Ambroaz Pare (fr. Ambroise Paré oko 1510 — 20.

decembar 1590) je bio francuski

lekar, anatom, hirurg, inovator, jedan od pionira hirurgije, koji je do svoje trinaeste
godine bio nepismen i kome su kasnije zabranjivane i spaljivane knjige. Pare je autor
brojnih objavljenih naučnih radova, inicijator uvođenja arterijske ligature krvnih
sudova u lečenju rana i lični lekar francuskih kraljeva; Anrija II, Fransoa II, Šarl
IX i Anrija III .
Ambroaz Pare je rođen oko 1510 u Lavalu, pokrajina Majen u Francuskoj u eri u kojoj
su lekari smatrali da je bavljenje hirurgijom „prljav posao“, ispod njihovog
dostojanstva, i zato su prepuštali tzv berberima -hirurzima da se bave tim
zanatom. [1] Njegov otac je bio berberina-hirurg Konta od Lavala. Njegov stariji brat je
bio berberin-hirurg, kod koga je možda Pare započeo šegrtovanje i karijeru skromnog
berberski -hirurg (baveći se tim „prljavim zanatom“).
Od 1532 do 1537 Pare je radio kao hirurga u bolnicio Hotel Die u Parizu kao klinički
asistent izučavajući anatomije i hirurgije. Za ovaj deo života, Pare je izjavio; „da je taj
period bio od najveće važnosti za njegovu buduću karijeru“.
Godine 1537 kako nije bio u stanju da plati za licencu, pare se pridružio vojsci
komandanta Rene de Montejana, general-pukovnik pešadije, kao vojni hirurg u
francuskoj ekspediciji od 1537 u Torinu. Pare je nakon stupianja u vojsku proveo
narednih trideset godina lečeći vojnike u brojnim ratovima koje je u 16. veku vodila
francuska vojska i postao jedan od najpoznatijih vojnih hirurga Francuske. Nakon
smrti Montejana 1539, Pare se vratio u Pariz sada u mogućnosti da plati takse za
licencu kako bi bio prihvaćeni u društvo barbra-hirurga. Pre nego što je okončao
karijeru hirurga, radio je i kao hirurg četvorice uzastopnih kraljeva Francuske (Anrija
II, Fransoa II, Šarl IX i Anrija III). On je kao lekar, prisustvovao tragičnoj smrti Anrija
II koji je ubijen u viteškoj borbi sa Kontom Montgomerijem, nakon koje je Francuska
podeljena u građanskom ratu.
Godine 1539 Pare je oženio Žan Mazelin, ćerku trgovca vina, sa kojom je imao troje
dece. Nakon što je postao udovac, 1573, ponovo se oženio 18. januara 1574 Žaklinom
Rusele, [2] sa kojom je imao šestoro dece. Jedna od njegovih unuka je Frensis Hedelin.
Umro je u Parizu 20. decembra 1590. Ambroaz Pare je imao veliku sahranu u
crkvi fr. Saint-André-des-Arts u Parizu. [3]
Upotreba artiljerije i musketa menja prirodu rana u 16. veku. Umesto "čistih" rezova
nanetih mačem ili nožem, nastajale su obimne zjapeća rane, pokidanih tkiva i
polomljenih kostiju(što je zahtevalo i nove načine zbrinjavanja). Mnogi hirurzi toga
vremena primenjivali su drastične metode hirurškog lečenja koja je
uključivala kastraciju u operaciji kile, zatvaranje velikih arterija toplom pegleom u
toku amputacije udova, lečenje rana vrelim uljem i mastima itd. [4]
Ambroaz Pare koji je svakodnevno gledao pa i sam primenjivao tadašnji način lečenja,
koji je bio vrlo depresivan i najčešće poguban jer se sastojao od kauterizacija rana,
puštanje krvi, nasilnog preznojavanja, primene emetika, sredstava za izazivanje
povraćanja, purgativa, klizmi itd, u njemu je razvilo da uvede bitne novine u
hirurškom i drugom lečenju.
On odbacuje kauterizaciju rana (metodu spaljivanja usijanim gvožđem ili vrelim
uljem, koja se primenjivala jer se pretpostavljalo da su takva rana otrovane barutom), i
uvodi stavljanje obloga na rane, koje su se sastojale od mešavine žumanca, ulja ruže i
terpentina. Prvi počinje da primenjuje ligaturu (podvezivanje) krvnih sudova kod
amputacija udova. Zato je vrlo brzo postao omiljen kod ranjenika čije je lečenje do
tada bilo vrlo neprijatno, sa teškim invaliditetom i najčešće pogubno.
Pare je bio i inovator, spreman da odstupi od dotadašnje prakse. On se zalagao za
primenu masaže a uveo je implantaciju zubnog zlata i srebra,
primenu proteza (veštačkih udova,[5] i veštačkih očiju[6]). On je popularizovao utege za
kile, prvi uočio da sifilis izazva aneurizmu aorte. Lekari su dugo godina unazad znali o
postamputacionom fantomskom bolu, ali je tu pojavu prvi opisao Pare, u vojnika sa
amputiranim udovima i naveo pretpostavku da bol najverovatnije nastaje u mozgu. [7]
Pere je dao doprinos unapređenju akušerstva uvođenjem metoda; okretanja fetusa u
materici u povoljan položaj za rođenje i izazivanju prevremenog porođaja u
slučajevima krvarenja u materici. Ostao je poznat je i po brojnim konstruktivnim
rešenjima hirurških instrumenata.
Pare je objavio veliki broj knjiga iz raznih oblasti medicine, a njegovi hirurški radovi
su imali veliki uticaj na dalji razvoj hirurgije. Pare je među prvima delima
objavio 1545 sopstvena hirurška iskustva, pod naslovom (fr. La Metoda de les traicter
playes faictes par Hacquebutes, et aultres bastons FEU) u kojima je opsisao metode
lečenja rane uzrokovanih vatrenim oružjem. Zbirka Pareovih dela (koja su odvojeno
objavljena tokom njegovog života, na osnovu sopstvenih iskustava u lečenju vojnika
na bojnom polju) objavljena su u Parizu 1575. Ona su kasnije često preštampavana, a
neka izdanja pojavila su se na nemačkom i holandskom, i engleskom jeziku (u prevodu
Tomasa Džonsona). Zbog stalnog širenja znanja među hirurzima (berberima-
hirurzima) svoga vremena i neprekidnog zalaganja da se hirurški rad podigne na nivo
profesionalizma, Pare se smatra "ocem moderne hirurgije."
Pareova poznata rečenica;...(fr. "Je le pansai, Dieu le guérit" — "Ja sam mu samo
zavio (badažirao) a Bog ga je izlečio")..., najbolje ilustruje filozofiju njegovog
životnog dela.