle Rimskog carstva. Prvo razdoblje,
koje je zapoelo postepenom i deliminom hristijanizacijom, iz vremena
Moravske misije i bugarskog pokrtavanja, ali i aktivnijeg delovanja Barske
nadbiskupije, zavrilo se krunisanjem Mihajla Vojisavljevia za kralja Zete 1089.
godine, to se, opet, poklopilo sa vrhuncem Klinijkog pokreta i krajem
pontifikata pape Grigorija VII. Posle godina feudalne anarhije ali i oporavka
Vizantije, sledei ulazak srednjovekovne Srbije u novu fazu arhajske globalizacije
dogodio se u vreme kada je 1217. krunisan prvi Nemanji. Politikom
priklanjanju Rimu, koje je bilo neminovna posledica prvog pada Vizantije,
usledilo je i sticanje crkvene autokefalije, dve godine docnije, i tako je formalno
uspostavljen, na prostoru Srbije, udnovat kondominijum istonih i zapadnih
uticaja koji e svakako nadiveti srpsku srednjovekovnu dravu. Razdoblja
globalizacije putem koje je Srbija ulazila u okvire ideolokog, dravnog ili
religijskog poretka srednjovekovne Evrope smenjivala su se sa razdobljima
imperijalne globalizacije u kojoj je itav Balkan ulazio u sastav nekog od
savremenih carstava ije su imperijalne pretenzije esto bile svetske. Nastala na

16 P. Kenedi, Uspon i pad Velikih sila; Ekonomska promena i ratovanje od 1500. do 2000. godine, Podgorica 1999,
str. 463.
17 S. irkovi, Srbi u srednjem veku, Beograd, 1995, str. 56.
periferijama efemernog Franakog carstva i Istone Rimske imperije, Srbija je u
11. i 12. veku ponovo ula u sastav ove poslednje.
Nakon potpune emancipacije balkanskih drava i krajnjeg opadanja
Vizantije tokom 14. veka, na poluostrvo su prodrle Osmanlije. Osnovano je novo
Osmansko carstvo, koje je u svojim osnovnim principima podrazumevalo
postojanje svetske muslimanske zajednice (umma-e) na prostoru nazvanom
jednostavno Islamska zemlja (dar al-islam).18 Ipak, Osmansko carstvo se
umnogome razlikovalo od arabljanskih kalifata, poto je u svoje tradicije utkalo
mnogobrojne uticaje pokorenih drava, a pre svega Vizantijskog carstva, ije su
imperijalne tradicije podraavali i njima se diili njegovi sultani.19
Borba za osloboenje i ponovno stvaranje nezavisne dravne zajednice u
kojoj su, samostalno, ili podstaknuti od drugih sila, uestvovali delovi srpskog
naroda, uspela je tek u trenutku kada je dolo do novog talasa evropske
globalizacije i postepenog rastakanja imperijalnih drava koje su imale
dominione i na matinom, evropskom kontinentu. Tokom 19. veka, sa poetkom
nacionalnih pokreta, iz osnova su poljuljani principi na kojima je poivala
Osmanska drava: odanost vladaru valjalo je zameniti odanou prema zemlji
(otadbini), dok je modernizacija, pa i tehnika, bila malo mogua u
destratifikovanoj istonjakoj despotiji ija je snaga poivala na nepobedivoj
konjici i bezbrojnoj peadiji, a ne na malim, ali fanatizovanim vojskama
slobodnih graana ili seljaka naoruanih vatrenim orujem.20 Nacionalni pokreti
koji su razjedali Osmansko carstvo od poetka 19. veka podelili su njegove
podanike i po etnikoj osnovi. Dok su manjinski, a naroito hrianski narodi
imali obrazac za svoju emancipaciju u zapadnoevropskim nacijama i njihovim
dravama, to nije bio sluaj sa Turcima, koji su, branei svoje carstvo, doli u
priliku da ga korenito redefiniu tek kada su mogli da ga bez kobnih potresa
ukinu i umesto njega uspostave potpuno novu dravu sa teitem u Maloj
Aziji.21
Ipak, to nije bio kraj proto-globalizacionim procesima na prostoru
Balkana. Nacionalna emancipacija ovog poluostrva dogodila se u predveerje
Prvog svetskog rata, koji je rezultirao ruenjem etiri evropska carstva i
trijumfom nacionalnosti u Evropi. U razdoblju podeljene Evrope, koje je od 1918.
zamenilo koncert sila, junoslovenska drava bila je faktor koji bi u osetljivoj
ravnotei snaga uvek bio na strani protivnoj promeni uspostavljenog stanja.
Tako je bilo za sve vreme postojanja podeljene Evrope, bilo da je podela izvrena

18 A. K Benson, Muslim Universalism and Western Globalization, A. G. Hopkins (ed.) Globalization in World

History, Sydney 2002, pp. 7576.

19 H. Inaldik, Osmansko carstvo; Klasino doba 13001600, Beograd 1974, str. 8081 i 108109.
20 A. K. Benson, pp. 9091.

21 Videti u: Donald Quataert, The Ottoman Empire, 17001922, Cambridge, 2000.

na osnovu pripadnosti nekom od tabora Prvog svetskog rata, ili posle Drugog
svetskog rata po ideolokom osnovu.
Nestanak bipolarnog sveta, te nestanak ili redefinisanje uticaja
izvanevropskih zemalja na Evropu doveo je do spomenutog efekta politikog
regionalizovanja i usitnjavanja evropske periferije. Kroz modernu globalizaciju
ove oblasti e proi transformisane i bez atributa ili tenji sa kojima su ule u
doba nacionalnog preporoda. Usud Srbije u vreme devedesetih godina 20.veka
bio je uslovljen i injenicom da njena politika elita nije razumela novo vreme u
kome status quo u Evropi nije vie imao ko da brani.
Ako po strani ostavimo sluaj Balkana, koji ipak predstavlja netipian
primer jedne granine, a po svemu, u savremeno doba, i periferne oblasti,
moderna globalizacija ostavila je iza sebe znaajna pitanja i nedoumice. I dok je u
privrednom, komunikacionom i kulturnom pogledu pravac kojim se svetska
civilizacija kree manje vie izvestan, politika i drutvena dimenzija ovog
fenomena znatno je drugaija. Mnogi teoretiari postavljaju pitanje da li je
politika globalizacija samo fenomen evro-amerikog sveta. U skladu sa tom
tvrdnjom, pitanje politikog objedinjavanja sveta koje bi trebalo da logiki sledi
njegovoj privrednoj unifikaciji, ne mora biti iskljuivo odraz uspona
zapadnoevropske civilizacije. I dok politike elite islamskog sveta i danas najvii
ideal, po pravilu, vide u jedinstvu pravovernih, a Kina izlazi iz jednog od
ciklinih perioda navodne izolovanosti,22 ekonomski i vojno najsnaniji deo sveta
Sjedinjene Amerike Drave i Evropska unija tei da nametne formu
globalizacije koja, pored ekonomskih i kulturnih, sa sobom nosi i politike crte
zapadne civilizacije. Postavlja se pitanje da li je u politikom smislu moderna
globalizacija, koja je uzlet doivela poto je prevaziena ideoloka podela
Zapada, u svojoj sutini izraz snage ili slabosti. Razdoblje recesije koje je
zahvatilo zapadni svet tokom sedamdesetih godina 20. veka, dobilo je svoj
nastavak prestankom efekta poraza evropskog Istoka i njegovom reintegracijom
u svetsko trite. Veliki vojni budet Sjedinjenih Drava, od koga je direktno
zavisila gotovo etvrtina amerike privrede, naao se pod pritiskom poreskih
obveznika poto je nestala neposredna pretnja svetskog rata. Kao jedina istinska
svetska sila, Sjedinjene Drave su se tako nale pred izborom u kom i opcija
najopreznije reforme moe dovesti do privredne krize i recesije. Zemlje Evropske
unije nale su se pred problemom sline prirode. EU je nastala kao odgovor
sovjetskoj pretnji i kao jedino politiko i privredno reenje kojim je stari
kontinent mogao da sauva presti i ravnopravnost sa SAD, SSSR i Kinom.
Prvobitno ekonomska zajednica, EU danas ve ima formu federalne drava sa
zajednikim carinama, monetarnom i fiskalnom politikom, ali i objedinjenom
diplomatijom, te donekle i odbranom. Ipak, dok desetine miliona ljudi ekaju na
dozvolu za boravak, rad ili azil u Evropskoj uniji, njene lanice se suoavaju sa
depopulacionom krizom koja preti da u 22. veku dovede u pitanje opstanak
22H. Van de Ven, The Onrush of Modern Globalization in China, A. G. Hopkins (ed.) Globalization in World
History, Sydney 2002, p. 169.
mnogih od njih. Na poetku 20. veka, na prostoru Evrope i SAD ivela je
etvrtina stanovnika planete, danas se radi o jednoj estini, dok e do 2025.
kada e svetsko stanovnitvo biti udvostrueno i dosegnuti 12 milijardi prema
nekim procenama, udeo ovog stanovnitva biti ispod 15%. Predvianja prema
kojima e stanovnitvo SR Nemake pasti sa 80 na 17 miliona krajem 21. veka, ili
oajna potreba panije, koja je u prolosti bila u stanju da naseli itave
kontinente, za novim stanovnitvom to je argument u prilog tezi prema kojoj je
moderna globalizacija u osnovi zapadni fenomen, dok je njen motiv slabost. 23
Kako god da se zavri sadanji talas globalizacije, on, kako to obino biva
u istoriji, nee da dobije svoj izraz samo u ve vienim istorijskim stereotipima i
poznatim reenjima ili ishodima. Tehnoloki napredak i informatika revolucija
onemoguie svakako pojavu nekog modernog razdoblja mraka (tenebre), koje bi
moglo da nastane u trenutku u kom doe do trajne krize Zapada. Ipak, rizici koje
donosi globalno zagrevanje, mogua budua energetska kriza ili kloniranje kao
reenje demografskih problema u otuenom i birokratizovanom svetu
budunosti mogu ozbiljno da ugroze neke od tekovina koje kao osnovne
politike principe sa sobom nosi moderna globalizacija. Pravo na ivot, rad ili
demokratija nee biti zagarantovani ili ak ni mogui u uslovima ekstremnog
ishoda kriza sa kojima se u savremenom svetu ozbiljno rauna. No, kriza Zapada
ne mora znaiti i svetsku krizu. Svet budunosti ne mora poi putem nekog
modernog fanatizma, ikonoklazma24 ili ludizma.25 Ipak, tekovine moderne
globalizacije svakako nee dospeti pod znak pitanja sa opadanjem Zapada. Iako
je poetkom 21. veka ak dve milijarde stanovnika planete Zemlje prieljkivalo
ispravnu vodu za pie, injenica je da je 1997. po prvi put veina stanovnika
planete ivela u gradovima. Promene koje su se dogodile u 19. i 20. veku su na
neki nain zaokruene u vreme kada je u istorijskom smislu ve zapoeo 21. vek.
Ipak, neispravno bi bilo oekivati da je u politikom i istorijskom smislu mogua
konana globalizacija. Budui nemogua u tehnolokom ili privrednom pogledu,
ne bi trebalo oekivati da bi je u drugim sluajevima bilo mogue posmatrati kao
konaan proces koji se moe zavriti.

23 Istraivanja britanskog javnog miljenja iz prolea 2002. pokazala su da je ak 80% ispitanih Britanaca,

starih izmeu 18 i 31 godinu, elelo da napusti svoju zemlju. Istovremeno je oko iste populacije tvrdilo
kako je nemogue verovati Vladi, dok su ispitanici najmanje nepoverenja pokazivali prema policiji. Daily
Mirror, 19. June 2002, p. 6.
24 Ikonoklazam (ikonoborstvo), pokret protiv kulta ikona u Vizantiji (726797 i 813843).
25 Ludisti pripadnici anti-industrijskog pokreta iz ranih godina industrijske revolucije, koji su pokuavali

da, unitavanjem maina, zaustave siromaenje britanskih radnika. Pokret je nazvan po jednom od
predvodnika, Nedu Ludu (Ned Ludd General).
Slobodan Relji
Glavni i odgovorni urednik NIN-a

MEDIJI I GLOBALIZACIJA

Globalizacija, novo ime za ideju o osvajanju sveta, fenomen je star koliko i

civilizacija. Ova ideja se istorijski pojavljivala kroz "uticaj svetskih religija,
imperijalna osvajanja, irenje trgovinskih mrea", a samo je menjala "forme,
pravce i intenzitet od jedne epohe do druge ili od jedne faze socijalnog razvoja
do druge".
Differentia specifica dananjeg nastojanja da se osvoji svet je civilizacijsko
kulturno okruenje koje je kanadski profesor Maral Mekluan (Marshall
McLuhan) opisao kao "elektronsko globalno selo". To je "faza socijalnog razvoja"
koja se oznaava kao informatiko drutvo. ivot pojedinca je toliko impregniran
medijskim porukama da vie "ljudi, u stvari, ne itaju novine nego ulaze u njih
kao u toplu vodu u kadi". Razvoj elektronskih medija, digitalizacija, satelitski
prenos informacija "ukidaju nae ustaljene predstave o prostoru i vremenu - i mi
ulazimo u svet 'sve-je-tu-u-istom-trenu', u svet u kome je sve u rezonanci
istovremeno". I zaista "odnos oveka i kompjutera nije po svojoj prirodi mnogo
razliit od odnosa praistorijskog oveka i njegovog prvog amca ili upravo
pronaenog toka, ali jedina bitna razlika je to da je ovekov odnos prema
prethodnim tehnologijama bio parcijalan i povremen dok je sa elektronikom
totalan i vee oveka u svakom momentu bilo gde. oveku se sada mozak izvlai
iz lobanje a nervi iz koe. Nova tehnologija stvara novog oveka." (Mekluan)
Predviajui ezdesetih godina prolog veka svetske ekonomske "pravce
razvoja" Don Kenet Galbrajt (J.K. Galbraith) je najavio "industriju u kojoj e
dominirati nekoliko velikih igraa". Danas je oigledno da su tu i "medijski
moguli". To je sasvim u skladu sa "konceptom vesti" - to je prilagoavanje
informacije masovnom distribuiranju - koji "lei u srcu modernog kapitalizma i
predvodi proces glopbalizacije". "Vest" se prikuplja, proizvodi i distribuira sa tri
drutveno vana cilja: kao deo politike komunikacije, deo kapitalistike
produkcije i trgovine a i da zadovoljavaju potrebe konzumenata. Zato je
"industrija vesti" visokoprofitabilna i njene akcije odlino stoje na berzama.
Globalni kapitalizam je i ekonomski i kulturni sistem: i "put razvoja" i
"nain ivota". Osnovno naelo tog sistema promovisao je pre nekoliko decenija
Stejt Department SAD kao doktrinu "slobodnog protoka informacija". Kasnije je
ona sa naglaenim simpatijama i velikim oekivanjima usvojena i u Ujednjenim
nacijama. Ipak, velika ideja je i u vreme hladnog rata u realnosti bila "doktrina
podrke pravima zapadnih medija, pre svega onim iz SAD, Velike Britanije i
Francuske, da nastave da distribuiraju medijske proizvode u svet, dok je veina
zemalja polako gubila svaku nadu da se moe uspostaviti bilo kakav reciprocitet
uticaja". Iako se zemlje komunistikog bloka (pre svih SSSR i Kina) imale svoje
velike infromativne sisteme od uticaja zapadnih medija se nije moglo odbraniti -
njihove "nacionalne agnecije su uskoro postale pretplatnici zapadnih servisa
vesti". Danas gotovo da nema nikakvih prepreka potpuno jednosmernom
uticaju.
A proces koji se opisuje i kao "tranzicija od britanske ka amerikoj svetskoj
hegemoniji" postaje dominantan unutar zapadnog uticaja. Bitnu odliku
"amerikanizacije"- naglaenu vezu izmeu naina proizvodnje i "kulture
potronje" - uoio je jo Antonio Grami u poznatom tekstu "Americanism and
Fordism". On smatra da se obezliena i otuena proizvodnja na traci i strategija
viih nadnica - oboje praktikovani u Ford Motor Company - direktno prenose u
kulturu potronje, uvodei "novu moralnost" u poslove kapitala i u tradicionalno
nemoralne oblasti kao to su potronja alkohola ili seks.
Kulturni uticaj takvog pristupa uoen je u Evropi odmah posle Drugog
svetskog rata i meu konzervaticima. "Kako izai na kraj sa poveanom
demoralizacijom ena - emu su uzrok ameriki obiaji upoznati preko filmova,
koji predstavljaju mladu enu kao nezavisnu, odvajajui je od porodice,
umanjujui znaaj budueg braka i materinstva, suprostavljajui tim vrednostima
egzotine radnje koje nju ine manje enstvenom i ugroavajuju joj dom." Tako je
nadbiskup iz Toleda 1945. opisao svoj strah od "amerikanizacije".
Naravno, nikakva kritika i strahovi nisu mogli zaustaviti taj planetarni
drutveni proces. A "ameriki kapitalizam je ubedio ljude (irom planete) da je
'ameriki nain ivota' to to oni ele. Da je amerika superiornost prirodna i u
interesu svih." (Martin Braker)
Globalizacija, u kojoj je toliki upliv medija, u principu zaista donosi
mogunost dostupnosti najrazliitijih kulturnih vrednosti u bilo kom delu sveta.
Posledica toga nije razmna kako su je optimisti naivno zamiljali ve fenomen -
deteritorijalizacije. Ono to je Volter Lipman (Walter Lippmann) uoio
dvadesetih godina XX veka i stavio u naslov prvog poglavlja svoje uvene knjige
Public Opinion - "Svet oko nas i slika u naoj glavi", razlikujui okolinu (svet koji
je zaista tu oko nas) i psudo-okolinu (nau privatnu percepciju tog sveta oko nas) -
pojavljuje se na kraju veka sa razvojem elektrnskih medija u nesluenim
oblicima. Pod tim uticajima mi "vie ne moemo da ivimo nae ivote 'lokalno'.
Naa kulturno iskustvo proeto je uticajima iz daljine - hrana koju jedemo,
muzika koju sluamo, okoli, slike i dogaaji sa naih TV-ekrana, mogunost da
govorimo telefonom s ljudima koji su na drugoj strani sveta - sve to na
svakodnevni ivot ini nepojmljivo 'otvorenim za svet'". Nema vie "moje
zemlje", "mog grada", mi ono to ivimo kao "svoj ivot" provodimo u
"globalnom selu" u kome je u toku virtuelna homogenizacija - gde se sve
standardizuje, ujednaava i uniformie. Piui o Junoj Americi jedan
komentator zakljuuje da se "na kontinetu gde je tako mnogo siromanih
masovna kultura kree ka naglaavanju razlika To studenta u Buenos Airesu
ini mnogo bliim svom kolegi u Njujorku nego nekome u siromanoj provinciji
samo 300 milja dalje."
 Skica za portret "globalnog sela" deluje prilino onespokojavajue: "Ako
uzmemo da tu ima 100 stanovnika, samo jedan od njih imae mogunost za
visoko obrazovanje, 70 njih nee nauiti da ita i pie. Preko 50 pati od
neuhranjenosti, a preko 80 ivi u kuama koje ne zadovoljavaju standarde za
stanovanje." Njihove mogunosti da koriste medije da bi poboljali svoj poloaj
daleko su od toga da se uopte moe govoriti o istim ansama. Iako optmisti, iji
se broj rapidno smanjuje, ne ale rei hvale kada je tehnoloki razvoj u pitanju da
nalaze osnove za jedankost, slobodu i komunikaciju razmene proces je sve
jednostraniji.
"Globalnim selom" dominiraju centralizovani medijski konglomerati
"dosad nevienih veliina i uticaja" . Lords of the global village (gospodari
globalnog sela) ovakvom "homogenizacijom ideja, kulture i biznisa utiu na
najveu populaciju i istoriji. Ni Cezar, ni Hitler, ni Frenklin Ruzvelt, niti i jedan
papa", pie Ben Bagdikijan (Ben Bagdikian) u znaajnoj knjizi The Media
Monopoly, "nisu nadzirali toliko informacija od kojih zavisi toliko ljudi i
donoenje toliko odluka. Medijske imperije ukljuuju novine, magazine, radijske
i TV-stanice, izdavanje i distribuciju knjiga, audio i video zapisa, baza podataka i
servise vesti."
U ovoj fazi proces globalizacije ne donosi "ni demokratinost, ni
jednakost". A rani "san o globalnom selu u kome se razmenjuju informacije i
kulturne vredenosti sigurno ne opisuje dananje globalne medije". Jedan
ameriki autor to svojim sunarodnicima pojanjava pitanjima:"Kada ste poslednji
put videli na televiziji program proizveden u Aziji, gledali film proizveden u
Africi, ili itali knjigu napisanu u Junoj Americi? Pitajte nekog iz Azije, Afrike ili
June Amerike kad je poslednji put video, sluao ili itao proizvode iz SAD i
dobiete potpuno drugaiji odgovor."
Vie ne treba ni posebno isticati da je amerikanizacija, kao obleje
modernog globalnog kretanja, proces kome je "trei svet" samo deo cilja. U
Nemakoj je 90 od sto prikazanih filmova stiglo iz Holivuda. CNN ima vie
pretplatnika u Evropi nego u matinoj SAD. U Japanu je polovina songova koji se
emituju na lokalnim radio-stanicama na engleskom jeziku. (to je neto bolje
nego u Brazilu, gde je tri etvrtine radijskog pevanog programa na engleskom.)
U Kanadi dve treine prodatih knjiga je iz SAD. Kao i 80 odsto magazina.
Monoploska koncentracija vlasnitva ima za posledicu jo univerzalniji
proces - komercijalizaciju. Transnacionalni mediji su neodvojiv deo svetskog
sistema u kome nastupaju privatna preduzea koja grozniavo trae trite, koje
se u ovoj oblasti zove "publika" (audience). Vlasnitvo i uslovi menjaju sadraj i
ulogu medija u drutvu.
"Sadraj medija se poslednjih 10 godina promenio", utvreno je
istraivanjima Euromedia Research Group. "irom Evrope na televiziji nalazimo
manje obrazovnih programa, a sve vie zabave koja, sve vie postaje nalik jedna
drugoj. Osnovni sadraj veine medija i dalje je vest , a sve ostalo je manje-vie
zabava. ta se desilo sa ureivakim usmeravanjem koje je tradicionalno bilo
vezano za tampu? Da li infotainment, kako se naziva danas preovlaujua
kombinacija vesti i zabave, ini izlinom svaku edukacionu ulogu javnih servisa?
I ta je sa medijima kao prenosnicima kulturnih vrednosti - da li to uopte jo
postoji?"
Profit ne moe biti razlog za pronoenje i popularizaciju vrednosti koje ga
direktno ne uveavaju. Zasad je izlaz da se svaki sadraj, pa i onaj o
najozbiljnijim temama mora biti to zabavaniji. Da li je to samo prelazni period?
Jer jedino poveanje gledanosti moe uveavati publiku i prihod od reklame.
Tradicionalna watchdog uloga medija - da je njihova u osnovi drutveno
nezamenjiva uloga da kontroliu demokratske procese, rade na oblikovanju
demokratskog miljenja i odravaju zdravom demokratsku klimu u drutvu, na
emu se zasniva cela mitologija o prozranosti zapadnih drutava - se povlai iz
prvog plana. Monoplosko vlasnitvo nad medijima ugroava pluralizam
drutva.
"Iako demokratija moe biti definisana na razliite naine, osnovni
element svih definicija je igra izmeu politikog sistema i graanina." Kako je
svojevremeno uoio Jirgen Habermas, kao meuigra, "mediji tu treba da igraju
centralnu ulogu". Ali, da li e u budunosti kakva se nazire mediji moi da
ispune zahteve takve uloge? "Plaimo se da odgovor moe biti - ne", prognozira
Karen Siune iz Euromedia Research Group.
Romantinost i politiki optimizam nisu vrednosti na poetku XXI veka.
Jo jedino zaluenici informativnim tehnologijama veruju da tehnoloki progres
neumitno donosi "demokratiju on-line" kao konano istorijsko reenje koje e
umornoj "vladavini naroda" vratiti sjaj kakav je ona mogla imati samo u malom
"gradu-dravi Atini" gde je narod, kako se veruje, vladao neposredno, efikasno i
sa minimumom otuenja.
Istina je da su poruke Marala Mekluana, apolitinog kulturologa i
pronicljvog posmatraa, na poetku druge polovine XX veka primane sa
neskrivenim optimizmom ali one su sadravale i ozbiljna upozorenja. To
,naravno, uvek samo slui na ast misliocu ,a uglavnom ne utie na drutva u
odreenim raspoloenjima. Tako borba za humanizaciju informatikog drutva,
na kraju Gutembergove ere, to je i "postpismeno doba" - u kome "raste uloga
slike i predstave, a pada znaaj uloge rei" - tek poinje. Antiglobalistiki pokreti
sa jo nejasno definisanim ciljevima i nedovoljno razvijenim oragnizacijama tek
su "ludistiki pokret" novog doba. A uveanje znaaja nacionalnih sentimenata i
straha od "bauka globalizacije" deo su nejsnog i neizdiferenciranog procesa
opte planetarne tranzicije "postavljanja temelja za istorijski sistem koji e
postojati narednih 500 godina". (I Volerstin)
Goran Milovanovi
Centar za prouavanje informacionih tehnologija
Beogradska otvorena kola

INTERNET I GLOBALIZACIJA:
ZAVOJITE STAZE KA INFORMATIKOM DRUTVU

1. Internet, informatiko drutvo i globalizacija

Informatiko drutvo (I-drutvo, I-Society) bez sumnje je kljuna re u

godini 2003, bar kada je re o aspektima globalnog razvoja. U decembru 2003, u
enevi, i zatim 2005. u Tunisu, odvijae se Svetski samit o informatikom
drutvu (World Summit on Information Society, WSIS), prvi svetski samit o
razvoju I-drutva, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija. Oekivano, sa
pripremnim aktivnostima u organizaciji samita, deklaracijama i drugim
dokumentima od znaaja za razvoj I-drutva, uveava se broj tehnikih termina
koji su u upotrebi, uvode se novi koncepti i strategije. S druge strane, stie se
utisak kao da diskurs I-drutva svojim razuenim konceptualnim sistemom i
stratekim projekcijama pokriva realnost internet globalizacije. Nosea ideja
WSIS je u sutini dobra: napraviti akcioni plan za prevazilaenje digitalne
podele (digital divide), velikih razlika u pristupu Internetu i informaciono-
komunikacionim tehnologijama (ICT) uopte, i reenje integrisati u razvoj
elektronskog upravljanja (e-governance), elektronskog poslovanja (e-commerce),
razvojnih mogunosti u smislu transfera tehnologije, pravnu regulativu i socio-
kulturni razvoj. Meutim, razgranati projekti, metodologije i projekcije budueg
razvoja odnose se malo ili nimalo na sutinsko pitanje statusa oveka i
oveanstva u informatikoj eri. Digitalne podele raznih vrsta (pristup i kvalitet
pristupa Internetu, osnove ponaanja na mrei, kulturni faktori i sadraji,
cenzura pristupa, itd.) odreuju sliku sveta i sliku oveka u drutvu iji je ivot u
ogromnoj meri zavisan od primene informacionih tehnologija.
Osnovni cilj ovog rada je da prui analizu realnosti razvoja Interneta i
njegovog uea u procesima globalizacije. Meutim, za svakoga ko je svestan i
sadanje zavisnosti oveanstva od stepena razvoja informacionih tehnologija i
infrastrukture Interneta, razdvajati procese globalizacije i proces razvoja svetske
mree je besmisleno. Sa globalizacijom dananjice neraskidivo je povezan proces
koji je najee imenovan: "ulazak u informatiku eru". Zato e na pokuaj
objektivne analize poivati na sadraju vezanom neposredno za razvoj svetske
mree, ali e se u daljim koracima usredsrediti na globalni razvoj, sa sveu da je
razvoj informacionih tehnologija danas neraskidivo povezan sa njim.
 Na samom poetku, potrebno je predstaviti domaoj publici samu
definiciju Interneta. Teko da je to mogue smatrati suvinim, poto su uobiajene
predstave o Internetu vezane ili za laika poimanja, koja mogu biti donekle tana
("mrea svih mrea", direktno povezivanje kompjutera i sl.), ili su pod uticajem
SF filma i literature dosegle nivoe u kojima termini poput Gibsonovog
"cyberspace"26 zaista poinju da denotiraju odreenu realnost. Znaenje termina
"Internet" koje je jedino od ikakve koristi u realnim analizama podrazumeva
sasvim drugaije svatanje. Evo kako 24. oktobra 1995. Internet definie Federalni
savet za mree (Federal Networking Council) Sjedinjenih Amerikih Drava:
"Federalni savet za mree (FNC) se slae da sledei jeziki iskazi odraavaju nau
definiciju termina Internet:

Internet se odnosi na globalni informacioni sistem koji

I. logiki je povezan preko globalno jedinstvenog adresnog prostora

zasnovanog na Internet Protokolu (IP) ili njegovim narednim
ekstenzijama/nadogradnjama;

II. u stanju je da podrri komunikaciju koristei Transmisioni kontrolni

protokol/Internet protokol (TCP/IP) ili njegove naredne
ekstenzije/nadogradnje; i

III. omoguava, koristi ili ini pristupanim, bilo javno ili privatno, usluge
visokog nivoa koje poivaju na komunikacijima i prateoj infrastrukturi ovde
opisanoj."27
26 Popularni i iroko korieni termin "cyberspace" ("sajberprostor") nikako ne treba meati sa kljunim

pojmom faznog prostora kibernetke i teorije sistema. "Cyberspace", u tradiciji koja poiva na uvenom SF
romanu Neuromancer William Gibson-a, podrazumeva referisanje na odreene mentalne korelate koji bi, u
hipotetikoj situaciji "direktnog" povezivanja neuralnog sistema u neki kompatibilan vid informacione
arhitekture, konstituisali subjektivnu percepciju. Meutim, domen SF-a bi u ozbiljnim raspravama trebalo
da ostane domen SF-a; od promena stanja svesti pri ueu na svetskoj mrei nema ni pomena u strunoj
psiholokoj literaturi. Ukoliko neko eli da stekne vrstu totalnog uvida u to ta je Internet, od pomoi moe
biti koncept faznog prostora iz kibernetike: tada, Internet moemo da shvatimo kao skup svih moguih
stanja svih moguih promenljivih koje odreuju stanje sadraja na hipertekstualnim stranicama koje ine
World Wide Web. Nije teko zakljuiti da se radi o kompleksnom, nelinearnom sistemu ije "totalno"
razumevanje premauje i stavove najoptimistinije nauno-popularne literature. Zajedno sa autorima, u
"cybertheory" mogu da odahnu i teoretiari zavere: kibernetika, kao teorija upravljanja, ni u radovima
vrhunske avangarde teorije upravljanja ne predvia nikakvu mogunost centralne kontrole ovakvih
sistema.
27 "The Federal Networking Council (FNC) agrees that the following language reflects our definition of the

term Internet.
Internet refers to the global information system that --
(i) is logically linked together by a globally unique address space based on the Internet Protocol (IP) or its
subsequent extensions/follow-ons;
(ii) is able to support communications using the Transmission Control Protocol/Internet Protocol (TCP/IP)
suite or its subsequent extensions/follow-ons, and/or other IP-compatible protocols; and
(iii) provides, uses or makes accessible, either publicly or privately, high level services layered on the
communications and related infrastructure described herein."
(http://www.itrd.gov/fnc/Internet_res.html)
 Ova definicija moe znaiti vie ili manje onima koji su upueni ili nisu u
strukturu samog TCP/IP protokola na kome poiva standard razmene
informacija na Internetu. Ono to je za sve diskusije o Internetu u domenu
drutvenih nauka, ergonomije i filozofije kljuno, to je da revoluciju u globalnoj
komunikaciji sutinski ne nosi masa kablova, satelitskih linkova ili na neki drugi
nain povezanih sistema za obradu informacija. Sutina globalnog razvoja
informacionih tehnologija koju je odredila pojava Interneta je to da je u pitanju
definisanje i kompletno slaganje oko standarda prenosa tih informacija. Ono
osnovno to treba razumeti je injenica da razvoj Interneta ne implicira, niti za
svoje nune posledice ima razvoj kompjuterskih tehnologija na kakve smo
navikli; dananje kompjutere mogu zameniti bilo kakvi budui kompjuteri
ukoliko standardni kod razmene informacija meu njima ostane isti, onaj koji
definie TCP/IP protokol, nita sutinsko u naem shvatanju Interneta se nee
promeniti. Drugim reima, ukoliko mobilni telefoni budunosti budu
komunicirali preko TCP/IP protokola a ve naredna generacija mobilne
telefonije bi trebalo da sutinski poiva na ovom standardu oni e biti deo
Interneta, iako svakako nisu "kompjuteri" u uobiajenom znaenju te rei.
Drugo, definisanje Interneta od strane ove ili one institucije ne znai mnogo; dok
se drugi uesnici u globalnoj igri slau sa tom definicijom, mrea ostaje logiki i
funkcionalno koherentan medij. Tree, promena jednog ustaljenog standarda je
veoma skup poduhvat; zamislite kakav bi haos na tritu i u saobraaju izazvala
iznenada promena metrikog sistema teine i rastojanja? Sva ova zapaanja
navodimo kako bismo istakli sledee: jednom definisan, i, kako e razvojni
trendovi koje prikazujemo u ovom radu jasno pokazati, iroko prihvaen standard
informacione razmene, teko da e trpeti krupne izmene u razumno odreenoj
budunosti. Internet je tu sa nama da bi ostao; najverovatnije, dugo vremena u
formi koja nam je ve sada poznata.
Ono to ne treba izgubiti iz vida ako se razmatra upravo navedena
definicija Interneta je njena trea taka, prema kojoj se podrazumeva da u
odreenje svetske globalne komunikacione tehnologije ulazi i mogunost usluga
obezbeenih prateom infrastrukturom. U ovoj (III) taki definicije impliciran je
celokupan "drutveni odraz" razvoja Interneta.
Kada govorimo o razvoju I-drutva, zato, ne treba zaboraviti da je ono
sutinski povezano sa pitanjem definisanja i prihvatanja odreenih standarda. Na
apstraktnoj ravni drutvenih nauka, zato, pravedno je rei sledee: sutinski
razvoj ljudskog drutva u aktualnom trenutku ne poiva na Internetu, jer on je
samo manifestna ravan teorijskog i praktinog proboja u matematikoj logici,
kibernetici i fizici XX veka, koje su postavile prave fundamente tog razvoja.
Internet je, u pravom smislu te rei, stvar dogovora, konsenzusa i definisanja.
Trenutno, taj dogovor, koji omoguava egzistenciju onoga to uobiajeno
nazivamo svetskom mreom, odgovara svim globalnim igraima, prosto zato to
je jednom usvojen, privlai enormnu masu kapitala, a praktino se pokazuje
veoma korisnim. Meutim, analize koje slede pokazae da na globalnom planu
ne mogu svi biti podjednako zadovoljni mreom kakva jeste, posebno to je njen
razvoj uslovljen ve unapred odreenim politikim i ekonomskim (pre svega)
faktorima. Zato, da li e budunost poivati na jedinstvenoj "mrei mrea" koja
danas postoji, ili e doneti nove globalne sisteme komunikacije, ostaje otvoreno
pitanje i posle naih analiza trenutnih razvojnih trendova Interneta. Sve to je
sada mogue rei je da je svaka fundamentalna promena ovog usvojenog
standarda dogaaj koji bi isto tako fundamentalno promenio svetsku scenu u
svakom moguem smislu na kojoj se sam odvija.

Internet, mediji i globalizacija. Nemogue je u radu ovog obima predstaviti

celokupnu teorijsku raspravu o Internetu kao mediju i njegovom ueu u
procesima globalizacije. Smatramo da je za praenje narednih redova neophodno
navoenje samo nekih od osnovnih pretpostavki ove diskusije.
Komunikacija je sutinski deo odreenja oveka. ovek, animal
symbolicum, prirodnom evolucijom razvio je visoko specifine sposobnosti
komunikacije, oliene u simbolikoj funkciji kognitivnog sistema, odn.
mogunosti stvaranja i upravljanja sistemima znakova koje danas prouavamo u
semiotici. Te visoko specifine sposobnosti komunikacije, odreujui sloene
forme socijalne interakcije i organizovanja, uz mo razvoja naprednih alata za
savladavanje i oblikovanje fizike sredine, odredile su oveka kao apsolutnog
pobednika u konkurentnom procesu evolucije. Funkcije koje su omoguile razvoj
alata i simbolika sposobnost ovekova ujedinjene su u specifine i izuzetno
bitne tehnoloke napretke koje nazivamo medijima. Tehnologije komunikacije,
mediji, koje smo vremenom razvijali, poevi od slike i pisma, preko razvoja
tampe, koja se u XV veku iri Evropom, utiui na sve drave i drutva, do
savremenih elektronskih medija i, konano, informaciono-komunikacionih
tehnologija (ICT), zakljuno sa Internetom, uvek ostvaruju jednu zajedniku
funkciju. Ta funkcija se sastoji u redukciji prostorno-vremenske dimenzije nae
egzistencije:28 mediji, kako kae Marshall McLuhan, jesu produeci ovekovih ula.
Mediji, u pravom smislu te rei, omoguavaju reprodukovanje informacija u
odsustvu realnosti na koje se ta informacija odnosi; oni se, u procesu
interpretacije tih informacija od strane recipijenata, oslanjaju na definiuu
sposobnost simbolike funkcije sposobnost evokacije odsutnog denotata. U tom
smislu, mediji koji predstavljaju vrstu eksteriorizacije nekih kognitivnih funkcija
oveka, zahtevaju iste te kognitivne funkcije pri interpretaciji poruke koju nose.
Zato je koncept koda centralan za razumevanje funkcije koju mediji imaju.
U kontekstu rasprave o globalizaciji, ovo kratko teorijsko odreenje
medija posluie nam da skrenemo panju na to da Internet kao medij svoj uticaj

28 Kod nekih autora se prostorno-vremensko saimanje koristi i za odreenje samog procesa globalizacije: "A

variety of data indicate that we are undergoing a process of compression of international time and space and an
intensification of international relations." (Hargittai & Centeno, 2001).
na procese globalizacije sutinski ostvaruje oslanjajui se na "stari recept", poznat
od samog svitanja oveanstva. Osnovna funkcija svetske mree, funkcija koju
ona ostvaruje daleko premaujui po efikasnosti sve svoje prethodnike, jeste
redukcija prostorno-vremenske dimenzije ljudske egzistencije. Sa razvojem ICT,
fizika udaljenost i vreme prenosa poruke postaje sve manje i manje znaajan
faktor u onim domenima ljudske prakse koji se oslanjaju na ovu tehnologiju. Kao
nekad razvoj dvokolica, pote, eleznice, motora sa unutranjim sagorevanjem,
telegrafije, telefona, radija ili televizije, ova tehnologija premouje za krae
vreme dalja rastojanja i omoguava da udaljeni delovi populacije ostvaruju
organizacione forme koje su prethodno bile nezamislive upravo zbog
ogranienih resursa u prostoru i vremenu. Visoko integrisan sa tehnologijama
obrade informacija, oslanjajui se na procesne moi kompjutera elemenata
mrea koje ine Internet, "mreu mrea", bilo da je re o obradi informacija na
kompjuteru recipijenta (client-side scripting) ili na serverima koji odreuju tok
prenosa informacija (server-side scripting), Internet se kao tehnologija prenosa
informacija potpuno nalazi i u domenu tehnologija obrade informacija, tako
proirujui i polje naih moguih akcija.
Neki vizionarski (ali ne nerealni!) pristupi uviaju da Internet ujedinjuje
domen ljudske volje, percepcije, akcije i drutvene interakcije sa domenom
automatske obrade podataka, omoguujui nesluena unapreenja u organizaciji
i reavanju sloenih problema. Potaknuti ovakvim uvidom, neki od vodeih
kibernetiara dananjice, okupljeni oko belgijskog naunika Francis Heylighen-a
i grupe autora sa slavnog amerikog instituta Santa Fe, razvili su teorijske radove
u kojima se Internet razmatra kroz tzv. "Global Brain" metaforu, naglaavajui
jedinstvo (a) specifino ljudske sposobnosti reavanja kompleksnih problema u
realnom vremenu, i (b) prednosti u brzini automatske obrade velikog broja
jednostavnih informacija koja poiva na poluprovodnikim tehnologijama
(Bollen J. & Heylighen, 1996). Proimajui se, ovek i informacione tehnologije
poinju da stvaraju novu super-strukturu, ostvarenu delom u organskoj hemiji
baziranoj na ugljeniku, naoj fiziolokoj osnovi, i delom in silico, u arhitekturi
digitalnih elektronskih sistema za obradu informacija. Kibernetiki pristup
prouavanju Interneta kao informacionog sistema u novijim radovima doveo je i
do stvaranja "slike sveta" u smislu preciznog poznavanja strukture hiperlinkova,
tako otvarajui mogunosti za napredne statistike analize od kojih neke ulaze i
u domen obrade znaenja (semantike analize, analiza diskursa) grupa visoko
povezanih prezentacija (Lawrence & Kleinberg, 2001).
Bez obzira na kompletan kontinuitet u istoriji tehnologije i diskusiju
mogue "slike oveka informatike ere", postoje teorijski stavovi prema kojima je
uee ove nove tehnologije u procesima globalizacije po mnogo emu
jedinstveno i drugaije od prethodnih tehnolokih revolucija (ba kao to postoje
i stavovi prema kojima je aktualna globalizacija kompletnija od prethodnih i
jedinstvena po mnogim parametrima). Pre svega, multimedijalna priroda Interneta
razlikuje ga od svih prethodnih medija po tome to su ovi ograniavali prenos
poruke na odreeni ulni modalitet u funkciji sopstvene definicije (telefon
audio percepcija, film i fotografija vizuelna). Meutim, kodiranje svih
informacija koje se prenose fizikim signalima u univerzalnom digitalnom
kodu, omoguilo je oslobaanje ICT od ovog ogranienja. Digitalizacija je tako
fundamentalan fenomen nove tehnoloke revolucije da je zaista realno rei da je
ona inherentno, sutinski drugaija od prethodnih revolucija u komunikaciji
(Mayer-Schenberger, & Hurley, 2000).
Drugo, razvoj tehnologija za obradu informacija je neverovatno brz, toliko
brz da se (iako je to fundamentalno netano) ponekad ini neogranienim,
beskonanim. Godine 1965, Gordon Moore (kasnije suosniva Intel-a) formulisao je
pravilnost koja se danas naziva Murovim zakonom, prema kome e se razvoj
procesnih kapaciteta mikroprocesora udvostruavati svakih 18 meseci, dok e se
cene i potronja energije neophodne za obradu smanjivati slinom brzinom.
Murove prognoze su validne i tane i danas, a eksperti predviaju da e se ova
razvojna tendencija nastavljati najmanje do kraja XXI veka. to se brzine razvoja
ICT tie, pored Murovog zakona treba navesti i pravilnost vezanu za razvoj
kapaciteta kanala koji prenose informaciju kroz mree (bandwith). Za razliku od
razvoja procesnih moi mikroprocesora, koje se udvostruuju svakih 18 meseci,
kapaciteti kanala se utrostruuju svakih 12 meseci, sa procenom da e ova
tendencija trajati jo najmanje 20 godina.
Konano, kao to smo ve pominjali, sutinska stvar u razumevanju
Inerneta je to da se radi o sistemu koji svoje postojanje, funkcionalnost i
efikasnost duguje jednom standardu koji je konsenzusno prihvaen - TCP/IP
protokolom. Potrebno je ovome dodati shvatanje da je Internet decentralizovana
mrea, mrea iji rapidni razvoj i prikazan u narednim redovima ne
omoguava nikakvu centralnu kontrolu. Ona poiva na jednom standardu, i
dokle god se potuje taj standard, nee biti smetnji u ukljuivanju ovih ili onih
dopunskih struktura u jednom razvijen globalni sistem komunikacije. Paradigma
decentralizovane mree sutinska je u shvatanju mnogobrojnih prednosti koje
Internet poseduje u odnosu na prethodne tehnoloke napretke u komunikaciji
(Mayer-Schenberger, & Hurley, 2000).
Naveli smo neke inherentne odlike Interneta kao informaciono-
komunikacione tehnologije koje pruaju osnovu da se tehnoloka revolucija to
na njemu poiva posmatra drugaije od prethodnih. Takoe, smatramo da
prethodno izneto predstavlja dovoljan skup uslova pod kojima moemo da
tvrdimo da je, zbog navedenih specifinosti, uticaj ove tehnoloke revolucije na
procese globalizacije idiosinkratian u nizu "prethodnih globalizacija". Meutim,
u ovakvim diskusijama neprestano vreba opasnost od donoenja sudova o
specifinostima novih razvojnih trendova. Internet je posledica odreenih
prethodnih razvoja (matematika logika, teorija upravljanja, silikonske
tehnologije, itd.) kao i politiko-ekonomskih preduslova da se ovakva tehnologija
uopte razvije. U tom smislu, on je i posledica i motor globalizacije u kojoj
uestvujemo. Pitanje tehnolokog determinizma29 (Chandler, 1995), kljuno u
raspravama ove vrste, zahteva da bude prethodno reeno kako bi se stekla
osnova za validaciju stavova o specifinom ueu ove ili one tehnologije u
drutvenim procesima.

Internet, informatika era i drutvene nauke. Prouavanje globalnog razvoja

ICT u drutvenim naukama praeno je njihovom istovremenom epistemoloko-
metodolokom transformacijom. Promena je pre svega vezana za proirenje
moguih pristupa konceptu saznanja, koje je u epistemolokoj tradiciji uglavnom
ispitivano sa konotacijom naunog saznanja, dok su savremeni razvoji postavili
potrebu za naunim ispitivanjem ire shvaenog koncepta saznanja. Pre svega,
irok uticaj na istraivanja u savremenim drutvenima naukama dolazi iz pravca
kognitivnih nauka (cognitive science). Kognitivne nauke, pre svega kognitivna
psihologija, izvrile su temeljne promene u naem naunom istraivanju
saznajnih procesa, usmeravajui fokus istraivanja na kognitivne procese u realnom
okruenju, posmatrajui ih i prouavajui kao specifine adaptivne strategije. Osim
navedenog, kognitivne nauke su u drugoj polovini XX veka ostvarile "fuziju"
istraivakih programa u kognitivnoj psihologiji i vetakoj inteligenciji,
otvarajui tako drutvene nauke prema uticajima matematikih i kibernetikih
pristupa u modeliranju sloenih sistema, i stvarajui trend pristupa problematici
socijalnih procesa koji se i danas razvija (up. Lansing, 2002). S druge strane, iz
pravca vie tehnikih, primenjenih disciplina kao to je knowledge management,
koji se uveliko oslanja na rezultate i metodologiju kognitivnih nauka, dolazi jo
jedan zahtev za realistikijim pristupom prouavanju saznajnih procesa, zahtev
koji je odreen razvojem knowledge-based ekonomije i uopte potrebom za
racionalan i ekonomian pristup organizovanju, interpretaciji i kontroli tokova
informacija u socijalnim strukturama.
S druge strane, potreba da se u realnom vremenu izvede precizno,
metodoloki jedinstveno i artikulisano prouavanje protoka informacija u
savremenom drutvu, uslovila je jo jednu transformaciju drutvenih nauka. One
danas prouavaju "drutvo u akciji", a sam njihov status se tretira tako da su one
same deo prouavanih procesa. Od drutvenih nauka se, u tom smislu, oekuje
dinamika teorijskih objanjenja drutvenih fenomena, postavljanje radnih
hipoteza u cilju objanjenja, predikcije i kontrole kompleksnih socijalnih procesa,
pri emu ciljevi predikcije i kontrole, iako neraskidivo povezani sa naunim
objanjenjem, ine osnovnu motivaciju naunog rada.
U prouavanju razvoja informatikog drutva, radovi Castells-a (prema
Anttiroko, 1999) predstavljaju klasino shvatanje, u vidu makrosocioloke teorije
o paradigmatskoj promeni od industrijskog ka informatikom drutvu. Prema
Castells-u, dve su kljune osobine nastupajue informatike ere: informacionalizam
i globalizam. Informacionalizam se odnosi na zavisnost visoke produktivnosti i

29 Odlian Chandler-ov pregled problematike tehnolokog determinizma nalazi se na

http://www.aber.ac.uk/media/Documents/tecdet/tecdet.html
uspeha u konkurentskoj trinoj igri od spremnosti i mogunosti da se
odgovarajua informacija iskoristi u razvoju inovacija i proizvodnji novih
informacija. Globalizacionizam, s druge strane, oznaava injenicu da je
centralna funkcija proizvodnje, potronje i komunikacije postala organizovana na
globalnoj skali i posredovana globalnom svetskom mreom. Prema ovom
autoru, samo pitanje tehnolokog determinizma je loe postavljeno: relacija kroz
koju tehnologija determinie dinamike aspekte kompleksnih socijalnih struktura
je sloena, i moda je najbolje tvrditi da naa tehnologija odslikava nae drutvo
da je naa drutvena egzistencija sve vie tehnoloki posredovana (Anttiroko, 1999).

Informatiko drutvo (I-drutvo). Predstaviemo samo jedno odreenje I-

drutva, tek koliko da formalno ostane jasno ta se razume pod ovim pojmom.
Prema zakljucima Azijsko-pacifike regionalne konferencije, u sklopu
pripremnih aktivnosti WSIS 2003, I-drutvo je ono koje:

preko visoko razvijenih ICT mrea,

ravnopravnog i irokog pristupa informacijama,
predstavljanja odgovarajuih sadraja u odgovarajuim formatima, i
efektivne komunikacije

omoguava ljudima da ostvare svoje potencijale, promovie odriv ekonomski i drutveni

razvoj, unapreuje kvalitet ivota za sve, potiskuje siromatvo i glad, i unapreuje
participaciju u donoenju odluka (WSIS, Asia-Pacific Regional Conference, The
Tokyo Declaration, 1315th January 2003).
Koliko smo daleko od ovako definisanog I-drutva nije teko pogoditi.
Meutim, kako e izgledati na put u izgradnji I-drutva mogue je prouavati, i
moda donekle predviati. U narednom poglavlju prelazimo na rezultate
empirijskih istraivanja analizu kvantitativnih indikatora vanijih razvojnih
trendova Interneta.

2. Razvojni trendovi: dokle je stigla internet globalizacija?

Koji su zapravo problemi sa kojima se susreemo u razvoju I-drutva? Da

li je njih lako identifikovati, da li se radi o oiglednim pitanjima koja se
postavljaju "sama od sebe", ili je razvoj I-drutva proces daleko sloeniji od
obaranja broja "neoienih" pojedinaca, grupa i itavih regiona? Osnovni nain
na koji je postavljena problematika razvoja I-drutva u dosadanjoj teoriji i praksi
internet globalizacije sutinski se oslanja na koncept digitalne podele. Ovaj
koncept ukazuje na razlike koje postoje u pristupu Internetu meu razvijenim i
manje razvijenim delovima sveta. Digitalna podela se moe posmatrati na
nivoima ije su jedinice razliito definisane, kao prostorne (kontinenti, regioni,
drave, gradovi) i vremenske (razliite stope prirataja broja korisnika Interneta
u odreenom konstantnom teritorijalnom okviru). Osnovni kontekst u kome se
digitalne podele definiu i posmatraju je odnos ekonomskog statusa i pristupa
Internetu. Ovako postavljena, digitalna podela daje sivu i sumornu sliku otre
podele sveta na siromane i one koji to nisu, koju u stopu prati slika pristupa
Internetu (Quah, 2001).
Smatramo suvinim da na ovom mestu nabrajamo sve dobrobiti koje
razvoj Interneta donosi u neku sredinu. Odnos mogunosti koje mrea nekome
prua i stepena ostvarenosti tih mogunosti je pitanje za sebe (sve velike studije
online ponaanja korisnika mree ukazuju na to da je stepen iskorienosti
realnih mogunosti mree mali, i ukazuju na potrebu za irokim akcijama u cilju
motivisanja i obrazovanja korisnika Interneta, ak i u veoma razvijenim
sredinama).
S druge strane, razvoj Interneta moemo da posmatramo i bez direktne
reference na broj korisnika, pristup i kvalitet pristupa i njihovu distribuciju irom
sveta. Internet je mrea koja se izgrauje ne ekajui "nepovezane" da se ukljue;
broj sajtova raste u skoro eksponencijalnom trendu, tehnologija obrade
informacija na mrei se razvija u svakom smislu, otvarajui nove mogunosti i
menjajui profile upotrebe mree i karakteristina ponaanja korisnika. Koliko
god digitalna podela bila alarmantna injenica internet globalizacije, toliko ne
smemo da ispustimo iz vida ovaj ubrzani tehnoloki razvoj, kako bismo izbegli
da danas reavamo probleme mree koja ve sutra moe postati mrea sasvim
drugaija od aktualne, pri emu ovde ne mislimo na sutinske promene
protokola informacione razmene30.

2. 1. Spoljna anatomija mree: pristup i digitalna podela

Studije koje prate razvoj pristupa Internetu najee su parcijalne,

usmerene prema jednom regionu ili jednoj dravi. Takoe, u metodolokom
smislu je problematino razliito teritorijalno definisanje regiona u razliitim
studijama, to unekoliko oteava poreenje rezultata. Rezultati i procene
razvojnih trendova variraju od studije do studije. Ovde emo predstaviti kratak
pregled podataka do kojih se dolo u nekoliko razliitih studija, u cilju da
pokuamo da stvorimo koliko-toliko celovitu sliku stanja pristupa Internetu u
sadanjem trenutku
Moda najkompletnija informacija o broju korisnika Interneta odnosi se na
analizu pristupa po jezikom kriterijumu. Kao objekat analize uzima se broj
pojedinaca govornika odreenog jezika, koji imaju pristup Internetu. Ovakav
metodoloki pristup je dobar u tom smislu to prevazilazi teritorijalna odreenja,
vodei se idejom da govornici jednog jezika pristup Internetu pre svega
ostvaruju preko sajtova na tom jeziku. S druge strane, ovakav pristup problemu
distribucije korisnika nosi taj nedostatak to ne uzima u obzir iroku

30Uopte nije pitanje da li e se TCP/IP protokol i dalje menjati; naravno da su svaka unapreenja dobra, a
njihova pojava je predviena definicijom Interneta.
rasprostranjenost govornika engleskog i drugih jezika kao stranih. Poznavanje
engleskog i drugih jezika koji su iroko zastupljeni na Internetu je prednost za
korisnike Interneta; bez sumnje, u sredinama sa niskim pristupom Internetu, koje
logino mora da prati i nizak razvoj internet prezentacija na maternjem jeziku,
pristup se odvija preko stranih jezika, pre svega engleskog. Podaci koje
prikazujemo u narednom segmentu su rezultat kontinuiranog istraivanja
agencije Global Reach (http://www.global-reach.biz), ije je poslednje istraivanje
datirano na 30. septembar 2002. (http://www.global-reach.biz/globstats). Prema
procenama ove agencije, u svetu je krajem 2002. godine bilo oko 619 miliona
korisnika, od toga 36.5% korisnika sa engleskog govornog podruja, 35.5%
korisnika sa podruja evropskih jezika iskljuujui engleski, i 28.3% korisnika
sa podruja azijskih jezika. Procena agenacije Global Reach je da e do kraja 2004.
godine, sa istim trendom porasta broja korisnika, u svetu biti oko 940 miliona
korisnika Interneta.
Na sledeem grafikonu prikazujemo distribuciju korisnika Interneta
prema maternjim jezicima:
 Slika 1. Distribucija korisnika Interneta u svetu prema maternjim
jezicima korisnika (izvor: agencija Global Reach, septembar 2002.,
http://www.global-reach.biz).

Oigledna je dominacija broja korisnika sa engleskog govornog podruja i

govornih podruja drugih evropskih jezika; meutim, nasuprot iroko
rasprostranjenoj zabludi da je engleski "jezik Interneta", na drugom i treem
mestu se nalaze govornici kineskog i japanskog jezika.
Sledei rezultati koje prikazujemo potiu iz istraivanja agencije
eTForecasts (http://www.etforecasts.com), prema kojoj je do kraja 2002. godine u
svetu bilo vie od 665 miliona korisnika Interneta, u poreenju sa brojem od 544
miliona krajem 2001. godine. Ovi procena agencije eTForecasts datirana je na 3.
decembar 2002. godine. Takoe, prema proceni istraivaa u eTForecasts, trend
porasta broja korisnika u zemljama u razvoju e se nastaviti u iduoj deceniji, ali
sa godinjim porastom ispod 20%. Slino agenciji Global Reach, procenjuje se da
e u svetu biti 1 milijarda korisnika Interneta do 2005. godine, a najrapidniji
razvoj pokazuje Kina, za koju se oekuje da e do kraja 2003. godine po broju
korisnika prevazii Japan. Na sledeem grafikonu prikazujemo distribuciju
korisnika Interneta u 15 zemalja sa najveim brojem korisnika u svetu.
 Slika 2. Distribucija broja korisnika Interneta (u milionima) u 15
zemalja sa najveim brojem korisnika u svetu (izvor: agencija
eTForecasts, decembar 2002., http://www.etforecasts.com)

Nezavisno od sredine u kojoj se Internet infrastruktura razvija, a njen

razvoj je gotovo potpuno uslovljen ve prethodno formiranim ekonomskim
uslovima, to emo uskoro pokazati, Internet se razvija rapidno. Krajem 1995.
godine, Internet je brojao tek oko 26 miliona korisnika. Ve idue, 1996. godine,
tano kroz godinu dana, na mrei je bilo oko 37 miliona korisnika, dakle vie
nego dvostruko u odnosu na 1996. Tokom 1998. godine, broj korisnika Interneta
je nadmaio 100 miliona, krajem 1999. 200 miliona, da bi u martu 2000. godine
na mrei bilo oko 310 miliona ljudi. Prema procenama agencije NUA, trenutno u
svetu ima oko 605 miliona korisnika Interneta. Na sledeem grafikonu
prikazujemo razvoj svetske online populacije, prativii ovaj trend gotovo od
samog "roenja" svetske mree 1993. godine.
 Slika 3. Razvoj online populacije u svetu od 1995. do 2002.
(izvor: NUA, septembar 2002.; trenutno je u svetu oko 605.6
miliona korisnika Interneta).

Sada emo prikazati odnos izmeu broja korisnika Intereneta i bruto

drutvenog proizvoda, na osnovu ve prikazanih podataka iz istraivanja
agencije Global Reach.

Slika 4. Odnos izmeu bruto drutvenog proizvoda (u

milijardama dolara) i broja korisnika Interneta. Odnos je linearan
jer prikazuje samo segment relativno razvijenih zemalja deo S-
krive koja je realnost ovog odnosa u svetu. Pirsonov koeficijent
linearne korelacije R iznosi 0.99.
 Konano, od moguih metoda da se prikae globalna digitalna podela,
odabrali smo da prikaemo odnos prosenog bruto drutvenog proizvoda po
glavi stanovnika (GDP per capita) u nekoliko kategorija pristupa Internetu prema
broju korisnika. Sledei grafikon prikazuje taj odnos31 (korieni su podaci iz
1999, 2000 i 2001. godine, CIA, The World Factbook 2002,
http://www.cia.gov/cia/publications/factbook/)

Slika 5. Digitalna podela: na x-osi se nalaze kategorije koje

oznaavaju broj korisnika Interneta po dravi, na y-osi je prosean
bruto drutveni proizvod po glavi stanovnika u odreenoj
kategoriji. Ovi podaci su dobijeni na osnovu analiza GDP per capita
i procene broja korisnika Interneta za 192 drave (izvor: CIA, The
World Factbook 2002,
http://www.cia.gov/cia/publications/factbook/).

Pogledajmo kako izgleda distribucija pristupa Internetu po regionima.

Podaci koje prikazujemo su dobijeni istraivanjem agencije NUA
(http://www.nua.com/surveys/, septembar 2002), jedne od vodeih svetskih
agencija u istraivanjima i statistici Interneta.

31 Da bi se dolo do ovakve slike digitalne podele, koja zaista prikazuje realan odnos razvijenih i
nerazvijenih, neophodno je koristiti kategorije proseka broja korisnika Interneta po dravama. Ukoliko
bismo prikazivali ove podatke pojedinano (tj. da je svaka drava predstvljena jedinstvenom takom na
grafikonu), dobili bismo trend u kome bi se teko opaala "teina" digitalne podele. Meutim, on bi bio
posledica velikih razlika u GDP, broju korisnika, veliinama populacije i vrednosti drugih faktora. Na izbor
kategorija po broju korisnika Interneta po dravi je donekle arbitraran, ali omoguava jasan i pregledan
uvid u fenomen digitalne podele.
 Bliski istok;
1%

SAD i
Kanada; 30%
Evropa; 31%

Latinska
Amerika; 6%
Afrika; 1%
Azija/Pacifik;
31%

Slika 6. Pristup Internetu po regionima. Izvor: NUA, septembar 2002.

Prethodni podaci daju vie razloga za zabrinutost nego za ma kakav

optimizam kada je re o internet globalizaciji. Na osnovu prethodno iznetog,
nameu se sledei zakljuci:

Engleski jezik jeste najrasprostranjeniji na Internetu, ali ga slede

kineski i japanski jezik pre ostalih evropskih jezika. Ukupno je
23.3% korisnika Interneta sa govornog podruja azijskih jezika.

"Velikom slikom" zaista dominiraju zemlje zapadne civilizacije; od

15 zemalja sa najveim brojem korisnika Interneta u svetu, krajem
2002. godine, 9 zemalja su zapadne (raunajui Rusiju i Australiju).

Meu zemljama sa najveim brojem korisnika Interneta taj broj je

snano povezan sa bruto drutvenim proizvodom (Slika 3).

Digitalna podela je jasno i otro izraen fenomen; razlike u bruto

drutvenom proizvodu i broju korisnika Interneta su velike, i ako
ovome dodamo i procenu da se u narednih 10 godina u zemljama u
razvoju broj korisnika Interneta nee poveavati stopom veom od
20% godinje, moe se dogoditi da e "interesantan" razvoj
Interneta ostati privilegija razvijenih zemalja i velikih sila.

Razvoj internet infrastrukture omoguava nerazvijenim sredinama priliv

informacija, znanja i kapitala koji su neophodni preduslovi za dalji razvoj. Slika
tog razvoja u sadanjem trenutku je sumorna, a dodatnu zabrinutost uliva
perspektiva u kojoj se razvijene Internet infrastrukture razvijaju sve bre i bre,
dok je razvoj onih drugih negativno ubrzan. U razmatranja digitalne podele
treba uzeti i injenicu da razvoj Interneta nikako ne moe da se shvati samo kao
poveanje broja korisnika po dravama ili regionima. U ovaj razvoj su upletena
komplikovana tehnika reenja koja mogu da variraju iroko od sredine do
sredine, razvoj drugih komunikacionih tehnologija (u 2000. godini, 1 milijarda
ljudi na planeti je imala telefon samo 1/6 ljudi je imala pristup tehnologiji staroj
preko 100 godina!), investicije vezane za razvoj internet infrastrukture,
obezbeivanje neophodnih kadrova, obrazovanje korisnika, prevazilaenje
kulturnih razlika, poevi od jezika, politiki stavovi32 i jo niz faktora.

2. 2. Unutranja anatomija Interneta sajtovi i serveri

U ovom delu emo ukratko prikazati najnovije rezultate Web

Characterization projekta koji razvija neprofitna organizacija Online Computer
Library Center (OCLC, http://www.oclc.org), iji je cilj kontinuirano praenje
razvoja Interneta. Za razliku od prethodnih analiza koje su pokazale kakva je
distribucija pristupa Interneta u svetu i dale ilustraciju digitalne podele, predmet
ovih analiza je razvoj svetske mree kao takve, odn. broja web-prezentacija u
odreenim kategorijama, jedinstvenih sajtova po IP adresama, jezika koji su
korieni zai tekstualni materijali na mrei i sl.

Prvi rezultat Web Characterization projekta koji prikazujemo odnosi se na

veliinu i razvoj Interneta, pri emu je objekat analize broj web-prezentacija.
Istraivai OCLC, razlikuju dve definicije website-ova u ovom istraivanju, i to (a)
website su sve meusobno povezane stranice koje se pronau na jedinstvenoj IP
adresi, i (b) jedinstveni website je ista prezentacija ak i ako je ponovljena na
razliitim IP adresama. Prikazujemo vizuelno rezultate do kojih su doli u OCLC-
u, prema navedena dva kriterijuma.

32Na ovom mestu je vredno podsetiti se da je u prvoj nedelji septembra 2002. godine kineska vlada blokirala
pristup najjaem svetskom pretraivau Google, u oprezu prema politikim previranjima pred 16. kongres
KP Kine. Samo etiri dana kasnije, mahom pod pritiskom samih kineskih korisnika Interneta, Google je
deblokiran i pretraga je mogla da se odvija neometano. Meutim, svi linkovi sa Google-a koji se odnose na
teka spoljno-politika pitanja upuena Kini (npr. ljudska prava) se preusmeravaju na sajtove koje je
prethodno odobrila kineska vlada, ili se korisnicima blokira pristup Google-ovom sajtu na par sati (up.
WIRED 11:01, "Google Sells Its Soul", pp 130135). Sa isto tehnikim razvojem Interneta, brzine pristupa i
multimedijalne podrke, nemamo razloga da ne verujemo da e u budunosti upliv zvanine politike na
razvoj i pristup biti samo vei; sa ovime se slau i analitiari The Economist-a (up. "Digital dilemas: A Survey
of the internet society", 25. Januar 2003, The Economist). U tom smislu, pitanje je samo vremena kada e lepe
elje za distribucijom Interneta i ICT uopte postati dileme.
 Slika 7. Porast broja javnih website-ova od 1998. do 2002. godine.
U podatke su ukljueni sajtovi raunati samo na osnovu odziva
jedinstvene IP adrese, kao i procena broja prezentacija
konstantnog sadraja koji se nalaze na razliitim IP adresama.

Zemlja porekla web-prezentacije odnosi se na geografsku lokaciju

organizacije, pojedinca ili pojedinaca koji su je postavili i odravaju je.33 Ovo
odreenje nema nikakve veze sa fizikom lokacijom servera na kome se sajt hostuje.
Distribucija sajtova na svetskoj mrei, prema zemlji porekla, po OCLC-u izgleda
ovako:

33 Defincija prema OCLC.

 Slika 8. Procenat javnih sajtova prema zemlji porekla (vidi
odreenje u tekstu).

U istraivanju OCLC-a, interesantna je analiza zastupljenosti jezika u

kojima je formulisan tekstualni sadraj sajtova. Rezultate do kojih su doli
eksperti ove organizacije neemo predstavljati vizuelno, poto cifre u ovom
sluaju govore same za sebe: ak 72% sajtova ne svetskoj mrei je na engleskom
jeziku, sledi nemaki sa 7%, japanski sa 6%, panski i francuski sa po 3%. Znai,
za razliku od zakljuka do kojeg smo doli u analizi distribucije pristupa
Internetu u svetu, gde se pokazalo da su korisnici Interneta tek u 36.5% govornici
engleskog jezika, vidimo ovde da engleski ipak jeste jezik Interneta. Ova razlika u
broju govornika/korisnika i zastupljenosti sajtova na engleskom jeziku posluie
nam kasnije kao osnova za jedan kratak kulturoloki osvrt na problem Internet
globalizacije.

Prikazujemo i veoma interesantan nalaz koji se odnosi na rejting sajtova

prema broju linkova koji upuuju na njih sa drugih prezentacija.
 1. www.adobe.com 11. www.altavista.com
2. www.microsoft.com 12. www.angelfire.com
3. www.geocities.com 13. members.tripod.com
4. www.netscape.com 14. www.mapquest.com
5. members.aol.com 15. www.weather.com
6. www.yahoo.com 16. www.apple.com
7. www.amazon.com 17. www.excite.com
8. www.google.com 18. www.lycos.com
9. www.macromedia.com 19. www.real.com
10. www.cnn.com 20. www.hotbot.com

Tabela 1. Rejting sajtova prema broju linkova koje prema njima

upuuju druge prezentacije (izvor: OCLC, 2002).

Adobe-ova prezentacija je vodea, i gotovo sigurno objanjenje za ovako

visoku poziciju je besplatna distribucija Adobe Acrobat Reader paketa koji
omoguava pristup fajlovima u PDF formatu, koji je u akademskom svetu ve
odavno standard predstavljanja naunog rada na mrei, a sve vei broj
tekstova van akademskih institucija pojavljuje se na Internetu samo u PDF
formatu. Microsoft, na drugom mestu, nudi svojim korisnicima pregrt usluga
preko MSN mree, kao i irok download sektor prezentacije koji izmeu
ostalog obezbeuje svee ispravke uvek pomalo "napuknutih verzija"
Microsoft-ovih operativnih sistema. Iznenauje da se Yahoo! i Google, dva
najpopularnija pretraivaa svetske mree (Google obezbeuje 35% pretraga
svetske mree dnevno, Yahoo! 33%, AOL - 10%, ali svi ovi pretraivai
koriste Google tehnologiju pretrage, odn. Google-ov PageRank algoritam) nalaze
tek na 6. i 8. mestu sajtova na koje se najvie upuuje sa drugih prezentacija.
Opet, to je i dalje superiorno u odnosu na popularne pretraivae Altavista
(11. mesto) i Lycos (18. mesto), pa se ini da e Google tehnologija jo dugo
zadravati primat na "tritu pretrage".

Konano, kao jo jedan kvantitativan pokazatelj razvoja Interneta

prikazujemo porast broja host-kompjutera34 od 1993. godine do januara 2003.
Podaci koje navodimo su prema studiji Internet Domain Survey35 (Internet
Software Consortium, http://www.isc.org/ds/).

34 Host-kompjuteri (host computers) su kompjuteri koji u kompjuterskim mreama omoguavaju

krajnjim korisnicima usluge obrade informacija i pristupa bazama podataka; na host-kompjuterima se

odrava jedna ili vie web-prezentacija; host-kompjuteri su "vorovi" svetske mree.
35 Kompletna metodologija procene broja host-kompjutera u svetu u ovoj studiji moe se nai na web-

prezentaciji studije, http://www.isc.org/ds/)

72
 Slika 9. Porast broja host-kompjutera u svetu od 1993. do 2003.
(prema Internet Domain Survey, http://www.isc.org/ds/)

3. Svetska fiziologija mree

U prethodnom poglavlju naveli smo neke od osnovnih indikatora

razvoja Interneta. U poglavlju 2. 1, na pregled se fokusirao na rezultate onih
istraivanja koja pruaju to kompletniju sliku pristupa Internetu u svetu, kao
i sliku digitalne podele kao najkritinijeg fenomena Internet globalizacije. U
poglavlju 2. 2. panju smo usmerili prema istraivanjima koja prate razvoj
mree preko indikatora koji nemaju veze sa prirodom korisnika i pristupom,
ve prikazuju promene drugih znaajnih promenljivih onih koje se odnose
na tehnoloki aspekt razvoja Interneta. U narednim redovima, pruamo
kratku sintezu i kritiki osvrt na ove podatke.

3. 1. Opaska o metodi prouavanja internet globalizacije

Poto se o problemu internet globalizacije u naoj sredini pisalo malo

ili nimalo, smatramo da je neophodno da u ovom radu iznesemo neke
najoptije stavove koji su nae a prirori u svakoj analizi globalnih ICT
trendova.
Prikazujui sve prethodno iznete podatke, maksimalno smo se oslanjali
na vizuelne prezentacije grafikone, prikazujui stanje stvari najee bez
navoenja preciznih podataka na osnovu kojih su te predstave stvarane.36
Razlog tome je to su razvojnih trendovi Interneta, koje smo eleli da
predstavimo na najrazumljiviji nain, promenljivi, i to predstavljanje samih

36 Za sve one koji su zainteresovani za konkretne vrednosti raznih indikatora radi sprovoenja

sopstvenih analiza ili iz drugih razloga, u prethodnim poglavljima su uredno navoeni izvori prema
kojima je pravljen pregled razvoja Interneta.

73
brojeva nema puno smisla u slici stvari koja je dinamina, menjajui se iz
meseca u mesec. Uopte, predstavljati razvoj Interneta i baviti se predikcijama
globalnih tokova, tim inae nezahvalnim poslom, prema nama, nema puno
smisla ukoliko se ograniavamo na predstavljanje "preseka situacije", ili
"stanja stvari". Na osnovu prethodno iznetih zapaanja, najvanije je stei
uvid u prirodu procesa razvoja Interneta, odn. ICT globalizacije uopte. Ukoliko
smo u stanju da razumemo ono to se dogaa sa razvojem mree, a to je
kao to se pokazuje vezano mnogo manje za tehnike aspekte nego to je
sutinski povezano sa optim drutvenim, ekonomskim, politikim i
kulturnim tokovima, svi budui grafikoni i dijagrami e za nas predstavljati
oekivane rezultate na osnovu jednog dubljeg poznavanja predmeta
istraivanja.
Ovakvo gledite iznosi i Sassen (2000), kada, raspravljajui o uticaju
razvoja svetske mree na problem suvereniteta, razlikujui pri tom vie
optimistina i vie pesimistina gledita o odnosima "krupnog kapitala" i
slobode i demokratije na Internetu, zakljuuje da je Internet struktura koja
poiva na ve prethodno izgraenim drutvenim strukturama u istoj meri
koliko se namee kao nezaobilazan faktor promene tih struktura na kojima
poiva.37
Naravno, onaj ko se nada da e do totaliteta procesa globalizacije doi
iskljuivo ujedinjenjem tabelarnih i grafikih prikaza ovih ili onih razvojnih
tendencija, sasvim sigurno grei. Zato je, kao i uvek u domenu istorije,
drutvenih nauka i nauka o ponaanju, uvek neophodno imati obezbeen
koherentan skup pretpostavki, koje e omoguiti naknadnu validnu
integraciju kvantitativnih podataka. Modelirati globalizacione procese, odn.
kreirati algoritme koji bi statistikim putem otkrivali latentne strukture iz
skupova poetnih podataka, predstavlja oblast naunog rada u kojoj se tek
oekuje proboj. U ovakvom pristupu, koji ujedinjuje sistemske pristupe u
politikim naukama sa dinamiko-strukturalnim pristupima u semiotici,
psihologiji i antropologiji, s jedne, i kibernetike pristupe (modeliranje, multi-
agentne sisteme, neuronske mree), s druge strane, sigurno lei bliska
budunost establimenta drutvenih nauka (Lansing, 2002). Meutim, u ovom
trenutku, drutvene nauke ne raspolau niti empirijskim podacima dovoljnog
kvaliteta za analize ovog tipa, niti jedinstvenom metodom modeliranja
socijalnih procesa, niti odgovarajuom teorijom koja bi pruala eksplanatornu
podlogu jednainama teorije sistema. Zato je jedini razuman put analize u
ovom trenutku onaj koji, zaobilazei popularna teoretisanja u
postmodernistikom duhu (cybertheory i sl. kvazi-kritike pristupe),
oslanjajui se iskljuivo na empirijski proverene injenice o globalnim
procesima, otkriva ono sutinsko u predmetu razvoja Interneta, donosi
sudove i prognoze oprezno i na nain koji e buduim istraivanjima otvoriti
prostor za nadgradnju korisnih zakljuaka do kojih se dolo. Ne gubei iz
vida razvojne trendove koje smo prethodno prikazali i svest o tome da gotovo
37 Ne slau se svi autori sa ovakvim vienjem odnosa razvoja Interneta i drutvenih struktura na kojima

on poiva; npr. Zoe Baird, predsednik Markle Foundation, u jednom prologodinjem broju Foreign
Affairs iznosi gledite po kome je regulisanje Interneta od strane drave neophodno, uz saradnju sa
poslovnim i neprofitnim sektorom kao ograniavajuim faktorima dravne regulacije (Baird, 2002).

74
pa sve budue praktine aktivnosti oveka sutinski zavise od stanja razvoja
informacionih tehnologija i infrastukture Interneta, slobodno moemo rei da
se ovakve analize direktno tiu nae neposredne budunosti, to pitanje
odgovornosti analitiara Interneta stavlja na prvo mesto.
Prouavanje Internet globalizacije nije jedinstvena disciplina u domenu
drutvenih nauka, ili bar za sada ona nije tako konstituisana. Daleko od ma
kakvog zasnivanja koje bi poivalo na donekle specifinim epistemolokim
osnovama, prouavanje globalnog razvoja ICT je u potpunosti konstituisano
kao predmet i po nama postavlja sutinske metodoloke zahteve pred
istraivae; problem o kome ovde govorimo sastoji se u tome da za sada ne
postoje (a) jedinstvena teorijska stanovita o ICT globaliazciji, (b) jedinstveni
indikatori globalnog ICT razvoja, i (c) postoji mali broj teorijski zasnovanih
shvatanja ovog razvoja, od kojih su mnoga pod uticajem odreenih
vrednosnih orijentacija (tehno-optimizam). Meutim, uprkos ovakvom stanju
stvari u prouavanju ICT globalizacije, neki pregledi postojee literature
uspeno otkrivaju osnovne trendove koji se ocrtavaju u masi raznorodnog
tiva posveenog globalnoj ulozi Interneta. Tako Wilson III, autor koji posle
detaljnog prouavanja postojee literature i sam iznosi svoje razoarenje
stanjem oblasti, u svom odlinom pregledu "Globalization, Information
Technology, and Conflict in the Second and Third Worlds" (Wilson III, 1998)
formulie tri zakljuka za koje veruje da odlikuju prouavanje ICT
globalizacije. Pre svega, on primeuje da svi raspoloivi podaci ukazuju na to
da je uticaj ICT na manje razvijene sredine mnogo manji od prognoza tehno-
optimistiki orijentisanih autora. On zakljuuje da se veliki broj radova vie
bavi iznoenjem impresija svojih autora o tehnologiji nego realnim stanjem
stvari. Drugo, za razliku od opte prihvaenog gledita, ICT u razliitim
sredinama mogu imati lo kao i dobar uticaj; priroda uticaja koji IT vre
veoma je situaciono zavisna, i esto odreena kulturnim vrednostima sredine
u kojoj se uticaj ostvaruje. Kao trei zakljuak, ovaj autor navodi da je na
osnovu svih do sada dostupnih podataka i literature mogue zakljuiti da je,
u igri izmeu drutva i tehnologije, drutvo to koje odreuje osnovni tok; ICT
nisu i ne mogu da predstavljaju nekakvu "silu" koja bi bila autonomna i iznad
drutva, ve su sredstvo u funkciji odreenih grupa, sredstvo ija je
distribucija zavisna od distribucije moi i bogatstva odreenog drutva. Nai
prikazi aktualnih podataka o indikatorima ICT globalizacije u poglavlju 2.
jasno govore u prilog svim zakljucima do kojih je 1998. doao ovaj autor.

3. 2. Jezici govornika i jezik Interneta: sukob civilizacija

Prethodno izneti podaci ukazuju na mogunost da za oko dve godine

na svetu bude oko 1 milijarda korisnika Interneta; govorimo, dakle, o
globalnom fenomenu par exellance. U kontekstu diskusije procesa
globalizacije, ono to ne sme da promakne analizi je odnos uea pojedinih
nacija i kultura u razvoju Interneta. Engleski jezik, kao to smo videli,
nametnuo se kao ubedljivo vodei jezik kojim se predstavlja sadraj na

75
svetskoj mrei. Meutim, podaci o broju korisnika Interneta prema tome koji
je njihov maternji jezik pokazuju da dominacija govornika engleskog nije
apsolutna. Opet, imamo i podatke koji ukazuju na to broj web-prezentacija
prema zemlji pripadnosti ne prati distribuciju korisnika Interneta prema
maternjem jeziku. Na ta ukazuje ovo injeniko stanje stvari? Koje su mogue
posledice ovih nesrazmernih odnosa po budui razvoj?
Pre svega, osnovni antagonizam koji se namee je onaj izmeu broja
korisnika/govornika/sajtova engleskog, kineskog i japanskog jezika. S
obzirom na prirataj u broju korisnika koji belei Kina (do kraja 2003. godine
oekuje se da e biti vie kineskih korisnika Interneta nego japanskih), kao i
na strateku poziciju ove zemlje kao globalnog igraa, osnovna napetost u
razvoju I-drutva e poivati na relacijama SAD Kina. Kina, s jedne strane,
ima sva prava da se osea kulturno ugroenom: njeni korisnici protestuju
zbog ukidanja pristupa pretraivau Google, koji ih, prema navedenim
podacima, nee odvesti na veliki broj stranica na kineskom jeziku. Pitanje je
zato razvoj web-prezentacija na kineskom jeziku zaostaje za brojem
prezentacija na drugim jezicima. Pre svega, moemo da pretpostavimo da se
radi o efektima ekonomske prirode: 160 miliona korisnika Interneta u SAD
predstavljaju daleko zanimljivije trite i po broju i po platenoj moi, to je
stimulacija za razvoj najrazliitijih e-commerce inicijativa ne mrei. Dalje, ne
treba isputati iz vida ni injenicu da se veliki broj javnih web-prezentacija
razvija dvojezino, kako bi bile znaajne za vei broj korisnika, kao i to da je
drugi jezik u takvim sluajevima gotovo uvek engleski. Trenutno stanje na
Internetu je takvo da bez dobrog poznavanja engleskog jezika korisnik moe
da iskoristi zapravo veoma mali deo mogunosti koje mrea prua.
Pitanje koje je na ovom mestu teko diskutovati prosto zato to mu je
neophodno posvetiti zasebnu analizu je pitanje kulturnog uticaja koji
zapadna civilizacija, na elu sa SAD, vri na Kinu i druge zemlje putem
Interneta, kao i pitanje procene kakva e biti reakcija na taj uticaj. iroka
zastupljenost engleskog jezika na mrei, zastupljenost koja ga ini
standardom u pravom smislu rei, uveliko predstavlja i zastupljenost
odreene strukture stavova koji se mreom propagiraju. Daleko od ma kakve
teorije zavere prema kojoj bi ovakav proces bio centralno rukovoen i
politiki odreen, on je sasvim prirodan i tie se ne samo semantikih
aspekata sadraja koji se nalaze na mrei, ve i osobina jezikih formi kao
takvih. Razvoj Interneta? ne zaboravimo Vorf-Sapirovu hipotezu. U ovom
kontekstu, vreme je da shvatimo kako razvoj Interneta u kontekstu procesa
globalizacije uvek predstavlja nelinearno ubrzanje i irenje efekta inicijalnih
uslova u kojima je mrea nastala. Ovi uslovi su, antropoloki posmatrano,
potpuno "anglo-saksonski", a kako e druge civilizacije reagovati na
distribuciju ovih inicijalnih parametara u situaciji kada ne mogu da "odbiju"
uticaj kao takav, ostaje da se vidi. Dobar deo te reakcije zavisie od buduih
odluka Kine po pitanju sopstvene strategije Internet razvoja, ulaganja u razvoj
prezentacija na kineskom jeziku kao i fundametalnih odluka vezanih za
distribuciju operativnih sistema (Microsoft Windows/distribucije Lynux-a) i
status piratskog softvera. Ukoliko se ostvare inicijative kontrole poput

76
Palladium-a i vizija skorog (narednih nekoliko godina) povlaenja ideje
instalacionog softvera pred idejom da su sva reenja dostupna samo preko
servera, Kina e na mrei imati krupnijih problema od kulturnih i verovatno
biti sklonija jo nervoznijim potezima od onog kojim je onemoguen pristup
Google-u iz politikih razloga.
Naalost, pored Kine koja jeste globalni igra, dominira i sumorna slika
o ogromnom broju "autsajdera" koji svakako podleu kulturnom uticaju
Zapada, pre svega kroz dominaciju engleskog jezika na mrei. Kao to je ve
napomenuto, mrea se razvija na bazi koja je ve izgraena vrednostima
fundamentalnih parametera: distrubucije svetske populacije, jezika, kapitala i
politike moi. Nita ne moe da utie na razvoj Interneta kao istorijske
okolnosti u samim poetnim momentima njegovog razvoja. U tom smislu, ako
se ve o civilizacijama govori "u sukobu", Zapad ulazi u igru sa daleko
najpovoljnijim pozicijama, ak i ako ne posmatramo samo aktualnu politiko-
ekonomsku situaciju fundamentalno, ideja automatske obrade informacija,
kao i sva matematika teorija na kojoj ona poiva, proizvod je zapadnog
kulturnog naslea i zapadnog arhetipa kontrole koji je kulminaciju doiveo u
pozitivistikom idealu nauke, a ostvarenje u disciplini kakva je kibernetika.
Prednost koja je sada jasno vidljiva, Zapad je stvorio mnogo pre nego to je
stvorio globalni sistem komunikacije u materijalnom smislu, i standard
razmene informacija koji predstavlja Internet.
Pitanje zastupljenosti razliitih kultura na Internetu je zanimljivo jer
tek sagledano iz vie perspektiva prua "the big picture" globalizacije: s jedne
strane, dominacija jednog svetskog jezika nad ostalima je gotovo neophodna
u procesu kao to je globalizacija, s druge strane, pitanje je koliko se vrednosti
pojedinanih kultura gube u toj dominaciji, i tree, moda najvanije za sve
nas, jeste to da ubrzani trend razvoja mree diktira tajming bitnih odluka
vezanih za ovu problematiku.

3. 3. ICT globalizacija: analitiki presek

U ovom poglavlju emo predstaviti podatke koji se odnose na globalne

ICT tokove i neke statistike analize koje nam mogu biti od pomoi u
stvaranju "slike sveta" ICT globalizacije. Ovde analizu razvoja Interneta
postavljamo u kontekst globalnog razvoja informaciono-komunikacionih
tehnologija uopte. Uz sve ograde koje moramo da uzmemo u obzir sa
ovakvim pristupom problemu, posebno naglaavamo da se teko dolazi do
validnih statistikih indikatora globalnog razvoja. U nekim sredinama je
nemogue napraviti ak ni dobru aproksimaciju nekog parametra, dok
apsolutni podaci esto nedostaju. S druge strane, problem predstavlja i
jedinstvo metode kojom se dolazi do podataka ili njihovih aproksimacija. S
jedne strane, razliite organizacije i agencije koje prate globalni razvoj koriste
razliite metode prikupljanja podataka; poto je do apsolutnih iznosa gotovo
nemogue doi, aproksimacije su svakodnevna pojava u ovoj vrsti posla, a to
opet povlai pitanje metoda koji je korien da bi se dolo do aproksimativnih

77
vrednosti. Dalje, problem esto predstavlja i temporalno ustrojstvo tabela koje
su javno dostupne: neki od najkompletnijih prikaza globalnog stanja stvari
ukljuuju "ravnopravno" podatke iz nekoliko razliitih godina za razliite
drave ili regione. Meutim, do odreene osnovne slike ICT globalizacije je
ipak mogue doi.

Trend globalnog ICT razvoja. Pre svega, prikazaemo podatke do kojih

dolazi ITU (International Telecommunication Union, 2001). Ovi podaci prikazuju
trend globalnog razvoja informaciono-komunikacionih tehnologija od 1991.
do 2003. Podaci iz 2002. godine su u ovom sluaju procene, dok je za 2003.
koriena predikcija do koje je mogue doi na osnovu praenja prethodnog
razvojnog trenda.

Slika 10. Indikatori ICT globalizacije prema ITU (izvor:

International Telecommunication Union, 2001). Sve vrednosti su
u milionima korisnika (telefonske linije, broj pretplatnika
mobilne telefonije, procena broja personalnih kompjutera i broj
korisnika Interneta).

Vidimo iz trendova, prikazanih na Slici 10, kako razvoj Interneta ima

smisla posmatrati u kontekstu razvoja ostalih komunikacionih tehnologija;
broj korisnika svetske mree pravilno raste sa brojem korisnika mobilne
telefonije (koja pokazuje najstrmiji rast u odnosu na ostale indikatore) i
brojem telefonskih linija uopte. Konvergenciju rasta broja korisnika Interneta
prema broju korisnika personalnih kompjutera treba jasno interpretirati kao
tendenciju ukljuenja potencijalno svih kompjuterskih sistema na Internet.
Internet je odavno postao osnovni motiv kupovine personalnih kompjutera, i
u tome se moda ogleda najvei znaaj razvoja ove tehnologije u optem
trendu ICT razvoja. Izvedena je linearna regresiona analiza na podacima koje
predstavlja ITU. Koeficijenti linearne korelacije izmeu sva etiri indikatora

78
na Slici 10. su izrazito visoki (svi prelaze vrednost r = 0.90) i statistiki
znalaajni.
Globalni indikatori. Analizirali smo odnose izmeu (a) veliina
populacija, (b) GDP per capita, (c) broja telefonskih pretplatnika, (d) broja
pretplatnika mobilne telefonije, (e) broja korisnika Interneta, (f) broja host
kompjutera i (g) procene broja personalnih kompjutera za 153 zemlje, prema
podacima International Telecommunication Union (ITU,
http://www.itu.int/ITU-D/ict/statistics/) iz 2000. i 2001. godine. Tabela 2.
predstavlja matricu korelacija dobijenu iz ovih 7 indikatora.

GDP Korisnici Korisnici

Populacija
per capita telefona mob. telefona
Populacija 1,00000 -0,04784 0,32312 0,61709
GDP
-0,04784 1,00000 0,08881 0,32627
per capita
Korisnici
0,32312 0,08881 1,00000 0,44514
telefona
Korisnici
0,61709 0,32627 0,44514 1,00000
mob. telefona
Host
0,15085 0,27337 0,28939 0,57583
kompjuteri
Korisnici
0,33517 0,38589 0,38284 0,82918
Interneta
Procena
0,27994 0,36391 0,36296 0,76315
PC

Host
Korisnici Interneta Procena PC
kompjuteri
Populacija 0,15085 0,33517 0,27994
GDP
0,27337 0,38589 0,36391
per capita
Korisnici
0,28939 0,38284 0,36296
telefona
Korisnici
0,57583 0,82918 0,76315
mob. telefona
Host
1,00000 0,89383 0,95224
kompjuteri
Korisnici
0,89383 1,00000 0,97989
Interneta
Procena
0,95224 0,97989 1,00000
PC

79
 Tabela 2. Korelacije izmeu veliine populacije, broja korisnika
telefona i mobilnih telefona, Interneta, broja host kompjutera,
procenjenog broja personalnih kompjutera i GDP per capita za 153
zemlje (ITU, 2001). U tabeli su oznaene statistiki znaajne korelacije
(p < 0.05).

Faktorska analiza ove matrice korelacija, poto se iz nje udalji varijabla

veliine populacije, pokazuje da se na osnovu scree-kriterijuma zadravanja
faktora izdvajaju 3 faktora koji ukupno objanjavaju 92.84% ukupne varijanse.
Sadraj ovih faktora i procenat objanjene varijanse (posle varimax
normalizovane rotacije) je sledei: faktor I procena broja PC, broj host
kompjutera, broj korisnika Interneta, broj pretplatnika mobilne telefonije,
64.52% objanjene varijanse, faktor II broj korisnika telefona, 15.34%
objanjene varijanse, i faktor III GDP per capita, 5.57% objanjene varijanse.
Ovi rezultati ne treba da nas zavaraju po pitanju digitalne podele, poto
interpretacija ovako postavljene faktorske analize ne menja nita u naem
shvatanju odnosa GDP i indikatora ICT globalizacije (iz Tabele 2. se jasno vidi
da GDP per capita ima statistiki znaajne pozitivne korelacije sa svim
pokazateljima ICT razvoja osim sa brojem korisnika telefona). Iz ove analize
saznajemo da su broj personalnih i host kompjutera, broj korisnika Interneta i
korisnika mobilne telefonije meusobno vie povezani nego u odnosu na
ostale varijable u analizi. Ono to moemo izvui kao zakljuak iz ovako
postavljenog modela faktorske analize je da "sr" aktualnog toka ICT
globalizacije predstavljaju razvoj mobilne telefonije i Interneta, koji se nalaze
pod istim faktorom kao i broj host kompjutera i PC kompjutera uopte
(sasvim oekivano se kreu zajedno sa brojem korisnika Interneta), dok se
"klasina" telefonija nalazi van ovog faktora.
Posle primene 1-r transformacije na korelacije u Tabeli 2. primenjena je
Ward-ova metoda klaster analize. Iako se radi o drugaijem tipu
multivarijantne analize od faktorske analize, dobijeno hijerarhijsko drvo
(Slika 11). moe pomoi u interpretaciji odnosa izmeu globalnih ICT
pokazatelja koji smo prethodno predstavili.

80
 Slika 11. Indikatori ICT globalizacije - hijerarhijska klaster
analiza, Ward-ov metod. Koriena je 1-r transformacija
korelacija iz Tabele 2. (izvor: ITU).

Networked Readiness Indexc (NRI). Konano, predstaviemo jedan od

trenutno najcenjenijih globalnih ICT indikatora, Networked Readiness Index
(NRI Indeks spremnosti umreavanja), i rejting najrazvijenijih zemalja u ICT
globalizaciji prema ovom indikatoru. NRI se koristi u opisu komparativnog
progresa zemalja na osnovu razliitih dimenzija ICT razvoja. NRI je sloen
indeks koji se zasniva na tri iroke komponente:

okruenje ICT razvoja zemlje (ukljuuje ispitivanje trita,

politiko/regulatornih aspekata i infrastrukture);

spremnost za razvoj ICT u odreenoj zemlji (ukljuuje procenu

spremnosti pojedinaca, poslovnog sektora i vlade);

upotreba ICT u odreenoj zemlji (ukljuuje upotrebu od strane

pojedinaca, poslovnog sektora i vlade).

Sluei se sloenom i zaista sveobuhvatnom metodologijom, i

poivajui na analizama koje prethodno predstavljene tri komponente NRI
samo ocrtavaju, tokom 2002. godine razvijen je rejting ICT razvoja prema
ovom indeksu za 82 zemlje. Prikazujemo NRI vrednosti i rejting za 40 najbolje
ocenjenih zemalja u ICT razvoju 2002/2003.

Zemlja NRI Zemlja NRI

1. Finska 5,92 21. Irska 4,89
2. SAD 5,79 22. Belgija 4,83
3. Singapur 5,74 23. Novi Zeland 4,70
4. vedska 5,58 24. Estonija 4,69

81
 5. Island 5,51 25. panija 4,67
6. Kanada 5,44 26. Italija 4,60
7. Velika Britanija 5,35 27. Luksemburg 4,55
8. Danska 5,33 28. eka 4,43
9. Tajvan 5,31 29. Brazil 4,40
10. Nemaka 5,29 30. Maarska 4,30
11. Holandija 5,26 31. Portugal 4,28
12. Izrael 5,22 32. Malezija 4,28
13. vajcarska 5,18 33. Slovenija 4,23
14. Juna Koreja 5,10 34. Tunis 4,16
15. Australija 5,04 35. ile 4,14
16. Austrija 5,01 36. Juna Afrika 3,94
17. Norveka 5,00 37. Indija 3,89
18. Hong Kong 4,99 38. Latvija 3,87
19. Francuska 4,97 39. Poljska 3,85
20. Japan 4,95 40. Slovaka 3,85

Kina je rangirana na 42. mestu, sa NRI skorom 3,70.

4. Princip univerzalnosti: perspetkive globalnog I-drutva

Univerzalni servis i pristup. Informaciono-komunikacione tehnologije

(ICT) su u raznim dokumentima i deklaracijama predstavljane38 kao

"...most izmeu razvijenih i zemalja u razvoju" (DOI i DOT Force);

"...sredstvo za ekonomski i drutveni razvoj" (WTDC 1994, Seoul

Declaration, ADF 02);

"...motor razvoja" (The Missing Link Report, 1984);

"...centralni oslonac izgradnje drutva i globalne ekonomije zasnovane na

znanju" (Florianopolis Declaration);

"...mogunost da se zemlje oslobode tiranije geografije" (ESCAP 2000).

Namerno iznosimo ova odreenja na kraju nae diskusije, kako bi

posle prethodno iznetih empirijskih podataka o digitalnoj podeli i stanju
razvoja svetske mree uopte bili u stanju da donesemo objektivniji sud o
optimistikom tonu prisutnom u diskursu I-drutva. Posle iznetih podataka,
reklo bi se, prethodne reenice zvue vie ironino no optimistiki. Meutim,
cilj ovog rada nije da otro kritikuje razvoj I-drutva zbog stanja u kojem se taj
razvoj sada nalazi. Kao to smo ve zakljuili, razvoj Interneta sutinski je
odreen politikim, ekonomskim i kulturnim faktorima koji su prethodili

38 Svi navodi su prema Elements and Principles of the Information Society, Sarrocco, C. (2002).

82
internet globalizaciji. To je injeniko stanje stvari koje je jo jednom u istoriji
doprinelo da se jaz izmeu Zapada i Drugih pokae kao nepremostiv.
Univerzalni servis (Universal service) je u meunarodnim
dokumentima i deklaracijama definisan kao dugoroni cilj ije ostvarenje
podrazumeva pristup komunikacijama svakog lana drutva na individualnoj
osnovi ili po domainstvu, a najee se upotrebljava u pravno-regulativnom
kontekstu da oznai obavezu telekomunikacionih operatera da svoje usluge
pruaju celokupnoj populaciji [Sarrocco, 2002]. Meutim, kao to smo
pokazali, ovaj cilj je daleko od ostvarenja u zemljama u razvoju. Zato se
koncept univerzalnog servisa dopunjuje konceptom univerzalnog pristupa
(Universal access), koji oznaava dugoroni cilj otvaranja mogunosti pristupa
telekomunikacijama, ukljuujui Internet, itavoj populaciji. Reenje koje se
prvo namee u ostvarenju cilja univerzalnog pristupa je program grupnog
povezivanja (group connectivity), koji podrazumeva razvoj javnih taaka
pristupa Internetu (public access points). U Evropi i Severnoj Americi, ovakav
program se odvija i ini se da e najvie ostvarenja dostii kroz programe
digitalizacije bibliotekog sistema, koji u EU podrazumevaju i pretvaranje
biblioteka u javne take pristupa Internetu. Meutim, u zemljama u razvoju
problem je i mogunost samog univerzalnog pristupa. Razvoj ovakvih
mogunosti podrazumeva prethodno izgraenu internet infrastrukturu, a ova
opet poiva na ulaganjima i intelektualnom kapitalu neophodnom kako bi se
zadovoljili kljuni standardi uea u informatikom drutvu.
Univerzalni pristup ponekad ukljuuje i ire drutvene, ekonomske i
kulturne konotacije [Sarrocco, 2002], podrazumevajui tako jednakost
pristupa, informatiku pismenost, diverzitet sadraja na mrei i sl. Oigledno
je da se kroz ovaj koncept, u kontekstu koji namee krupna ogranienja
razvoju infrastrukture i pojedinanog pristupa mrei, traga za "zaobilaznom
strategijom" razvoja I-drutva. Nae je miljenje da takve strategije zaista
predstavljaju dobro poetno reenje u situaciji kada se sa stratekim
miljenjem u razvoju Interneta kree od nule, ali svakako je tano da one ne
predstavljaju konano reenje u razvoju I-drutva. Zbog potpune zavisnosti
razvoja Interneta od politikih i ekonomskih inilaca, i sve veoj "feedback"
petlji preko koje se ova tehnologija na Zapadu ugrauje u sam sistem
politike ekonomije, mi smo ve izneli stav po kome je nemogue posmatrati
razvoj mree van globalnog razvoja kao takvog i vice versa.

U susretu WSIS, decembra 2003. u enevi, zadatak koji se postavlja

pred svetsko ICT vostvo je kompleksan ali dobro formulisan. Ujedinjene
nacije su same sebi postavile iri vremenski okvir u kome bi politika reavanja
problema skopanih sa razvojem I-drutva morala da postane jasna. Zato, od
decembarskog sastanka ne treba oekivati mnogo.39 Univerzalni ICT servis je
cilj koji dugo vremena nee biti mogue ostvariti, ako je on uopte ostvariv. U
smislu povezivanja u paradigmi unverzalnog pristupa, koja ukljuuje grupno

39 Pratei razvoj pripremnih aktivnosti WSIS 2003, svesni irine problematike koju samit treba da

obradi, samo odravanje samita i ukljuivanje svih strana u proces razvoja I-drutva treba smatrati
velikim organizacionim uspehom.

83
povezivanje, naa procena je da ni WSIS 2005. u Tunisu nee moi da se
pohvali napretkom van domena zapadnih zemalja i nekoliko zemalja van
Zapada. to se tie ovog, realno definisanog cilja, naa procena je da je
mogue postii mnogo, ali ne treba raunati s tim da e same aktivnosti
samita biti u stanju da efikasno reavaju ovaj problem. Reenje problema lei
u dinamici razvoja Interneta, koja se nalazi, i jo dugo e se nalaziti, pod
kontrolom globalnih (ekonomskih) igraa. U tom smislu, treba podjednako
podravati sve lokalne i regionalne inicijative, kao i biti oprezan u procenama
u narednoj deceniji razvoja. Nae je miljenje da se u narednim godinama
globalna slika stvari nee bitno promeniti, ali da e se upravo u deceniji pred
nama stei uslovi za njenu promenu, pre svega odreeni potrebama za
otvaranjem novih online trita, razvojem sektora usluga na Internetu i
potrebom istone i jugoistone Azije da se, sa razvijenom infrastrukturom,
rastuim pristupom i ICT industrijom, ukljue u najvie krugove razvoja
svetske mree, za sada rezervisane za zemlje zapadne civilizacije.

Literatura

Anttiroko, A. (1999). Remark on the relation between social science and ICT. With
special reference to theories of power and democracy. UK-Nordic Initiative on
Information and Communication Technologies, Workshop, University of
Karlskrona/Roneby, Sweden 15 16 April 1999.

Baird, Z. (2002). Governing the Internet. Engaging Government, Business, and

Nonprofits. Foreign Affairs, Vo. 86, N. 6.

Bollen J. & Heylighen F. (1996). Algorithms for the self-organisation of

distributed, multi-user networks. Possible application to the future World
Wide Web, in: Cybernetics and Systems '96 R. Trappl (ed.), (Austrian Society
for Cybernetics), p. 911916.

Chandler, D. (1995). Technological or Media Determinism.

http://www.aber.ac.uk/media/Documents/tecdet/tecdet.html

Dutta, S., Lanvin, B. & Paua, F. (Eds.) (2003). Global Information Technology
Report 20022003 Readiness for the Networked World. World Economic Forum,
2003. Kompletan izvetaj u PDF formatu moe se nai na sajtu Svetskog
ekonomskog foruma: http://www.weforum.org

Hargittai, E. & Centeno, M. A. (2001). Defining a Global Geography. American

Behavioral Scientist, 44(10).

J. Kleinberg, S. Lawrence. The Structure of the Web. Science 294(2001), pp. 1849.

84
Lansing, J. S. (2002). Artificial Societies and the Social Sciences. Santa Fe
Institute Working Paper.

Mayer-Schenberger, V. & Hurley, D. (2000). Globalization of

Communication. U Governance in a Globalizing World, Joseph S. Nye, Jr. and
John D. Donahue (Eds.), Brookings Press, 2000.

Quah, D. (2001). ICT clusters in development: Theory and evidence. EIB

Papers, Volume 6. n1/2001:
European economic growth: The impact of new technologies. EIB, 2001.

Sarrocco, C. (2002). Elements and Priniciples of the Information Society.

http://www.itu.int/osg/spu/wsis-themes/Access/
BackgroundPaper/IS%20Principles.pdf

Sassen, S. (2000). The Impact of the Internet on Sovereignty: Unfounded and

Real Worries. U Understanding the Impact of Global Networks on Local Social,
Political and Cultural Values
(Law and Economics of International Telecommunications [42]), Christoph Engel &
Kenneth H.Keller (eds.), Baden-Baden (Nomos), 2000.

Wilson III, E. J. (1998). Globalization, Information Technology, and Conflict in the

Second and Third Worlds. A Critical Review of Literature. Project on World
Security, Rockefeller Brothers Fund, Inc., 1998.

WSIS, Asia-Pacific Regional Conference, The Tokyo Declaration the Asia-Pacific

perspective to the WSIS, 13 15th January 2003.

Apstrakt. Internet globalizacija (ili ICT globalizacija) jeste fenomen koji je praen i
prouavan poev od same pojave Interneta, meutim, do danas ovo prouavanje nije
dovelo do stvaranja koherentne slike tog fenomena. Nekoliko razliitih disciplina i
nekoliko razliitih, najee vrednosno orijentisanih teorijskih stavova, uestvuju u
ovom istraivanju globalnog razvoja informacionih tehnologija. Cilj ovog rada je
diskusija fenomena internet globalizacije, odn. uzajamnih zavisnosti koje postoje
izmeu razvoja Interneta kao nosioca globalnog uticaja informaciono-
komunikacionih tehnologija, i drutvenih struktura na kojima Internet poiva, i koje
same sve vie i vie poivaju na njemu. U susret Svetskom samitu o informatikom
drutvu (World Summit on the Information Society, Geneva, December 2003),
izuzetno je vano da budemo svesni ovog globalnog razvoja, u onoj meri u kojoj nam
raspoloivi podaci i nauna istraivanja to omoguavaju, kako bismo mogli
objektivno da sudimo o mogunostima svetskog ICT razvoja, pre svega u smislu
premoavanja ogromnih razlika izmeu razvijenih i zemalja u razvoju. U prvom delu
rada, na cilj je uvoenje osnovnih pojmova i linija diskusije. Razmatra se tehnika
definicija Interneta i u njoj ve otkrivaju odreenja koja povezuju tehnike aspekte
svetske mree sa optim drutvenim razvojem, kratko se diskutuje shvatanje
Interneta kao tehnologije/medija i uvodi se koncept informatikog drutva. Takoe,
ukratko se prikazuju neke osnovne idiosinkratike crte internet globalizacije,
mogunosti koje ukazuju na to da se zaista radi o sasvim drugaijoj tehnolokoj
revoluciji od prethodnih. U drugom delu rada, prikazujemo i diskutujemo nalaze o

85
osnovnim kvantitativnim indikatorima globalnog ICT razvoja. Ovaj, najopirniji deo
rada, prikazuje realnost razvoja Interneta u svetu, uvodei indikatore razvoja mree
koji se odnose na rasprostranjenost njene upotrebe u razliitim sredinama (jezikim,
nacionalnim, ekonomskim). Osnovni koncept koji se razmatra i uvodi u drugom delu
rada je koncept digitalne podele, koji predstavlja ogromne razlike u ICT razvoju
ekonomski razvijenih i zemalja u razvoju. U treem delu analitiki obraujemo i
diskutujemo prethodno iznete podatke, uz prikazivanje razvoja Interneta u sklopu
opteg razvoja komunikacionih tehnologija. Predstavljamo odnose nekih najbitnijih
indikatora globalnog ICT razvoja i statistiki analiziramo odnose meu njima.
Takoe, predstavljamo NRI (Network Readiness Index) indeks ICT razvoja i rejting
vodeih zemalja prema ovom sloenom indikatoru. U etvrtom, zakljunom delu rada
predstavljamo i kratko diskutujemo koncepte univerzalne usluge i univerzalnog
pristupa, kao definiue smernice globalne politike ICT razvoja. Na osnovu iznetih
podataka i diskusija, zakljuak rada je da ni realnije postavljeni cilj univerzalnog
pristupa, koji se zasniva na konceptu grupnog prikljuivanja na ICT mree, nije
dostian u skorijoj budunosti.

Kljune rei: digitalna podela, globalizacija, informatiko drutvo, Internet

86
 POJMOVNIK GLOBALIZACIJE

ANTIGLOBALISTIKI POKRET

Antiglobalistiki pokret se sastoji od velikog broja pravaca i

organizacija koje se suprotstavljaju aktualnim procesima globalizacije (v.).
Najjae je izraen u otporima i protestima usmerenim prema globalnim
ekonomskim procesima. Pokret je heterogen i ukljuuje razliita, ponekad i
suprotna gledita u ideologiji i strategijama otpora globalizaciji. Delom,
antiglobalistiki pokret svoju kritiku usmerava i prema politikim aspektima
globalizacije, pre svega netransparentnosti demokratskih procesa koja, prema
pristalicama pokreta, odlikuje pokuaje izgradnje sistema globalnog
upravljanja (v. globalne elite moi). U domenu kulturne globalizacije, pristalice
pokreta naelno kritikuju "vesternizaciju" (v.) i zalau se za ouvanje
originalnih kulturnih identiteta (v. nacionalni identitet).
Antiglobalistiki pokret je najradikalnije suprostavljen ideologiji
neoliberalizma (v.), i upravo najei protesti i kritike su usmereni protiv
meunarodnih institucija koje, prema njemu, promoviu neoliberalizam, kao
to su Svetska banka (v.), Meunarodni monetarni fond (v.), Svetska trgovaka
organizacija (v.) i druge.
Pokret se nalazi pod uticajem brojnih divergentnih ideologija, tako da
okuplja pristalice najrazliitijih orijentacija, kao to su sindikalni aktivisti,
feministkinje i feministi (v. feministiki pokreti), enviromentalisti i zeleni (v.
ekoloki pokreti), anarhisti, komunisti, antikapitalisti ili reformski orijentisani
prema kapitalizmu (v. Trei put), protivnici genetskog inenjeringa (v.
drutveni pokreti)... Ovakav diverzitet meu pristalicama antiglobalistikog
pokreta donekle oteava posmatranje pokreta kao celine, odn. za sada
onemoguava koherentnu, afirmativnu formulaciju pokreta i njegovih ciljeva.

APEC

Azijskopacifika ekonomska zajednica ili Forum za azijskopacifiku

privrednu saradnju (engl. AsianPacific Economic Cooperation) osnovan je
1989. godine i obuhvata zemlje ASEAN-a (v.), NAFTA-e (v.), Japan, ile, Kinu,
Junu Koreju, Tajvan, Hong Kong, Australiju, Novi Zeland i PapuaNovu
Gvineju. To je najvee udruenje na svetu bazirano na ekonomskoj saradnji,
na ijem podruju ivi oko 2,2 milijarde ljudi. Na poetku, APEC je bio
prvenstveno debatno telo, a zatim iri svoje nadlenosti. Sekretarijat sa

87
seditem u Singapuru osnovan je 1993, a zatim i Komisija za trgovinsku i
investicionu saradnju sa zadatkom poboljanja protoka robe, usluga i kapitala
izmeu zemalja lanica. APEC od diskusionog foruma prerasta u instituciju
sa jasnim ciljem, a to je rad na realizaciji zakljuaka efova vlada lanica
APEC-a iz novembra 1994. da se do 2020. godine uklone sve postojee
institucionalne i trgovinske barijere i tako stvori najvea slobodna trgovinska
zona na svetu.

ASEAN

ASEAN (engl. Association of Southeast Asian Nations) je udruenje

zemalja jugoistone Azije, osnovano 8. avgusta 1967. u Bangkoku. ine ga:
Malezija, Tajland, Indonezija, Singapur, Filipini (zemlje osnivai), Bruneji (od
1984), Vijetnam (od 1995), Laos, Mijanmar (od 1997) i Kamboda (od 1999). U
Joint forum sa Japanom su uli 1977. godine, a ugovor o saradnji sa EEZ je
potpisan 1980. Svrha formiranja asocijacije je ubrzanje ekonomskog rasta i
razvoja, podsticanje saradnje i meusobne pomoi u zemljama regiona na
drutvenom, privrednom, tehnikom, naunom, obrazovnom planu,
promovisanje regionalnog mira i stabilnosti. Na Prvom samitu, odranom
1976. godine, deklarisani su osnovni principi, meu kojima su:

meusobno potovanje nezavisnosti, jednakosti, centralne vlasti,

teritorijalnog integriteta i nacionalnog identiteta svih nacija;
pravo svake drave da upravlja sobom bez spoljanjih meanja,
prinuda i razaranja;
uzajamno nemeanje u unutranje poslove;
ugovor o miru;
ugovor o odricanju od upotrebe sile;
efektivna kooperacija izmeu lanica.

S obzirom da je saradnja u okviru udruenja jo uvek vrlo skromna (svega

oko 20% trgovinskih transakcija se obavlja unutar ove celine), eksperti
predlau osnivanje samostalnog istono-azijskog ekonomskog kluba na elu
sa Japanom. Planirano je da zemlje ASEAN-a uspostave zonu slobodne
trgovine do 2008. godine.
Japan je jedna od vodeih ekonomskih sila sveta, sa najrazvijenijom
tehnologijom, visokim kvalitetom i niskim prodajnim cenama. Japanska
industrija se zasniva na: automatizaciji, biotehnologiji i kompjuterizaciji.
Poslednjih godina, japanske firme investiraju u inostranstvo, posebno u SAD i
EU (v.). Kina je poetkom devedesetih postala ekonomska sila azijskog
regiona, pre svega zbog jeftine radne snage, povoljnih uslova za strane
investitore, posebno iz SAD i EU, koji Kinu vide kao svoje osnovno trite.
Novoindustrijske zemlje ili, kako se jo nazivaju, ekonomske sile pacifikog
regiona ine zemlje koje su sa radno intenzivnih ekonomija prele na

88
dominaciju uspenih firmi, i to zahvaljujui razvoju bankarstva, prerade nafte
i proizvodnje kompjuterske opreme.

ATLANTIZAM

Termin kojim se ponekad oznaava ideologija globalizacije (v.), najee

u negativnoj konotaciji, ukoliko se odnosi na "amerikanizam", "vesternizaciju"
(v.), "amerikanocentrinost" procesa globalizacije. Ovakvo obeleavanje onih
aspekata globalizacije koji se ocenjuju kao negativni u kulturama i
civilizacijama van zapadnih, svoje ime oigledno duguje imenu
Severnoatlantskog vojnog saveza NATO (v.). Upotrebom termina "atlantizam",
najee se iz konteksta sveukupnosti procesa globalizacije izdvaja dimenzija
vojno-politike dominacije svetskim sistemom od strane sila zapadne
civilizacije, ujedinjenih u Severnoatlantskom vojnom savezu. U upotrebi, ovaj
termin moe da nosi i peorativnu crtu usmerenu prema zapadnoevropskim
dravama, u pokuaju da se naglasi slabljenje njihovog politikog identiteta i
iscrpljujua politika zavisnost od SAD.

AUTONOMIJA

U politikom smislu, autonomija je ograniena samouprava, najee

zasnovana na kulturnim i etnikim razlikama i potrebi da se potvrdi i odri
odreeni kulturni i/ili etniki identitet (v. nacionalni identitet). Autonomija nije
nezavisnost, ali je istorijski njen est prekursor, kao u sluaju evolucije
Britanske imperije u Komonvelt nacija, sainjen od autonomija i kompletno
suverenih drava (v. suverenitet).

BALKANIZACIJA

Pojam se koristi u naunoj i pseudonaunoj publicistici, i oznaava

usitnjavanje odreenog politikog prostora na male, najee zavaene
drave. U upotrebu je uao u drugoj polovini XIX i poetkom XX veka, pod
utiskom nemira koje je izazvalo opadanje otomanske vlasti na Balkanu (ratovi
za osloboenje Srbije i Crne Gore, ustanci u Bosni i Bugarskoj, tursko-grki i
srpsko-bugarski ratovi, te balkanski ratovi). Ustalio se nakon I svetskog rata,
koji je doveo do propasti Otomanskog i Habsburkog carstva, i parcelacije
Balkana na niz malih nacionalnih drava.

89
 Stereotip, po kome velike i autarhine ekumenistike imperije (v.)
garantuju stabilnost, mir i prosperitet, a male ekspanzionistike nacionalne
drave nuno predstavljaju rasadnik kriza i konflikata, uinio je da pojam
balkanizacija (i slini pojmovi v. orijentalizam, vizantinizam) poprimi
peorativnu konotaciju. Politikom fenomenu koji ovaj pojam opisuje
pridodato je i kulturoloko odreenje balkanskog mentaliteta
ultranacionalistikog, tradicionalistikog (v. tradicionalizam), violentnog i
opasnog po mir u Evropi. Ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda, krvavi
obrauni balkanskih naroda tokom I i II svetskog rata i esti dravni udari ili
su na ruku razvoju ovakvog miljenja. Budui da ono nije moglo da izdri
ozbiljniju naunu verifikaciju, ustuknulo je nakon II svetskog rata, ali je
pojaanom estinom izbilo kao posledica krvavog raspada SFRJ.

BIPOLARNOST

Za razliku od unipolarnosti (v.) i multipolarnosti (v.), bipolarnost

podrazumeva stanje svetskog sistema kojim dominiraju dve znaajne sile.
Paradigmatian istorijski primer je period Hladnog rata, od kraja II svetskog
rata do kraja osamdesetih godina XX veka, u kome su svetom dominirale
SAD i SSSR. Zahvaljujui ubrzanom razvoju nuklearnog oruja i stratekih
nuklearnih potencijala, period bipolarnog sveta u Hladnom ratu bio je vreme
neprestane krize tokom koje se nad itavim oveanstvom nadvijala opasnost
globalnog rata. Meutim, razvoj nuklearnih potencijala se, izmeu ostalog,
danas shvata i kao faktor ravnotee bipolarnog sistema iz doba Hladnog rata.
Zastraujui reterenti koje su razvile obe strane uspeno su odvraali jednu ili
drugu od poteza koji bi bitno naruili ravnoteu sistema i doveli do sukoba
globalnih razmera. Bipolarni sistem Hladnog rata je, sa raspadom SSSR,
prepustio mesto unipolarnom svetu kojim dominiraju SAD (v. kraj istorije),
mada je moda ispravnije rei za aktualno stanje svetskog sistema da je uni-
multipolarno, kako neki autori oznaavaju sistem u kome SAD ipak nemaju
neprikosnovenu politiku mo nad ostatkom sveta.

BRETONVUDSKI SPORAZUM

Krajem Drugog svetskog rata sve je oiglednija bila potreba za

stvaranjem organizacije koja e uspostaviti ire i stabilnije osnove za ureenje
valutnih, i uopte ekonomskih odnosa u svetu, a zatim razvijati
meunarodnu monetarnu i finansijsku saradnju. Kao etiri alternative, javili
su se: ameriki (Vajtov), britanski (Kejnsov), francuski i kanadski plan. Na
Svetskoj monetarnoj konferenciji, odranoj jula 1944. u Nju Hempiru, SAD,

90
na kojoj su uestvovale 44 zemlje, potpisan je tzv. Bretonvudski sporazum,
kojim su postavljene osnove posleratnog meunarodnog monetarnog sistema.
Formirane su dve specijalizovane agencije UN za monetarnu i finansijsku
saradnju, tzv. bretonvudske institucije, ija se delatnost odnosi na domen
meunarodnog plaanja i finansiranja. Posle dvogodinjih rasprava u osnovi
je prihvaen Vajtov plan o osnivanju Meunarodnog monetarnog fonda
International Monetary Fund IMF (v.). Takoe je doneta odluka o osnivanju
Meunarodne banke za obnovu i razvoj (International Bank for
Reconstruction and Development IBRD).
Ugovor o osnivanju MMF-a stupio je na snagu 27.12.1945, a poslovanje
je zapoelo 1. 3. 1947. Dodue, prvobitna ideja o globalnoj monetarnoj saradnji
kompromitovana je odmah na poetku marta 1946. SSSR je istupio iz MMF-
a i okrenuo se privrednoj autarhiji socijalistikog sistema.

CIVILNO DRUTVO

Pod civilnim drutvom se obino podrazumeva splet raznih oblika

ljudskog organizovanja, udruivanja i delovanja povezanih veom ili manjom
nezavisnou od drave kao institucije koja se od svih ostalih razlikuje
monopolom sile i obaveznou potovanja njenih odluka. Naelno, pri
stupanju u institucije i procese koji konstituiu civilno drutvo u najirem
smislu, pojedinci slobodnom voljom i bez prinude donose odluku o tome. U
praksi nije uvek tako, poto je stupanje u konfesionalne, etno-identitetske,
staleke, strukovne, politike i neke druge zajednice koje ne raspolau
dravnom silom i makar teorijski su od nje nezavisne, najee uslovljeno
okolnostima koje pojedinac nije slobodnom voljom birao, uprkos tome to na
pripadnost tim zajednicama i uee u njihovim aktivnostima nije zakonom
obavezan. Odvojenost tih zajednica, kao i ustanova koje su izgradile radi
zadovoljenja svojih interesa, od drave kao suprazajednice koja bi prema
njima morala biti neutralna, upravo je jedan od neizostavnih uslova koje
drutvo mora ispuniti da bi se nazvalo graanskim, liberalnim i
demokratskim.
U uem smislu, posle II svetskog rata, a pogotovo od ezdesetih godina
XX veka, civilnim drutvom se naziva uglavnom onaj segment drutva koji
konstituiu novi drutveni pokreti (v.), uglavnom emancipatorske prirode, ije
delovanje je usmereno na ostvarenje prava koja nisu zagarantovana glavnim
postulatima liberalne, pa ni socijalne demokratije (v.). Meu institucijama
karakteristinim za tako shvaeno civilno drutvo naroito se istiu nevladine
organizacije (v. NGO), ija je aktivnost u poslednjim decenijama XX veka
postala bitan faktor u drutvenim i politikim procesima razvijenih zemalja,
ali ne samo njih.

91
 CYBERSPACE

Koncept cyberspace, koji je kod nas mestimino prevoen kao

"sajberprostor", uveo je uveni pisac naune fantastike Vilijam Gibson
(William Gibson) u romanu Neuromancer osamdesetih godina prolog veka. U
Gibsonovoj verziji, koncept sajberprostora odnosi se na konstituisanje
subjektivne percepcije u hipotetikoj situaciji direktnog povezivanja nervnog
sistema sa nekom kompatibilnom informacionom arhitekturom (v.
informacija), i podrazumevao bi promene stanja svesti kod ljudskog subjekta u
takvoj situaciji. Meutim, danas se koncept sajberprostora koristi sa bitno
drugaijom konotacijom, oznaavajui u slengu neto to bismo mogli da
opiemo kao "biti na Internetu (v.)"; za prezentaciju neke kompanije na WWW,
rei emo da je "njihovo prisustvo u sajberprostoru bitno poboljano u odnosu
na konkurenciju" i sl.

DEMOGRAFSKA EKSPLOZIJA

Trend porasta broja stanovnika planete svojstven XIX i XX veku.

Naime, na planeti je 1825. godine ivelo oko milijardu ljudi. Ovaj broj
je do 1925. udvostruen, da bi 1976. iznosio 4, a 1990. 5,3 milijardi
stanovnika (uprkos razornim svetskim i lokalnim ratovima koji su poremetili
dinamiku demografskog razvoja). Ovaj trend se prenosi i u XXI vek. Procene
demografa variraju izmeu 7.69,4 milijardi stanovnika u 2025. godini.
Uteno je, meutim, to je najvei broj drava, prepoznajui ovaj proces kao
potencijalnu opasnost, razliitim nainima uticao na smanjenje stope
nataliteta, pa se predvia da e se broj stanovnika planete uravnoteiti oko
2050. Na kom broju? Optimisti procenjuju 11, pesimisti tvrde 14 milijardi.
Dodue, demografske procene ostaju nesigurne iz jednog uasnog razloga.
Danas je teko rei kakav e tok u narednim decenijama uzeti epidemija
AIDS-a, koja moe dramatino uticati na demografski razvoj.
Uzroci demografske eksplozije prilino su jednostavni. Najvei deo
sveta (bez Evrope i Severne Amerike), dobrim delom zbog uticaja globalizacije
(v.) proivljava dramatian prelaz iz agrarnog u industrijsko drutvo. Stopa
mortaliteta opada, smrtnost novoroenadi takoe, ivotni vek je dui (to su
karakteristike industrijskog drutva), ali natalitet ostaje visok (shodno
agrarnom drutvu). Da naznaimo par moguih posledica. Pritisak ogromnog
broja stanovnika mogao bi da ubrza troenje resursa planete i izazove jagmu
oko njih. Ovaj argument dao je poslednjih godina krila mnogim
neomaltuzijanskim teorijama o potrebi da se smanji broj ljudi na planeti, ali je
izazvao i globalnu promenu odnosa prema prirodi (v. odrivi razvoj). Dalje,
visok prirataj svojstven je zemljama u razvoju (95% porasta stanovnitva
desie se u njima), odnosno siromanim drutvima. Time e se produbiti jaz i

92
napetost izmeu njih i bogatih evroatlantskih drava koje ne pate od visokog
prirataja. Gradovi Treeg sveta (v.) bie megalopolisi pretrpani ozlojeenim i
siromanim stanovnicima. Migracije e uestati, a one mogu uticati na
poveanje nacionalne netrpeljivosti ili getoiziranje odreenih kategorija
stanovnitva. Ekoloka ravnotea bie i dalje unitavana. Ovoj mranoj
perspektivi moe se protivstaviti nada. Najvei broj svetski relevantnih
faktora identifikovao je demografsku eksploziju kao opasnost, i ine se brojni
pokuaji da se ona kontrolie a njene posledice otklone ili ublae.

DEMOKRATIJA

Demokratija (gr. vlast naroda) u najirem smislu oznaava politiki

poredak u kome je suveren, izvor i posednik vlasti narod, tj. njegov vei deo
veina. Ideja i praksa demokratije najranije se rodila i razvila u antikoj
Grkoj, tj. u njenom najrazvijenijem gradu-dravi (polisu), Atini, u kojoj je
vrhunac razvoja dostigla sredinom V veka pre nove ere. Savremena
demokratija se od antike sutinski razlikuje, jer ne samo da nije, poput nje,
ograniena na slobodne ljude, ve i podrazumeva nelegitimnost postojanja
kategorije neslobodnih (robova i sl.) ili nejednakost pripadnika politike
zajednice po stepenu ljudskih i graanskih prava. Osim toga, razlika je i u
tome to u savremenoj demokratiji vlast veine nije apsolutna, ve je
ograniena postojanjem korpusa neotuivih prava svih pojedinaca, pa i
pripadnika manjine (v. ljudska prava), koja ne smeju biti ugroena od strane
dravne vlasti ma koliko iroku podrku veine ona uivala. Takav poredak
se zove liberalnom demokratijom (v. liberalizam).
Liberalna demokratija je postala dominantni poredak najpre u
Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi tokom XVIII i XIX veka, da bi se zatim
proirila i na ostale delove planete. U poslednjoj deceniji XX veka to irenje je
bilo naroito ubrzano, tako da su danas na naelima liberalne demokratije
zasnovane ustanove i zakoni postali praktino kriterijum civilizovanosti
odreene sredine (preko tri etvrtine savremenih drava makar formalno
ispunjava te kriterijume). Duga je, meutim, i burna bila borba pristalica
takvog poretka sa njegovim protivnicima i prolazila je kroz razliite faze. SAD
su npr. od svog nastanka, krajem XVIII veka, definisane kao demokratska
drava, ali je ropstvo ukinuto tek 1863. U mnogim zemljama je tek u drugoj
polovini XX veka izjednaeno birako pravo svih graana bez obzira na pol,
etnicitet, imovno stanje, staleku pripadnost, obrazovanje i druge
karakteristike.
Osim pomenutih oblika nejednakosti, moderna demokratija je esto
bila ugroavana zanemarivanjem ili relativizovanjem njene liberalne
komponente (nekad i bez formalnog ukidanja) od strane mnogih
populistikih, autoritarnih i totalitarnih pokreta i reima, uglavnom etniki,
klasno, ideoloki ili konfesionalno inspirisanih. Dosta je est sluaj, pogotovo
u slabije razvijenim zemljama bez duge tradicije graanskog drutva (v.

93
civilno drutvo), uspostavljanja plebiscitarne demokratije, u kojoj graani
faktiki svoja politika prava prenose na autoritarnog i harizmatskog vou
iako formalno ostaju njihovi uivaoci. Jedan od pokuaja da se sprei takav
razvoj, pogotovo u etniki i verski heterogenim drutvima, jeste razvoj
konsocijativne ili konsenzualne demokratije, u kojoj je prevlast veine nad
manjinom ublaena ne samo nepovredivim pravima pojedinaca, ve i
kolektiviteta koji se pojavljuju kao institucionalizovani akteri drutvenog i
politikog ivota.

DRAVA BLAGOSTANJA

Ideja drave blagostanja nema jedno, precizno znaenje. Sam pojam je

nastao tokom Drugog svetskog rata i neposredno nakon njegovog zavretka,
kada se, nasuprot Nemake, koja je bila drava sile odnosno drava rata
(warfare state), za Veliku Britaniju govorilo da je drava blagostanja (welfare
state) koja brine o svojim graanima ''od kolevke do groba''. Uopteno, ovaj
izraz se koristi za svaku dravu koja se na bilo koji nain bavi i drugim
stvarima, a ne samo odravanjem zakona i reda. U ovom smislu drava
blagostanja je opozit dravi nonom uvaru XVIII i XIX veka. U periodu posle
Drugog svetskog rata, veina kapitalistikih zemalja je imala neki oblik
drave blagostanja. Sutina svih modela u manjoj ili veoj meri, odnosila se na
raspodelu drutvenog bogastva, odnosno proizvoda. Cilj projekta drave
blagostanja, trebalo je da bude pravednija raspodela meu lanovima drutva
putem poreza, socijalnog osiguranja i obaveznih socijalnih davanja.
Osamdesetih godina prolog veka, projekt drave blagostanja u smislu koji je
naveden, masovno je naputen (v. neoliberalizam). Ipak i danas se ovaj pojam
esto upotrebljava, istina u neto izmenjenom znaenju. On se danas odnosi
na delovanje drave u velikom broju oblasti drutvenog ivota u kojima je
kolektivno delovanje poeljno, kao to je osiguranje, davanja u sluaju
nezaposlenosti, podrka nekim eksperimentalnim oblastima koje su trino
neisplative, itd. Razlika u odnosu na prethodnu praksu je u izostanku cilja da
se postigne zamiljeni nivo drutvene pravde i njegova supstitucija ciljem
obezbeenja jednakog minimuma za one koji ne mogu da se brinu o sebi.

DRUTVENI POKRETI

Organizovano, kolektivno, dobrovoljno i masovno delanje u okviru

koga se lanovi pokreta zalau za specifine ciljeve. Najsaetija definicija bi
bila definicija britanskog sociologa Botomora: " Drutveni pokret u najirem
znaenju moe se odrediti kao kolektivna tenja da se u drutvu ostvare ili
spree promene". Drutveni pokreti nemaju vrsto ideoloko utemeljenje, niti
opte politike pretenzije, tj. ne bore se za vlast niti neposredno uestvuju u

94
vlasti. Reavaju bitna drutvena pitanja i mogu biti znaajni akteri drutvene
dinamike. Delanje je uvek praeno odreenom negativnom dimenzijom
(protestom, poricanjem, revoltom, neprihvatanjem, oblicima nenasilnog
otpora itd.).
Istorijski posmatrano, postoje tri etape u razvoju drutvenih pokreta: period trgovakog
drutva, u kome su glavnu ulogu imali graanski pokreti za prava i slobode oveka; period
industrijskog drutva, u kome je bila presudna uloga radnikog pokreta, i period postindustrijskog
drutva, u kome se javljaju mnogobrojni novi drutveni pokreti. Pojava drutvenih pokreta modernog
doba obeleava konano dovrenje procesa razdvajanja politike drave od civilnog drutva i
istovremeno uspostavljanje mosta izmeu njih. Najoptija podela drutvenih pokreta je na
emancipatorske (koji proiruju polje ljudske slobode i demokratije) i neemancipatorske (koji suavaju
prostore slobode). S obzirom na drutveni sadraj i osnovne socijalne nosioce mogu biti: klasni,
politiki, nacionalni (v. nacionalizam), populistiki, rasni, verski, kulturni, omladinski, sportski itd.
Savremeni drutveni pokreti su: ekoloki (v.), studentski, neofeministiki, mirovni (v.), antinuklearni,
za alternativnu tehnologiju i energiju, za alternativnu ekonomiju, graanske inicijative i pokreti za
graanska prava i slobode, antipsihijatrijski itd. Institucionalizovani pokreti u vidu meunarodnih
nevladinih organizacija (v.), danas su vani akteri meunarodnog drutva (Greenpeace, Human Rights
Watch, Amnesty International itd.).

EKOLOKI POKRETI

Drutveni pokreti (v.) koji se zalau za ouvanje ovekove sredine.

Javljaju se ezdesetih godina XX veka, u periodu kada razvijene zemlje
doseu dotada neviene stope rasta i ulaze u postindustrijsku fazu, a zemlje u
razvoju (v. Trei svet) vre ubrzanu industrijalizaciju. Budui da su se tada
osetile i prve posledice po svetski ekosistem, nauna istraivanja o
posledicama efekta zelene bate, uestalih nuklearnih proba ili nestanka
odreenih biljnih ivotinjskih vrsta su prodrla u iru javnost. Tako se,
uporedo sa pokretima za ljudska prava (v.), antinukleranim i feministikim
pokretima (v.), razvila drutvena svest (gotovo iskljuivo u zemljama
razvijenog Zapada) o potrebi borbe za ouvanje planete. Formiraju se
organizacije, poput Greenpeace-a (1971) iji aktivisti na nenasilan nain
ometaju aktivnosti koje vode ka unitavanju ivotne sredine. Budui da je
koncept za koji se zalau ekoloki pokreti opteprihvatljiv, uticaj koji oni
imaju na politiki ivot je veliki. Krajem sedamdesetih, neki od pokreta (u
Evropi) su se fuzionisali i transformisali u politike partije (najuspeniji u
tome su nemaki Zeleni, nastali 1979). U meuvremenu su osnovne postavke
ekolokih pokreta naelno usvojene, posebno u razvijenim zemljama, i
sprovode se opsene mere da bi se izbegla ekoloka katastrofa na globalnom
nivou (v. odrivi razvoj). Reavanje globalnog ekolokog problema esto je i
stvar meudravne saradnje, i predstavlja jedan od integrativnih faktora koji
ujedinjavaju planetu (v. globalizacija).

EKUMENIZAM

95
 Antiki Grci su svet, tanije onaj njegov deo naseljen ili makar
dotaknut njima, narodom koji je svoju kulturu doivljavao kao izrazito
superiornu, nazivali pojmom OIKOMENA. U nju, dakle nije spadao prostor
nastanjen ostalim, u grkoj percepciji varvarskim narodima, mada su neki od
njih u pojedinim dostignuima kulture prevazili i same Grke. Tokom istorije
termin je i dalje ostao u upotrebi. U periodu postojanja Rimskog carstva,
drave sa pretenzijama da okupi ceo njenim stanovnicima poznati svet unutar
svojih granica i pod svojom vlau, pojam ekumene je oznaavao ba tako
shvaen svet praktino identifikovan sa PAX ROMANA, podrujem pod
vlau ili uticajem rimske svetske drave (v. imperija). Kada je hrianstvo
postalo dominantna i zvanina religija Carstva, ekumenom je poeo da se
naziva hrianski svet.
Nadivevi propast Zapadnog (476. g.) i Istonog (1453) rimskog
carstva, hrianska ekumena je, usled tih dramatinih istorijskih lomova,
konstituisana mnotvom vie ili manje meusobno antagonistiki
postavljenih drava, uglavnom monarhija. Meu njima su postojale carevine
(imperije) koje su pokuavale da, imitirajui rimski prototip, ovladaju celom
ekumenom, usled ega je istovremeno postojanje nekolicine njih predstavljalo
apsurd po merilima tadanje dravno-pravne doktrine. Ispod njih su se,
unutar hijerarhije drava koja je normirana upravo na ekumenskom nivou,
nalazile kraljevine koje su bile donekle i etnike, narodnosno zasnovane,
predstavljajui tako pretee novovekovnih nacionalnih drava (v. nacija), dok
su jo nia mesta zauzimale isto dinastiki zasnovane dravne tvorevine
karakteristine uglavnom za srednji vek i epohu feudalizma (kneevine,
vojvodstva itd.).
Teorijsko jedinstvo ekumene koje je proisticalo iz univerzalistike
prirode imperijalne dravne doktrine, kao i hrianske crkve i njenog uenja
postalo je, meutim, bitno narueno u istorijskoj stvarnosti, ne samo
pomenutim pluralizmom carstava, ve i dubokim organizacionim i
doktrinarnim raskolima unutar hrianstva. Tako su 1054. konano faktiki
nastale bar dve hrianske ekumene istona, na vrhu ije hijerarhije su stajali
istonorimski (vizantijski) car i carigradski patrijarh, dok je zapadna
(rimokatolika), sa rimskim patrijarhom (papom) i carem obnovljenog
Zapadnog carstva (Sveto rimsko carstvo nemake narodnosti) na elu,
doivela nove crkvene raskole tokom protestantske reformacije, koja je samo
pospeila dalje politiko usitnjavanje, olieno uglavnom u procesu formiranja
nacionalnih drava. Istona (pravoslavna) ekumena (v. vizantinski
komonvelt)je, uostalom radikalno smanjena, bez imperije koja je nestala u
korist slinog, takoe ekumenskog sistema konstituisanog od strane
nehrianske monoteistike religije islama, poduprtog svojim imperijama
(kalifatima Bagdadskim, Kordovskim, Osmanlijskim).
Daljim tokom evropske, pa i svetske istorije koja je u novom veku
postajala sve zavisnija od evropske, svaka od ovih ekumena je postala daleko
vie teorijska nego praktina injenica. Pravi centri realne politike,
ekonomske i vojne moi, kao i ideolokog i kulturnog uticaja, imali su u tim
periodima kontrolu nad veim stanovnitvom i teritorijama nego njihovi

96
srednjovekovni prethodnici ekumenskih pretenzija, ali su bili zasnovani na
etnikom, partijskom ili na neki drugi nain svetovno ili partikularistiki
baziranom konceptu, svakako nekompatibilnom sa idejom ekumene. Nikako
se ekumenskim ne mogu nazvati pokuaji kontinentalne ili planetarne
dominacije preduzeti od Burbonske ili Napoleonove Francuske, Vilhelmove
ili Hitlerove Nemake, nekolikih generacija engleskih i britanskih kolonijalnih
osvajaa, sovjetske Rusije i od nje predvoenog svetskog komunistikog
pokreta, Sjedinjenih Amerikih Drava u drugoj polovini XX veka, posebno
na njegovom kraju. Posle zdruenog pokuaja panske i austrijske grane
Habzburke dinastije da ugue reformaciju i osamostaljivanje nacionalnih
drava u XVI i XVII veku, jedino pokuaji carske Rusije da osvoji Carigrad u
periodu od poetka XVIII do poetka XX veka, obnovi Grko carstvo i
uspostavi dominaciju nad Evropom u simbiozi sa njenim najkonzervativnijim
snagama, posle Napoleonovog poraza okupljenim u Svetoj alijansi, mogli su
uslovno biti nazvani pokuajem usmeravanja dravne sile radi ponovnog
ujedinjenja hrianske ekumene.
U poslednjih sto i vie godina, kao ekumenizam se uglavnom smatraju
aktivnosti na ujedinjenju hrianskih crkava. Ove aktivnosti njihovi promoteri
preduzimaju gotovo uvek uz izrazitu obazrivost, karakteristinu za crkve kao
izuzetno konzervativne institucije ne samo u doktrinarnim, ve i ostalim
pitanjima, ako uporedimo dinamiku njihovih aktivnosti sa ostalim
institucijama modernog drutva (v. religija). Ovu obazrivost dodatno podstie
iskustvo steeno tokom ranijih pokuaja ujedinjenja crkava, koji su se
uglavnom svodili na pokuaje uspostavljanja dominacije jedne hrianske
crkve, uglavnom Rimokatolike kao pojedinano najvee meu njima.
Nepoverljivost ostalih crkava prema njoj samo je podstaknuta njenim
dugogodinjim odbijanjem da pristupi institucijama koje svojim ustrojstvom
onemoguavaju dominaciju bilo koje lanice, pre svega Svetskom savetu
crkava. Ekumenski procesi su, ipak, u poslednjim decenijama XX veka znatno
uznapredovali, naroito poto su vaseljenski (carigradski) patrijarh Atinagora
i Papa Pavle VI uzajamno povukli anateme kojima su se njihovi daleki
prethodnici darivali. Slinu vrstu skepse, kao i pravoslavne, prema
ekumenistikim tenjama pokazivala je velika veina protestantskih crkava,
takoe zbog istorijskih iskustava. One su, meutim, postale neuporedivo
otvorenije za saradnju sa rimokatolicima posle zbliavanja pape Jovana Pavla
Drugog i predsednika SAD Ronalda Regana poetkom osamdesetih godina
XX veka koje je neposredno prethodilo koordiniranim akcijama amerike
administracije i Vatikana na slamanju sovjetskog bloka i sistema. Te akcije su
predstavljale operativan uvod u stvaranje uslova za nastanak savremenog
sveta kome je pojam globalizacije praktino glavna determinanta, ba kao to
je neke meu ranijim svetovima determinisao ekumenizam.

ELEKTRONSKO POSLOVANJE

97
 Savremeni pojam koji oznaava trgovinu robom, uslugama i
informacijama, kao i marketing, putem globalne raunarske mree
Interneta.
Ukljuuje odnose preduzea sa krajnjim korisnicima (busines-to-
consumer, b2c) plaanje rauna, rezervacija karata, on-line kupovina itd.,
kao i odnose preduzea sa partnerskim preduzeima (business-to-business,
b2b) naruivanje, fakturisanje, finansijske transakcije.
Najpoznatiji oblik EP iz vremena pre Interneta je EDI (electronic data
interchange) sistem razmene elektronske dokumentacije izmeu preduzea,
koji je nastao u posleratnom Berlinu, a vrhunac korienja dostigao tokom
sedamdesetih godina 20. veka. EDI je znaajno poveavao efikasnost
poslovanja, ali je zahtevao kompleksnu i skupu raunarsku opremu, to ga je
inilo dostupnim samo velikim kompanijama.
Razvojem, tokom devedesetih, javne globalne raunarske mree i
posebno servisa World Wide Web (WWW), koji je osnova savremenog EP,
kao i padom cena raunarske opreme, stvoreni su uslovi za iroko korienje
prednosti EP, uz relativno mala ulaganja.
Te prednosti obuhvataju, izmeu ostalog:
globalnu vidljivost i dostupnost globalno trite,
smanjenje trokova marketinga,
smanjenje transakcionih trokova,
manje zalihe,
bri obrt sredstava.
EP je primena Interneta koja se trenutno najbre razvija. Taj razvoj je,
izmeu ostalog, znaajno finansijski stimulisan od strane Klintonove
administracije, koja je pokazala koliko joj je vaan time to je na elo svog
projekta za razvoj Interneta postavila lino potpredsednika Al Gora.
Nesumnjivo je da razvijene privrede zapadnog sveta vide svoju dobit u
razvoju globalnog digitalnog trita. Meutim, zahvaljujui tehnolokom
napretku sredstava za transport, koji je omoguio pad cena transporta robe i
ekspanziju internacionalne trgovine, danas svako moe da profitira od
globalne vidljiivosti i dostupnosti koju prua Internet. Ipak, pojava EP
primorava preduzee da bude globalno konkurentno, ak i ako posluje samo
na lokalnom tritu trina utakmica vie ne poznaje geografske distance i
svako preduzee je u isto vreme prisutno i globalno i lokalno. Zar ovo ne ini
tradicionalni pojam transnacionalne kompanije zastarelim (v. multinacionalne
korporacije)?

EVROPSKI PARLAMENT

Najvie predstavniko telo Evropske unije (v.) koje u ovoj

nadnacionalnoj integraciji igra ulogu slinu parlamentima demokratskih
nacionalnih drava, ali se jo uvek sa njom ne moe poistovetiti. Deli sa
Evropskim savetom zakonodavnu vlast (u okviru nadlenosti koje su lanice

98
prenele na Uniju) i pravo odreivanja budeta. Nad drugom komponentom
evropske vlade, Evropskom komisijom (v.), vri demokratsku superviziju, tj.
izglasava njegove lanove. Iako se njegovi poslanici od 1979. biraju, od strane
graana drava lanica, na mandat od 5 godina, vlade lanica imaju vei
uticaj na formiranje centralnih organa EU nego delovi bilo koje, makar i
federalne savremene demokratske drave. Evropska komisija, dodue, mora
uivati poverenje parlamentarne veine, ali zato drugi deo izvrne vlasti EU,
Evropski savet (v.), predstavlja skup izaslanika nacionalnih vlada, i to u rangu
ministara. Broj poslanika koji se bira u dravi lanici proporcionalan je
njenom ueu u ukupnoj populaciji EU, a poslanici se, kao i u nacionalnim
parlamentima, grupiu u parlamentarne odbore po strukovnoj i poslanike
grupe po politikoj pripadnosti. Predlozi Konventa, ad hoc tela koje priprema
novo ustrojstvo EU, kreu se prema jaanju uloge Parlamenta, koji bi trebalo
da presudno utie na formiranje izvrne vlasti, ime bi politiki sistem EU
postao sliniji sistemima lanica, tj. drava. Sedite Parlamenta je u Strazburu.

EVROPSKA KOMISIJA

Telo koje obavlja deo izvrne vlasti u EU. Predsednika i lanove bira
Evropski parlament na predlog drava lanica. Komisija priprema i podnosi
predloge zakona Evropskom savetu i Parlamentu, sprovodi njihove odluke i
rukovodi unutranjom i spoljnom politikom Unije. Komisija zaseda u Briselu.
U poreenju sa Savetom, Komisija mnogo vie lii na demokratski izabranu
vladu, karakteristinu za sve drave lanice EU.

EVROPSKI SAVET

Telo koje ima odluujui uticaj na politiku EU. Njegove lanove

postavljaju, tj. delegiraju drave lanice, tako da Parlament nema politiki
nadzor nad njima, mada Savet maksimalno usklauje svoje aktivnosti sa
Parlamentom. To odsustvo nadreenosti Parlamenta Savetu, tj. njihova
koordinacija umesto subordinacije u vrenju zakonodavne i budetske vlasti,
predstavlja osnovnu prepreku pri prerastanju EU od nadnacionalne
integracije u nadnacionalnu dravu. Savet zaseda u Briselu i Luksemburgu, a
predsedavaju predstavnici zemalja lanica sa mandatima od 6 meseci.

EVROPSKA UNIJA

Najmonija od savremenih nadnacionalnih integracija, najznaajniji je

napredak ostvarila na putu ka nadnacionalnoj dravi (v. nacija). Vodi poreklo
od nekoliko regionalnih evropskih integracija koncipiranih radi reenja bitnih,

99
ali parcijalnih pitanja nastalih poetkom Hladnog rata. Te integracije su bile
pokuaj specifinog evropskog odgovora na nove izazove. Njihovim
objedinjavanjem (Evropska zajednica za ugalj i elik i Evratom) 1957, tj.
potpisivanjem Rimskih sporazuma, nastala je Evropska zajednica. Nju su
isprva inile Francuska, Italija, Belgija, Holandija, Luksemburg i tadanja
Savezna Republika Nemaka. Velika Britanija, Irska i Danska se pridruuju
1973, Grka 1981, panija i Portugalija 1986, a vedska, Finska i Austrija 1994.
Pored prijema novih lanica, Unija se vremenom i produbljuje 1992, na
osnovu ugovora iz Mastrihta, stvara se jedinstveno evropsko trite bez
unutranjih barijera, dok poetkom 2002. od ukupno 15 lanica njih 12 stupa u
monetarnu uniju, prihvativi zajedniku valutu evro. Paralelno sa
pripremama za stvaranje vreg unutranjeg ustrojstva i prijema 10 novih
lanica poetkom 2004. (Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, eka, Slovaka,
Maarska, Slovenija, Malta i Kipar), EU pokuava da na svetskoj sceni
nastupa to samostalnije, emancipujui se pre svega od do skora
neprikosnovenog patronata SAD. U tom kontekstu se moe razumeti
formiranje Evrokorpusa kao jezgra oruanih snaga Unije, uprkos injenici da
veina njenih sadanjih i buduih lanica pripada NATO (v.). Osamostaljenje
se ogleda i u preuzimanju od tog pakta misije ouvanja mira u Makedoniji,
kao i obavljanja meunarodne policijske misije u Bosni i Hercegovini.

FUNDAMENTALIZAM

Fundamentalizam je shvatanje doktrina, prevashodno verskih, u

njihovom istom, ili pojednostavljenom vidu, koje korespondira sa
radikalnim, mahom nasilnim oblicima politikog delovanja. U originalnom
znaenju, re fundamentalizam oznaavala je konzervativni pokret amerikog
protestantizma, ukorenjen u amerikom milenaristikom pokretu XIX veka,
prema kome je za hrianstvo od fundamentalnog znaaja doslovna
interpretacija i neupitno prihvatanje svetih spisa, skorog i fizikog drugog
dolaska Isusa Hrista, deviansko zaee, raspee i uskrnue. Pokret je dobio
na zamahu u prvim decenijama XX veka, razvijajui snanu opoziciju
modernistikim tendencijama u amerikom religioznom i sekularnom ivotu.
Kasnije u XX veku, pokret predstavljaju brojne crkvene, obrazovne i interesne
organizacije.
Kao to je ve reeno, znaenje fundamentalizma se najee odnosi na
verski fundamentalizam, a u savremenom svetu ovaj pojam je u ii politikih
i geostratekih diskusija u kontekstu razvoja islamskog fundamentalizma (v.
religija). Islamski fundamentalizam, ba kao i fundamentalistiki pokret
amerikog protestantizma na poetku 20. veka u odnosu na Bibliju,
podrazumeva striktnu, direktnu interpretaciju Kurana i uenja proroka
Muhameda. Islamski fundamentalizam podrazumeva i sprovoenje
politikog programa koji obuhvata reformu pravnog sistema, priznajui
iskljuivo erijatsko pravo, dovodei tako sebe u otar sukob sa savremenom

100
zapadnom politikom odbrane osnovnih prava oveka (v. ljudska prava), koja u
najnovije vreme podrazumeva i doktrinu opravdanog vojnog angaovanja u
cilju odbrane tih prava.
U osnovi ovog sukoba, iskljuujui na as ekonomske interese obe
strane, nalazi se pitanje univerzalnosti osnovnih ljudskih prava. Za zapadnog
oveka, koncepti koji obezbeuju univerzalnost osnovnih ljudskih prava
dobro su utemeljeni u dve i po hiljade godina zapadne filozofske tradicije,
dok se pitanje interpretacije zavisne od kulture otvara sa mogunou da se
koncept prava zasnuje na nekom drugom simbolikom sistemu, npr. uenju
Kurana. Strogo govorei, pozivanje na sopstvenu filozofsku tradiciju u
sukobu sa drugim kulturnim normama nije argument koji bi ovakav sukob
mogao da dovede u mirne vode. Tek sa postmodernizmom (v.), i prihvatanjem
da je i zapadna metafizika jedan sistem interpretacije u koji su uitane
zapadnjake vrednosti, omogueno je shvatanje ovog problema. Teko da je
mogue da e Zapad ikada reiti problem univerzalnosti osnovnih ljudskih
prava analitiki, drugaije nego oslanjanjem na sopstveno moralno oseanje.
Iz razloga koji se nalaze u samoj prirodi najveeg broja verskih spisa
koje pojedine verske zajednice smatraju svetim, svaka njihova direktna
interpretacija to vodi ka verskom fundamentalizmu nuno e se nai u
sukobu sa prevladavajuim vrednosnim sistemima zapadnih zemalja, u
kojima je naelno prihvaena slobodnija interpretacija verskih spisa. Dobar
deo zapadne istorije sastoji se u vaspostavljanju i odbrani, s jedne strane, i
osloboanju od pritiska, s druge strane, stavova koji proistiu iz Biblijskih
tekstova. Ekonomska, politika i vojna mo Zapada, kao i reenost da se
sopstveni interes i osnovna ljudska prava brane i vojnim sredstvima,
neminovno se nalaze u suprotnosti sa verskim fundamentalizmom. Raspored
resursa, pre svega nafte, kao i ukupni geostrateki znaaj bliskoistonog
regiona i regiona jugoistone Azije u kome se nalazi Indonezija,
najmnogoljudnija muslimanska drava, ine pitanje islamskog
fundamentalizma nezaobilaznim u svim raspravama o procesima globalizacije
(v.).

GLOBALIZACIJA

Globalizacija je skup sloenih drutvenih procesa koji odlikuju

savremeni svetski sistem. U znaenju koje joj se danas najee pridaje,
globalizacija podrazumeva trend, potencijalno opti, preuzimanja bitnih
politikih, ekonomskih i kulturnih odlika zapadne civilizacije od strane
ostalih konstituenata svetskog sistema. Iako se termin "globalizacija" u
intelektualnom diskursu uestalo koristi tek u poslednje dve decenije,
miljenje motivisano sveu o sve manjem i manjem uticaju fizike distance na
aktere u drutvenim procesima staro je koliko i razvoj prvih brzih tehnologija
transporta, poput elenice. Danas, fiziku distancu kao faktor drutvene

101
interakcije sve vie i vie eliminiu informacione tehnologije (v.) Internet (v.)
koje se tako nalaze u samoj sri savremenih rasprava o globalizaciji.
Termin "globalizacija" svojim znaenjem obuhvata irok spektar
ekonomskih, politikih i kulturnih trendova savremenog sveta, i jednu je od
najvie upotrebljavanih "kljunih rei" koje se koriste u savremenom diskursu
drutvenih nauka i drutvene teorije. U ekonomskom smislu (v. globalna
ekonomija), ona se najee koristi da oznai globalan uticaj klasinog
liberalizma (ili ideje "slobodnog trita") na svetsku ekonomiju (v. liberalizam),
dok se u politikom smislu pod globalizacijom najee podrazumeva
dominacija zapadnjakih (ponekad se misli iskljuivo na amerike) formi
politikog, ekonomskog i kulturnog ivota. U kulturnom smislu, gotovo
sinonimno se upotrebljava termin "vesternizacija" (v.) ponekad sa negativnom
konotacijom, oznaavajui trend preuzimanja dominantnih vrednosti i ideala
zapadne civilizacije od strane pripadnika drugih kultura i civilizacija. Drugi
aspekti globalizacije mogu se podvesti pod njene politike, ekonomske i
kulturne forme, a meu njima najvie vredi izdvojiti razvoj i distribuciju
informacionih tehnologija, pre svega Interneta, kao i razvoj industrije
informatikih tehnologija kao bitne odlike savremenog svetskog ekonomskog
sistema. Pored navedenog, globalizacija podrazumeva i mogunost
eksplicitnog razvoja jedinstvenog svetskog sistema u politikom smislu rei,
odn. izgradnju sloenih transnacionalnih entiteta (v. transnacionalna drava) i
njihovu moguu koordinaciju od strane jo viih instanci.
Izuzetno je bitno razumeti da globalizaciju, kako je opisana u
prethodnim redovima, moemo shvatiti samo kao mogunost, da samo neke
od sloenih procesa koje ona obuhvata moemo da konstatujemo kao faktiko
stanje stvari, i da ona zapravo predstavlja tendenciju, koja nalazi kako svoje
zagovornike, tako i svoje protivnike (v. antiglobalistiki pokret). Gotovo je
nemogue formirati jedinstven stav prema globalizaciji kao fenomenu;
potrebno je prouavati njene segmente, pojedinane procese u kontekstu
ostalih, kako bi uopte mogle da se sagledaju potencijalno dobre i loe
posledice globalizacije u celini. Ona je vrsta fenomena koja u naunoj diskusiji
zahteva visoko razvijenu kritiku svest i paljivu analizu; naalost, zbog
brzine kojom se odvijaju savremeni procesi globalizacije i politikih posledica
koje ostavljaju, izvori o procesima globalizacije esto predstavljaju meavinu
iznoenja realnih injenica, zatim ideologija i stavova, to rezultira razvojem
stereotipnih shvatanja i unekoliko oteava nauni pristup prouavanju ovog
fenomena.
Gotovo je izvesno da su neki aspekti dananje globalizacije
nezaustavljivi, kao to je to verovatno sluaj sa razvojem Interneta i optom
primenom informacionih tehnologija u svim aspektima drutvenog ivota.
Posmatrajui samo ovaj proces, mogue je uoiti koliko on odreuje svoju
"okolinu" u optem toku globalizacije, samo ako se uzme u obzir koliki je broj
tehnikih, pravnih i drugih standarda neophodno usvojiti na globalnom
nivou kako bi on mogao nesmetano da se odvija. Meutim, stepen u kome je
ovakav proces, tipian u diskusijama globalizacije, odreen kulturnim
kontekstom u koji prodire, esto se manje naglaava od uticaja koji on sam

102
vri. Tako se razvijaju stereotipi koji ometaju razumevanje procesa u celini,
npr. stereotip o dominaciji evropskih jezika u svetskoj mrei (u zastupljenosti
korisnika Interneta, prema pripadnosti lingvistikim grupama, kineski jezik
se trenutno nalazi na drugom mestu, japanski na treem).
Koliko su procesi globalizacije, shvaene sa konotacijom prenoenja
zapadnih ideja, vrednosti i stavova u druge civilizacije i kulture, u stanju da
vre realne promene u onim sredinama koje bismo shvatili kao recipijente
njenih uticaja, pod znakom je pitanja. Hantingtonove analize najbolje
pokazuju koliko je opasno posmatrati izdvojene aspekte globalizacije, npr.
samo ekonomske, van socio-kulturnog konteksta u kome se javljaju,
predstavljajui odnose ekonomskog sistema sa srodnikim sistemom u
sinikim kulturama. Zakljuci do kojih ovaj autor dolazi ukazuju na to da, bez
obzira na prihvatanje "forme" liberalizma, realni rezultati, u smislu svih
ekonomskih posledica koje globalizacija moe da ima po neki sistem, ne
moraju da budu kopija onih rezultata koje bismo oekivali u zapadnoj
civilizaciji. U islamskom svetu, ija se kultura esencijalizuje u
fundamentalistikim islamistikim pokretima, najdirektnije se javlja otpor
usvajanju zapadnog vrednosnog sistema, ali ne nuno uz odbacivanje
modernizacije u tehnolokom, ekonomskom i svakom drugom smislu. ini se
da je realnosti najblia slika u kojoj lokalni faktori (posebne kulture) igraju
ulogu drutvenih katalizatora u prihvatanju uticaja globalizacije, filtrirajui
uticaje zapadne civilizacije u funkciji unapreenja sopstvenog drutvenog
sistema, ali uz odranje njegovog kulturnog i politikog identiteta (v.
tradicionalizam). Slika globalizacije koja ubrzano stvara uredno administriran
svetski sistem u politikom, ekonomskom i kulturnom smislu ini se da nije
realna u bliskoj budunosti.

Vie u:
U.Bek, Rizino drutvo, Beograd 2001; Z. Beinski, Velika ahovska tabla,
Podgorica 2001; P.Drucker, Postkapitalsiitko drutvo, Beograd 1995;
F.Fukujama, Kraj istorije i poslednji ovek Podogrica 1997; Jeremy Fox,
Chomsky i globalizacija, Zagreb, 2001; E.Gidens, Posledice modernosti,
Beograd 1998; S.Hantington, Sukob civilizacija, Podgorica 1998; D.Held,
Demokratija i globalni poredak, Filip Vinji, Beograd 1997. M.Peujli,
Izazovi tranzicije, Novi svet i postociocijlistika drutva, Beograd 1997.
S.Pokrajac, Tehnologija, tranzicija i globalizacija, Beograd 2002;

GLOBALNA EKONOMIJA

Globalna ekonomija je organizacija proizvodnje, razmene i

konzumacije roba i usluga na svetskom (globalnom) nivou. Za razliku od
meunarodne ekonomije, ovaj proces se ne odvija izmeu nekoliko drava,
ve su njime obuhvaene gotovo sve svetske drave, na globalnom tritu
koje nastaje kao novi ekonomski fenomen. Nosilac i glavni subjekt globalne

103
ekonomije su multinacionalne kompanije (v.) koje su u stanju da planiraju i
obavljaju poslovanje na globalnom nivou. Kao regulator globalne ekonomije,
sem meunarodnih viestranih ugovora kojima se uspostavljaju odreena
pravila, javljaju se meunarodne ekonomske odnosno finasijske institucije,
kao to su MMF (v.), STO (v.), Svetska banka. Globalno kao odrednica u
okviru ovog pojma, podrazumeva stanje u kome je zaista mogue ostvariti
stalno svetsko kretanje kapitala, odreenu standardizaciju pravila igre na
svetskom tritu, te postojanje izrazitog uticaja globalnih kretanja na sve
nacionalne ekonomije i subjekte koji u okviru njih deluju.

GLOBALNE ELITE MOI

Grupe sastavljene od pojedinaca koji poseduju veliki uticaj u oblasti

politike, vojske, privrede, medija, kulture ili nauke, i koji na razliite naine
formuliu svoje zajednike interese i utiu na globalnu politiku u cilju
sprovoenja istih.
Teoriju elita, koju su poetkom XX veka razradili V. Pareto i G. Moska,
a po kojoj dravama upravlja malobrojan krug istaknutih ljudi, potisli su
sredinom veka socioloki pravci koji su prioritet davali irim drutvenim
snagama, bilo kao zastupnici klasnog pristupa dijalektikog materijalizma
bilo kao pobornici liberalnog politikog poretka (teorije disperzije vlasti,
vladavine procedure ili protivdejstvujuih sila). Meutim, vraa je u ivot
ameriki sociolog Rajt Mils, knjigom Elita vlasti (1954). U njoj izlae rezultate
svojih istraivanja po kojima politiku SAD kreira usko povezana elita iz
raznih oblasti. Njegove nalaze dopunio je T. Botmar i tako je ova teorija
reafirmisana. Svoj novi znaaj dobija zamahom globalizacije (v.), kada se vie
ne govori o elitama koje upravljaju pojedinim dravama, ve o integrisanju
svetske elite koja je u stanju da utie na razvoj itave planete. Ovo podruje je
nedovoljno nauno osvetljeno i ostaje umnogome zabran popularne literature
ili teoretiara zavera, tako da je teko dati uravnoteeni sud, ali je injenica da
nastajanje sve veeg broja nadnacionalnih institucija i organa u kojima se
mogu sresti i koordinirati svoj rad monici ili strunjaci iz razliitih drava ide
na ruku formiranju jedne globalne elite. U globalizacijskom vakuumu koji
nastaje zbog toga to je proces globalizacije odmakao mnogo dalje u
ekonomskom i kulturnom smislu nego u pogledu politikih integracija (v.),
ove elite su u stanju da deluju i nameu svoje interese bez politike
odgovornosti i prisustva javnosti u procesu odluivanja.

GLOBALNE KORPORACIJE

Restrukturiranje multinacionalnih kompanija (v.) i velike promene u

svetskoj privredi poslednjih godina dovele su do stvaranja globalnih

104
korporacija. Za razliku od multinacionalnih korporacija ije se osnovne
funkcije (marketing, istraivanje i razvoj, finansije, prodaja...) vode iz sedita
u matinoj zemlji, u globalnim korporacijama ove funkcije su izmetene i
voene sa mesta u kojima su ljudi najstruniji, a trokovi najnii. Pored
nastajanja izvornih novih globalnih kompanija, mnoge multinacionalne
korporacije su evoluirale u globalne (npr. General Motors, Royal Dutch,
Siemens AG, Nestle SA...)

GRANICE

Obino se pod pojmom granica podrazumeva crta do koje se protee

teritorij jedne drave i koja je odvaja od teritorije neke druge. Poto se vlast
drave protee i na vazduni prostor iznad teritorije, kao i ispod same zemlje,
granica je u stvari ravan. U praksi, granicom se smatra meunarodno
utvrena linija iscrtana na tlu, koja se zatim po automatizmu produuje u
ravan iznad i ispod zemlje, odnosno mora ili reke. Meunarodnopravno,
granica je crta odnosno ravan do koje se protee dravna vlast odnosno
nadlenost (v. suverenitet). Uobiajeno se razlikuju prirodne i vetake
granice. Prirodne su one koje se poklapaju sa konfiguracijom terena koja
prirodno deli teritoriju, kao to su reke, planinski venci, jezera, itd. Vetake
granice su imaginarne linije, proizvoljno ugovorene izmeu drava.
Granice se obino utvruju ugovorom izmeu dve ili vie drava. Ako
ugovora nema, granicom se smatra ona linija koja faktiki postoji i na koju
nema prigovora zainteresovanih strana. Formalno, granina crta se obeleava
graninim znakovima u obliku graninog kamena ili stuba. Takoe,
ugovorom je preciziran reim u pograninoj zoni, ovlaenja graninih drava
i ustanovljeni su granini prelazi koje graani koriste radi prelaska iz jedne u
drugu dravu.

HEGEMONIJA

Uopte, hegemonija je vostvo, prevlast, upravljanje, odnosno pravo

subjekta, priznato od drugih, na vostvo i upravljanje. Obino je zasnovana
na moi koju neki subjekt poseduje u odnosu na druge, a koja je takve prirode
da ne moe biti savladana ili obuzdana, sem samom voljom subjekta koji je
poseduje. Ovaj pojam se najee sree u nauci o meunarodnim odnosima.
Hegemonija je stanje u meunarodnim odnosima kada je jednoj dravi
priznato pravo dominacije, uticaja i vostva (v. imperija). Jedan je od kljunih
pojmova najuticajnije kole u meunarodnim odnosima, realizma. Takoe,
marksistiki teoretiari su koristili pojam hegemonije da oznae dominaciju
jedne klase u odnosu na druge unutar drutva. Poznata je Gramijeva

105
definicija hegemonije. Danas je u upotrebi i pojam izveden iz hegemonije,
hegemonizam, kojim se oznaava politika nametanja globalnog vostva od
strane jedne drave (v. unipolarnost).

ICANN

ICANN, skraenica od Internet Corporation for Assigned Names and

Numbers (Internet korporacija za dodeljena imena i brojeve), je moda
najvanija organizacija u globalnom razvoju Interneta (v.). Osnovale su je
Sjedinjene Drave radi regulisanja jedinstvenih sistema identifikacije na
Internetu, ukljuujui vitalni Domain Name System (DNS, sistem imena
domena). Kontrola DNS-a odreuje mogunost uvoenja novih sufiksa,
poznatijih kao top-level domain names (TLD, imena domena najvieg nivoa)
poput .net, .com, .org, itd. u sistem Interneta. Izmeu ostalog, ICANN
kontrolie sistem rut-kompjutera (root-computers) na Internetu, koji predstavlja
bazu podataka svih domena najvieg nivoa i obezbeuje sredstva preko kojih
individualni kompjuteri pronalaze internet adrese. ICANN je esto kritikovan
zbog netransparentnosti u donoenju odluka o osnivanju novih domena;
prilikom donoenja nedavne odluke o uvoenju novih domena, jedan od
vodeih eksperata u oblasti IT u Sjedinjenim Dravama javno je izjavio kako
su "dogaaji u Vatikanu obavijeni manjom misterioznou od naina na koji
ICANN bira nova imena domena". Nasuprot ma kakvoj ideji o centralnoj i
privilegovanoj kontroli Interneta, ICANN je organizacija sa jasnim i
transparentnim ciljevima, kojoj se mogu uputiti kritike na rad isto koliko i
pohvale; ICANN je razvio potpuno decentralizovan sistem komiteta i saveta
koji se konsultuje u reavanju svakog novog problema, a tokom 2000. godine
odrani su direktni izbori za gotovo pola mesta u upravnom odboru, sa
teorijskom mogunou svakoga na svetu da sa e-mejl adresom glasa.

IMPERIJA

Drava koja u svojoj teoriji ili politikoj praksi pretenduje na itav

kulturni prostor koji poznaje.
Prve drave imperijalnih pretenzija nastaju u starom veku van teritorije
Evrope (Egipat, Starovavilonsko carstvo, Kina, Persija). Njihovi se vladari
smatraju gospodarima sveta i boanstvima. Ove istone tendencije osetie se i
u ideologiji drave Aleksandra Makedonskog, koja je sjedinila grki i persijski
kulturni prostor u zajednicu univerzalistikih pretenzija. irenjem rimske
drave, koja u I veku n.e. obuhvata itavu oblast Sredozemlja i duboko zalee
imperijalna ideja dobija novu snagu i jasnu kulturnu dimenziju. Granice
Rimskog castva (v. limes) su okvir u kome se razvija specifina kultura, otro
odeljena od ostatka sveta. U IV veku n. e. rimska imperijalna svest preplie se

106
sa hrianstvom, koje postaje dravna religija, a u ijem svetonazoru vano
mesto zauzima ideja jednog Boga na nebu i jedne pravoverne drave na
zemlji na elu sa jednim carem. Ova konstrukcija nadivee krah Rima, i
produie se u Vizantinskom carstvu (v. vizantinski komonvelt) ali i u Zapadnoj
Evropi, politiki iscepkanoj ali verski integrisanoj kroz aktivnosti Katolike
crkve sa ekumenskim centrom u Rimu. Hrianski ekumenizam (v.) u srednjem
veku ima svoje takmace u muslimanskim dravama (arapskim kalifatima,
docnije Otomanskom carstvu), koje takoe prtenduju na svetsku vlast.
Rasapom Vizantije (XV vek) i raskolom unutar katolicizma (XVI vek)
zamano je osporena ideja o hrianskoj svetskoj dravi, koju je uzaludno
pokuavao da pod svojim ezlom okupi Karlo V, car Svetog rimskog carstva i
kralj panije. Evropa je odluno krenula put policentrizma (v. multipolarnost) i
odnosa ravnotee meu najmonijim dravama (Engleska, Francuska,
Holandija, Austrija, Pruska, Rusija, panija, Portugal...). Istini za volju, neke
od ovih drava su u svojoj ideologiji imale jasno ugraene ekumenske
pretenzije, poput Rusije (v. Trei Rim) i Habzburke monarhije. Takoe, a
posebno u XVIII veku, kolonijalna ekspanzija Evropljana krnjila je mo
neevropskh drava koje su se smatrale imperijama (Otomansko, Mogulsko i
Kinesko carstvo).
U XIX veku ponovo je u Evropi pokuano stvaranje imperije (pod
Napoleonom I), definitivno sahranjeno na Bekom kongresu 1815. (v. Sveta
Alijansa), ali imperijalna ideja doivljava novu transformaciju krajem XIX
veka, kada mnogi vladari (nemaki, engleski) uzimaju titulu imperatora. To je
epoha imeprijalizma u kojoj ove imperije postoje naporedo, ne pretendujui
na iskljuivu vlast, ali eljne da ojaaju svoje pozicije, posebno u kolonijama.
Ova epoha prestaje Prvim svetskim ratom, u kojem nestaju etiri carstva
(Nemako, Habsburko, Rusko i Otomansko). Ubrzan tehnoloki razvoj,
ateizacija drutva, policentrizam i razvoj meunarodnih organizacija ine u
XX veku ideju imperije arhainom (poslednji put se njom okoristio Adolf
Hitler u Treem rajhu), to ne znai da je izumrla i elja za svetskom
dominacijom. SSSR, kao drava-predvodnik svetske revolucije, otvoreno je
pretendovao na planetarno irenje svoje ideoloke matrice, a slino su
postupale i SAD kao njegov arhiprotivnik (v. bipolarnost). Krahom socijalizma
na izmaku XX veka, liberalna demokratija doivljava svoj trijumf (v. kraj
istorije) i sama pretenduje na iskljuivu prevlast njenog ideolokog obrasca, u
emu joj globalizacija (v.) ide na ruku, i pritom se sueljava sa jakim otporima
tradicionalnih vrednosnih sistema.

INFORMACIONE TEHNOLOGIJE (IT)

Najire shvaen, koncept obrade informacija moe da obuhvati ma

kakvu fiziku realizaciju promene u informacionoj strukturi nekog sistema.
Informacione tehnologije, u kontekstu savremenog drutva, predstavljaju
takvu fiziku realizaciju strukturalne promene informacija, i odnose se na

107
primenu polu-provodnikih (silicijumskih) tehnologija u procesu digitalnog
kodiranja informacija. Digitalno kodiranje informacija zasniva se na binarnom
brojnom sistemu, u kome se svaka vrednost predstavlja nizom nula i jedinica.
Ovako kombinovani nizovi "0" i "1" odreuju informacionu strukturu nekog
sistema, stanje memorije tog sistema, u krajnjoj liniji i kod za obradu tog
stanja, tj. tranziciju sistema iz jednog u drugo diskretno stanje. Koncept
"kompjutera", kao nosee jedinice savremenih informacionih tehnologija,
podrazumeva postojanje (a) procesora, odn. centralne jedinice za obradu
informacija, (b) memorije, jedinice za skladitenje informacija, i (c) magistrale
podataka, jedinice koja ostvaruje vezu izmeu procesora i memorije. Ovo su
minimalni zahtevi za obradu informacija u informacionim tehnologijama na
kakve najee mislimo kada danas o njima govorimo. U daleko irem
kontekstu, govori se o informaciono-komunikacionim tehnologijama (ICT),
pojam pod kojim se danas podrazumevaju sve tehnologije obrade i prenosa
informacija koje su zasnovane na digitalnoj tehnologiji. Ogromna prednost
nad prethodnim tehnologijama, i sutina njihovog uea u procesu
globalizacije, kod informacionih tehnologija se sastoji u tome to se prenosom
svake mogue informacije u binarni kod gube specifinosti koje su zahtevale
tehnologije bazirane na specifinim signalima (analogne tehnologije, poput
tonskog zapisa na traci). U tom smislu, IT predstavljaju univerzalnu
tehnologiju obrade i prenosa podataka.

INFORMACIONA ENTROPIJA

Koncept informacione entropije je centralni koncept teorije informacija.

Entropija je jedinstvena mera koja se odnosi na stanje sistema u kome se on
trenutno nalazi, a koje je opisano preko niza verovatnoa p(a1), p(a2), p(a3),.. ,
p(an) da se sistem nae u nekom od moguih stanja. Tehniki, poto se
definie koliina informacija kao negativan logaritam ovih verovatnoa (v.
informacija), entropija sistema se definie kao negativna suma proizvoda
verovatnoa svih stanja sa logaritmima tih verovatnoa. U interpretaciji,
entropija je mera neureenosti nekog sistema, ona govori o stepenu reda koji u
njemu vlada; to je nia, to je sistem ureeniji, to je entropija via, to je sistem
manje ureen. U mnogim istraivanjima potvrena je povezanost ljudskih
reakcija u odreenim kontekstima sa entropijom sistema sa kojim se nalaze u
interakciji u tim kontekstima. Ukoliko dolazi do promene verovatnoa da e
se neki sistem nai u odreenom stanju, menja se i entropija sistema. U tom
smislu, ona predstavlja fundamentalnu meru za praenje ma kakve dinamike
ma kog prirodnog, vetakog, drutvenog, itd. sistema. Informacionu
entropiju definisao je, u sklopu teorije informacija, ameriki naunik Klod
enon.

INFORMATIKA REVOLUCIJA

108
 Sutinski, informatika revolucija podrazumeva ubrzan razvoj
procesnih mogunosti sistema za obradu informacija (mikroprocesora, odn.
poluprovodnikih tehnologija koje su osnova integrisanih kola). Prema
Murovom zakonu (Moore' s law), koji je postavljen ezdesetih godina XX veka,
procesorska snaga mikroprocesora e se udvostruavati svakih 18 meseci, dok
e cene i potronja elektrine energije ove tehnologije padati istom stopom.
Murov zakon potvren je empirijski, a eksperti u informacionim
tehnologijama tvrde da e se ovakva pravilnost odrati najmanje do kraja XXI
veka. Informatika revolucija, u iroj interpretaciji, predstavlja kompletnu
revolutivnu promenu (v. revolutivne promene organizacije) drutvenih sistema u
kojima je distribucija moi i bogatstva omoguila iroku primenu i razvoj
informacionih tehnologija. Zasnovana na izuzetno brzom razvoju procesorske
moi, industrija informacionih tehnologija (v.) brzo je razvila sopstveno stabilno
trite i, potiskujui starije tehnologije, osvajala prostor medija na raun
nedigitalnih (analognih) formi tonskog i filmskog zapisa informacija. Razvoj
informacionih tehnologija omoguio je kontrolu sloenih sistema druge vrste i
danas je osnov za razvoj naprednih tehnologija uopte. Sutina informatike
revolucije nalazi se u opisanom ubrzanom razvoju procesne moi, kao i
nosee, revolucionarne ideje "digitalizacije informacija", koja podrazumeva
kodiranje svih informacija u univerzalni binarni kod, omoguavajui da isti
materijalni nosioci informacija prenose informacije koje su sasvim razliite
prirode kada se analogno interpretiraju (slika, ton, itd.).

INFORMACIJA

Tehnika definicija termina potie iz teorije informacija i vezuje se za

koncept stanja sistema. Svaki sistem u teoriji sistema moemo da opiemo
preko niza stanja u kojima on moe da se nalazi, recimo a1, a2, a3,.. , an.
Pretpostavimo da su poznate sve verovatnoe da se sistem nae u nekom od
datih stanja, dakle p(a1), p(a2), p(a3),.. , p(an). Tada, koliina informacija koju
nosi dogaaj a1 (da se sistem nae u stanju a1) jednaka je negativnom logaritmu
po osnovi 2 verovatnoe tog stanja. Kvantitativno definisanje koliine
informacija, koje potie od Harlija, a razvija se u enonovoj revolucionarnoj
teoriji informacija, sutinski je unapredilo razvoj informacionih tehnologija i
omoguilo razvoj digitalnih tehnologija uopte. Prisustvo logaritma u
definiciji lako omoguava definisanje koliine informacija od 1 bita kao one
koliine informacija koju nosi izbor izmeu dva jednako verovatna dogaaja.
Merni sistem koliine informacija nije dekadni: osam bita ine jedan bajt, 1024
bajta ine jedan kilobajt, 1024 kilobajta ine jedan megabajt, itd.

INTEGRACIJA

109
 Integracija podrazumeva neophodnost prihvatanja skupa zajednikih
vrednosti, odnosno uvrivanja solidarnosti izmeu grupa koje zauzimaju
razliita mesta u drutvenoj podeli rada. Integracija, bilo ekonomska, politika
ili socioideoloka, je objektivan proces, koji regulie i svesno usmerava
politike partije koje su na vlasti. To je proces koji zavisi od lidera, a
karakteristian je za zemlje u tranziciji. Iskustva zemalja koje su uspeno
upravljale procesom integracije imaju dvostruku korist. Imaju pristup
meunarodnim izvorima kapitala za poveanje investicija, kao i mogunost
diverzifikacije rizika. Koristi od integracije su u najveem delu indirektne,
kao to je sticanje novih znanja, poboljanje alokacije resursa i jaanje
domaeg finansijskog sektora. Dobro integrisana drutva su ona gde se
najvanije drutvene vrednosti iroko prihvataju (konsenzus oko bazinih
drutvenih vrednosti i ciljeva) i gde su drutvene grupe relativno zadovoljne
nadoknadama koje primaju za svoje drutvene uloge (ekonomske, politike,
statusne i druge nadoknade).

INTERNET

Svetska informaciona mrea, nastala povezivanjem manjih

kompjuterskih mrea, uz potovanje zajednikog TCP/IP protokola (Transfer
Control Protocol/Internet Protocol). Internet je nastao kao posledica razvoja
decentralizovanih kompjuterskih mrea od strane amerike vojske
(ARPANET), koji je dao impuls za razvoj takoe decentralizovanih
kompjuterskih mrea za razmenu naunih informacija u Americi i Evropi.
Ideja o decentralizovanoj kompjuterskoj mrei, mrei koja nije
hijerarhijski organizovana na nain tako da mali broj kompjutera, ili samo
jedan, kontroliu kompletan protok informacija u njoj, moda je najvanija
ideja koja je svoje otelotvorenje nala u Internetu. Zato je bitno razumeti da je
definicija Interneta pre svega vezana za formu kojom se prenose informacije iz
jednog dela mree u drugi (iz jednog kompjutera ili mree do drugih
kompjutera ili mrea), i koja je odreena TCP/IP standardom. ak formalno,
ameriki Federal Networking Council definie Internet kao globalni
informacioni sistem koji (a) logiki je povezan u jedinstvenom globalnom
adresnom prostoru zasnovanom na IP (Internet Protocol) ili njegovim daljim
ekstenzijama/sledbenicima, (b) u stanju je da podri komunikaciju zasnovanu
na TCP/IP (Transfer Control Protocol/Internet Protocol) standardu, njegovim
daljim ekstenzijama/sledbenicima, ili drugim IP kompatibilnim protokolima,
i (c) omoguava, koristi ili obezbeuje pristup, javno ili privatno, usluge
visokog nivoa, oslonjene na komunikaciju i infrastrukturu koje su prethodno
opisane.
Gornja, tehnika definicija Interneta navedena je sa namerom da se
istakne najbitnija odlika Interneta, tj. njegovo definisanje iskljuivo kao

110
standarda za prenos informacija. Svaki kompjuter na svetu koji je u stanju da
podri TCP/IP ili kompatibilan standard razmene, moe da postane uesnik
u razmeni informacija na svetskoj mrei.
Internet omoguava korisnicima upotrebu nekoliko servisa, od kojih su
svakako najznaajniji elektronska pota (E-mail) i svetska mrea (World Wide
Web). Svetsku mreu (WWW) ini sada ve ogroman broj vebsajtova koji
pokrivaju praktino sve mogue vrste sadraja. Materijalno, svetska mrea je
mrea meusobno povezanih host kompjutera kompjutera koji funkcioniu
kao poetne i kranje take transfera podataka kroz Internet, i koji se najee
popularno predstavljaju kao "mesta" gde se nalaze vebsajtovi. Svaki internet
host ima jedinstvenu internet adresu (IP adresa) i ime (domain name, ili host
name).
Prema nekim novijim istraivanjima (Internet Software Consortium,
http://www.isc.org/, jul 2002), na svetu trenutno postoji oko 162,128.493 host
kompjutera, sa potencijalno eksponencijalnim rastom ovog broja. Prema
proceni UN, iz decembra 2001. godine, u svetu je bilo oko 500 miliona
korisnika Interneta, pri emu i ovaj broj rapidno raste. Geografska raspodela
korisnika je zabrinjavajua u tom smislu to je, prema istoj proceni, 36.6%
korisnika u Americi, 31.9% u Aziji, 29% u Evropi, dok ih je samo 1.4% u Africi
i 1.7% u Okeaniji.

INTERNACIONALIZAM

Pogled na svet i sistem vrednosti koji u prvi plan istie pripadnost

ljudskom rodu, tj. oveanstvu u celini, pa tek onda pojedinim nacijama (v.) ili
drugim etnikim grupama. Idejni koreni internacionalizma mogu se nai u
uenjima tradicionalnih univerzalistikih religija (v.), hrianstva i islama pre
svih, i na njima zasnovanih ekumenistikih tenji (v. ekumenizam), mada se u
novijoj istoriji javljaju i laicistike, sekularne varijante internacionalizma koje
su najpotpuniji izraz dobile u uenjima francuskih prosvetitelja i
enciklopedista, Imanuela Kanta, Ogista Konta i Karla Marksa, koji je svoju
varijantu internacionalizma uobliio u vrlo operativnu politiku doktrinu.
Danas se mnogi pokreti i institucije (pre svega Ujedinjene nacije, v.) baziraju na
ideji internacionalizma koja praktino predstavlja ideoloku i vrednosnu
podlogu procesa globalizacije. Kako u svojoj religioznoj, tako i u sekularnoj
verziji, meutim, ideja internacionalizma je vie puta u istoriji inspirisala
politike pokrete i postupke koji su prouzrokovali velike ljudske rtve i
materijalna razaranja (verski i imperijalni ratovi, boljevike revolucije, razni
oblici ideoloki motivisanog ili pravdanog vojnog intervencionizma - v. itd.).

INTERVENCIONIZAM

111
 Doktrina koja zahteva hijerarhijsko ureenje meunarodnog poretka,
pri emu glavni njegovi nosioci (velike sile) poseduju pravo da vojno, politiki
ili ekonomski interveniu u sluaju da se unutranji procesi u manjim
dravama odvijaju mimo utvrenih pravila. Doktrina je formulisana
osnivanjem Svete alijanse (v.) na Bekom kongresu 1815, na osnovu iskustava
iz ratova protiv revolucionarne i Napoleonove Francuske, iju je ponovnu
ekspanziju Alijansa trebalo da sprei. Znaajni elementi intervencionizma
karakterisali su i tzv. Versajski poredak, uspostavljen posle I svetskog rata,
kojim su sile Antante pokuale da spree povratak poraenih drava u red
potpuno suverenih drava. Pun procvat intervencionizam dostie u doba
Hladnog rata, kada SAD (Grka, Koreja, Kuba, Vijetnam, Grenada) i SSSR
(Maarska, ehoslovaka, Poljska, Avganistan) daju sebi za pravo da pomou
vojne sile svrgavaju nepodobne vlasti u zemljama koje pripadaju njihovoj
interesnoj sferi (doktrina ogranienog suvereniteta). Po zavretku Hladnog
rata, SAD su praktino monopolizovale praksu intervencionizma, sprovodei
vojne intervencije u Iraku, Somaliji, SRJ, Avganistanu itd., uglavnom ih
pravdajui spreavanjem humanitarne katastrofe ili borbom protiv terorizma
(v.).

KIBERNETIKA (TEORIJA SISTEMA)

Kibernetika, ili teorija sistema, je nauna (u sutini matematika)

disciplina koja se bavi opisom ponaanja sistema bez obzira da li se radi o
prirodnim (organizmi, drutvo) ili vetakim (v. informacione tehnologije)
sistemima. Kibernetika je danas izuzetno razgranata disciplina (ukljuuje u
sebe teoriju informacija, kontrole, obrade signala, teoriju igara, operaciona
istraivanja, teoriju linearnih i nelinearnih dinamikih sistema i jo mnoge
druge specijalizovane discipline), kojom dominira osnovni koncept
upravljanja, odn. prouavanje uticaja na sisteme koji doprinose njihovom
dovoenju u eljeno stanje. U prouavanju sistema, kibernetika se slui
modelima pojednostavljenjima sistema svoenjem njihovog matematikog
opisa na manji broj parametara od realnog. U sluaju kompleksnih sistema, koji
se najee sreu u drutvenim naukama, meu ijim elementima postoje
sloene, nelinearne interakcije, modeliranje je nemogue, jer se smanjivanjem
broja parametara kojima se sistem opisuje gube njegova intrinzina svojstva.
Sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka, sa radovima naunika kao to
su Miel Fejgenbaum i Stiven Volfram, da pomenemo samo neke, uinjen je
kljuni proboj u kibernetskom prouavanju ovakvih sistema, proboj koji ne bi
bio mogu bez upotrebe kompjutera i metode simuliranja kompleksnih
sistema. Danas, teorija kompleksnih sistema nalazi sve iru primenu u
drutvenim naukama, najvie se razvijajui u domenu ekonomije i politikih
nauka.

112
 KORPORATIVNA GLOBALIZACIJA

Termin koji se koristi za pojavu sve vee prisutnosti multinacionalnih

korporacija (v.) u svim sferama drutvenog ivota. Tako one postaju
najvidljivija manifestacija globalizacije (v.). Deo istraivaa smatra da je to
pozitivna pojava koja e dovesti do boljeg standarda ivota (preko investicija i
slino), dok drugi smatraju da je to prikrivena tenja korporacija da to vie
utiu na ivote ljudi odnosno potroaa. Protivnici irenja moi, odnosno
uticaja korporacija koriste kao glavni argument injenicu da korporacija po
svojoj strukturi i funkcionisanju nije demokratska (v. demokratija) i kao takva
ne bi trebalo da ima znaajnu ulogu u drutvenom ivotu (v. antiglobalistiki
pokret, globalne elite moi).

KOSMOPOLITIZAM

Kosmpolitizam obuhvata razliite poglede u moralnoj i politikoj

filozofiji sa zajednikom, kljunom idejom da sva ljudska bia, bez obzira na
njihove politike atribute, pripadaju jednoj zajednici, i da je upravo ta
zajednica kojoj svi pripadamo ona koju treba razvijati (v. internacionalizam).
Razne verzije kosmopolitizma su na razliite naine shvatale ovu univerzalnu
zajednicu, naglaavajui izgradnju njenih politikih institucija, moralnih
normi i odnosa, zajedniko trite ili kulturu. Osnovna zajednika
pretpostavka poiva na nekom stepenu ignorisanja uobiajenih kategorija
pripadnosti dravi, potovanja njenih politikih institucija ili shvatanja
sugraana, i s druge strane, afirmaciji izgradnje zajednice svih ljudi koja
poiva na obavezi da se ljudska bia pomau kao takva, ili insistiranju na
univerzalnoj garanciji ljudskih prava (v.).
U moralnom kosmopolitizmu, moemo razlikovati striktni od umerenog
kosmopolitizma prema stepenu u kome je obaveza da se ma kom ljudskom
biu pomogne povezana sa obavezom da se pomau sugraani, pripadnici
sopstvene nacije ili druga "lokalno definisana" ljudska bia.
Kulturni kosmopolitizam diskutuje se zajedno sa aktualnim
problemima globalizacije (v.) i multikulturalizma, poto se iz ove pozicije
nazire donekle paradoksalna situacija u kojoj se kosmopolitizam istovremeno
zalae za kulturni diverzitet i odranje lokalnih kulturnih identiteta, pri tom
se suprostavljajui nacionalizmu i odreenju linog identiteta u granicama
jedne kulture (v. nacionalizam, nacionalni identitet).

KRAJ ISTORIJE

113
 Nauna teorija po kojoj je slomom komunizma u poslednjoj deceniji XX
veka i potvrivanjem kapitalistikog drutvenog poretka, liberalne
demokratije i ljudskih prava zavrena ideoloka evolucija oveanstva. Ovu
tezu prvi je izneo (oslanjajui se na Hegelov filozofski sistem) ameriki
naunik japanskog porekla Frensis Fukujama ve 1989, a proirio ju je
knjigom Kraj istorije i poslednji ovek (1992). Delo je nastalo pod direktnim
utiskom pada Berlinskog zida i rastakanja Sovjetskog Saveza. Nestanak
bipolarnog sveta i krah socijalistike supersile, uvoenje demokratskog
poretka u drave naslednice SSSR i drave istonog lagera navele su
Fukujamu, ali i druge naunike i politike analitiare na trijumfalistiku misao
o kraju istorije. Ovim se okonava idejni razvoj ljudske vrste, jer je krah
realnog socijalizma dokazao da liberalna demokratija kao najracionalniji oblik
dravne zajednice nema alternativu. Fukujama konstatuje da su u
savremenom svetu, uprkos protivurenostima od kojih pati, liberalna
demokratija i trina privreda opteprihvaena naela kojima se tei.
Isprva se teza o kraju istorije pokazala veoma prijemivom u naunom
svetu, dok je trajala euforina atmosfera pobede nad komunizmom i dok su
radikalno napredovale evropske (v. EU) i evro-atlanske (v. NATO,
Partnerstvo za mir) integracije (v.). Meutim, sa krizama koje su se nizale u
devedesetim godinama (ratovi za jugoslovensko naslee, kuvajtska kriza,
napetosti u Izraelu, eskalacija (v.) terorizma...) opadao je broj njenih pristalica i
pojavila su se prva osporavanja. Fukujami se zamera idealistiki pogled na
budunost sveta i ovekovu prirodu, praen simplifikacijom meunarodnih
odnosa. Istiu se velike civilizacijske razlike izmeu islamskog sveta i
zapadnih demokratija, ogromna nesrazmera u bogatstvu izmeu Severa i
demografski eksplozivnog Juga (v. demografska eksplozija), opasnosti od
ireverzibilnog unitenja ovekove sredine. Prognozira se, takoe, prelaz ka
multipolarnom svetu (v. multipolarnost), u kojem demokratija (v.) i kapitalizam
ne moraju nuno ostati neprikosnoveni politiki i drutveni sistemi.

LIBERALIZAM

Ideologija u ijoj osnovi lei shvatanje da svaki ovek poseduje

neotuivo pravo da raspolae svojim ivotom, slobodom, svojinom, fizikim i
duhovnim potencijalima i da se samo u izuzetnim okolnostima, upravo zbog
zatite tih prava ona mogu ograniiti, i to delimino ili privremeno (v. ljudska
prava). Teoretiari liberalizma su posebno podozrivi prema ulozi drave u
organizovanju drutvenog ivota i zalau se za tzv. minimalnu vladu, tj.
ograniavanje aktivnosti dravne vlasti na odravanje bezbednosti ivota i
imovine graana, bez meanja u privredni, kulturni i ostale segmente
drutva. Klasini ili isti liberalizam zasniva se na uenju nekih mislilaca XVII,
XVIII i XIX veka, pre svega Dona Loka, arla Monteskjea, Tomasa Pejna,
Adama Smita, Benamena Konstana, Deremija Bentama i drugih. Punu
primenu u organizovanju drutva doiveo je u doba industrijske revolucije,

114
najpre u Velikoj Britaniji a zatim u ostalim zemljama severozapadne Evrope
kao i u Severnoj Americi. Usled nesluenog razvoja industrije koji je
prouzrokovao ubrzanu drutvenu emancipaciju irokih masa stanovnitva,
bogate elite su u tim i ostalim zemljama u kojima je klasini liberalizam
zaiveo kao ideoloka osnova njihove dominacije, tokom XIX i XX veka
morale da popuste masovnim zahtevima za odreenim stepenom dravne
intervencije u raspodeli materijalnih dobara, kako bi se uopte odrao
poredak zasnovan na slobodnom raspolaganju privatnom svojinom. Tako je
nastao koncept drave blagostanja, praktino zasnovan na doktrini socijalnog
liberalizma Dona Stjuarta Mila. Mnoge tekovine liberalizma su danas
duboko usaene u drutveni poredak najveeg broja zemalja, ime je ova
ideologija neosporno potvrdila svoj dugoroni globalni znaaj.

LIMES

Sistem utvrenih graninih pojaseva Rimske imperije (v. imperija) na

Rajni i Dunavu, definitivno uoblien krajem I veka n.e., kada postaje trajna
granica (v.), koja je pored vojnog imala drutveni, pa i civilizacijski znaaj.
Slina praksa primenjivana je i na drugim osetljivim granicama na reci
Eufrat u Mesopotamiji, na severu Britanije (Hadrijanov zid), u Africi koje su
odvajale rimsku ekumenu od varvara.
Sa rimske strane limesa izrastale su organizovane provincije i urbane
strukture povezane putevima. ivelo se u atmosferi bezbednosti koju prua
pravno ureena drava, a koju su garantovale brojne legije i lanci utvrenja.
Preko limesa nalazila su se plemena na, po oceni Rimljana, zamano niem
civilizacijskom nivou. Ona su kod rimskih dravnika i naunika (Cezara,
Tacita) pobuivala radoznalost, strah, ali i divljenje. Vremenom je limes
postao vaan faktor u razvoju rimske samosvesti. Stoga je ekonomska, vojna,
drutvena i psiholoka kriza koju Rim doivljava u prvoj polovini III veka, i
sunovrat zapadnog dela carstva u V veku koincidirala sa probijanjem limesa,
koji je prestao biti efikasna zatita (varvarska konjica bila je isuvie mobilna,
granica preduga, a Dunav je u ono vreme zimi ledio).
Sa nestankom Zapadnog rimskog carstva i stvaranjem varvarskih
kraljevina, limes RajnaDunav gubi geostrateki znaaj, ali ostaje svojevrsna
useklina u razvoju srednjovekovne Evrope. Drave koje su nastajale unutar
limesa batinile su, dodue unazaenu, gradsku kulturu svojstvenu
mediteranskom kulturnom krugu, kao i ostatke grko-rimskog i hrianskog
kulturnog naslea. Drave preko limesa ostale su manje prijemive za tu
recepciju. Tek e hrianstvo, koje je tee hvatalo korena van limesa, i ubrzan
ekonomski razvoj uz pojavu gradova u XI veku, vre integrisati ovaj prostor
u istu duhovnu celinu, koja se katkada naziva respublica christiana. Tako limes
prestaje biti civilizacijska granica, koja se pomera dalje na istok, spram
nehrianskih (paganskih i muhamedanskih) naroda, ali i prema
vizantinskom kulturnom krugu (v. vizantinski komonvelt).

115
 LJUDSKA PRAVA I SLOBODE

Ljudska prava i slobode predstavljaju jedan prostor rezervisan za

privatnu akciju oveka, prostor koji niko ne sme da narui, naroito ne
drava. I vie od toga, ljudska prava i slobode su instrumenti ogranienja i
efektne kontrole dravne vlasti, njima se osigurava ne samo sfera privatnosti
graana (nepovredivost stana, tajnost pisma...), ve i njihovo uee u javnom
ivotu (birako pravo, sloboda tampe...). Ljudska prava i slobode
predstavljaju pojmove koji se vezuju za svojstvo oveka, a ne neto to nastaje
zahvaljujui svojoj ili tuoj intervenciji. Biti ljudsko bie znai imati ova prava
i slobode. Samim inom roenja stiu se uslovi za uivanje ovih prava. ,,Ova
prava proizilaze iz dostojanstva neodvojivog od ovekove linosti(iz
preambule Meunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima).
Mada su praktino nerazdvojni, teorijski je mogue razlikovati prava
od sloboda. Pravo podrazumeva mogunost da se od drugih zahteva aktivno
ponaanje, dok sloboda iziskuje pasivan odnos drugih, apsolutnu zabranu
uznemiravanja.
Postoji vie klasifikacija ljudskih prava i sloboda: u zavisnosti od
odnosa graanina prema dravi prava negativnog statusa (gde drava ne
sme da intervenie na pr. da narui privatnost stana), pozitivnog statusa
(gde ovek ima pravo da trai neto od drave sudsku zatitu na pr.), i
aktivnog statusa (da bude biran na dravne funkcije); u zavisnosti od sfere
koju tite na lina (ivot, lina sloboda,sloboda savesti i veroispovesti...),
politika (birako pravo, pravo politikog udruivanja, sloboda tampe...),
ekonomska (pravo na rad, na slobodan izbor profesije, na trajk...), socijalna i
kulturna; u zavisnosti od trenutka nastanka na prava prve (lina i politika),
druge (ekonomska, socijalna i kulturna), i tree generacije (pravo na zdravu
okolinu, komunikacije, na pristup zajednikoj svetskoj batini...).
Neki zaeci ideje o ljudskim pravima sreu se jo u antiko doba, kod
stoika, Aristotela ili Cicerona, koji razrauju ideju o prirodnim pravima
skupu pravila kojim se na nepromenljiv i vean nain reguliu odnosi meu
ljudima, po uzoru na zakone koji vladaju u prirodi (na pr. zakon gravitacije).
No, u robovlasnikom drutvu, gde se ovek moe smatrati svojinom drugog
oveka, teko da se moe govoriti o ljudskim pravima, bar ne onako kako se
ona danas shvataju. Prvi pisani zakon koji je do nas dospeo, a koji afirmie
ljudska prava jeste Magna Charta Libertatum iz 1215. godine, ije su neke
odredbe i danas na snazi u Engleskoj. Meutim, njen znaaj je ogranien, jer
ona u sutini predstavlja listu privilegija za visoko plemstvo. Tek kada
humanistiki pokret stavi oveka u centar kosmosa, a kapitalizam ovlada
privrednim tokovima, ideja ljudskih prava poinje da se ostvaruje.
Godine 1776. SAD donose Deklaraciju o nezavisnosti (koja kae da su
,,svi ljudi stvoreni jednaki; da su im od Tvorca podarena izvesna neotuiva
prava; da meu ta prava spadaju ivot, sloboda i traganje za sreom), a
Francuzi 1789. uvenu Deklaraciju prava oveka i graanina (,,svi su ljudi roeni
i ostaju slobodni sa jednakim pravima...; ,,smisao svih politikih udruivanja

116
je ouvanje prirodnih i neotuivih prava oveka: ta prava su sloboda, svojina,
sigurnost i suprotstavljanje nasilju). U to vreme piu se prvi ustavi, tako da
ljudska prava pronalaze svoje mesto u njima.
Domen ljudskih prava dugo vremena je smatran iskljuivom
nadlenou drave, zatita ljudskih prava prestajala je na dravnoj granici.
No, ulaskom meunarodnih organizacija na svetsku scenu, ova slika se bitno
menja. Problem zatite ljudskih prava postaje briga celokupne ljudske
zajednice, globalni problem, na ijem reavanju mora da radi (i) svetska
zajednica.
Prvi meunarodni dokumenti o zatiti ljudskih prava datiraju iz 19.
veka. Na Bekom kongresu 1815. trgovina crnim robljem nailazi na otru
osudu, a ve 1841. na konferenciji u Londonu potpisuje se prvi viestrani
ugovor kojim se zabranjuje trgovina robljem. Neto kasnije zabranjuje se i
trgovina enama i decom. Nakon bitke kod Solferina, vajcarac Henri Dinan
pokree akciju za zatitu prava oveka u oruanim sukobima. Iz njegove
inicijative iznikao je 1861. godine Meunarodni komitet Crvenog krsta, NGO
koja je dala veliki doprinos zatiti ljudskih prava. Samo tri godine kasnije
zakljuena je Konvencija o poboljanju sudbine ranjenika u suvozemnom ratu, kojoj
je Srbija pristupila 1876. godine. 1899. i 1909. godine na hakim
konferencijama donete su konvencije kojima su regulisana prava ratnih
zarobljenika.
No, najvei doprinos borbi za ljudska prava dala je Organizacija
ujedinjenih nacija, koja je zatitu ljudskih prava proklamovala kao jedan od
svojih osnovnih ciljeva, jer je u nepotovanju tih prava videla jedan od uzroka
strahota II svetskog rata. Ve 1946. doneta je Univerzalna deklaracija o ljudskim
pravima, koja u uvodu kae da je ,,priznavanje uroenog dostojanstva i
jednakih i neotuivih prava svih lanova ljudske porodice temelj slobode,
pravde i mira u svetu. Deklaracija je predstavljala samo preporuku
dravama, ne i pravnu obavezu, ali je ostvarila nesumnjiv politiki znaaj, o
emu svedoi i niz posleratnih ustava koji se na nju pozivaju. Tek 1966.
godine doneti su prvi pravno obavezujui dokumenti UN. To su Meunarodni
pakt o graanskim i politikim pravima, Meunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim
i kulturnim pravima, kao i Fakultativni protokol, koji je iao uz Meunarodni pakt
o graanskim i politikim pravima. Ovi dokumenti predstavljaju standard koji
priznaje svetska zajednica i jedno su od merila civilizacijskog dostignua.
Posle II svetskog rata na meunarodnom planu napravljeni su
odreeni pomaci u pojedinim sferama ljudskih prava: zabrana rasne
diskriminacije (Konvencija o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije iz 1965.),
prava odreenih kategorija lica u vreme oruanih sukoba (enevske konvencije
iz 1949.), prava apatrida (Konvencija o pravnom poloaju lica bez dravljanstva iz
1954.), prava izbeglica (Konvencija o statusu izbeglica iz 1954.). Znaajni
rezultati na polju zatite ljudskih prava ostvareni su i na regionalnom planu
(Evropska konvencija o zatiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju je doneo
Savet Evrope 1950., Amerika konvencija o ljudskim pravima iz 1969.
(Organizacija amerikih drava), Afrika konvencija o pravima oveka i naroda
(Organizacija afrikog jedinstva)).

117
 Problemi koji danas optereuju zatitu ljudskih prava na globalnom
nivou jesu pitanja adekvatnog pristupa i mogunosti zloupotrebe kako na
najbolji nain ostvariti zatitu ugroenih kategorija, i kako spreiti da tobonji
interes za zatitu ljudskih prava postane paravan za neije skrivene namere.

MEUNARODNA ZAJEDNICA

Po jednom shvatanju, meunarodna zajednica je prostor u kome vae

pravila meunarodnog prava, pri emu su drave najvaniji (dugo i jedini)
subjekti, pored meunarodnih organizacija ija se uloga i znaaj afirmiu tek
sa pojavom Ujedinjenih nacija (v.).
Po drugom shvatanju, meunarodna zajednica je samo eufemizam za
skup najrazvijenijih zapadnoevropskih drava predvoenih SAD i
potpomognutih od strane meunarodih organizacija koje one kontroliu, kao
to su MMF (v.), Svetska banka (v.), UN globalni evropski koncert koji
nastaje u poslednjoj dekadi XX veka.

MEUNARODNI MARKETING

Savremena koncepcija kreiranja i ostvarivanja trinog uspeha u

globalnim razmerama, koja je vitalni i usmeravajui deo u procesu
upravljanja meunarodnim poslovanjem. To je trino usmeravanje i
koordiniranje poslovnih aktivnosti radi to uspenije internacionalizacije
privrednih subjekata i njihovog adekvatnijeg uklapanja u inostranu sredinu.
Specifinosti meunarodnog marketinga proizilaze iz kompleksnosti
meunarodnog poslovnog okruenja i nivoa fizike distance izmeu
domaeg i inostranog trita. Razliiti aspekti meunarodnog marketinga koji
se danas javljaju su: komparativni, inostrani, regionalni, globalni, izvozni,
meunarodni kooperativni i multinacionalni marketing.
Globalni marketing se kao pojam javlja devedesetih godina XX veka i
vezuje se za poslovanje multinacionalnih kompanija (v.). Predstavlja jedinstvenu
marketing praksu koju je mogue primeniti u svetskim razmerama, jer svet
tretira kao jedinstveno trite, pa otuda kompanija ima jedinstven marketing
miks (proizvod, cena, promocija i distribucija) za nastup u razliitim
dravama i regionima.

MEUNARODNI MONETARNI FOND

118
 Meunarodna organizacija koja obezbeuje saradnju u oblasti
meunarodnih plaanja i politike deviznih kurseva, kao i odobrava kredite za
kratkorono uravnoteenje platnog bilansa. Ciljevi MMF-a su:

1) unapreenje meunarodne saradnje i zajedniko reavanje monetarnih

problema,
2) proirivanje meunarodne trgovine, rast zaposlenosti, dohotka i
proizvodnje,
3) stabilizacija deviznih kurseva i smanjenje platnobilansnih neravnotea.

Osnovna jedinica obrauna su specijalna prava vuenja (Special

Drawing Rights-SDR). SDR je sintetika valuta koja predstavlja ponderisan
prosek etiri valute: dolara, eura, jena i funte.
Svaka zemlja lanica uplauje u MMF 25% u SDR-u,a 75% u
nacionalnoj valuti.
Od veliine kvote zavisi mogunost dobijanja kredita. Svaka zemlja ima po
250 osnovnih glasova i po jo jedan glas na svakih 100.000 SDR-a.
Najvii organ Fonda je Odbor guvernera, u kojem svaka zemlja ima po
jednog predstavnika i zamenika. Odbor guvernera se sastaje jednom godinje.
Poslovima MMF-a rukovodi Odbor izvrnih direktora, kojih ima 24.
Osmoricu imenuju zemlje sa najveim kvotama (SAD, V. Britanija, Nemaka,
Francuska, Japan, S. Arabija, Rusija i Kina), a ostale lanove biraju zemlje
lanice po grupama. Na elu Odbora je direktor (od marta 2000. to je Nemac
Horst Keler (Horst Kohler).
Jugoslavija trenutno ima kvotu u iznosu od 467,7 miliona SDR-a, to je
0,22% od ukupnog iznosa.

MIROVNI POKRETI

Vrsta drutvenih pokreta (v.). Pojava mirovnih pokreta koincidira sa jaanjem

kapitalizma i stvaranjem evropskog sistema drava, u trenutku kada rat
postaje iskljuivo spoljanja aktivnost usmerena protiv "drugih" i kada
konano postaje samo privremeno a ne stalno stanje drutva. Javlja se kao
skup vrednosti, argumenata, aktivnosti i kampanja koji tee Kantovom idealu
"stalnog mira". U razvoju mirovne misli postoje dva toka. Jedan se vezivao uz
politiku drava, koncentrisan na proirenje graanskog drutva i vladavinu
zakona, a tokom XX veka se preusmerava ka razoruanju. Drugi tok se
usmerio ka razvitku same mirovne kulture oslanjajui se na tradiciju
apsolutnog pacifizma individualnu predanost nenasilju i vanost borbe
protiv siromatva u postizanju mira. Znaajna razlika postoji i izmeu
mirovnih pokreta Zapada i Istoka. Zapadni mirovni pokret je bio usmeren na
razoruanje, posebno nuklearno, pripadao prvom pravcu mirovnog miljenja
i rat smatrao odgovornou s kojom se moraju suoiti dravne i nedravne
strukture. Istoni mirovni pokreti (zemlje Istone Evrope) vie su bili

119
usmereni na sopstveno iskustvo i domae probleme militarizam u njihovom
okruzenju i promovisanje same kulture nenasilja i povezivanje mira i
demokratije. Krajem osamdesetih godina XX veka, veina ovih razlika je
prevaziena i mirovni pokret dobija jedinstveni razvojni put.

MRENA ORGANIZACIJA

Fleksibilna organizaciona struktura koja treba da omogui uspeno

poslovanje preduzea u globalnom poslovnom okruenju ije turbulentne
promene nameu potrebu brzog reagovanja, visoke kompetentnosti i
spremnosti na preuzimanje visokih rizika.
Mrena organizacija se pojavila poetkom osamdesetih godina XX
veka kao sastavni deo nove organizacione paradigme, poznate pod nazivom
organizacija bez granica (bounderyless organization). Njena pojava
predstavlja odgovor preduzea na proces globalizacije (v.). Nova strateka
paradigma zasniva se na kompetentnosti, otvorenosti, povezivanju i saradnji
sa drugima. Individualni nastup na velikim regionalnim tritima za mnoga
preduzea ne bi bio mogu.
Mreu ine centralna kompanija, koja je njeno jezgro, i vei broj
kompanija lanica, specijalizovanih za obavljanje pojedinih delatnosti.
Centralna kompanija preuzima ulogu brokera, koji povezuje ostale lanove
mree i koordinira njihove aktivnosti. Saradnja meu lanicama mree moe
poprimiti razliite oblike, kao to su: strateke alijanse (v.), franize,
konzorcijumi za razliita istraivanja i sl.

MULTINACIONALNE KORPORACIJE

Multinacionalne korporacije (esto se upotrebljavaju i pojmovi:

transnacionalne ili meunarodne korporacije) su firme koje proizvode i(ili)
distribuiraju proizvode i usluge u najmanje dve drave. Pri tom, u jednoj od
zemalja se nalazi sedite kompanije, dok se u ostalim uspostavljaju
podrunice ili divizije. O izuzetnom poveanju obima delovanja
multinacionalnih kompanija moemo govoriti tek u periodu posle Drugog
svetskog rata. Multinacionalne korporacije kontroliu oko 4/5 svetskog
kapitala i oko 2/3 svetskih investicija na godinjem nivou, a ovaj udeo se
konstantno poveava. Njihovo delovanje umnogome zavisi od razvoja
meunarodnog finansijskog sistema i unifikacije pravila poslovanja na
svetskom nivou, odnosno uklanjanja barijera za slobodno poslovanje.
Danas se uz pojam multinacionalne korporacije vezuju mnoge
kontroverze. Smatra se da su one jedan od nosilaca procesa globalizacije, te
im se i pripisuje odgovornost za posledice koje nastaju. U zavisnosti od stava
koji pojedini autori ili pojedinci imaju prema globalizaciji, multinacionalne

120
kompanije se optuuju za rast nezaposlenosti, iskoritavanje jeftine radne
snage u zemljama u razvoju, poveanje jaza izmeu bogatih i siromanih
zemalja, odnosno, pripisuje im se zasluga za rast bogatstva na svetskom
nivou, rast svetske trgovine, otvaranje novih radnih mesta, izuzetan napredak
u polju nauke i tehnologije, itd.
Multinacionalne ili transnacionalne kompanije bitno utiu na pravce,
strukturu i obim odvijanja meunarodne trgovine, a njihovi interesi i znaaj
prevazilaze nacionalne okvire, pa svojim delovanjem podstiu proces
globalizacije meunarodnih ekonomskih odnosa. Meutim, paralelno sa
podsticanjem internacionalizacije, kroz filijale one stvaraju sisteme
sopstvenih, zatvorenih trita, ime podstiu suprotan proces, internalizaciju.
Delovanje MNK se moe pratiti kroz njihovo prisustvo u spoljnoj trgovini
matinih zemalja, u spoljnoj trgovini zemalja domaina stranih filijala, u
meunarodnom prometu pojedinim proizvodima i na internim, zatvorenim,
meufirmskim tritima. Izmetanjem dela proizvodnje u filijale van matine
zemlje, TNK postaju, vrednosno i strukturno, pandan klasinom izvozu, a
njihovo visoko uee u svetskom izvozu opredeljuje kontrolu meunarodne
trgovine pojedinim proizvodima (npr. osamdesetih godina 90% svetskog
prometa penice, pamuka, duvana, gvozdene rude i jo nekih primarnih
proizvoda bilo je pod njihovom kontrolom). Devedesetih godina se ak 1/3
meunarodne trgovine odvijala kroz intrafirmske razmene izmeu matine
kompanije i njenih filijala (ne raunajui MNK iz sfere usluga). Interna
razmena izmeu matice i filijala se odvija na bazi transfernih cena koje su po
pravilu manje od trine vrednosti robe.
MNK se ire tako to investiraju u ve postojee kompanije ili prave
potpuno nove (tzv. greenfield investments). Polovina od 600 najveih MNK
ima matinu kompaniju u SAD. albe na aktivnosti MNK zemalja u razvoju
(koje se odnose pre svega na nepotovanje zakona zemlje domaina,
potpisanih ugovora, zatim na eksploataciju prirodnih resursa i ljudi)
podstakle su organizovanje grupe pri Ekonomsko-socijalnom savetu UN za
praenje i izuavanje rada MNK, a postoji predlog za donoenje kodeksa
ponaanja MNK na nivou UN koji bi bio obavezujui za ove svetske gigante.

MULTIPOLARNOST

Stanje meunarodnih odnosa u kome svetskom ili regionalnom

scenom dominiraju vie od dva centra moi. Glavni princip odravanja
takvog stanja je ravnotea sile, tj. sloen sistem diplomatskih pravila, principa
i postupaka kojim se spreava hegemonija (v.) jednog od tih centara ili njihovo
grupisanje u dva antagonistika tabora, kao i nekontrolisani sukob sa vie od
dve zaraene strane. Meu istorijskim primerima uspenog multipolarizma,
posebno se istiu tzv. Vestfalski poredak, uspostavljen 1648, po zavretku
Tridesetogodinjeg rata, koji je odoleo svim krizama sve do Napoleonovih
ratova krajem XVIII veka, kao i poredak uspostavljen Bekim kongresom

121
1815, koji se odrao sve do I svetskog rata. Dananji meunarodni poredak je
teorijski koncipiran kao multipolarni jo ustrojstvom Ujedinjenih nacija (v.), tj.
Saveta bezbednosti sa njegovih 5 lanica sa pravom veta, ali je taj poredak do
kraja Hladnog rata faktiki bio bipolaran (v.), a po njegovom zavretku
unipolaran (v.). Znaci obnove prave multipolarnosti, i to u globalnim
razmerama, mogu se primetiti tek poslednjih nekoliko godina, to stavlja
savremeni svet i meunarodnu zajednicu pred veliku odgovornost i osetljivo
iskuenje prevencije traginih regionalnih i globalnih sukoba.

NACIJA

Drutvena zajednica ljudi koji govore istim jezikom, ive na

odreenom geografskom prostoru, dele uverenje o zajednikoj pripadnosti,
istorijskom iskustvu i tradiciji.
U okviru ove definicije (koja je jedna u moru moguih) nalaze se brojni
deficiti i kontroverze. Zapravo, izvesno je tek da je nacija proizvod (ali i
stanje) kolektivne svesti i osnova kolektivnog identiteta u XIX i XX veku.
Naime, amerikom i francuskom revolucijom osporen je dotadanji princip
dravnog suvereniteta iji je posednik bio suveren najee monarh.
Legitimie se princip graanstva, koji tokom XIX veka postaje temelj na kojem
se preureuju drave. Pojavljuje se pojam nacije (u srednjem i novom veku
ogranien na privilegovane klase) kao suverene zajednice graana.
Jednovremeno, nauno-tehnolokom revolucijom i irenjem pismenosti jaaju
javna i politika sfera, i nastupa razdoblje masovnih pokreta, od kojih
najsnaniji postaje nacionalistiki (v. nacionalizam).
U krugovima intelektualaca stvara se svest o naciji kao duhovnom
jedinstvu naroda, a za osnove tog jedinstva uzima se (ne u jednakoj meri kod
svih nacionalizama) jezik, tradicija, kultura, vera. U ve postojeim dravama,
nacija se razvija uz podrku dravnog aparata (Francuska, Velika Britanija).
Meutim, u centralnoj Evropi nacionalni pokreti tee jednovremenom
obrazovanju nacija i drava i prevladavanju regionalnih razlika i dravne
usitnjenosti (tako nastaju Nemaka i Italija). U istonoj i jugoistonoj Evropi
tenja za stvaranjem nacije dobija oslobodilake atribute, jer je ovaj prostor
bio razdeljen izmeu tri carstva sa imperijalnim (u teoriji i univerzalnim)
pretenzijama (Otomansko, Rusko i Austrijsko carstvo).
U procesu nastanka nacije, pravila su retkost. Kriterijumi su rastegljivi.
Na primer, jedan od najeih je zajedniki jezik. Francuska, nemaka i
italijanska nacija su se formirale tek kada je knjievni jezik istisnuo regionalne
dijalekte. Pa ipak, moe se govoriti o vajcarskoj naciji, iako se njeni
pripadnici koriste nemakim, francuskim, italijanskim i retromanskim
jezikom. Meutim, na primeru abortivne jugoslovenske nacije, oito je da
zajedniki jezik (kojim govore Srbi, Hrvati i Muslimani) nije dovoljan
preduslov. U Jugoslaviji je u razvoju nacija presudnu ulogu igralo razliito

122
istorijsko iskustvo i konfesionalna podvojenost. Meutim, verska podela nije
smetala stvaranju nemake nacije, ija je homogenost nesporna iako u
Nemakoj ive i katolici i protestanti. Slino je i u Albaniji, mada pripadnici
albanske nacije (za razliku od Nemaca) nemaju svest o zajednikoj
pripadnosti, ve se dele na dve etnike skupine. I tako dalje.
Otvoreno je pitanje da li su u savremenom svetu nacije i nacionalne
drave pred odumiranjem. Takvim miljenjima daje za pravo ekspanzija
meunarodnih organizacija i kapitala, integrativni procesi, elektronska
revolucija, stvaranje globalnog trita. Premda zalaganje za multikulturalnost
nema ozbiljnu alternativu u najveem (ili barem najuticajnijem) delu sveta, i
ini se da je okvir nacionalne drave preuzak za suoavanje sa globalnim
izazovima, polemike oko dometa dravnog suvereniteta, ouvanja
nacionalnog identiteta u kontekstu antiglobalistikog diskursa ostavljaju
prostora i za druga miljenja.

NACIONALIZAM

Oseanje privrenosti naciji ili nacionalnoj dravi.

Nacionalizam je fenomen svojstven XIX i XX veku, i veina teoretiara
trai njegove zaetke u revolucijama sa kraja XVIII veka (amerikoj,
francuskoj) i reakcijama evropskih naroda protiv Napoleonovih
hegemonistikih namera. Krila mu je dala industrijska revolucija, uvoenje
opte vojne obaveze, irenje pismenosti i tampe, dravna kontrola nad
obrazovanjem procesi koji su ili na ruku razvoju lojalnosti prema dravi
kod pojedinaca, tako da je ovo oseanje postajalo dominantno nad drugim
moguim lojalnostima (porodici, selu, kraju, regiji, religiji...).
Tako se nacionalizam u XIX veku legitimisao kao oseanje, ali i kao
politiki pokret u usponu. Poetkom veka njime su se zanosili malobrojni
intelektualci, koji su mu pridodali kulturni znaaj i etno-lingvistiku
dimenziju, oivljavajui stare tradicije i pomaui konstituisanje (mnogi bi
rekli i konstruisanje) nacija. Sama re iskovana je (u francuskom jeziku) 1789,
a tek sredinom XIX veka se ustalila u evropskim jezicima. Meutim, pokret je
jaao bre. Dravni aparat mu je iao na ruku birokratizacijom i
unifikatorskim tenjama, te su tako od Provansalaca, Bretonaca, Pikardijaca
nastajali Francuzi, a od Engleza, Velana, Iraca Britanci. Zajedniko
istorijsko iskustvo, svest o istovetnoj etnikoj pripadnosti, zajedniki jezik (uz
odgovarajua nareja) i verska orijentacija igrali su veliku ulogu u ovom,
nipoto ujednaenom procesu. U centralnoj i istonoj Evropi, politiki
neformiranoj, nacionalizam je bio ta snaga koja je stvarala drave (Nemaka,
Italija...).
Nacionalizam je krajem XIX veka postao i jaka politika snaga, put
kojim su mase na velika vrata ule u politiku (mada je postojalo jo opcija,
npr. internacionalni socijalizam). Postajalo je jasno da su drave koje nemaju
potporu u nacionalnom pokretu (Otomanska imperija, Austro-Ugarska)

123
osuene na propast, a nacionalizam je postao mono oruje dravne
imperijalistike politike. Tek je porazno iskustvo I svetskog rata, ijoj je duini
i estini doprinela nacionalna ostraenost, nateralo dravnike koji su kreirali
posleratni svet da daju podstreka nadnacionalnim organizacijama. Meutim,
neuspeh Drutva naroda da predupredi II svetski rat (iji je jedan od uzroka i
bio militantni nacionalizam sila Osovine) svedoio je o snazi nacionalizma. I
posle II svetskog rata nacionalna drava ostala je osnovna politika jedinica u
meunarodnim odnosima. tavie, proces stvaranja nacionalnih drava, do
pedesetih godina XX veka ogranien na evropski i ameriki kontinent, dobio
je novi zamah sa dekolonizacijom i umnoavanjem broja drava, koje su
gotovo bez izuzetka pretendovale da budu i nacionalne. Tim tendencijama
nije stala u kraj ni prevaga internacionalne komunistike ideologije u SSSR-u,
Istonoj Evropi i Kini. ak se ispostavilo da je snaga nacionalizama bila jedan
od vanih faktora u samorazaranju SSSR-a i SFRJ, kao i u raspadu Varavskog
ugovora. Ostaje otvorenim pitanje koliko e nacionalizam u XXI veku stajati
na putu globalizaciji (v.).

NACIONALNI IDENTITET

Kada pokuava da objasni i definie pojam nacionalnog identiteta, u

knjizi pod istoimenim nazivom, britanski sociolog Antoni Smit, na vie mesta
kao uvod u neko od objanjenja uzima primer antike Grke, gde, kako istie,
na jednom mestu, politiki uzev nije postojala nacija (v.) ve skup gradova
drava, od kojih je svaka ljubomorno uvala svoju suverenost. Ipak on
naglaava da je u kulturnom pogledu postojala antika grka zajednica,
Helada, koja se mogla prizivati zarad odreenih ciljeva. Dakle, moemo
govoriti o grkoj kulturnoj i etnikoj zajednici, ali ne i o antikoj grkoj
naciji.
To nagovetava da pojam nacionalnog identiteta, koga Smit
pokuava da priblii svojim itaocima, ma ta u sebi sadrao, ukljuuje neko
oseanje politike zajednice. Politika zajednica podrazumeva zajednike
institucije i jedan kodeks prava i dunosti za sve pripadnike zajednice. Ona,
takoe,ukazuje na odreeni drutveni prostor, tano obeleenu i ogranienu
teritoriju s kojom se njeni pripadnici poistoveuju i kojoj smatraju da
pripadaju (v. limes, granica).
Nacije su, po zapadnom ili, kako ga drugaije nazivaju, graanskom
modelu nacionalnog identiteta, shvaene kao zajednice kulture, ije su
pripadnike ujedinili, ako ne i homogenizovali, zajednika istorijska seanja,
mitovi, simboli i tradicije. Istorijska teritorija, pravno-politika zajednica,
pravno-politika jednakost njenih pripadnika i zajednika graanska kultura i
ideologija su komponente standardnog zapadnog modela nacije.
Prilino drugaiji model javio se u Istonoj Evropi i Aziji. On se
drugaije oznaava kao etniki. U istorijskom pogledu doveo je u pitanje

124
prevlast zapadnog modela i dopunio ga znaajnim novim elelmentima.
Njegovo glavno obeleje je naglaavanje zajednice roenja i rodne kulture.
Dok zapadni model stoji na stanovitu da pojedinac mora pripadati nekoj
naciji, ali moe izabrati kojoj, istoni ne doputa takvu slobodu. U vezi sa tim,
pripadnik odreene nacije, bilo da ne naputa svoju zajednicu bilo da
emigrira u drugu, neizbeno i organski ostaje pripadnik zajednice svoga
roenja. Nacija predstavlja zajednicu ljudi iste loze. Mesto prava, u zapadnom
modelu, zauzima u istonom modelu vernakularna kultura, najee jezici i
obiaji.
Ova dva suparnika modela ipak imaju zajednika verovanja o tome
ta obeleava naciju nasuprot svakoj drugoj vrsti kolektivnog, kulturnog
identiteta tj. ta sainjava nacionalni identitet.
Dakle, bitna obeleja nacionalnog identiteta su:
istorijska teritorija, odnosno domovina,
zajedniki mitovi i istorijska seanja,
zajednika masovna, javna kultura,
zajednika zakonska prava i dunosti svih pripadnika nacije,
zajednika ekonomija, s teritorijalnom mobilnou pripadnika nacije.

NACIONALNI SUVERENITET

Ovaj pojam koristi se da bi se oznaio nosilac suverenosti unutar

drave (vid. suverenost). Sve do 18. veka kao nosiolac suverenosti vaio je ili
Bog, koji je postavio kralja da vlada u njegovo ime (tzv. teokratska teorija), ili
kraljevska loza, koja je kroz dug period vladanja prisvojila sebi titulu
suverena (tzv. legitimistika teorija). Graanska misao, koja se predstavila
kroz ideju drutvenog ugovora, proglasila je ljude za nosioce suverenosti, a
ljudi su svoja suverena prava i demonstrirali kroz graanske revolucije
krajem 18. i u 19. veku. Iako je suverenitet konano oduzet iz ruku Boga i
sputen na zemlju, u teoriji je ipak ostao spor da li je suveren graanin, ili je
suverena nacija.
Jedna grupa teoretiara, predvoena Rusoom i Kantom, smatra da je
narod (ethnos) suveren, mislei pri tom na zajednicu graana od kojih svaki
nosi deli suverenosti. To je koncept narodne suverenosti. Da bi se dobila
opta volja zakon potrebno je sabirati pojedinane volje graana, nosilaca
suverenosti. Stoga su se pripadnici ovog pravca borili za uvoenje opteg
prava glasa, jedinog mehanizma koji bi mogao da izrazi optu volju. Narod
(agregat suverenih jedinki) optu volju moe neposredno izraziti, ali e u
veim zajednicama poveriti vrenje svojih suverenih prava predstavnicima.
Mandat predstavnika je opoziv. Predstavnik je duan da slua upute i trpi
kontrolu svojih biraa, jer je suverenost ostala u njihovim rukama (to je teorija
imperativnog, vezanog mandata).

125
 Druga grupa, na elu sa Lokom i Monteskjeom, odreuje naciju
(nation) kao nosioca suverenosti, pri emu pod nacijom podrazumeva jedan
metafiziki entitet koji je potpuno razliit od prostog skupa graana. To je
koncept nacionalne suverenosti. Nacija je jedinjenje, sa potpuno novim
kvalitetima, a ne smesa njenih pripadnika. Nacija je nedeljiva apstrakcija, koja
nosi epitet suverenosti. Pojedinac, shodno tome, nema ni najmanji deo
suvereniteta. Posledica ovakvog stava je da opte pravo glasa uopte nije
nuan uslov za ostvarenje suverenosti (zato pripadnici ove teorije zagovaraju
razne vidove cenzusa ogranienja opteg birakog prava). Opte birako
pravo je samo jedan od moguih mehanizama za ispoljavanje suverene volje
nacije, ne nuno i najbolji. Ipak, poto je nacija apstraktna tvorevina, potrebno
je da se njena volja na neki nain konkretizuje, potreban je neko ko e
predstavljati naciju. Predstavljanje je nunost, a predstavnici su duni voditi
rauna iskljuivo o naciji i delovati u njeno ime, a ne u ime graana. Iz tog
razloga graani nemaju nikakvog uticaja na njih (teorija predstavnikog
mandata). Ovu teoriju rado je prihvatila buroazija, koja je upravo preuzela
vlast, jer joj nije odgovaralo da vlast deli sa svim graanima.
Ove dve teorije su se, nakon to je irom sveta uvedeno opte pravo
glasa, pribliile, gotovo izjednaile, pa je tako nastala konfuzija u pogledu
nosioca suverenosti (tako Ustav Francuske kae da nacionalna suverenost
pripada francuskom narodu). Ipak, evropske integracije ponovo zaotravaju
razliku izmeu teorija nacionalne i narodne suverenosti, jer je zauzet stav da
samo nacija moe biti predstavljena u EU. Time je oivljen diskurs o realnom
znaenju suverenosti, koje je preispitivano jo u drugoj polovini XX veka,
kada su, sa jedne strane, nastale supersile SAD i SSSR koje su faktiki sebi
podredile gotovo sve drave sveta, a sa druge strane, meunarodno pravo i
formiranje niza meunarodnih organizacija doveli su do pitanja da li je
dravna vlast jo uvek suverena. Kao odgovor na ovo pitanje pojavile su se
dve opcije.
1) kraj dravnog suvereniteta drava e u potpunosti izgubiti
epitet suverenosti. Njenu ulogu preuzee multinacionalne kompanije,
nevladine organizacije ili neko trei;
2)participativni suverenitet drava e svojom voljom uloiti
suverenitet u neki nadnacionalni entitet (UN, EU), a za uzvrat e
dobiti blagodeti koje prua lanstvo u toj organizaciji, kao i mogunost
uea (participacije) u procesu odluivanja.

NAFTA

NAFTA (eng. North American Free Trade Agreement) je sporazum o

stvaranju Severno- amerike zone slobodne trgovine, zakljuen 1994. izmeu
SAD, Kanade i Meksika. Osnovni cilj je ukidanje trgovinskih barijera izmedu
drava potpisnica u cilju stimulisanja privrednog rasta u regionu, kao i
obezbeivanje privredne stabilnosti u regionu, a posebno u Meksiku, iji je

126
finansijski kolaps devedesetih godina XX veka pretio da ugrozi stabilnost
severnoamerikih drutava. Zbog ogromnih drutvenih razlika izmedu SAD i
Kanade sa jedne, i Meksika, sa druge strane, tenja da NAFTA bude
severnoameriki pandan Evropskoj uniji do sada nije ostvarena. Krajem 1994.
na samitu u Majamiju (SAD) je odlueno da NAFTA do 2005. godine preraste
u Panameriku zonu slobodne trgovine (Free Trade American Association
FTAA) koja bi se prostirala od Aljaske do Ognjene Zemlje, u koju bi bile
ukljuene 34 zemlje na ijem podruju ivi 850 miliona ljudi.

NATO

Severnoatlantski pakt, osnovan 1949, na samom poetku Hladnog rata,

sa ciljem da vojno zatiti slobodni svet tj. uglavnom razvijene zemlje sa
liberalno demokratskim poretkom od mogue opasnosti irenja boljevikog
komunizma koji je tada agresivno propagirao SSSR. Inicijator te ideje je bio
britanski premijer Vinston eril, a konkretniji vid je dobila kroz doktrinu
predsednika SAD Harija Trumana iz 1947.
Poto je, propau njegovog komunistikog pandana, Varavskog
pakta, 1989. izaao kao apsolutni pobednik iz Hladnog rata (tokom koga je
njegova uloga neosporno bila prepoznatljiva), NATO je bio suoen sa
mnogim inicijativama za ukidanje (v. kraj istorije). Odrao se, meutim, kao
jedan od glavnih instrumenata SAD da, kroz posedovanje ili ak realizaciju
(SRJ 1999) moi da intervenie u lokalnim krizama, odrava hegemoniju
tokom decenije posthladnoratovskog unipolarizma. Tada su se, ak, starim
lanicama (SAD, Kanada, Velika Britanija, Francuska, panija, Portugalija,
Italija, Belgija, Holandija, Luksemburg, Danska, Norveka, Island, Nemaka,
Grka i Turska) pridruile nove lanice, u kojima je nekada postojao
komunistiki poredak eka, Poljska i Maarska 1999. i Estonija, Letonija,
Litvanija, Slovaka, Slovenija, Rumunija i Bugarska 2002. Program
bezbednosne koordinacije sa NATO Partnerstvo za mir obuhvata sve
evropske drave, osim SCG i BiH. Formiranje Evropske unije, pogotovo u
poslednje vreme kad postaju vidljive tenje njenih lanica da se emancipuju
od dominacije SAD, stavlja jedinstvo NATO pred do sada najtee iskuenje.
Nagovetaj tog procesa je bilo francusko naputanje vojnih struktura pakta
1966. Sedite NATO je u Briselu.

NEOLIBERALIZAM

Pod imenom neoliberalizma moe se podvesti skup filozofskih i ekonomskih

ideja, ali i politike prakse kojima je zajedniki imenilac insistiranje na
minimalnoj dravi i trinim uslovima privreivanja i potovanjnje
individualnih ljudskih sloboda i prava.

127
 Drugi svetski rat ostavio je Evropu u ruevinama, a njena obnova (kao i
obnova ostatka sveta) zahtevala je dravnu intervenciju. Posledice rata, a i
pritisak komunistikih pokreta i SSSR-a obezvredile su umnogome osnovne
postulate liberalizma (v.). Mase su oekivale od drave da im obezbedi
socijalni mir, blagostanje i sl. Koncept drave blagostanja (v.) postao je
dominantan u zapadnom svetu. Meutim, krajem sedamdesetih godina ovaj
poredak je poeo da pokazuje svoje loe strane, a privredna recesija je
pokazala da je potreban novi impuls. On je naen u obnovi liberalne ideje, u
potrebi za dravnom deregulacijom i afirmacijom trita i rizika i
odogovrnosti koje ponaanje na njemu iziskuje. Ovakvi stavovoi prelili su se
u SAD i Velikoj Britaniji osamdedesetih godina u politiku praksu (v.
reganomika-taerizam) koja se pokazala isplativom i uspenom. Okretanje
neoliberalizmu nije ojaalo samo ekonomski poloaj, ve i pospeilo ideoloki
zamah Zapada, ime je hladnoratovski protivnik i definitinvo poraen (v. kraj
istorije)

NGO (NEVLADINA ORGANIZACIJA)

Organizacija koja je nezavisna od vlade, koja nema lukrativne ciljeve i

ije delovanje i svrha nisu povezani sa kriminalom. Veoma je teko odvojiti
NGO od slinih organizacija. NGO je sastavni deo javne sfere, pa injenica da
nije u krugu politikih odluilaca ne znai da ciljevi NGO ne mogu biti
politiki ili da njen rad nema uticaja na donoenje odluka. Ali, ona ne sme da
ulazi u politiku arenu, da se bori za vlast. To je ono to je razlikuje od
politikih stranaka. Nezavisnost od vlade razlikuje je od dravnih institucija
koje mogu imati sline ciljeve, a od privatnih preduzea razlikuje je neprofitni
karakter. Nelukrativnost je razlikuje i od grupa za pritisak (lobija).
Meunarodne NGO od meunarodnih organizacija (poput MMF, UN...)
razlikuje transnacionalnost veza sa graanima bez posredstva vlade. I na
kraju, ciljevi i delatnost NGO moraju biti u skladu sa zakonima drave u kojoj
su angaovane, to ih diferencira od kriminalnih organizacija.
NGO pokrivaju najrazliitija polja drutvene stvarnosti (od NGO koje
okupljaju ljubitelje kaktusa do onih koje se bore za legalizaciju prostitucije ili
uspostavljanje svetske federacije). Najee se dele na operativne one koje
predlau i realizuju razne projekte, i zastupnike one koje brane odreene
interese, ali je gotovo nemogue povui jasnu liniju izmeu ove dve grupe.
NGO esto okupljaju pripadnike odreenog stalea (na primer, Meunarodni
savez prevodilaca), ili unapreuju odreene delatnosti i postavljaju pravila
igre (FIFA), ili zastupaju interese svojih lanova (Meunarodni savez ena), a
mogu i da se bore za neke iroke ciljeve (Amnesty International). NGO mogu
delovati na nacionalnom (BO), ili na meunarodnom nivou (Crveni krst).
Smatra se da danas u svetu ima oko 5.000 meunarodnih NGO. Neke od njih
su izuzetno cenjene, to ih je preporuilo za savetnike pri UNESCO i
Ekonomsko-socijalnom savetu UN. Meunarodne NGO vezu sa svojim

128
lanovima ostvaruju najee preko nacionalnih ogranaka (kao to je
Jugoslovenski olimpijski komitet).
Da bi mogle da funkcioniu, NGO moraju da se registruju u nekoj
zemlji. Tako dobijaju pravnu zatitu, ali i kontrolu. Organizacionu strukturu
NGO najee ine skuptina (koju retko ine svi lanovi, najee delegati),
predsednik (koji ima veliki ugled, te tako pribavlja ugled i za NGO, ali po
pravilu nema znaajna ovlaenja), generalni sekretar i administracija.
Finansiranje NGO se vri iz lanarina, ali kako ove najee nisu dovoljne da
pokriju izdatke, NGO kroz proces fund-raising-a pribavljaju sredstva od
privatnih donatora, od vlade, meunarodnih organizacija, zadubina i drugih
izvora.
Kako su NGO van dravne sfere, a imaju snaan uticaj na javnu sferu
(javno mnjenje), vlade pribegavaju osnivanju kvazi-NGO, koje se finansiraju
iz budeta, a cilj im je promocija vladine politike. Ova pojava poznata je i pod
imenom QUANGO (od quasi-autonomous NGO) ili GONGO (od government's
NGO). Slino njima, organizacije koje se finansiraju iz kriminalnih delatnosti a
izdaju se za NGO nazivaju se MONGO (od mob's NGO).

NOVI SVETSKI POREDAK

Termin koji je prvi put upotrebio predsednik SAD Dord Bu, u

govoru povodom Zalivske krize, marta 1991, u kojem je najavio "novi svet na
vidiku. Svet u kojem postoje realni izgledi za novi svetski poredak. Reima
Vinstona erila, svetski poredak u kojem principi pravde i fer-pleja tite
slabe od jakih. Svet u kojem su Ujedinjene nacije, osloboene hladnoratovskih
napetosti, u mogunosti da ispune istorijsku viziju svojih osnivaa." Ovim
govorom opisana je nova konstelacija u meunarodnim odnosima, nastala
krahom SSSR-a, to je SAD dalo gotovo neogranienu mogunost delovanja
na planeti. Od tada je fraza novi svetski poredak u irokoj upotrebi i oko nje se
razvila velika polemika, direktno povezana sa pitanjima globalizacije (v.). Dok
zagovornici turboglobalizacije (v.) u novom svetskom poretku vide ansu za
stvaranje novog, vrsto integrisanog (v. Integracije) i bogatog sveta,
antiglobalisti (v. antiglobalistiki pokreti) smatraju novi svetski poredak
baukom, krinkom koja slui da prikrije hegemonistike (v. hegemonija) namere
SAD. Ovaj spor nije okonan, jer se ini da je decenija nakon sloma SSSR-a i
pobede obrasca liberalne demokratije opovrgla oekivanja trijumfalista (v. kraj
istorije). Brojni lokalni konflikti, sve vei jaz izmeu bogatih i siromanih
drava, pretnja terorizma (v.) neke su od pojava koje nagovetavaju tekoe u
implementaciji novog svetskog poretka.

ODRIVI RAZVOJ

129
 Koncept planetarnog razvoja, inaugurisan u izvetaju koji je 1987.
izdala Svetska komisija za ovekovu okolinu, formirana 1983. od strane
Generalne skuptine Ujedinjenih nacija (v.).
Ovaj koncept polazi od pretpostavke da industrijski razvoj oveanstva
preti da izazove ireverzibilne ekoloke promene, potroi planetarne resurse i
time ugrozi ljudsku egzistenciju. Pojavio se kao reakcija na dotadanju praksu
stimulisanja nekontrolisanog ekonomskog razvoja i kvantitativnog rasta,
pomognut razvitkom ekolokih pokreta (v.). Nasuprot takvoj praksi, predloen
je odrivi razvoj, sa kontrolisanom razvojnom politikom koja podrazumeva
optimizaciju interakcija prirode, drutva i ekonomije iz vizure ekologije, ime
bi se ostvarila ravnotea izmeu potronje resursa i sposobnosti ekosistema
da slui i narednim generacijama.
Pomenuti principi su narednih godina postajali sve prihvaeniji. Na
meunarodnoj konferenciji u Rio de aneiru 1992. usvojena su dva
dokumenta (Agenda 21 i Program aktivnosti za XXI vek), rukovoena
naelima odrivog razvoja. Zatim je u Kjotu 1996. najvei broj svetskih drava
(ali ne i SAD) potpisao Ugovor o ograniavanju stopa zagaenosti, to je bio
novi pomak.
Premda su u centru pitanja odrivog razvoja problemi ekologije, on se
moe shvatiti i u irem smislu, pa se tako govori o celovitom konceptu koji
promovie ekoloki, ekonomski, socijalno, kulturno i politiki odrivi razvoj
ije trasiranje bi moglo biti jedan od putokaza u otklanjanju negativnih
posledica globalizacije (v.).

OECD

Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (engl. Organization for

Economic Cooperation and Development) nastala je iz potrebe za
reorganizacijom OEEC (Organization for Economic Cooperation, osnovana
1948) usled jaanja zapadno-evropskih privreda, stvaranja Evropske
ekonomske zajednice i Evropskog udruenja slobodne trgovine. Krajem 1960.
godine potpisana je Konvencija o osnivanju OECD sa zadacima postizanja to
vie i stabilnije stope privrednog rasta, ostvarenja pune zaposlenosti, porasta
ivotnog standarda i proirenja meunarodne trgovine. Delatnost OECD-a
prvobitno je bila usmerena na koordiniranje ekonomskih politika
industrijalizovanih zemalja. Za razliku od Meunarodnog monetarnog fonda (v.)
ili Svetske trgovinske organizacije (v.) koje daju finansijsku pomo, OECD ima
prvenstveno savetodavnu ulogu i nudi konsultantske usluge ekonomskih
eksperata. Omoguava ekspertsku pomo i superviziju i izdaje veliki broj
statistikih publikacija i prognoza privrednih kretanja. OECD ima 29 lanica,
meu kojima su SAD, Kanada, Japan, Nemaka, Francuska, Velika Britanija i
druge.

130
 ORIJENTALIZAM

U izgradnji kolektivnog evropskog identiteta, koji se stidljivo pomalja

od XVI veka u uskim krugovima obrazovanih, a postaje razvijen koncept u
XVIII veku, veliku ulogu igrala je svest o drugome, neevropljaninu. Budui
da je zajednika pripadnost hrianstvu (makar i u razliitim oblicima) bila
najvra spona koja je povezivala etniki i jeziki arolike stanovnike Evrope,
a i zahvaljuui injenici da se istorija Evrope kalila u odbrani od arapske (VIII
vek) i otomanske (XIV-XVII vek) ekspanzije, muslimansko stanovnitvo bilo
je veoma pogodno da odigra ulogu drugoga. Muslimanima, prevashodno
Turcima, koji su Evropu naseljavali sa Istoka, stereotipno su pripisivane
odreene osobine (uglavnom negativne prevrtljivost, javaluk, lenjost,
temperamentnost, nepouzdanost) One, po Edvardu Sajdu, naposletku
oblikuju sloeni agregat stereotipa orijentalizam, koji igra veliku ulogu u
politikom diskursu dananjice. Naime, zapadni sistem vrednosti prikazuje se
kao najbolji i jedini mogu, to neminovno dovodi do diskvalifikacije drugih
vrednosnih struktura. U takvoj atmosferi, peorativi poput orijentalizma (v.
vizantinizam) lako odnose prevagu nad racionalnim sagledavanjem
raznolikosti.

PAX AMERICANA

Pojam oznaava period posle Hladnog rata koji protie u nesumnjivoj

dominaciji Sjedinjenih Amerikih Drava, jedine velesile u naizgled
unipolarnom (v.) svetu. Nastao je po analogiji sa izrazom pax romana, kojim je u
starom veku oznaavan mir i relativno blagostanje koje je rimska hegemonija
(v.) donela Sredozemlju. Vremenom se ideja o velikoj imperiji (v.) ija
hegemonija obezbeuje materijalni i kulturni prosperitet, ustalila, te se tako
upotrebljavao pojam pax ottomanica, njime je sugerisan napredak koji su pod
otomanskom upravom doiveli njeni evroazijski posedi u XVI veku, i pax
britanica, za period od 1815. do 1914, kada je Velika Britanija, kao imperija u
kojoj sunce nikad ne zalazi i gospodarica mora, bila nesumnjivo najmonija
zemlja sveta. Sam termin pax americana ubrzo je uao u iroku upotrebu, te je
stoga ideoloki iskrivljen. Zastupnici unipolarnog sveta koriste ga
naglaavajui prednosti koje civilizaciji moe doneti ekonomska, ideoloka i
vojna prevlast jedne sile. Kritiari postojeeg stanja ga pojednostavljuju na
opasku po kojoj SAD, svetski policajac, kontroliu planetu.

POPULARNA KULTURA

131
 Popularna kultura (lat. popularis narodni, puki, od populus ljudi,
narod) kao odrednica funkcionie u razliitim tipovima diskursa i govora
sociolokom, antropolokom, kulturolokom, medijskom, svakodnevnom.
Inicijalna distinkcija popularna kultura vs. elitna/visoka kultura, nastala u XIX
veku, za svrhu je imala generiko i vrednosno razgranienje dva modusa
produkcije, recepcije i konzumacije u okviru klasnog drutva, gde pojam
visoke kulture podrazumeva pre svega ekskluzivnost. Nasuprot tome, pojam
popularne kulture upuivao je na nie drutvene slojeve, komercijalnu
produkciju, laku konzumaciju/pristupanost, te odsustvo vrednosti.
Premda ova distinkcija i danas funkcionie, savremeni pojam
popularne kulture se uglavnom ne konstituie na bazi vrednosnog suda, ve
se njegova znaenja formiraju u kontekstu produkcije/potronje
robe/informacije/znanja u drutvu, fenomena globalizacije i medijskog
simulakruma. Produkti popularne kulture pripadaju svima, a predstavljaju se
u obliku informacije koja se moe konzumirati bez prethodnog znanja ili
iskustva. U sprezi sa procesom globalizacije, objekti popularne kulture
postaju univerzalno pristupani putem medija, pri tome stvarajui mreu
prepoznatljivih oznaitelja u koje se lako mogu upisivati lokalna znaenja
(lokalna jela u restoranima MC Donald's, vierasne reklame kompanije
Beneton). Sa druge strane, tee obrnut proces u kojem se, posredstvom
multinacionalnih kompanija i ekspanzije ekonomskih trita, eksponiraju
popularne vrednosti zapadnog/amerikog drutva. Meutim, globalna
popularna kultura nije iskljuivi produkt amerikanizacije (iako kultura
Zapada posredstvom medija vri zavidan uticaj), ve predstavlja zanimljiv
proizvod tenzije izmeu globalnog i lokalnog, i gde je modus vivendi brza i
neprestana konzumacija informacije, nastale za masovnu upotrebu/potronju.

POSTMODERNA

Postmoderna je izuzetno sloen koncept, viestrukog znaenja,

razliito shvaen i prihvaen u razliitim oblastima teorijske misli, zahvatajui
pri tom sve domene intelektualne delatnosti bez ostatka. Pojava
postmodernizma u akademskom smislu vezana je za sredinu osamdesetih
godina XX veka, mada su uslovi za njegovu pojavu i osnovni postmoderni
stavovi definisani pre tog perioda, tokom druge polovine XX veka.
Znaenje termina postmoderna se moe izloiti istorijski, i to na vie
nivoa, a najmanje udaljavanje od sadanjeg trenutka nas vodi do sukoba
strukturalista i post-strukturalista u semiotici, kritikoj teoriji i drutvenim
naukama. Post-strukturalizam je teorijski stav koji je sutinski vezan za
koncept postmoderne. Stav strukturalista u semiotici i drutvenim naukama
(Ferdinand de Sosir, an Pijae, Klod Levi-Stros), veoma pojednostavljeno,
sutinski je poivao na ideji da su simboliki sistemi (npr. jezik, rituali,
umetnost) koji postoje u razliitim kulturama organizovani, ureeni, na taj

132
nain da pravilnost njihove organizacije uvek moe da se uznese na formalnu
ravan analize u kojoj naknadno operiu teorijski termini neke drutvene
nauke. Ferdinand de Sosir je prvi veoma precizno formulisao ideju
organizacije jezikog znaenja po principu binarnih opozicija, "toplo-hladno",
"visoko-nisko", "muko-ensko", "dobro-zlo" i sl. Na primer, metodologija
Klod Levi-Strosa u antropolokim studijama u potpunosti poiva na ovom
principu. Svoj vrhunac strukturalizam postie u programu genetike
epistemologije ana Pijaea. Post-strukturalistiki stav, koji na najdirektniji
nain iznosi ak Derida, podrazumevao je kritiku praktino svake osnovne
pretpostavke strukturalistike misli. Derida je u delu O gramatologiji podrobno
kritikovao de Sosirova i Levi-Strosova stanovita, dolazei do zakljuka da
primena strukturalistikih metoda na predmete istraivanja po pravilu
dovodi do okupljanja parova binarnih opozicija oko izvesnih centralnih
koncepata koji ostaju nejasni i slabo definisani. Pojednostavljujui, rei emo
da je ovaj autor svoje istraivanje usmerio prema ispitivanju koncepta razlike,
naglaavajui time stav da je nemogue formalno izjednaavati identitete
pojedinih predmeta u domenu rasprave njihovom apstrakcijom na izvesnu
viu logiku ravan. Primenjen na problem identiteta, centralnu temu
drutvene teorije druge polovine XX veka, ovakav stav doveo je do masovnog
preispitivanja ovog pojma, utiui veoma snano na feministiku teoriju i
problem emancipacije. Problem emancipacije je sada formulisan kao problem
konstituisanja identiteta u razlici prema drugom koje ga okruuje. Otud potie
skoro opsesivna vezanost sa koncept "Drugog" u filozofiji i drutvenoj teoriji
druge polovine XX veka.
Posledice koje ostaju posle (zapravo nikad zavrene) rasprave izmeu
strukturalista i poststrukturalista, odn. modernista (v. moderna) i
postmodernista, prepoznaju se kao centralne teme savremene drutvene i
kritike teorije. Postmodernisti su skloni da svet i procese globalizacije
posmatraju kao multipolarne same po sebi; multikulturalizam, kao politiki
stav, u potpunosti je posledica postmodernistikog senzibiliteta. Politiki,
postmodernizam je sutinski povezan sa svim decentralistikim tendencijama;
postmodernizam uvek insistira na mnogostrukosti perspektiva, na
nemogunosti ma kakvog pokuaja objedinjenja razliitih entiteta koje bi
podrazumevalo raanje nekakvog formalnog jedinstva vieg reda, olienog u
pokuaju izgradnje klasinih naunih teorija u drutvenim naukama, ili neke
centralistike uprave u domenu ljudske prakse. Zabrinutost za manjinske
grupe, diskriminaciju i represiju, gotovo je definiui stav postmodernistikog
politikog duha. Postmoderna je uvek kritiki orijentisana prema ma kojoj
koncepciji koja poiva na konstrukciji teorijskog stava ili praktine akcije
polazei od izvesnog, unapred odreenog subjektiviteta.
irei istorijsku perspektivu u kojoj postmodernizam ostvaruje svoju
kritiku, dolazimo do dekonstrukcije jo jedan kljuni termin krupnih
teorijskih konstrukcija u drutvenim naukama koje su razvijane poetkom XX
veka, kao to je psihoanalitika teorija. U velikoj meri, spregu izmeu
marksizma i psihoanalize, koju su toliko potovali Andre Breton i nadrealisti,
a teorijski zasnovali teoretiari Frankfurtskog kruga (Markuze, Adorno,

133
Horkhajmer i From), u svojim radovima je pokuao da kritikuje jo jedan
veliki postmodernistiki mislilac, francuski sociolog i antropolog an
Bodrijar. irei dalje istorijsku perspektivu u kojoj operie postmoderna
kritika, stiemo do celine moderne epohe (jo Derida svoju kritiku vodi od
Levi-Strosa preko de Sosira ak do Rusoovih dela), i u odnosu na nju
postmoderna nosi svoje ime, i stie neku vrstu sopstvenog identiteta. Politika
ravan kritike dalje se proiruje na kolonijalnu ekspanziju, prve koncepcije koje
su Evropljani sticali u susretu sa kulturama razliitim od sopstvene, i politike
programe prema kolonijama koje su na osnovu tih, u potpunosti
neprilagoenih koncepcija, razvijali. Danas, sa radovima autora kakav je Said,
ovakvi uvidi konstituiu savremeno polje tzv. postkolonijalnih studija.
Kolika zaotrenost moe da postoji izmeu modernistikog i
postmodernistikog senzibiliteta, svedoi slavna "Social Text afera" iz 1996.
godine, kada je fiziar sa Njujorkog univerziteta Alan Sokal u asopisu
"Social Text", jednom od vodeih na polju studija kulture, objavio rad o
navodnoj povezanosti postmodernizma i kvantne mehanike, pod nazivom
"Transgressing the Boundaries: Toward a Transformative Hermeneutics of Quantum
Gravity". Na dan objavljivanja, Sokal je preko drugog asopisa objavio da je
njegov rad obina "patka", odn. da je svesno i namerno uao u slobodniji stil
postmodernih autora, kako bi time pokazao neosnovanost celokupnog
"projekta" postmoderne i jasno ukazao na injenicu da ona nije u stanju da
formulie nikakve kriterijume demarkacije koji su u naunom saznanju nuni.
Ovaj dogaaj je pokrenuo pravu lavinu diskusija, od kojih su neke meu
najinteresantnijim one voene izmeu postmodernista i njihovih kritiara.
Donekle je ispravno rei da postmodernizam i postmodernistiki stav
sutinski ne mogu da se odrede van razlike/kontrasta sa modernizmom i
modernistikim stavom. U gotovo svim domenima ljudskog duha, od
umetnosti i kritike teorije do politikih nauka, psihologije i sociologije, danas
se jasno prepoznaje podvojenost ova dva stava. Rei da ivimo u
postmodernoj epohi nasuprot epohi moderne zato bi bilo pogreno. Prema
jednom od najznaajnijih postmodernista u knjievnosti i semiotici, Umbertu
Eku, svaka epoha istorije Zapada imala je svoj "moderni", formativni i
konstituiui stav, i svoj "postmoderni", kritiki i dekonstukcionistiki stav
(up. Umberto Eco, "Reflections on the Name of the Rose", Encounter LXIV,
April 1985, pp. 719). Eko je sigurno u pravu kada se njegovo razmiljanje
primeni na dananje stanje, u kome se modernistiki i postmodernistiki
senzibilitet proimaju, negde jasno distancirani, negde se potpuno gubei
jedan u drugome.

POSTSOCIJALISTIKA DRUTVA

Pojam oznaava drutva bivih drava realnog socijalizma u svetu, ali

pre svega u Evropi, iji se sistem uruio 19891991. Promene koje su imale
karakter revolucije zbrisale su najvei deo dotadanjih upravnih mehanizama
u ovim zemljama (partijsku kontrolu politikog ivota i javne sfere,

134
komandnu privredu....). Ovim je otvoren put uvoenju demokratskih (v.)
institucija (vladavina prava, parlamentarizam, viestranaje, trini uslovi
privreivanja...). Ova tranzicija izazvala je velike promene u drutvima tih
drava, poput pada standarda i nacionalnog proizvoda, pa i unutranje
trzavice koje su dovele do dezintegracija (SSSR, ehoslovaka) ili graanskih
ratova (SFRJ). Tranzicioni proces (v. tranzicija) se zapravo pokazao daleko
kompleksnijim no to se predvialo, i izazvao oprene sudove o (ne)potrebi
ouvanja nekih od tekovina socijalistikog sistema (poput socijalnog i
zdravstvenog osiguranja, jeftinog kolstva, velikih industrijskih postrojenja).
Ove kontroverze optereuju politiki ivot najveeg dela zemalja u tranziciji,
koje nisu uspele da u svetskom sistemu zauzmu mesto uz bok dravama
Zapada na koje su se ugledale. Put koji jo uvek prelaze izaziva drutvene
napetosti, i mnoge od tih drava nisu ispunile nune kriterije da bi se mogle
nazvati demokratskim. Stoga se operie sa terminom postsocijalizma, da bi se
ukazalo na osobenosti tih drutava u kojima su deklarativno, pa i zakonski
ostvarena demokratska naela, ali nisu u potpunosti zaivela.

POTROAKO DRUTVO

Drutvo zasieno i prezasieno osnovnim dobrima, u kome se, i pored

toga, izaziva poveanje tranje. U ovakvom drutvu, materijalni standard i
potronja zauzimaju prvo mesto u sistemu vrednosti, pa se nekada kae da
pojedinac vredi onoliko koliko i ta poseduje. Ovakvom mentalitetu u
velikoj meri doprinosi propaganda proizvoaa, koja kod kupaca konstantno
izaziva potrebe za novim i unapreenim proizvodima. Pojava potroakog
drutva koincidirala je sa pojavom masovne produkcije (posledicom
industrijske revolucije). Po vodeim sociolozima, stvaranje masovnog
potroakog drutva izazvalo je velike kulturne promene, razarajui elitnu
kulturu i podreujui je trinim uslovima (v. popularna kultura).

PREDUZETNITVO

Sr preduzetnikih aktivnosti ini inovacija. Inovacije, u poslovnom

smislu, podrazumevaju radiklano izmenjen proizvod, uslugu ili druge novine
vezane za njihovu proizvodnju i plasman na tritu. One su specifian alat
preduzetnika, pomono sredstvo pomou kojeg oni eksploatiu promenu kao
mogunost uestvovanja u razliitim poslovima ili pruanju razliitih usluga.
Preduzetnitvo se jedino po osnovu inovacija moe razlikovati od
menadmenta. U odsustvu znaajnih inovacija radi se o obinom
menadmentu. Preduzetniki poduhvat nije istovetan sa malim ili srednjim
preduzeima, mada u dananje vreme ono zapoinje u toj formi. Faktor
uspeha je inovativnost, a ne veliina. Veliina preduzea je relativan pojam,

135
zavisan od tipa delatnosti. Tako npr. firma od 100 zaposlenih je malo
preduzee ako se radi o brodogradnji, ali ako se radi o marketinkoj agenciji
moemo govoriti o velikom preduzeu. Preduzetnitvo i preduzetniki
poduhvat postoje i kada vlasnitvo nije u rukama jednog oveka. Ono postoji i
kada se odvija unutar ve etabliranog preduzea, kao posao koji narasta
unutar preduzea i tada se naziva unutar preduzetnitvo (engl.
Intrapreneurship). Preduzetnitvo je otvoreno za razne modalitete, a
definisano je sposobnou preduzetnika da privue investitore zarad novog
poslovnog poduhvata, to moe da rezultira i u raznim moguim oblicima
ulaganja i uestvovanja u realizaciji poduhvata.

PREDUZETNIK

Termin preduzetnik je imao dugu i promenjivu evoluciju. U srednjem

veku, termin se odnosio na glumce i na one koji su nadgledali velike projekte.
U toj taki od preduzetnika se nije oekivalo da prihvati bilo kakav rizik, nego
samo da koristi obezbeeni materijal. Tokom XVII veka ovaj pojam sa sobom
nosi pojam rizika i korien je za pojedince koji su ulazili u aranmane sa
vladom vezane za snabdevanje dobrima ili uslugama po nekoj fiksnoj ceni. U
XVIII veku termin se odnosio na pojedince kojima je potreban kapital za
obavljanje nekih aktivnosti. Tokom XX veka pod preduzetnikom se
podrazumeva onaj koji proba nove kombinacije i neistraene tehnologije.
Savremeni preduzetnik je menader inovacije. Onaj koji uspostavlja novu
organizaciju i povezuje razne delove organizacije, ljude, resurse, znanja i
operativne sposobnosti u kreativnom naporu da se ponudi nova vrednost na
tritu. S obzirom na iroku lepezu poslova, kojima se bave preduzetnici,
identifikovati karakteristike koje su zajednike za sve preduzetnike je teak
zadatak. Meutim, mogu se izdvojiti neke, koje takoe ukazuju i na
menadere, to su: velika potreba za dostignuem, unutranji skup kontrole
(oni tee da oseaju da u velikoj meri kontroliu svoju sudbinu) i visoka
tolerancija nejasnoe (pojedinac je sposoban da nastavi da radi efektivno ak i
kad su situacije visoko neizvesne).

PROTEKTORAT

Pojam sa tri meusobno povezana znaenja.

1. Istorijski, protektorat je nastao veoma rano. Tako, u doba intenzivnih
osvajanja, Rim je uspostavio niz protektorata u oblasti Sredozemlja. Svesni da
ne mogu sa uspehom da kontroliu sve novoosvojene teritorije, Rimljani su
davali svojim saveznicima nezavisnost u unutranjim stvarima pod uslovom
da priznaju vrhovnu vlast Rima. Ova strategija je usvojena od strane svih
potonjih sila u nagloj ekspanziji. Tako je Velika Britanija jo u XIX veku

136
proglasila Egipat protektoratom; posle I svetskog rata, usled nemogunosti da
se dogovore oko podele Bliskog istoka, Velika Britanija i Francuska izdeljuju
teritorije u protektorate pod sopstvenom upravom a sa "mandatom Drustva
naroda". Poslednji klasini protektorat je bila Namibija, koja je 1990. stekla
punu nezavisnost.
2. Politiko poimanje protektorata je u najuoj vezi sa njegovim
istorijskim razvojem. Protektorat podrazumeva da vlast postavljena na
njegovoj teritoriji ima kvazi-suverenost: moe da odluuje u svim stvarima u
skladu sa unutranjim ureenjem ali pod uslovom da njene odluke
zadovoljavaju interese sile zatitnice. Zbog podreenog poloaja, izbijaju
ustanci lokalnog stanovnitva, to su sile zatitnice koristile ili da zavedu
okrutniji rezim ili da protektorat pretvore u pravu koloniju. Posle II svetskog
rata, zahvaljujui uspenoj antikolonijalnoj borbi porobljenih naroda,
protektorat u klasinom obliku nestaje sa politike pozornice (v. suverenost).
3. Ekonomski protektorat je tvorevina modernog doba koja
podrazumeva da je jedna ili vie zemalja u potpunoj ekonomskoj zavisnosti
od jedne mone ekonomske sile. Zamenjuje u potpunosti politiki protektorat,
jer mada praktino ne zahteva neposredno meanje, ipak se putem
finansijskih i trgovinskih olakica utie na politiku zemlje. Zbog toga se esto
poistoveuje sa politikim protektoratom. Dobar primer ekonomskih
protektorata su zemlje Latinske Amerike.

REGANOMIKA-TAERIZAM

Ekonomska politika konzervativnih vlada SAD i Velike Britanije

osamdesetih godina XX veka (poznata jo pod nazivom Supply side
economics), koja je dobila ime po amerikom predsedniku Ronaldu Reganu i
britanskom premijeru Margaret Taer. Glavna karakteristika ovakve politike
ogledala se u potpunom odsustvu ekonomsko-socijalne regulacije od strane
drave i stimulisanju proizvodnje putem smanjenja poreza najbogatijim
slojevima (v. liberalizam). Po teoriji i praksi reganomike, time se oslobaa deo
dohotka koji e da se vrati privredi u obliku investicija. Rezultati nisu ispunili
oekivanja. Posle perioda izvesne stabilnosti, koja se reflektovala u padu
inflacije, nastupila je recesija. Iako su posledice bile ogroman budetski deficit
i poveano zaduenje americke privrede u inostranstvu, trebalo bi
napomenuti da je veliki udeo u negativnim trendovima imala poveana
potronja za trku u naoruanju sa SSSR-om.

REGIONALIZAM

Regionalizam se najee odnosi na procese decentralizacije politike

moi ili kompetencija sa viih na nie politike nivoe. Mogu se razlikovati tzv.

137
"top-down" i "bottom-up" regionalizam, gde prvi oznaava procese u kojima
drava uspostavlja regionalne institucije na koje prenosi mo i ingerencije,
dok drugi obuhvata sve sluajeve u kojima se ulae napor sa nieg politikog
nivoa kako bi se osvojili mo i ingerencije. Regionalizam je ideja jaanja
regionalnog politikog nivoa. Kree se od procesa koji vode preuzimanju
odreenih politikih kompetencija na nekom prostoru, do radikalnih formi
koje vode ka stvaranju nezavisnih drava (separatizam).

RELIGIJE

Vodee svetske religije, koje danas okupljaju milionske grupe vernika i

pruaju im celovit pogled na stvarnost, nisu imune na proces globalizacije (v.) i
nalaze se pred velikim izazovima. Naime, jo od kraja XVIII veka moe se
pratiti proces ateizacije u Zapadnoj Evropi, koji se tokom XIX veka prelio i na
ostatak sveta. Veru u natprirodnu kreativnu silu zamenila je vera u odreeni
ideoloki princip (komunizam, liberalizam, nacionalizam) ili u razvoj nauke
(scientizam). Meutim, katastrofe u XX veku (pre svega dva svetska rata, a i
hladni) poljuljale su i ova uverenja i izazvale donekle oivljavnje religioznosti,
koja se delom ogleda u poveanjnu broja vernika tradicionalnih konfesija a
delom u jaanju uticaja sekti. Budui da se radi o verama koje su svoj identitet
vekovima gradile u uzajamnoj opoziciji i ije se fundamentalne postavke
nemalo razlikuju, teko je ovome dodati jo koji uopteni sud, ali je mogue
ispratiti razvoj dve veroispovesti (hrianstvo, islam) iji prozelitizam ih ini
interesantnijim u smislu globalizacije od budizma ili hinduizma.
1. Hrianstvo danas veroispoveda preko 1.7 milijarda stanovnika
planete i teritorijalno je najrasprostranjenija religija, zahvaljujui misionarskoj
aktivnosti koja nije zamrla ni u XX veku. Podeljeno je na tri suprotstavljene
verske grupe rimokatolike, pravoslavce i protestante. Uzroci ovih izmi nisu
otklonjeni, premda se ini da zamah globalizacije pojaava ekumenske (v.)
tendencije i elju da se razlike prevaziu. Savremeno hrianstvo se, kao i
druge religije, u velikoj meri oslanja na tradicionalizamn (v.) i nije prijateljski
nastrojeno prema nauno-tehnolokim promenama koje dovode u pitanje
njegovu dogmu. Katolika crkva se poslednjih godina nalazi u relativnom
opadanju, premda i dalje ima svoja jaka uporita u mnogim evropskim
dravama (panija, Portugal, Francuska, Italija, Poljska...) i Latinskoj Americi.
Pravoslavlje je, sticajem istroijskih okolnosti, rasprostranjeno u
postsocijalistikim dravama (bivem Istonom bloku i sl.), i poslednjih
godina jo uvek trai svoje mesto u ovim drutvima u tranziciji (v.). O
protestantizmu, meutim, ne moe se govoriti kao o koherentnoj verskoj
zajednici, jer je rascepkan na vie hiljada verskih skupina, i kao takav
dominantan u Velikoj Britaniji, Nemakoj, Kanadi, Australiji, SAD. Budui da
su ove drave i najvei promoteri globalizacije, time se moe objasniti i
resantiman koji druge religije prema protestantizmu oseaju.

138
 2. Islam se, ini se, po svojim unutranjim sadrajima i spoljnim
manifestacijama, nalazi se pred velikim izazovima koje donosi globalizacija.
Kao prevashodno zapadni koncept, koji kritiki nastrojeni istraivai nazivaju
i vesternizacijom (v.), ona meu islamskim vernicima (kojih ima blizu
milijardu) i verskim zajednicama (kako sunitskoj, tako i iitskoj) izaziva
podozrenje. Budui da najvei broj dravnih zajednica u kojima je islam
preovlaujua religija nema demokratsko ureenje (a neke od njih su i
teokratije), verski sentimenti igraju veliku ulogu u politici. Islam je u nekim
zemljama izveo prve korake ka modernizaciji (u Turskoj su oni, reformama
Mustafa Kemal-pae Ataturka, potpuno sporovedeni, u Egiptu i Siriji
delimino), ali se odmah kao reakcija javio konzervativni vahabitski pokret,
iji je centar Saudijska Arabija, a koji se protivi svim novotarijama. Meutim,
zamah globalizacije ini odravanje tradicionalnih formi sve teim, posebno
usled revolucije u komunikacijama (v. Internet), to ini pojedine nestabilne
regione, poput Bliskog istoka, jo nestabilnijim. Osnovno pitanje budunosti
islama je njegov odgovor na izazov globalizacije. Ukoliko ne uspe da napravi
upotrebljivu sintezu verske tradicije i tehnoloke inventivnosti, islam moe
odsudno uticati na poveanje svetske nestabilnosti, to je, po pojedinim
prognostiarima (primer: S. Hantington), veoma verovatno. Naravno,
mogue je da e kreativne snage ove drevne religije jo jednom
metamorfozirati i tako se prilagoditi izazovima XXI veka.

REVOLUTIVNE PROMENE ORGANIZACIJE

Savremeni model organizacionih promena koji se pojavio kao odgovor

na sve vee izazove pred koje poslovno okruenje, zahvaeno procesom
globalizacije, stavlja preduzea. Intenzitet, uestalost i dubina promena u
okruenju dostigli su takav nivo da im se preduzea mogu prilagoditi samo
ukoliko su spremna da permanentno redefiniu sebe, odnosno svoju
strategiju i organizacionu strukturu.
Model revolutivnih promena podrazumeva samo radikalne,
transformacione promene. Re je o promenama koje znae sutinsko
redefinisanje samog koncepta preduzea, odnosno, kreativno prispitivanje i
menjanje fundamentalnih pretpostavki na kojima se baziraju postojea
strategija i organizacija preduzea. One su diskontinualne, jer uvode sasvim
nove pretpostavke i vrednosti u vezi sa organizacijom i razbijaju postojei
obrazac razmiljanja zaposlenih o organizaciji. Ovakve promene su
omoguene injenicom da su meusobni odnosi podsistema preduzea takvi
da promene u jednom od njih uslovljavaju sukcesivne promene u preostalim,
ime se inicijalne promene uveavaju i vode prelasku preduzea u
kvalitativno novo stanje. Model podrazumeva kontinualni progres preduzea,
odnosno polazi od stava da inovacije strategije i organizacije nuno vode ka
razvoju, progresu, novom stanju koje je uvek bolje, kvalitetnije od postojeeg.

139
Pri tome su sve promene preduzea kvalitativne, kreativne i inovativne,
odnosno strategija i organizacija se menjaju kroz proces generisanja i
implementacije inovacija. Zbog toga je neophodno obezbediti stalnu pojavu i
testiranje novih ideja tako da preduzee ima vie verzija svoje budunosti,
meu kojima e adekvatnom selekcijom doi do optimalne.
Model revolutivnih promena zahteva nov pristup organizaciji
preduzea, u kome se ona ne posmatra vie kao hijerarhijska piramida ve
kao mrea poslovnih procesa u kojima se kreira vrednost za potroaa.
Klasina organizacija, zasnovana na specijalizaciji poslova, nije u stanju da
podri permanentno redefinisanje osnovnih koncepata poslovanja, usled ega
je njena zamena novom paradigmom organizacije, bazirane na procesima
nuna pretpostavka kontinualnih revolutivnih promena.

STRATEKA ALIJANSA

Saradnja dveju ili vie kompanija koje udruuju svoje snage radi
realizacije odreene poslovne aktivnosti. Pri tome, lanice alijanse zadravaju
svoju nezavisnost, delujui u okviru sklopljenog saveza kao samostalne
poslovne jedinice. Strateke alijanse se pojavljuju u okviru novih pristupa
poslovanju koji istiu da kontinuirani opstanak i uspeh na globalnom tritu
mogu ostvariti samo ona preduzea koja poseduju sposobnost prilagoavanja
i koegzistencije. Scenario jedan dobija drugi obavezno gubi zamenjuje se
scenarijem jedan dobija i drugi dobija. Strateka alijansa se moe javiti u
razliitim oblicima: moe biti ograniena samo na razmenu odreenih znanja
i informacija ili se moe odnositi na zajednike aktivnosti u oblasti
marketinga, proizvodnje, istraivanja i razvoja; moe se ticati samo odreenih
proizvoda i trita ili moe da bude dalekosena i da podrazumeva globalnu
saradnju; moe se formirati kao nukleus konzorcijuma sa namerom da se
tokom vremena privuku novi partneri ili se moe formirati kao ekskluzivna
alijansa. Mada je broj varijacija na temu ogroman, ipak se izdvajaju dva
osnovna oblika ovih poslovnih saveza:
a) ugovori o saradnji mogu se odnositi na saradnju u razliitim
oblastima poslovanja, ali najee podrazumevaju zajedniku
proizvodnju, distribuciju i prodaju ili istraivanje i razvoj;
b) zajednika ulaganja (joint venture) podrazumevaju formiranje
zajednike kompanije u ije poslovanje svi partneri ulau svoj kapital.
Iako kompanije, stupajui u strateke alijanse, ostvaruju znaajne
pogodnosti, one moraju biti spremne da se suoe i sa potencijalnim
slabostima ovih poslovnih saveza. Osnovni nedostatak ugovora o saradnji je
to to on nosi sa sobom trokove, kako pregovaranja tako i ouvanja i
nadziranja sklopljenih ugovora. On takoe zahteva uspostavljanje uzajamnog
poverenja i posveenost zajednikom delovanju. Zajednika ulaganja
prevazilaze pomenuti problem poverenja, uspostavljajui snanije veze meu

140
partnerima, meutim, problemi zajednike kontrole poslovnih operacija
mogu ograniavajue delovati na efektivnost ovakve alijanse.

SVETA ALIJANSA

Antirevolucionarna koalicija velikih sila koja je nastala u Evropi nakon

Napoleonovog poraza. Zadatak joj je bio da sprei promene sistema vlasti u
itavom svetu, odnosno da brani naelo legitimiteta boansko pravo
apsolutnih vladara, po kome legitimni efovi drava mogu da se staraju o
svojim podanicima. Sredstva za postizanje tog cilja nisu bila ograniena:
intervencija u unutranje stvari drugih drava za Alijansu je pravilo, a ne
izuzetak. Kada se kae Sveta alijansa, misli se na borbu za konzervativne
vrednosti, na zahtev za ouvanje status quo-a pod pretnjom intervencije, na
nasilno koenje toka istorije.
Sveta alijansa nastala je na Bekom kongresu. Septembra 1814, dok jo
nije bio definitivno poraen Napoleon, velike sile su se saastale u Beu kako
bi rekonstruisale Evropu i ponovo uspostavile ravnoteu snaga kakva je
postojala pre francuskih osvajanja. Kako pojedine konzervativne vladare nije
zadovoljavalo samo vraanje Francuske u teritorijalne okvire iz 1792. njih je
mnogo vie plaio duh graanske revolucije koji je poeo da se iri Evropom
okupili su se u Svetu alijansu, koja je trebalo da sauva ideoloko jedinstvo
sveta. Ideja o ovakvom savezu potekla je od ruskog cara Aleksandra I, a
prihvatili su je Austrija i Pruska, a od 1818. i Francuska. Alijansa je pod svoju
kontrolu stavila itav kontinent. Engleska, u kojoj je jo davno izvedena
revolucija bez krvi, nije ula u Svetu alijansu. Najvei uticaj na politiku
Svete alijanse imao je austrijski ministar spoljnih poslova, knez Meternih.
Sveta alijansa je odrala kongrese 1820. i 1821. u Opavi i Ljubljani (kako
bi se reio problem revolucionarnih zbivanja u Napuljskoj kraljevini, i neto
kasnije na Sardiniji), kao i 1822. u Veroni (zbog deavanja u paniji). Zbog
bojazni da bi Sveta alijansa mogla da reaguje i u evropskim kolonijama u
Latinskoj Americi, predsednik SAD, Dejms Monro, formulisao je uvenu
doktrinu koja zabranjuje meanje Evropljana u amerike probleme, i obrnuto.
Ma koliko ilav se u poetku pokazao, apsolutizam, olien u Svetoj
alijansi, nije mogao dugo da spreava revolucionarne tenje. Nacionalni
pokreti na Balkanu (srpska revolucija 1804. i 1815, ustanci u Moldaviji,
Grkoj, Vlakoj 1821) doveli su velike sile u dilemu: da li podrati legitimitet
turskog sultana, ili hrianske ustanike. Problem je reen tako to su sile
intervenisale protiv Turske. Bio je to faktiki raspad Alijanse. Konaan krah
Alijansa doivljava 1830, kada je izvedena Julska revolucija u Francuskoj, pri
emu nije dolo ni do kakve reakcije Svete alijanse.

141
 SVETSKA BANKA

(Engl. World Bank) je nastala kao posledica ideje o stvaranju

meunarodne banke sa glavnim zadatkom da obezbedi sredstva za
finansiranje obnove ratom i krizama unitenih privreda posle Drugog
svetskog rata. Odluka o osnivanju Meunarodne banke za obnovu i razvoj
(eng. International Bank for Reconstruction and Development IBRD) je
doneta na Bretonvudskoj konferenciji (v.), jula 1944, a IBRD formalno poinje sa
aktivnostima 25. juna 1946. godine.
Banka je prvenstveno finansijska kooperativa koju ine 184 drave
lanice. Organizovana je kao akcionarsko drutvo, a Kuba i Severna Koreja su
jedine drave na svetu koje ne poseduju deonice Svetske banke. Prema
ekonomskoj snazi svake drave, odreuje se visina upisne kvote (uee), a na
osnovu nje broj glasova koji pripada svakoj zemlji. Bankom upravlja Odbor
guvernera koji ine po jedan predstavnik svake zemlje i Odbor izvrnih
direktora na ijem je elu direktor, koji se bira sa mandatom od pet godina
(trenutno tu funkciju obavlja James D. Wolfersohn).
Od osnivanja do danas, struktura Banke je bitno izmenjena, tako da
sada govorimo o Grupi Svetske banke koju ine:
1. International Bank for Reconstruction and Development (IBRD),
2. International Finance Corporation (IFC, pod ijom upravom se
nalazi Southeast Europe Enterprise Development SEED),
3. International Development Association (IDA),
4. International Centre for Settlement of Investment Disputies
(ICSID),
5. Multilateral Investment Guarante Agency (MIGA), i
6. Foreign Investment Advice and Services (FIAS).
Za IBRD (koja odobrava zajmove) i IDA (koja odobrava kredite) esto se
koristi zajedniki naziv World Bank, odnosno Svetska banka.
Glavni cilj je borba protiv siromatva, a projekti za koje se odobravaju
sredstva moraju biti odrivi i sa dugoronim efektima. Sredstva se
obezbeuju na razliite naine. IBRD izdaje obveznice na meunarodnim
tritima kapitala, pozajmljuje novac dravama, finansira projekte i naplauje
trokove i maru. IDA se finansira od nepovratnih donacija iz industrijskih
drava, od otplaivanja ranijih kredita, od dohotka ulaganja iz donacija i
doprinosa iz IBRD profita.
Danas su zemljama na raspolaganju dve osnovne mogunosti: zajmovi
za prilagoavanje i investicioni zajmovi. Prvi podravaju politiku i
institucionalne promene da bi se stvorila pogodna klima za odrivi rast.
Investicioni zajmovi su namenjeni projektima usmerenim ka ublaavanju
siromatva, prevazilaenju ogranienja koja spreavaju razvoj, promovisanju
odrivog razvoja, zatiti okoline...

142
 SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA

(Eng. World Trade Organization WTO) je meunarodna institucija

pod ijim se okriljem ureuju odnosi izmeu zemalja lanica u oblasti
meunarodne trgovine, promovie slobodna trgovina, smanjenje carina i
drugih barijera na otvorenom tritu. Izrasla je iz Opteg sporazuma o
carinama i trgovini (General Agreement on Tariff and Trade GATT) koji 15.
aprila 1994, na pregovorima u Urugvaju, zavrenim potpisivanjem
Sporazuma o uspostavljanju STO, postaje njegov integralni deo.
Osnovne funkcije STO su:
1) usaglaavanje nacionalnih spoljnotrgovinskih politika,
2) sprovoenje sporazuma koji su postignuti u okviru STO,
3) nadzor nad voenjem nacionalnih spoljno trgovinskih politika,
4) reavanje trgovinskih sporova nastalih izmeu zemalja lanica.
Najvii organ STO je Ministarska konferencija, u kojoj su predstavljene
sve zemlje lanice. Sastavljena je od etiri tela:
1) Generalni savet,
2) Komitet za trgovinu i razvoj,
3) Komitet za platnobilansna ogranienja,
4) Komitet za budet, finansije i administraciju.
STO donosi odluke konsenzusom.U izuzetnim situacijom kada nije mogue
postii konsenzus pristupa se glasanju po principu jedna zemlja , jedan glas.
STO doprinosi procesu liberalizacije i ekspanzije meunarodne
razmene putem smanjenja carina i subvencija, usklaivanja trgovinskih
politika, porasta konkurentnosti i dr., to zajedno deluje stimulativno na rast
svetske privrede, zaposlenosti i ivotnog standarda. Protivnici delovanja STO
smatraju da je ova organizacija suvie mona, jer moe da namee promene
zakona suverenim dravama i da se mea u njihovu politiku, zatim da ne titi
dovoljno interese radnika i da se uopte ne bavi problemima zatite zdravlja i
ivotne okoline koji su vezani za meunarodnu razmenu.

SVETSKI SOCIJALNI FORUM

Skup, savetovanje levog bloka antiglobalista (v.) ili preciznije

alterglobalista (alternativnih globalista) koji se do sada (do 2003. godine)
dvaput odrao u gradu Porto Alegre na jugu Brazila. Poslednjeg puta je
skupu, po procenama organizatora, prisustvovalo oko 70.000 ljudi iz itavog
sveta. Skup se odrava u istom vremenskom periodu kada i Svetski ekonomski
forum (v.).

SVETSKI EKONOMSKI FORUM

143
 Meunarodna organizacija koja periodino organizuje savetovanje
svetskih voa, predstavnika velikih korporacija i strunjaka iz razliitih
oblasti povodom globalnih pitanja i problema. Iako nezavisna organizacija,
Forum je finansiran od oko 1.000 vodeih svetskih korporacija.

TERORIZAM

,,Ko u nameri ugroavanja ustavom utvrenog dravnog i drutvenog

ureenja ili bezbednosti SRJ izazove eksploziju ili poar ili preuzme drugu
opteopasnu radnju ili akt nasilja kojim je stvoreno oseanje nesigurnosti kod
graana, kaznie se najmanje tri godine (terorizam, lan 125. KZJ).
,,Ko u nameri da nakodi stranoj dravi, oslobodilakom pokretu ili
meunarodnoj organizaciji izvri otmicu nekog lica ili neko drugo nasilje,
prouzrokuje eksploziju ili poar ili kakvom opteopasnom radnjom ili
opteopasnim sredstvom izazove opasnost za ivot ljudi ili imovinu velike
vrednosti, kaznie se zatvorom najmanje jednu godinu (meunarodni
terorizam, lan 155a KZJ).
Re teror (lat. terror strah, uas) u politikoj teoriji se pojavljuje da bi
oznaila nain surove vladavine, konkretno period Francuske revolucije 1793
1794, gde se fizikim nasiljem unitavala opozicija kako bi se omoguilo
stvaranje novog socijalnog aranmana. I danas se esto pojam terorizma
koristi u ovom kontekstu, naroito kada su u pitanju represivni reimi. Tako
se u renicima esto nalaze sledee definicije terorizma: ,,vladavina
zastraivanjem, nain vladanja ulivanjem straha i nasiljem (M. Vujaklija,
Renik stanih rei i izraza, Prosveta, Beograd, 1997, str. 883.), ,,vrenje terora,
vladanje zastraivanjem; tiranija; unitavanje protivnika najokrutnijim
sredstvima (progoni, ugnjetavanja, ubijanja) (B. Klai, Rjenik stranih rijei,
Zagreb, 1978, str. 1345.). Ipak, kada se koristi u ovom smislu, esto se uz
terorizam dodaju i neke odrednice (dravni terorizam, ,,terorizam od gore),
kako bi se napravila distinkcija od onoga to se danas najee podrazumeva
pod pojmom terorizma.
,,Terorizam od dole, kako neki nazivaju ovaj fenomen, spada u grupu
pojmova koju niko ne ume da definie (zapravo, svako ima neku svoju
definiciju), ali svi znaju da ga prepoznaju. Svima su dobro poznati teroristiki
akti italijanskih Crvenih brigada, nemakog RAF, panske ETA, britanske
IRA, muslimanske Al-Kaide. U Politikoj enciklopediji, terorizam se definie kao
,,doktrina i metod borbe za odreene ciljeve sistematskom upotrebom
nasilja. Pravna enciklopedija sadri sledee objanjenje: ,,izazivanje terora,
straha i nesigurnosti kod graana, grupe graana ili pojedinca. Meutim,
terorizam kao da izmie svakoj definiciji, poto ima bezbroj pojavnih oblika, a
ubrzani razvoj tehnologije samo mu stavlja na raspolaganje jo vie sredstava.
Stoga neki autori izbegavaju definicije per genus proximus et differentiam
specificam, navodei samo elemente koji karakteriu terorizam. Meu te
elemente svakako spadaju sledei:

144
 1. politiki karakter terorizam uvek nosi politiku poruku,
iskazivanje elje da se izbori secesionizam, promena drutvenog
sistema, promena spoljnopolitikog kursa i sl. Bez politike
komponente, nemogue je napraviti razliku izmeu terorizma i drugih
krivinih dela (ubistva, izazivanja opte opasnosti...);
2. nasilje pretnja ili upotreba sile su obavezan sastojak
teroristikog akta. Meutim, oni nikad nisu sami sabi cilj, ve sredstvo
teroristiki akt je samo instrument u kom je sadrana pretnja novim
nasiljem;
3. izazivanje straha cilj terorizma je da izazove strah i to ne kod
rtve, ve kod ire grupe koja se moe identifikovati sa rtvom;
4. simbolika terorista bira metu tako da ona ima odreenu
simboliku, pri emu postupa ili neselektivno, to simbolie mogunost
da svako moe da nastrada (primer za to je postavljanje bombe u
autobus, otmica aviona...), ili je bira krajnje selektivno, kada u stvari
trai krivca (vladara, politiara i sl.); simbolika odvaja terorizam od
gerile, gde se direktno unitava neprijatelj, mada je u praksi teko
razlikovati ova dva fenomena;
5. tri adresata rtva, koja trpi neposredne posledice, iri krug
graana, kod kojih se stvara oseaj straha i nezatienosti od strane
legalne vlasti, a ija reakcija je veoma bitna za teroriste, i vlade, kojima
se demonstrira sila;
6. nekonvencionalnost teroristiki akt je neoekivan, izvren na
upeatljiv nain; samo tekav, on moe da izazove prieljkivanu
reakciju; i
7. etika neprihvatljivost terorizam polazi od postavke da cilj
opravdava sredstvo. Konkretizacija ovog principa kroz teroristiki akt
dovodi do moralne osude od strane graana.

Uzroci terorizma su jo uvek nedovoljno istraeni. Neki od njih su

glad, siromatvo, dravni teror, drutvena nepravda, ekspanzionizam,
meanje stranih sila u unutranje stvari jedne zemlje, strana eksploatacija.
Terorizam jeste izazov savremenog doba, moda i jedan od najveih, naroito
od kad je probio nacionalne granice. Od tada je u govor uao termin
,,meunarodni terorizam. Meunarodni terorizam, pored elemenata koji se
redovno javljaju kod terorizma, karakterie i povreda interesa vie od jedne
drave (na primer, kada nemaki graanin obori ameriki avion iznad
Francuske), ali i slanje poruke meunarodnoj javnosti. Rad na definisanju
meunarodnog terorizma u UN, kao najpozvanijoj organizaciji, nije urodio
plodom zbog politikih podela, ali su zato donete konvencije koje tretiraju
pojedine oblike meunarodnog terorizma (Konvencija o spreavanju i
kanjavanju zloina protiv meunarodno zatienih lica, ukljuujui i diplomatske
agente, Konvencija protiv uzimanja talaca, Tokijska, Haka i Montrealska konvencija,
kojima se tretiraju teroristiki akti protiv avionskog saobraaja, donete od
strane ICAO, specijalizovane agencije UN).

145
 Ono to svakako preokupira svetsku scenu danas jeste borba protiv
terorizma. Naelno, postoje tri vida borbe: prvi se sastoji u otklanjanju uzroka
terorizma. Primera radi, davanje iroke autonomije Baskiji rezultiralo je
splanjavanjem (ali ne i prestankom) aktivnosti ETA. Problem je u tome to su
sami uzroci terorizma esto nerazumljivi i viestruki. Drugi nain je
prevencija: pojaane mere predostronosti dravnih organa. Na ovaj nain
vodi se borba na utrb graanskih sloboda, te se teroristima zapravo daju
novi argumenti u borbi protiv vlasti. Trei nain represija je jedini koji je
do sada imao efekta. Represija podrazumeva pootrenu kaznenu politiku
(propisivanje visokih kazni za uinioce krivinih dela) i saradnju meu
dravama u gonjenju osumnjienih. No, svedoci smo danas da represija moe
dobiti i oblik odmazde sa irokim meunarodnim reperkusijama.

TOBINOVA TAKSA

Takoe poznata kao taksa na razmenu valuta. Taksa koju je osmislio

profesor Dejms Tobin jo 1972. godine. Po njegovom miljenju, taksa bi
spreila pekulacije valutama tako to bi se svaka razmena oporezovala u
nivou od 0,01 % do 0,5 %. Glavna svrha takse je da se obeshrabri nestabilno
kratkorono ulaganje i njegov naruavajui efekat na valutu drave.
Pretpostavlja se da bi se sa primenom ove takse mogla dobiti sredstva veliine
od oko 150 do 300 milijardi dolara na godinjem nivou, koja bi se zatim mogla
iskoristiti za razvoj nerazvijenih delova planete (po procenama UN potrebno
je oko 225 milijardi dolara godinje da bi se svet liio nepotrebnog unitavanja
okoline i najgoreg oblika siromatva). Taksa jo nije stupila na snagu (maj
2002. godine).

TRADICIONALIZAM

Skup vrednosnih sudova, normi i obiaja koji u interakciji rezultuju

nainom miljenja oslonjenim u najveoj meri na tradiciju ona postaje
prizma kroz koju se proputa i ocenjuje stvarnost.
Ukoliko tradiciju definiemo, u najirem shvatanju, kao transcedentalni
proces predavanja normi i vrednosti u drutvu koji obezbeuje kontinuitet
njegovog razvoja, tradicionalizam bi se mogao shvatiti i kao sentiment
privrenosti ustaljenim usvojenim vrednostima i zaziranje od njihovog
menjanja. Stoga je jasno da tradicionalizam ima svoje mesto u politikom
diskursu, u kojem igra ulogu koniara promena. Njegova konzervirajua
funkcija ne mora bit per se negativna, ali u epohi burnih i brzih promena
usporava drutvenu mo prilagoavanja i izaziva drutvenu nestabilnost, tim
pre to su vrednosti iza kojih se tradicionalisti obino zakljanjaju najee
zamagljene ili predstavlljaju zapravo savremenu interpretaciju prolosti, koja

146
se lako da izvrgnuti u nekritino glorifikovanje vrednosti sopstvenog drutva
i opovrgavanje vrednosti tueg.

TRANSNACIONALNA DRAVA

Transnacionalna drava je meunarodni subjekt koji ostvaruje

politiku kontrolu nadilazei nacionalne entitete koji ulaze u njegov sastav.
Transnacionalna drava je ona u kojoj se nacionalna referenca drave gubi, ali
ideja drave kao centralne reference za politike procese opstaje. To je drava
u kojoj se viestruko strukturirani politiki procesi i akteri prihvataju kao
nosioci onog legitimiteta koji omoguava da se formulie transnacionalna
unutranja politika.
Transnacionalna drava podrazumeva razvijenu administraciju preko
koje se ostvaruje politika kontrola nad veim brojem politikih entiteta koji
naelno mogu zadovoljavati sve uslove da budu razvijeni u klasine
nacionalne drave. Graani tih entiteta u transnacionalnoj dravi zadravaju
svoj etniki identitet, ali su oni graani transnacionalne drave, a ne drave
koja bi bila definisana u sprezi sa etnicitetom. U skladu s tim, podleu onim
pravnim normama i sankcijama koje su ustanovljene na nivou
transnacionalne drave (Pax Romana, Pax Britannica).
Sam koncept nacionalne drave je oduvek bio transetniki u tom
smislu to sve nacionalne drave nuno poivaju na ideji da su upravo one
jedini legitiman oblik drave, nezavisno od spleta etnikih, subnacionalnih
identiteta, ukorenjenih meu njihovim stanovnitvom. Nekoliko evropskih
drava duguju svoju egzistenciju "transnacionalnim" (u isto etnikom
znaenju pojma nacije) nacionalistikim pokretima XIX veka. Ipak, kada
govorimo o transnacionalnoj dravi, govorimo o politikim entitetima kao to
su Evropska unija danas, ili kakva je nekad bila Britanska imperija. One se
svakako razlikuju od koncepta nacionalne drave kakav predstavlja politika
teorija.
Danas je koncept transnacionalne drave u ii interesovanja politike
teorije i sociologije, poto sami procesi globalizacije nameu nunost
formulisanja i sprovoenja transnacionalne politike, a mogue je da vode i ka
stvaranju novih transnacionalnih drava (Evropska unija). Rasprave o prirodi
i mogunostima za razvoj i opstanak transnacionalnih drava nuno uzimaju
u obzir irok raspon socio-kulturnih karakteristika, koje se pokazuju od
izuzetne vanosti u formiranju, i otporima formiranju transnacionalnih
struktura.
Transnacionalnost politikih procesa je gotovo sinonimna sa pojmom
globalizacije. Stvaranje transnacionalnih politikih struktura je empirijska
stvarnost u kojoj ve dugo ivimo. Konano, pitanje eventualnog formiranja
novih transnacionalnih drava ujedno odraava interese nekih aktera

147
ukljuenih u procese globalizacije i predstavlja sutinsko pitanje o prirodi
globalizacije uopte.

TRANZICIJA

U uem smislu, radi se o procesu ekonomskog prelaska iz sistema

komandne u sistem trine privrede u zemljama naslednicama SSSR-a i
dravama nekadanjeg Istonog bloka. ire gledano, tranzicija je proces
drutvenog, politikog i ekonomskog preobraaja u kojem se, nakon kraha
bipolarnog sistema (v. bipolarnost), naao veliki broj svetskih zemalja bilo
bivih socijalistikih drava (v. postsocijalistika drutva) ili zemalja u razvoju
(v. Trei svet). Unitenjem ideoloke, politike i ekonomske alternative
vrednostima Zapada, u ovim dravama je osetno poremeena ravnotea
sistema, smanjen je standard i nacionalni dohodak, a politiki sistem je za
veoma kratko vreme poprimio deklarativne demokratske obrise. U narednoj
deceniji (19902000) se ispostavilo da to nije dovoljno, da su potrebni
koordinirani napori u postavljanju pravnih okvira u kojima se stvaraju uslovi
za slobodno trite. Razliite drave su na izazov tranzicije davale drugaije
odgovore, uputajui se u razliite oblike tranzicije (po jednoj tipologiji
evolutivnu, jasno nametnutu, maglovitu, priguenu, haotinu,
birokratizovanu ili ubrzanu).
Ispostavilo se, takoe, da se radi o veoma skupom procesu koji iziskuje strana
ulaganja pod povoljnim uslovima. Ispostavilo se jo da je standardna pratea
pojava veliko imovinsko raslojavanje i osiromaenje najveeg broja
stanovnika, to je esto generator izliva etnike, nacionalne, verske
netrpeljivosti ili antiglobalistikih pokreta (v.). Naposletku, ispostavilo se i da je
za neke drave ovaj tranzicioni period bio krai i moe se rei da je okonan
(posebno drave kandidati za ulazak u EU), dok se druge i dalje mue u
njegovim protivurenostima.

TREI PUT

Politicko-ekonomski kurs socijalistikih i socijaldemokratskih partija

drava lanica Evropske unije, oznaen od strane Entoni Gidensa kao
alternativa levoj (komunizam) i desnoj (kapitalizam) opciji. Sutina ideje i
prakse je izmenjen nain delovanja socijaldemokratije u uslovima globalizacije
(v.) i ekonomskog neoliberalizma kroz sinergiju privatnog i javnog sektora.
Nezadovoljavajui rezultati u oblasti socijalne politike koji su uticali na otar
pad popularnosti socijaldemokratskih partija prinudili su evropske
socijalistike partije, nakon izbornog poraza portugalskog socijalistikog
premijera Gutieresa, da, na satanku u Barseloni 2002. godine, proglase

148
usklaivanje ekonomskih reformi sa socijalnim interesima kao prvenstveni
zadatak evropske socijaldemokratije, te je politika treeg puta izbaena iz
programa socijalistike internacionale.

TREI TALAS

Termin koji je u upotrebu uveo ameriki politikolog, Samuel P.

Huntington, 1991. godine, u delu The Third Wave: Democratization in the Late
Twentieth Century (Trei talas: demokratizacije krajem dvadesetog veka). Oznaava
proces demokratizacije niza zemalja june Evrope, Latinske Amerike i,
konano, istone Evrope. Trei talas je poveao broj zemalja sa nekom vrstom
demokratskog ureenja sa 30% na 60%.
Prvi talas se, prema njegovoj ideji, protezao kroz dobar deo
devetnaestog i poetak dvadesetog veka (18281926), drugi neposredno posle
II svetskog rata izmeu 1943. i 1964, a trei poinje svrgavanjem
diktatorskih reima u Portugaliji 1974. i u paniji i Grkoj 1975. Vrhunac
doivljava poetkom devedesetih godina XX veka brojnim pokuajima
zemalja biveg Istonog bloka da svoje reime zamene demokratskim. Ideja o
tri talasa demokratizacije u istoriji prihvaena je u veini dela kasnijih autora
ove oblasti.

TREI RIM

Pojam iz vladarske ideologije ruskih careva.

Prvi put se pominje u pismu monaha Filoteja poetkom XVI veka, koji
poruuje moskovskom velikom knezu Vasiliju III: Dva Rima su pala, ali trei
stoji, a etvrtoga nee ni biti. Filotej se time naslanja na srednjovekovnu
tradiciju, po kojoj je hrianska ekumena nedeljiva i oliena u nedeljivom
Carstvu, koje predstavlja dravu Boiju na zemlji. Prvi centar ovog
hrianskog carstva bio je Rim, drugi Konstantinopolis (Novi Rim), prestonica
Vizantije (v. Vizantinski komonvelt). Meutim, padom Vizanije u XV veku,
oblikovalo se u vrhovima ruske crkve miljenje da je moskovska mitropolija
(priznata za patrijarhiju patrijarije 1589) jedini pravi prenosilac istinske
pravoslavne tradicije, a da je Moskovska kneevina pravni i ideoloki
naslednik Vizantije, a preko nje i Rimskog carstva. Pismo monaha Filoteja
samo je potvrdilo uvreeno miljenje da je prvi Rim skliznuo u jeres, dok je
drugi propao od Turaka, i da je na Moskvi da preuzme ulogu Treeg Rima, a
na njenim vladarima da se ovenaju carskom krunom. Tako se Ivan IV 1547.
okrunio za cara sve Rusije, ime je istaknuta pretenzija Moskve da postane
centar hrianske vaseljene (barem ortodoksne).
Ova istona verzija translatio imperii (u Zapadnoj Evropi se
naslednikom Rimskog carstva smatralo Sveto rimsko carstvo nemake

149
narodnosti) imala je veliki uticaj na razvoj Rusije. Po nekim naunicima, njime
je Rusija uvedena u evropski politiki sistem. Po drugima, oslonac na
preivelo vizantinsko naslee uticao je upravo na razvoj ruske autarhinosti i
usporavao je njeno otvaranje ka Zapadu. Kako bilo, ideologija Treeg Rima
vremenom je snaila, i svoj poseban znaaj dobila u XVII i XVIII veku, kada je
Rusija osvajala ogromne prostore u Aziji. Krajem XVIII veka, sekularizacija
koja uzima maha u Evropi utie i na odbacivanje ideje imperijalnog
ekskluzivizma, a i smanjuje se znaaj verskih centara. Od tada se teza o
Moskvi kao Treem Rimu upotrebljava alegorino, pa i politizirano, da se
okarakteriu ruske aspiracije u Evropi. Takva upotreba zadrala se i u prvoj
polovini XX veka, kada se Moskva, u kojoj se od 1919. nalazio centar Tree
internacionale, smatrala tabom svetske revolucije, koji je proleterijatu nudio
novu eshatologiju.

TREI SVET

Pojam iskovan tokom Hladnog rata da bi se njime oznaile drave

ekonomski i tehnoloki manje razvijene od zemalja Zapada ili Istoka
(razvijenih zemalja). Sem ekonomske, pojam je imao i politiku konotaciju, jer
se radilo mahom o neevropskim dravama koje nisu bile blokovski svrstane
(tavie, najvei deo njih je svoj politiki stav profilisao u Pokretu
nesvrstanih). Ove azijske, afrike i centralno i junoamerike drave (u kojima
ivi 2/3 svetskog stanovnitva) bile su uglavnom agrarna drutva koja su
politiku nezavisnost mahom dobila tokom procesa dekolonizacije. Docnije je
pojam, zbog pejorativnih konotacija, zamenjen pojmom zemlje u razvoju.
Opti trendovi nakon kraha SSSR-a osporili su umnogome temelje na
kojima se ovaj pojam zasniva. S jedne strane, teka kriza koja je pogodila
postsocijalistika drutva oborila je njihove ekonomske pokazatelje na nivo
blizak zemljama u razvoju. S druge strane, neke od drava u razvoju (npr.
azijski tigrovi) ostvarile su iznenaujui polet, i danas su primeri razvijenih
zemalja. Takoe, pojam je postao i politiki obesmiljen krahom bipolarnosti i
rastakanjem pokreta nesvrstanih. Ipak, jo uvek je u upotrebi danas se, po
razliitim klasifikacijama, zemljama treeg sveta smatraju one iji bruto
nacionalni proizvod po glavi stanovnika iznosi 8001000 dolara.

TURBOGLOBALIZACIJA

Turboglobalizacija je posledica vrtoglavog ritma treeg talasa (v.)

globalizacije i nastaje nakon zavretka Hladnog rata i sloma bipolarne podele
sveta (podela jedinstvenog svetskog organizma na neprijateljske blokove:

150
kapitalizam, socijalizam i blok nesvrstanih, odeljeni gvozdenom zavesom,
Kineskim i Berlinskim zidom). Odlika ovog procesa su brzina i intenzitet
kojim se svet povezuje u jedinstven globalni poredak, kao i broj zemalja koje
uestvuju u igri zvanoj globalizacija (v.). Ovde nije re o revitalizaciji
globalizacije, ve o novom liku i ritmu sveta. Tehnoloka, informatika
revolucija jedan je od presudnih pokretaa ubrzanog ritma. Slom blokovske
podele sveta uklonio je najveu prepreku slobodnoj cirkulaciji robe, kapitala i
ideja, rasprostiranja istovetnih politikih formi na ranije nedostupne prostore.
Prvi put u istoriji planeta je organizovana oko zajednikih ekonomskih
pravila igre, guste mree nacionalnih institucija. S jedne strane, nikad nije
zabeleen tako brz ritam i tako gusta mrea globalizacije. Istovremeno, javlja
se duboki jaz izmeu socijalnih klasa, drutava i kontinenata.

UJEDINJENE NACIJE

Univerzalna meunarodna organizacija, nastala nakon Drugog

svetskog rata, kada se u okviru antifaistike koalicije pojavila potreba za
stvaranjem svetske organizacije koja bi, po porazu sila Osovine, garantovala
kolektivnu bezbednost. Na toj osnovi nastala je poetkom 1942. Deklaracija o
Ujedinjenim nacijama. U zavrnoj etapi rata, predstavnici SAD, Velike
Britanije, Kine i SSSR skicirali su Povelju Ujedinjenih nacija u Damberton
Ouksu, koja je dovrena na konferenciji u San Francisku, okonanoj 26.juna
1945, kada su istu potpisali predstavnici 50 zemalja osnivaa. Vremenom su u
Organizaciju primani novi lanovi, i danas postoji 198 drava lanica.
Izgled Organizacije ujedinjenih nacija zasniva se na Povelji i nije
radikalno izmenjen do danas. Njenu osnovu ine 6 glavnih organa:
- Generalna skuptina, koja okuplja predstavnike svih zemalja
lanica, i ima vrlo iroke nadlenosti, ali ne i ovlaenja. Ona se moe
baviti svim pitanjima spomenutim u povelji. Meutim, njene odluke su
konsultativnog karaktera ona donosi preporuke koje se odnose na
drave lanice;
- Savet bezbednosti, koji je u poetku imao 11 lanova, a od 1963.
godine 15 (pet stalnih: SAD, Francuska, V.Britanija, Rusija i Kina, i 10
nestalnih). Ovaj organ je osnovni garant koletkivne bezbednosti i
oformljen je da bi reagovao brzo, odluno i autoritativno. On zaseda
neprekidno i donosi odluke koje se nazivaju rezolucijama. Donoenje
rezolucije moe spreiti predstavnik bilo kojeg stalnog lana SB,
meutim, ukoliko se donesu, imaju obavezujui karakter i postoje
mehanizmi sankcija ukoliko im se prkosi;
- Ekonomski i socijalni savet je organ koji se bavi privrednim,
drutvenim i humanitarnim pitanjima i unapreuje meudravnu
saradnju u ovim oblastima;

151
 - Meunarodni sud pravde, sainjen od 15 sudija koje bira SB i
Generalna skuptina. On reava sporove izmeu drava potpisnica
Povelje;
- Starateljski savet, koji se bavi organizacijom uprave nad
oblastima koje su izgubile status kolonije ali se nisu konstituisale kao
drave. Danas se i ne sastaje jer takvih oblasti vie gotovo ni nema;
- Sekretarijat UN se satoji od Generalnog sekretara i njegovog
osoblja, kojeg bira Generalna skuptina na predlog SB.
Sam cilj UN ideja da se kolektivna bezbednost vie ne sme odravati
sistemom suprotstavljenih saveza, ve meunarodnim mehanizmom,
pretvorila je UN u snaan motor globalizacije (v.), univerzalni forum u kojem
se afirmiu postulati meunarodnog prava (v.) i promoviu ljudska prava (v.).
Pristupanje drava OUN znailo je za njih odricanje od dela nacionalnog
suvereniteta (v.). Uprskos brojnim optubama za pristrasnost, UN su uspele
da, zajedno sa svojim sestrinskim organizacijama (MMF (v.), MAAE, MBOR,
UNESCO, SZO), izgrade prepoznatljiv imid i zadre ugled i delotvornost
u suzbijanju konflikata.

UNIPOLARNOST

Unipolarnost, u politikom znaenju ovog termina, podrazumeva

takvu strukturu meusobnih odnosa meu dravama u kojoj su mogunosti
jedne drave isuvie jake da bi ostale bile u stanju da im pariraju, ili da na
neki nain odravaju ravnoteu prema njima. Kada jedna drava razvije tako
snane mogunosti, nastaje unipolarna struktura odnosa, koja se razlikuje od
multipolarne (struktura ravnotenih odnosa izmeu tri ili vie snanih
drava) ili bipolarne (u kojoj su dve drave snanije od ostalih, a meusobno
odravaju ravnoteu). U isto vreme, mo vodee drave u unipolarnom svetu
nije dovoljna da bi se ova razvila u globalnu imperiju; iako u stanju
unipolarnosti vodea drava pokazuje imperijalistike tendencije, stanje
unipolarnosti se razlikuje od imperijalnog stanja u kome vodea drava
ostvaruje potpunu politiku kontrolu nad drugim.
Pojam unipolarnosti dolazi u fokus geostratekih rasprava sa
zavretkom Hladnog rata, tokom kojeg se svet nalazio u bipolarnom stanju,
odn. kojim je dominiralo stanje ravnotee moi izmeu Sjedinjenih Amerikih
Drava i Saveza Sovjetskih Socijalistikih Republika. Od potpunog kolapsa
Sovjetskog Saveza, oigledno je da su Sjedinjene Drave faktiki preuzele
vodeu ulogu u svetskoj politici, stvarajui tako unipolarni svet. Meutim,
unipolarnost nije pojam koji se primenjuje samo na dananju politiku
situaciju. Svetska mora u vreme vrhunca dominacije Britanske imperije,
najvei deo evropskog kontinenta u doba Napoleonove i Hitlerove
hegemonije, svi ti veliki entiteti su bili unipolarni koliko i dananji svet.

152
 Veoma vano teorijsko pitanje odnosi se na to da li je unipolarnost
politiki stabilna struktura, takva koja moe da omogui miroljubiv razvoj
meunarodnih odnosa baziranih na koncentraciji izuzetno velike moi u
rukama samo jednog igraa na svetskoj sceni. Savremene rasprave o
unipolarnosti osvru se, pre svega, na analizu amerike moi, analizu njene
spoljne politike i spoljne politike drugih aktera na sceni, kao i na analizu
stabilnosti i dugoronosti uticaja koji amerika mo moe da ostvari. Neki
autori (Wohlforth) smatraju da je dananji svet bez ikakve sumnje unipolaran,
sa Sjedinjenim Dravama kao vodeom silom, dok drugi dovode u pitanje
stabilnost i trajnost amerike dominacije (Huntington), predlaui fraze poput
"uni-multipolaran svet" kao podobnije za opis aktualnog stanja. U sreditu
panje su, dakle, analiza stabilnosti, trajnosti i efekata amerike moi.
Pristalice gledita da je savremeni svet potpuno unipolaran kao dokaze iznose
odnose nekih globalnih, agregatnih indikatora politike moi i uticaja, kao to
je COW, na osnovu koji dokazuju ameriku dominaciju i izvode dugoronu
stabilnost zasnovanu na nemogunosti suprotstavljanja ovoj moi. Kritiari
tvrde da sistem zasnovan na unipolarnoj amerikoj moi, ak i kada se slau
sa unipolarnom slikom sveta, nije u stanju da proizvede stabilnost i ostane
dugotrajno stabilan, a u prilog svojim tezama iznose podatke o razvoju ili
obnavljanju drugih velikih sila (Kina, Rusija), kao i niz socio-kulturnih faktora
koji e, po njihovom miljenju, onemoguiti asimilaciju normi neophodnih za
ostvarenje amerikih interesa u kulturama bitno drugaijim od amerike.

VESTERNIZACIJA

Drutveni proces preuzimanja tekovina zapadne civilizacije.

Pozapadnjaenje se odraava razliito u razliitim drutvima i zavisi najvie
od stepena uticaja evropskog drutva i odlika drutva koje prima zapadne
vrednosti. Koristi se u pozitivnom i negativnom znaenju. U pozitivnom
smislu, pozapadnjaenje predstavlja integrisanje zapadnih vrednosti u
kulturu koja pripada drugom civilizacijskom krugu. Protivnici zapadnih
vrednosti koriste termin da bi oznaili preterano primanje tekovina zapadnih
drutava koje ugroavaju temelje funkcionisanja drugih drutava. U eri
globalizacije esto se poistoveuje sa amerikanizacijom.

VIZANTINSKI KOMONVELT

Domen prostiranja vizantinskog politikog i kulturnog uticaja u

jugoistonoj, istonoj i centralnoj Evropi.
U vizantologiju, ovaj pojam uvodi britanski naunik ruskog porekla
Dimitri Obolenski 1971. On Vizantiju ne sagledava samo kao politiku, ve i
kao kulturnu velesilu svog vremena, u ijoj orbiti su izrastale srednjovekovne

153
drave poput Rusije, Moravske, Bugarske, Srbije, ali i Vlake, Maarske,
Hrvatske, pa i Venecije. One su se izgraivale po ugledu na Vizantiju, iji je
uticaj bio ogroman u crkvenom ritualu, vladarskoj ideologiji, zakonodavstvu i
administraciji novih drava, arhitekturi i umetnosti, odevanju, ishrani i
svakodnevnom ivotu.
Ove drave formirale su sa Vizantijom politiku i kulturnu zajednicu,
ije je osnovno jemstvo bila zajednika religija. Naime, hrianstvo je u najvei
deo ovih dravnih zajednica dolo vizantinskim misionarskim pregnuem, a
Carigradska patrijarija smatrana je neprikosnovenim verskim autoritetom. Iz
ovakvog odnosa proizlazio je i zajedniki pogled na svet u kojem je, barem u
teoriji, hrianska vaseljena imala dva poglavara vaseljenskog patrijarha i
vizantinskog cara. Razume se, politike realnosti dovodile su do trvenja
unutar zajednice, carsku titulu uzimali su bugarski (od IX veka), srpski (od
XIV veka) i ruski (od XVI veka) vladari, ali se na Vizantiju i tada gledalo kao
na duhovnu majku i uzor, ak i u periodima u kojima je njena realna mo bila
veoma mala.
Ovakav odnos, koji je trajao do pada Carigrada 1453, i koji se moda
najbolje odraava u grim, ruskim, bugarskim i srpskim tubalicama o tom
dogaaju, reito svedoi o snazi kulturne integracije u komonveltu, koja je
prevazilazila domen politikog. Ovu ogromnu zajednicu, koja je na okupu
drala ljude koji su govorili razliitim jezicima i pripadali razliitim etnosima,
vezivale su pre svega kulturne spone. Stoga je ona (u skladu sa hrianskim
ekumenskim pretenzijama) prevazilazila vizantinske dravne granice.
Zajednice okupljene u komonveltu izloene su uticaju hrianstva, ali i
antike tradicije, i tako uvedene u evropsku kulturnu sferu i politiki sistem.

VIZANTINIZAM

Pojam je u upotrebi u politikom argonu, kao i u svakodnevnom

ivotu, katkad i u naunoj literaturi amerike i zapadnoevropske
provenijencije. Peorativnog prizvuka, ali nejasno definisan, slui da opie
neetinu, prevrtljivu, spletkama sklonu politiku kakvu tradicionalno vode
Istonjaci Smisaono se donekle preklapa sa terminima orijentalizam (v.) i
levantinizam. Jednovremeno opisuje i mentalitet koji se razvija u takvim
zajednicama, ije su osobenosti servilnost prema monijem i nadmenost
prema slabijem u krutoj hijerarhiji.
Sloena geneza ovog nenaunog termina preplie se sa negativnim
predstavama srednjovekovnog Zapada o vizantinskoj civilizaciji i
stereotipnim predstavama koje su novovekovni naunici o njoj imali
(Monteskje je njenu prolost tumaio kao splet pobuna, ustanaka i niskosti, a
Edvard Gibon je o njoj napisao delo indikativnog naslova: Istorija opadanja i
propasti Rimskog Carstva). Ovakav pogled na Vizantiju, proitio se na
pravoslavni svet uopte,

154
 VIRTUELNA STVARNOST

Ovaj termin odnosi se na korienje kompjuterskog modeliranja i

simulacije da bi se ostvarila interakcija sa vetakom trodimenzionalnom
vizuelnom sredinom. Korisnik ulazi u kompjuterski stvorenu sredinu koja
simulira stvarnost pomou interaktivnih spravica to alju i primaju
informacije, na primer specijalnih naoara, rukavica ili kaciga. Korisnik stavi
kacigu koja ima stereoskopski ekran za svako oko na kome se vide animirane
slike simuliranog okruenja. Iluzija stvarnog prisustva u tom simuliranom
okruenju postie se radom senzora za kretanje koji detektuju pokrete
korisnika i tim pokretima prilagoavaju ono to on vidi na ekranima,
uglavnom u stvarnom, realnom vremenu. Nosei specijalne rukavice, koje
alju i primaju informacije vezane za ulo dodira, korisnik moe hvatati ili
rukovati predmetima koje vidi u virtuelnom okruenju.
Osnova VR tehnologije stvorena je u ezdesetim godinama, u
simulatorima koje su koristili piloti da ue kako se upravlja avionom. VR je
zapravo nastala u osamdesetim godinama XX veka, kada je amerika vojska
poela da razvija nove sisteme za interaktivna kompjuterizovana okruenja.
Ameriko Ministarstvo za odbranu pokrenulo je 1989. godine Simnet
(simulator network), projekat koji je omoguavao vojnicima da vebaju
borilake vetine interaktivnim putem u realnom vremenu. Simnet je korien
1991. godine za pripremu vojnika za Zalivski rat.
VR se, na razliitim stepenima usavrenosti, koristi u igricama, aero-
industriji za simulacije letenje, ali i u marketingu.

ZEMLJE TRIJADE

Japan, EU i Amerika, tzv. Zlatna trijada, su zemlje koje dominiraju

direktne investicije i internacionalnu trgovinu, a naroito svojih klastera.
Klasteri su grupe zemalja koje su locirane u istom geografskom podruju gde
se nalaze lanovi Trijade i koje imaju neke oblike povezanosti. Tako postoji
Ameriki klaster, koji sainjavaju zemlje Latinske Amerike: Bolivija, ile,
Argentina, Panama, Kolumbija, Filipini,Venecuela i Meksiko. Japanski klaster
su zemlje Pacifika: Juna Koreja, Hong Kong, Tajland. Klaster EU obuhvata:
Poljsku, Maarsku, Rusiju, Jugoslaviju, eku i Slovaku. Vodee ekonomske
zemlje, odnosno zemlje trijade, ulau pre svega u svoje klastere. Na primer,
61% stranih investicija u Meksiku dolazi od amerikih firmi, a 52% stranih
investicija u Junoj Koreji dolazi od japanskih firmi.

155
 PREDLOZI ZA DALJE ITANJE

B. Anderson, Nacija: zamiljena zajednica, Beograd 1998.

Z.Bauman, Globalization, The Human Consequences, Columbia University Press
1998.
U.Beck, The Brave New World of Work, Polity Press 1999.
U.Bek, Rizino drutvo, Beograd 2001.
Z. Beinski, Velika ahovska tabla, Podgorica 2001.
. Bofa, Poslednja iluzija, Ni 1999.
.upi et alia, Bukvar demokratije, Beograd 2002
P.Drucker, Postkapitalsiitko drutvo, Beograd 1995.
V. Dimitrijevia, Terorizam, Beograd 1982.
Enciklopedija politike kulture, Beograd 1993.
F.Fukujama, Kraj istorije i poslednji ovek, Podogrica 1997.
J. Fox, Chomsky i globalizacija, Zagreb, 2001.
E.Gidens, Posledice modernosti, Beograd 1998.
E. Gelner, Nacije i nacionalizam, Novi Sad 1997.
L.Halle, The Cold war as History, New York, 1967.
F.Halliday, "Global Governance in the World at 2000", London School of
Economics and Political Science, HYPERLINK www.fathom.com/story
www.fathom.com/story
S.Hantington, Sukob civilizacija, Podgorica 1998.
D.Held, Demokratija i globalni poredak, Beograd 1997.
E.Hobsbawm, The Age of Empire, London 2001.
E.Hobsbaum, Doba ekstrema, Beograd 2002.
V.Kantor, Rusija je evropska zemlja, Beograd 2001.
P.Kenedi, Uspon i pad velikih sila, Beograd-Podogrica 1999.
H.Kisinder, Diplomatija, Beograd 1999.
M. Kneevi, Evropa iza limesa, Beograd 2001.
R.Lubbers, homepage HYPERLINK http://www.globalize.kub.nl/lexicon
www.globalize.kub.nl/lexicon
R.Mils, Elita Vlasti, Beograd 1998.
E.Moren, Duh vremena, Beograd 1979.
Obnova utopijskih energija (pr. Vukain Pavlovi), Beograd 1987.
Dimitri Obolenski, Vizantinski komonvelt, Beograd 1991.
Georgije Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1996.
M.Peujli, Izazovi tranzicije, Novi svet i postociocijlistika drutva, Beograd 1997.

156
M.Peujli, Globalizacija dva lika sveta, Beograd 2002.
S.Pokrajac, Tehnologija, tranzicija i globalizacija, Beograd 2002.
O.Rai, V.Dimitrijevi, Meunarodne organizacije, Beograd 1988.
S. Ransimen, Vizantinska civilizacija, Subotica Beograd 1964.
E.Said, Orjentalizam, Beograd 2000.
Hagen ulce, Drava i nacija u evropskoj istoriji, Beograd 2002.
Antoni D. Smit, Nacionalni identitet, Beograd 1998.
Marija Todorova, Imaginarni Balkan, Beograd 1999.
Wohlforth, W. C. (1999). The Stability of a Unipolar World. International
Security Vol. 24, No. 1 (Summer 1999), pp. 5-41

Vladimir Petrovi

Globalizacija i budunost - nad knjigom

Priprema za XXI vek Pola Kenedija

ini mi se da je umesno i poteno zakljuiti ovaj pojmovnik kratkim

uvidom u budunost globalizacije. Biti prognozer (akademskim jezikom
reeno: futurolog) nezahvalan je, intelektualno skup i zapravo gadan posao,
koji je naunik nespreman da radi, a spreman da rad prepusti knjievnicima i
astrolozima. Izuzetaka naravno ima S. Hantington, A. Tofler, D. Bel. Ipak,

157
lini izbor mi nalae da, u produetku, to vernije i saetije prikaem
predvianja britanskog istoriara Pola Kenedija, iskazana u knjizi Priprema za
XXI vek (Prepairing for the Twenty-First Century, 1993), retkom i hrabrom
pokuaju naunika da probije okvire svog esnafa i stavi struni ugled na
kocku i sud vremena. ta je zapravo Kenedi uradio? Osokoljen uspehom svoje
knjige Uspon i pad velikih sila (1988) u kojoj je, pratei vezu izmeu
ekonomskih trendova i posezanja za svetskom moi prikazao svetsku istoriju
od 1500. do izmaka XX veka i sa zauujuom tanou predvideo unutranji
slom Sovjetskog Saveza, odluio je da u novom delu objedini i analizira
aktuelne globalne trendove i prognozira njihov razvoj u XXI veku. Odmah po
izlasku iz tampe, knjiga je postala nezaobilazan orijentir za sve koji se
okuavaju na istom podruju, a zbog svoje itljivosti ostvarila je komunikaciju
sa irom publikom.
Kenedijevu knjigu ine instruktivnim osloncem dva osnovna razloga.
Pre svega, metodologija kojom se koristi oprezna je i sasvim nauna, i ona ga
otro razlikuje od kafanskih prognostiara. Analitiki pristup optim i
pojedinanim problemima i zavidno poznavanje pozadine najvanijih
politikih, ekolokih i tehnikih fenomena dananjice i sutranjice daju
njegovim sudovima uverljivost. To posebno imajui u vidu autorovu umesnu
ogradu on dri da istraivaki postupak koji je primenio ini njegove nalaze
relativno pouzdanim do 2025. godine, a upotrebljivim tek sredinom XXI veka.
S druge strane, Kenedijev rad je politiki neobojen (to se na ovom podruju
granii sa nemoguim), moda i zato to se on intelektualno formirao u
okrilju engleske istoriografije, sklone vrstom empirijskom uporitu, a imune
od ideolokog diskursa. Stoga Priprema za XXI vek nije impregnirana politiki
upotrebnim i stoga nauno spornim pojmovima kao to je moda i
globalizacija. To, razume se, ne znai da autor ne tumai implikacije ovog
fenomena, ve da samo ukazuje na njegov zamaan otklon od vrednosno
orijentisanog istraivanja (kakva su ona Fukujame, Hantingtona ili omskog).
Kenedi se ovom knjigom ne angauje u velikoj borbi za i protiv globalizacije u
budunosti, niti polemie sa kolegama (zbog ega sam se odluio da ni ja ne
polemiem sa njim, ve da se ograniim na prikaz, jedva gdegod kritiki u
sluaju da je budunost ve dala odgovore na neke od njegovih pitanja, ili ga
ak u odreenom smislu demantovala). Kenedi je angaovan samo u funkciji
humanizma, vrednosno se odreuje iskljuivo po tom kriteriju, i bez lane
skromnosti eli da svojom knjigom priblii itaocu aktuelna svetska zbivanja,
i utie na njih u budunosti. Pa, hajde, da vidimo kakva e, po Kenediju, ona
biti...

I) OPTI TRENDOVI

1. Demografske prilike i neprilike

Raajte se, mnoite se i napunite zemlju, i vladajte njom...

158
 (Postanje, 1:28)

Kenedi je u prvom segmentu svoje knjige (naslovljenom Opti trendovi)

pokuao da u celovitu sliku uoblii pre svega globalne privredne i drutvene
fenomene sadanjice i na osnovu njih izdvoji i uoi trendove koji e se preneti
u budunost. U svoju priu o budunosti uvodi nas demografskom analizom,
retko pouzdanim uvidom u sutranjicu. Pratei fenomen demografske
eksplozije, daje mranu statistiku prognozu:

Godina 1825. 1925. 1976. 1990. 2025. 2050.

Broj 1 2 4 5,3 7,6 9,4 10
stanovni milijard milijard milijard milijard milijard 14,5
ka a e e i i milijard
planete i

Implikacije slede. Dinamika porasta stanovnitva daleko je vea u

zemljama u razvoju (95% svetskog porasta desie se tamo) nego u
evroatlantskim dravama visokog standarda i umerenog prirataja. Grubo
reeno, ini se da je prirataj nizak u onoj estini stanovnitva zemljine kugle
koja raspolae sa pet estina njenog bogatstva, a da je visok ili izuzetno visok
u onih pet estina koje imaju samo estinu bogatstva. Time se produbljuje jaz
izmeu siromanih i prenaseljenih drava Treeg sveta, koje demografska
eksplozija nee nainiti bogatijim, i razvijenih postindustrijskih drava sa
stanovnitvom koje po strukturi stari. Prua se mrana vizija novih
megalopolisa (Meksiko Siti, Sao Paolo, angaj, Lagos, Dakarta...),
prenaseljenih i nemonih da svojim stanovnicima prue osnovne uslove
ivota, gradova u kojima caruju bande siromaha i izgrednika. Ovaj socijalni
pritisak e destabilizovati zemlje u razvoju, koje mahom nisu uspele (niti e)
da svoju privredu organizuju na izvoznoj osnovi i tako obezbede zaposlenja i
visok standard svom stanovnitvu. Usledie migracije stanovnitva iz zone
razvoja u zonu zemalja visokog standarda (uproeno, sa mladog i
siromanog Juga na stari, bogati Sever), to sa jedne strane moe produbiti
integracije i smanjiti kulturoloke razlike, ali e verovatnije uslediti napetosti
izmeu doljaka i starosedelaca, zatvaranja granica imigrantima ili njihova
getoizacija. Ne zvui uteno podatak da e se sredinom XXI veka broj
stanovnika planete ustaliti, jer e, po svoj prilici, ve tada pritisak na
planetarne resurse biti izuzetno veliki. Ovu maltuzijansku sliku teko da
ulepava podatak da su demografske prognoze nepouzdane, ponajvie stoga
to niko danas ne moe proceniti posledice potencijalnog irenja AIDS-a po
demografski razvoj sveta.
Problem, meutim, izaziva panju i nude se reenja. Velika nada je u
globalnom razvoju tehnologija i svetskim ekonomskim integracijama koje
mogu dovesti do ravnomernije raspodele svetskih bogatstava i posledinog
smanjenja napetosti. Kenedi, meutim, umesno primeuje da glavni akteri (i
dobitnici) procesa globalizacije postaju multinacionalne kompanije,

159
zainteresovane pre svega za profit, liene interesovanja za osobenosti
nacionalnih ekonomija (izuzev ukoliko ih te osobenosti liavaju profita). S
jedne strane, njihova aktivnost rui granine barijere, vri pritisak na
nacionalne drave, vre integrie planetu i stvara bezbrojne niti
meuzavisnosti koje vode stabilizaciji svetskog sistema. Nacionalno
indiferentni investitor e svoje fabrike otvarati tamo gde su uslovi
napovoljniji, u Mongoliji kao i u Luksemburgu. S druge strane, u praksi se
pokazuje da takav sistem ne ide na ruku smanjenju privrednih nejednakosti,
ve ih produbljuje, da se visoka tehnologija velikom brzinom razvija i
primenjuje u bogatim dravama, a postaje sve nedostupnija siromanim.
Takoe, multinacionalne kompanije ne mogu (jo uvek) uticati na
demografsku politiku nacionalnih drava, ali je uteno to je najvei broj
drava shvatio da im je u interesu politika obuzdavanja raanja, koja se sa
dosta uspeha sprovodi u najmnogoljudnijim dravama (Indija, Kina).

2. Biotehnoloka revolucija

Kuditi tehniku znai biti proet nekim loe informisanim sentimentalizmom.

(Arnold Klos)

Prenaseljena planeta razgoree, po Kenediju, problem ishrane u

narednim decenijama, a nain njegovog reavanja uticae umnogome na
odnos izmeu Severa i Juga. Posustajanje poljoprivredne proizvodnje (svetski
fenomen od sredine osamdesetih), propraeno porastom potronje, izazvalo je
globalnu zabrinutost. Mogunost da se ovakva kriza ponovi mobilisala je
naunike iz oblasti biotehnologije i dovela do produbljivanja primene naunih
saznanja o genetskom kodu. Ostvaren je ogroman pomak na polju stvaranja
hibrida, poboljanja kvaliteta i prinosa poljoprivrednih kultura, ojaavanja
stoke i sl. Ovaj trend e se nastaviti i u XXI veku, iz razumljivih razloga
najvie na razvijenom Severu, i vrlo malo na Jugu, ekonomski nemonom da
se u taj proces dovoljno ukljui. Politike posledice mogu biti dalekosene.
Razvijene zemlje, pre svega SAD i lanice EU subvencioniu svoje
poljoprivrednike, koji su po pravilu integrisani u vrste i bune lobije. One su
izvoznici poljoprivrednih proizvoda, ije su cene previsoke da bi bile
optimalne zemljama u razvoju. Meutim, nunost za opstanak svetskog
sistema je da se povea produktivnost ba na Jugu, jer tehnike koje se
trenutno koriste ne obeavaju prinose koji bi zadovoljili planetarne potrebe.
Optimistike su prognoze za Kinu i Indiju, koje su investirale mnogo u razvoj
biotehnike, jer je za njih pitanje poljoprivrednih prinosa zaista egzistencijalno.
Stoga se ini da e XXI vek doneti optu biotehniku revoluciju. Ostaje,
naalost, otvoreno pitanje ekolokih, pa i medicinskih posledica masovnog
stvaranja genetiki prilagoenih biljaka i ivotinja.
Van poljoprivrednog sektora, tehnologija nudi nove izazove u
podruju industrijske proizvodnje, oliene u automatizaciji i robotici. Po

160
Kenediju, osnovne prednosti automatizacije u industriji su dve poveanje
produktivnosti i reavanje oskudice u radnoj snazi. To objanjava i
privrenost Japana proizvodnji industrijskih robota (po statistici iz 1988, od
280.000 robota u svetu Japan poseduje 176.000). U drugim zemljama, poput
SAD, koje su i izvele pionirska istraivanja u ovoj oblasti, robotika nije stekla
najiru primenu zbog mogueg uticaja na poveanje nezaposlenosti. Situacija
u kojoj se nalaze zemlje u razvoju gotovo je izofrena. Robotika bi im donela
skokovit razvoj produktivnosti i poveanje nacionalnog proizvoda, ali bi
poveanje ve velike nezaposlenosti moglo liiti ove zemlje tunog, premda
jakog aduta jeftine radne snage, a moda bi moglo i podstai socijalne
nemire. Dodue, ove zemlje po pravilu i nemaju novaca za takve kapitalne
investicije, pa tako ova dilema najee i izostaje. Da izuzetaka ima potvruju
primeri Indonezije, Tajanda i Malezije (neke od najnaseljenijih zemalja Azije),
u koje je globalizacija, posredstvom multinacionalnih kompanija, dovela
automatizaciju, i koje se sa nezaposlenou sve uspenije rvu.

3. Ekoloki problemi kao pretnja i kao ansa

...i imajte vlast nad ribama morskim i nad pticama nebeskim, i nad svim ivotinjama
koje se po zemlji miu... ...evo dajem vam sve bilje to nosi seme po svoj zemlji i sva
drveta rodna koja seme nose.
(Postanje, 1:28)

Ve postaje oita sloenost problema kojima planeta hrli u susret, kao

to se ocrtava i put (trnovit i sumnjiv) ka njihovom reenju u vidu fer saradnje
izmeu bogatog Severa i siromanog Juga. Kao realista, Kenedi ne smatra da
bi glavni promoteri globalizacije (Sever) pruili pomo nerazvijenim
zemljama iz altruistikih pobuda, ak niti ako bi se ispostavilo da je na duge
staze za same razvijene zemlje bolje da investicionim programima ublae
nejednakosti i odre stabilnost u sistemu koji im omoguava probitak.
Njegovo stanovite potkrepljuje i podatak da je u poslednje dve decenije XX
veka, pod uticajem neoliberalne filozofije, ekonomska pomo zemljama u
razvoju realno smanjena etiri puta. Kenedi stoga ne vidi ansu u samoj
globalizaciji koliko u globalnim problemima koji podjedanko tangiraju
graane Japana i Etiopije. Pre svega, radi se o zatiti ivotne sredine. XX vek
je, naime, iznedrio problem trajnog, ak ireverzibilnog preoblikovanja
planete. Krenje uma (posebno tropskih) unitava svetski ekosistem.
Industrijski razvoj propraen je zagaenjem tla i vode i emisijom tetnih
gasova koji nagrizaju ozonski omota i zagauju vazduh. ezdesetih godina
problem je u zapadnom svetu uoen i dat mu je veliki znaaj. Uraeno je
dosta na redukciji "prljave" industrije, filtritanju i pronalaenju alternativnih
energetskih izvora. Meutim, socijalistike drave, u svom pregnuu da
dosegnu, pa i premae stepen industrijske proizvodnje, nisu usvojile isti
obrazac. Isto vai i za zemlje u razvoju danas, koje nisu spremne da bilo

161
kakvom regulativom na ovom podruju kompromituju svoje napore
industrijalizacije.
Posledice globalnog zagrevanja izvesno e pogoditi itavu planetu.
Izdizanje nivoa mora uskratie oveanstvu zamane koliine zemlje. Stoga
ista raunica nalae bogatim zemljama da pokreu inicijative i investiraju u
preventivne tehnike, i tako finansiraju "istiju" industrijalizaciju siromanih
zemalja. Koraci u tom pravcu ve su uinjeni u Montrealu je 1987. veliki broj
drava prihvatio okonanje proizvodnje opasnog hloro-floro-ugljenika, pri
emu su se bogatije obavezale da taj proces plate za siromanije. Naravno,
ei su primeri odsustva takve kooperacije, ali e XXI vek, radikalizacijom
ekolokog problema, po svoj prilici naterati meunarodne subjekte na
saradnju, u kojoj e prednjaiti (propagandno i finansijski) bogata drutva.
Decenija koja razdvaja itaoca od vremena nastanka Kenedijeve knjige
potvrdila je, u odreenom smislu, ovo nadanje. Drave uesnice
meunarodnih konferencija u Rio de aneiru (1992) i Kjotu (1996) su se,
afirmiui koncept odrivog razvoja, obavezale na naputanje dosadanje
prakse nekontrolisanog kvantitativnog razvoja i podreivanje razvoja
ekolokim parametrima u cilju ouvanja ivotne sredine. Interesantno je da
jedan od programskih dokumenata iz Rija nosi naziv Program aktivnosti za
XXI vek. Zabrinjavajue je, meutim, to su SAD odbile da potpiu Ugovor o
ograniavanju stopa zagaenosti iz Kjota.

4. Budunost nacionalne drave

Nacionalna drava, koja je prethodnih vekova bila neophodna kao ljutura

narastajueg industrijskog drutva i koja je pored toga, inila jedini okvir za
demokratske institucijei ustave danas ne moe sama da zadovolji ovekove potrebe
(Hagen ulce)

Razmatrajui globalne trendove, Kenedi nije zanemario ni njihove

politike aspekte. Koja e biti sudbina nacionalne drave u vrtlogu
globalizacije XXI veka? Protivurenosti opet. Globalizacija izvesno utie na
smanjenje kompetencija nacionalnih drava. Ekonomski faktori globalizacije,
orijentisani na profit, u budunosti izvesno nee mariti za nacionalne
ekonomije, poreklo proizvoda ili sirovina. Meunarodna finansijska
revolucija i njene kljune institucije ograniavaju pravo nacionalne drave da
po svojoj volji kontrolie sopstvene carine, valutu ili fiskalnu politiku. U
domenu politikog, sve je vei uticaj meunarodnih ustanova i
transnacionalnih organizacija, mrea meuzavisnosti sve vie ograniava
vlade nacionalnih drava u povlaenju poteza. Kulturni aspekt globalizacije,
pre svega revolucija u komunikaciji, produbljuje uzajamna razumevanja i
percipiranje arolikosti sveta, umanjuje ksenofobiju i nacionalnu netrpeljivost.
Pa, ipak, po Kenediju, ne moe se sa izvesnou govoriti o kraju nacionalne
drave kao ishoditu XXI veka, jednostavno zbog pomanjkanja jasne i svima
razumljive alternative. Nedostajanje politikih struktura i procedura koje bi

162
trebalo da zamene aparat nacionalne drave ine istu jo uvek
nezamenljivom, a nacionalni identitet, jo uvek veoma jak, nee biti tako lako
supstituisan maglovitom ponudom upravljanja svetom preko poluvidljivog
upravnog odbora transnacionalnih kompanija i meunarodnih institucija.
Uzmak nacionalne drave nakon Drugog svetskog rata, a posebno nakon
kraha realnog socijalizma, posledica je, izmeu ostalog, relativne stabilnosti
svetskog sistema, a svaka turbulencija u istom verovatno e izazvati njen
povratak, kao to se ve desilo na Balkanu.

II) POLITIKA U XXI VEKU JEDNA INTERPRETACIJA

U multicivilizacijskom svetu u kome se rauna kultura, Sjedinjenje Amerike Drave

mogu jednostavno da budu poslednji anomalijski preostatak iezavajueg Zapadnog
sveta u kome se raunala ideologija
(Semjuel Hantington, Sukob civilizacija)

Prepoznajui nacionalnu dravu kao jo uvek vitalnog igraa na

svetskoj sceni, Kenedi posveuje drugi deo svoje knjige politici u XXI veku,
zapravo odnosu izmeu super-sila u promenljivom ambijentu globalizacije.
Dosledan svojoj, u pojedinim elementima osporavanoj teoriji o usponu i
propadanju velikih sila (koje opadaju kada njihove preuzete vojne i politike
obaveze i rastegnute oblasti interesnih sfera postaju preveliko optereenje za
njihovu ekonomiju), on kao osnovni trend XXI veka prepoznaje borbu SAD
da odre hegemonistiki poloaj u svetu i tendenciju drugih kljunih igraa
da tu hegemoniju ospore.

1. Japan

A izazivai? Ponimo od dinaminog Japana, najbolje opremljenog za

globalnu tehnoloku revoluciju, koji poseduje veoma moan finansijski
kapital, globalno rasprostranjene korporacije i visokoobrazovanu radnu
snagu. "Zemlja izlazeeg sunca" nema izdatke za odbranu, to joj omoguava
da novac investira u neprekidnu modernizaciju industrije. Posledica je
izvozna orijentacija, konkurencija amerikoj robi i trgovinski suficit. itava
japanska privreda, na iji razvoj dobrano uplivie mono Ministarstvo za
meunarodnu trgovinu i industriju, orijentisana je na proizvodnju, posebno u
oblasti visoke tehnologije, dok se groznica potronje jo nije rairila koliko bi
mogla u budunosti. Meutim, pored ovih prednosti, postoje i rizici. Japansko
drutvo stari, prosek raanja od 1,57 deteta po eni koja raa (1989) preti da
do 2025, uprkos robotici, stvori oskudicu u radnoj snazi, koju Japan, sudei po
sadanjim stavovima njegovog Imigracionog odelenja, nije voljan da
nadoknadi useljavanjem stranaca. Velike kompanije, zamajac ekonomskog
ratsa Japana, ovaj problem prevazilaze irenjem na azijski kontinent, ime
postaju multinacionalni giganti i prave otklon prema politici japanske vlade.

163
 Tehnologija, pre svega u oblasti borbe protiv globalnog zagrevanja i u
oivljavanju poljoprivrede, moe pomoi Japanu u buduoj borbi sa njegovim
glavnim problemom oskudicom hrane i energije. Japanska poljoprivreda
ve je osnaena biotehnolokim pokusima i ostvaruje zamane uspehe, a u
ekolokom pogledu Japan prednjai meu visokorazvijenim zemljama. Pa
ipak, uprkos ovim optimistikim prognozama i mnogim procenama koje
Japan vide kao potencijlnog igraa br. 1 u XXI veku, ostaje injenica da njegov
prosperitet umnogome zavisi od stabilnosti i otvorenosti svetskog trita,
uvoza hrane i energenata, i mirnih uslova trgovanja koji ne iziskuju trokove
odravanja mone vojske ili razvijanja sopstvenog nuklearnog programa.
Promena ovih uslova mogla bi za veoma kratko vreme da izazove drastian
pad proizvodnje i standarda u Japanu.

3. EU

Na starom kontinentu pojavljuje se takoe novi izaziva. Uz Japan i

SAD, Evropska unija je trei i poslednji integrisani centar ekonomske,
politike i tehnoloke moi. Meutim, ne i dovoljno integrisani. Osnovna
evropska dilema je upravo u ansi da u eri globalizacije da primer
transnacionalne integracije i poprimi vre ustrojstvo, stvarajui entitet
dovoljno brojan da konkurie mnogoljudnim dravama, dovoljno bogat da
stane u red sa najrazvijenijim dravama, i dovoljno fleksibilan da odoli
globalnim izazovima demografske eksplozije i ekoloke katastrofe. Trenutni
trend svakako ide u tom pravcu, i XXI vek bi mogao da iznedri monu
evropsku dravu, spremnu da preuzme politiku i vojnu ulogu u svetu koja
odgovara njenoj ekonomskoj moi.
Ipak, postoje prepreke. Unija se jo uvek sastoji od niza suverenih
drava, koje su sutinski nespremne na potpunu alokaciju resursa u korist
zajednice. Hvaljena ekonomska integracija nailazi na odreene barijere,
standard u Nemakoj i Engleskoj se osetno razlikuje od onog u Grkoj i
Portugalu. U politikom ivotu, dileme oko irenja Unije usporavaju njenu
dublju integraciju i delegiranje moi na najvii nivo. Sve su ovo, naravno,
prepreke koje usporavaju razvoj kolektivnog evropskog identiteta.
Demografske tendencije takoe ne idu na ruku EU, ija drutva stare i ije bi
se unutranje trite sa 320 miliona ljudi (2000) moglo do izmaka XXI veka
smanjiti na 300 miliona. Takoe, EU je vie od Japana i SAD primorana da
vodi rauna o svom okruenju (Istonoj Evropi, koja je meta dalje integracije),
i stoga njene drave lanice imaju najvea izdvajanja za pomo nerazvijenim
zemljama. Naposletku, vrsta vojna obaveza prema NATO paktu, mada
umanjuje izdatke za odbranu, koi razvoj evropske vojske. Ove okolnosti
izazivaju razlike u entuzijazmu izmeu drava lanica oko dublje integracije.
Na primer, dok se Britaniji ini da daljim obavezivanjem moe izgubiti
prednosti svog posveenja transatlantskoj bliskosti, Nemaka vidi u
integracijama svoju ansu za irenje ekonomskog prostora. Jasno je da ovakve
vrste trzavica stavljaju ekoloka pitanja u drugi plan dok ih budunost ne
nametne.

164
 Moda je u odreenom smislu period 19922002. ublaio otricu
Kenedijevog euroskepticizma. ini se da je Unija u toj deceniji iznala
zadovoljavajuu formulu opreznog ali konstantnog produbljivanja, ija su
obeleja usvajanje zajednike monete (od ), a takoe i proirivanja...

3. Kina i Indija

Demografski dinovi, Indija i Kina, ije stanovnitvo danas ini preko

37% svetske populacije, takoe e u XXI veku posegnuti za svojim mestom u
svetu. Njihov poloaj je istovremeno i perspektivan i opasan, a takvim ga ine
neiscrpni resursi radne snage. Obe drave sprovode politiku ograniavanja
raanja. Ona je u Kini uspenija (zbog rigoroznijeg sistema sprovoenja
dravnih planova), ali se ipak smatra da e do 2025. obe ove drave imati po
1,5 milijardu stanovnika. Stoga postoji opravdana bojazan od gladi u ovim
zemljama, u kojima se stanovnitvo u velikom procentu bavi poljoprivredom.
Meutim, kineski uspesi u osavremenjavanju poloprivrede i uveanju prinosa
omoguavaju i optimistika oekivanja. Ali, brojnost stanovnitva negativno
utie na osavremenjavanje proizvodnog procesa, automatizacija i robotika ne
igraju veliku ulogu u zemljama koje imaju virak radne snage i u kojima se
seosko stanovnitvo odliva u prenaseljene gradove, punei sirotinjske etvrti i
diui stopu kriminala. Velika prednost Indije i Kine je visok rast drutvenog
proizvoda. Ukoliko bi se ova tendencija nastavila, obe drave bi razvile
veoma mone ekonomije, posebno ukoliko bi standard njihovog
mnogoljudnog stanovnitva nastavio sa rastom. Meutim, tenja ovih zemalja
da izvedu sopstvene industrijske revolucije utie negativno na standard
graana, a potreba za odravanjem respektibilne vojne snage (2,3 miliona
kineskih i 1,1 indijskih vojnika) optereuje budet i usporava rast. Ta tenja
pretvara Kinu i Indiju u ekoloku pretnju, jer su ve na putu da postanu
najvei svetski zagaivai, nespremni da se podrede ikakvim ogranienjima u
elji da dostignu svoje industrijske takmace.

4. Ostaci Istonog bloka

Stari osporavatelj zapadnih vrednosti, SSSR, zauvek je nestao, zajedno

sa svojim carstvom, ostavljajui naslednicima na deobu ogromu teritoriju
bogatu resursima i podjednako ogromne dugove, neefikasnu i prljavu
industriju i zamaan nuklearni kapacitet. Pred ovim regionom stoji
mukotrpan put tranzicije, prelaska iz komandne u trinu privredu,
uvrivanja parlamentarnih demokratija namesto real-socijalistikog
upravnog sistema. ini se da su na tom putu dobrano odmakle drave istone
Evope (eka, Maarska, Poljska, Slovaka) i Baltika (Litvanija, Letonija,
Estonija), ali se isto ne moe rei za njihove istone susede Belorusiju i
Ukrajinu, a jo manje za ogromnu Rusiju i azijske drave. Neizvesnosti koje
prate ovaj proces uveane su usponom nacionalizma i privrednim rasulom.
Meutim, drave okupljene oko Rusije imaju i odreene prednosti.

165
Tranziciona kriza e se jednom zavriti, i u naredni period Rusija e ui sa
ozdravljenom ekonomijom i visokokvalifikovanim strunjacima, kojih je,
uprkos odlivu mozgova, ostalo mnogo, i sa respektibilnom vojnom snagom i
nuklearnim potencijalom. Uz umerene stope rasta, koje se oekuju ve u
drugoj deceniji XXI veka, ona bi u narednom veku mogla ponovo igrati
znaajnu ulogu. Meutim, teko da e se ponoviti irenje njenog uticaja na
zemlje istone Evrope i Balkana, koje bez kolebanja streme prijemu u
Evropsku uniju.

5. "Trei svet"

A ostatak sveta? Generalizovati je teko, ali se ini da se tabor

negdanjih zemalja Treeg sveta otro podvaja na "dobitnike" i "gubitnike".
Primera radi, ezdesetih godina je drutveni proizvod June Koreje i Gane po
stanovniku bio jednak, da bi danas korejanski bio dvanaest puta vei. Dok
subsaharska Afrika belei najnie kvote ekonomskog napretka, istonoazijske
drave doivljavaju primetan uspon, to ini itav koncept Treeg sveta
prevazienim. Naravno, ni azijske drave se ne bi smele jedinstveno
sagledavati, jer nepremostivi jaz deli npr. etiri tigra (Singapur, Hong-Kong,
Tajvan, Juna Koreja) od Vijetnama ili Mijanmara. Dok azijske drave
napreduju, Latinska Amerika, koja je ranih sedamdesetih pokazivala
zauujuu privrednu snagu, davi se u dugovima (1000 dolara duga po
stanovniku). Meutim, sva je prilika da e se u XXI veku i ovaj trend
preokrenuti, jer je u interesu SAD da svoje june susede ojaaju i tako se ree
problema migracija, distribucije narkotika i ekolokih implikacija.
Ova pogodnost ne eka islamske zemlje, koje su takoe otro podeljene
na naftom bogate (Kuvajt, Emirati, Saudijska Arabija), i daleko siromanije
mnogoljudne zemlje poput Egipta, Sirije, Iraka... Slaba razvojna tendencija,
tradicionalizam koji koi obrazovni sistem, velika koncentracija oruja i
politika nestabilnost ne pruaju islamskom svetu povoljne perspektive u XXI
veku, ak ga moda nagovetavaju kao generatora sukoba. Jo je gora situacija
u subsaharskoj Africi, jedinoj oblsti za koju strunjaci Ujednjenih nacija ne
predviaju opadanje siromatva u XXI veku. Demografski bum, izazvan
vakcinacijom i medikamentima, optetretio je ove drave beznadeno, i sva je
ansa da e taj trend biti nastavljen, i da e se do 2025. stanovnitvo Afrike
triplirati. Nastavie se pritisak na gradove, koji poveava socijalnu
nestabilnost i komplikuje mnogobrojne meudravne sukobe.

6. SAD i nova podela kolaa

Iz navedenog je oito da e XXI vek doneti globalne izazove i pretnje,

ali i da e do sada nevien demografski i ekonomski uzlet naterati mnoge
meunarodne subjekte (Japan, EU, Kina, Indija, Rusija...) da redefiniu svoj
poloaj u planetarnoj preraspodeli moi, to ne znai nita drugo do
osporavanje neformalne hegemonije koju SAD danas poseduju. Stoga su, po
Kenediju, SAD suoene sa dilemom i definisanjem svog statusa nakon kraha

166
njihovog arhiprotivnika. Ogromne vojne i politike obaveze koje su preuzele
izazivaju podvojene komentare za jedne su one garant amerike
suprematije, a za druge izlian troak koji optereuje ekonomiju. Ekonomski
bum devedesetih, koji je zaustavio opadajui trend bruto nacionalnog
proizvoda SAD, odloio je ovo pitanje, ali je sva ansa da e ga XXI vek
postaviti u jo veoj teini. Njima se pridruuju i druge zabrinjavajue
tendencije porast stope kriminala, distribucija droge, i odreeni uzmaci u
kvalitetu obrazovnog sistema (ako se izuzme visoko kolstvo na tradicionalno
uglednim univerzitetima). Ipak, iza SAD i dalje stoji najjaa svetska
ekonomija.
U XXI veku demografija e SAD doneti starenje, a migracioni trendovi
uveae broj ne-belakog stanovnitva ("poseivanje" i "posmeivanje"), to
moe uticati na oivljavanje etnikih tenzija i smanjenje produktivnosi.
Imigracioni prilivi umanjuju tenju ka zameni ljudske radne snage robotima i
usporavaju automatizaciju. Globalno zagrevanje e, po brojnim studijama,
izazvati drastine promene u SAD, ali je ak mogue da e, efektom zelene
bate, pojedini krajevi postati plodniji. Velika ansa za zadravanje poloaja u
XXI veku je globalistika tendencija u finansijskim tritima, jer SAD jo uvek
uivaju prednoti novatorstva u stvaranju multinacionalih kompanija, ali
zabrinjavaju tendencije izvoza itavih industrijskih grana u inostranstvo.
Kenedi nije eleo da svoja predvianja u domenu politikog isuvie
konkretizuje, i pretvori u determinisani scenario, te je stoga veoma oprezno
nagovestio dve osnovne mogunosti daljeg razvoja spoljne politike SAD.
Budui najmonija drava na svetu, one mogu pokuati da politikim i vojnim
pritiscima to mesto ouvaju i tako produe da crpu propratnu ekonomsku
dobit, izazivajui oseanje ugroenosti i animozitet kod svojih suparnika, a i
nestabilnost u posebno osetljivim svetskim regijama. S druge strane, SAD se
mogu i drugaije postaviti prema raanju multipolarng sveta i omoguiti da
tranzicioni period, u kojem ogroman deo oveanstva XXI vek i doekuje,
proe i da se izrodi stabilnija globalna struktura. Dodue, ini se da bi za
takvu orijentaciju bila potrebna nesebinost (ili barem dalekovidost) bez
presedana u dosadanjoj istoriji oveanstva.

III) U SUSRET BUDUNOSTI STAYING ALIVE

Svoje mahom pesimistine prognoze Kenedi potkrepljuje

onespokojavajuom analizom istorijskih kontinuiteta. ini se da su politiko
slepilo i kratkovida raunica verni pratioci ljudske istorije i da je sa te strane
opasnost veoma velika. Meutim, visina uloga nikada nije bila tolika (sa
izuzetkom hladnog rata, koji se, zaudo, nije zavrio Armagedonom), niti je
svet ikada bio tehniki spremniji da odoli. U tom tananom ekvilibrijumu
izmeu stabilnosti i nestabilnosti, glavni je jeziak globalizacija, iji e razvoj
umnogome predodrediti tok XXI veka. Stvaranje globalnog trita i njegovo
otvaranje moe se sagledavati kao garant mirnog prosperiteta, ali i kao

167
tendencija da se postojei odnos moi i raspodela bogatstva i resursa odri i
legitimie. Takoe, slamanje carinskih barijera ne garantuje i nestanak
graninih, to pokazuje neprekinuti porast meunarodno priznatih drava u
XX veku (usled dekolonizacije, a zatim raspada SSSR-a). Vei broj nacionalnih
drava, granica, netrpeljivosti u svetu u kojem neravnotea izmeu
tehnoloke revolucije u bogatim dravama i populacione revolucije u
siromanim teko da obeava stabilnost. Promene se deavaju dinamikom
jedva shvatljivom savremeniku, to takoe onemoguava promiljenu
aktivnost, a bogata potroaki orijentisana drutva postaju temeljno
nespremna za korenite reforme kojima bi se mogla preduprediti ekoloka (a i
socijalna) katastrofa koja oekuje planetu od 10 milijardi stanovnika.
Postavlja se takoe i pitanje: ko je spreman za XXI vek? Dinamine i
fleksibilne multinacioanlne kompanije, koje mogu svoj kapital i proizvodni
sistem glatko da pomeraju po skliskoj povrini globa, imaju dobre anse. Ali,
ove kompanije proizvode profit i teko da su zainteresovane (a i pozvane,
budui da nemaju politiki legitimitet) za optu politiku, a jo manje za
socijalne programe kojima bi zatitile one kojima XXI vek nosi pogoranje
kvaliteta ivota. Iz sasvim drugih razloga, nacionalne drave, od kojih se po
pravilu oekuje odgovor na globalni izazov, ne obeavaju. Reforme koje su
nune za predupreivanje ekoloke katastrofe uglavnom su neizvodljive.
Male i siromane drave nisu u stanju da ih izvedu. Ekspanzivne privrede to
ne ele da urade. Bogata demokratska drutva ne mogu, zbog svoje
potroake orijentacije, da se odaju reformama koje bi stanovnitu uvele
odreena ogranienja zarad koristi koja e se osetiti za par decenija. Pa ak i
kada bi se ustanovila potreba za korenitom reformom, bilo bi porebno da se
najvei broj svetskih igraa usaglasi i koordinira da bi ona bila efikasna.
Premda deklarativno postoji saglasnost po ovom pitanju (barem u sferi
ekologije), zajednike delatnosti je zabrinjavajue malo. Postoji nada da e se,
kako problemi budu postajali oiti, stepen saglasnosti poveati, ali i strepnja
da e destabilizacija svetskog sistema dovesti do reakcije u vidu
protekcionizma i preticanja potencijalnih suparnika. Ranjivost svetskog
sistema je na okrutan nain posvedoena permanentnim previranjem u kojem
se nalazi od teroristikog napada na SAD 11. septmebra 2002, za kojim je
usledio globalni odgovor vojna intervencija SAD koja u vreme pisanja ovog
prikaza jo uvek traje. Takav eksplozivan razvoj i sline napetosti mogle bi se,
po Kenediju, preduprediti neprestanim odravanjem stabilnosti na globalnom
nivou, detekcijom kriznih arita i prevencijom eskalacija u pojedinim
regionima, naposletku stratekom mudrou i dobrom namerom upravljaa
ekonomski najmonijih drava.
Budunost, mada plai, nije determinisana, ovek je i dalje njen aktivni
stvaralac sa snagom da je menja, ili, Kenedijevim reima za kraj: "Ipak, ostaje
injenica da je zbog toga to ne znamo budunost, nemogue sa sigurnou
rei da li e globalni trendovi odvesti ka uasnim katastrofama ili e biti
skrenuti s tog puta zadivljujuim napretkom u ljudskom prilagoavnju."

168
169