Fridrih Direnmat - Fizicari PDF

Fridrih Direnmat - Fizicari
Fridrih Direnmat
Fizičari
Komedija u dva čina
Prevod: Dragoslav Andrić
LICA:
(uključujući i statiste)
HERBERT GEORG BOJTLER, zvani NJUTN, pacijent
ERNST HAJNRIH ERNESTI, zvani AJNŠTAJN, pacijent
JOHAN WILHELM MEBIJUS, pacijent
Gñica dr MATILDA FON CAND, šef sanatorijuma za nervne bolesti
RIHARD FOS, policijski inspektor
MARTA BOL, glavna sestra
MONIKA ŠTETLER, bolničarka
UVE SIVERS, nadzornik
MAK ARTUR, čuvar
MURILO, čuvar
OSKAR ROZ, misionar
Gña LINA ROZ, njegova žena, bivša Mebijusova žena
ADOLF FRIDRIH, 16-godišnjak, sin Line Roz iz njenog braka sa Mebijusom
VILFRID KASPAR, njegov brat, 15-godišnjak
JERG LUKAS, 14-godišnjak, njihov brat
SUDSKI LEKAR
GUL, policajac
BLOHER, policajac
MESTO RADNJE: Salon udobne, mada malo zapuštene vile, privatnog

sanatorijuma »Višnjik«. Bliža okolina: ranije prirodna, zatim dozidana jezerska
obala sa kasnije izraslim gradićem. Nekad prijatno gnezdašce, sa svojim malim
zamkom i starim delom grada, sada je »ukrašeno« groznim zgradurinama
Osiguravajućeg društva i živi prvenstveno od skromnog Univerziteta sa
Teološkim fakultetom i letnjim jezičkim kursovima, zatim od jedne Trgovacke i
jedne Zubotehničke škole, dalje, od Devojačkog pansionata i od neke lake
industrije jedva vredne pomena, te tako stoji po strani od opštih kretanja. I
sam pejsaŽ umiruje nerve, što je zaista sasvim suvišno. Tu su i planine,
pošumljeni brežuljci i poveće jezero, a sasvim blizu je i široka ravnica koja se
uveče puši; nekad je to bila sumorna močvara, a sadje ispresecana kanalima i
vrlo plodna. Negde je i kaznionica sa pridodatim privrednim preduzećem, tako
da se svuda mogu videti ćutljive siluete prestupnika koji kopaju i riju u
grupama i grupicama. Ali ta okolina, u stvari, ne igra nikakvu ulogu; ona se
ovde spominje samo radi preciznosti, jer ni jednog trenutka nećemo napustiti
pomenutu vilu u krugu ludnice (eto, rekosmo i tu reč). Tačnije, nećemo
napustiti čak ni salon, jer smo rešili da se čvrsto držimo jedinstva mesta,
Page 1
vremena i radnje. Radnji koja se odvija medu ludacima - priliči samo klasična
forma. Dakle, da predemo na stvar. Što se tiče te vile, u njoj su nekad bili
smešteni svi pacijenti vlasnice sanatorijuma, gospoñice doktor Matilde fon
Cand: ćaknuti aristokrati, bivši političari koji pate od arterioskleroze,
nedotupavni milioneri, piscišizofreničari, veliki industrijalci koji pate od manija,
odnosno depresija, i tako dalje - jednom rečju, čitava duhovno poremećena
elita bar jedne polovine Zapadne Evrope. Jer, gospoñica doktor je čuvena, i to
ne samo zato što ta grbava stara devojka - koja se nikako ne razdvaja od svog
belog lekarskog mantila - potiče iz moćne, nezavisne porodice, čiji je ona
poslednji izdanak, već i zato što je filantrop i što je veoma cenjena - može se
slobodno reći: cenjena u celom svetu - kao psihijatar (upravo je objavljena
njena prepiska sa K. G. Jungom). Ali več poodavno su ugledni i ne uvek
ugodnipacijentiprebačeni u novu, elegantnu i svetlu zgradu; za dobre pare čak
i opaki zaborav postaje pravo zadovoljstvo. Ta nova zgrada se širi na južnoj
strani prostranog parka i ima više paviljona (kao i kapelu sa mozaikom)
okrenutih prema ravnici, dok se poljana ispred vile, prošarana drvećem, spušta
premajezeru. Duž obale pruža se kameni zid. U salonu sada slabo nastanjene
vile borave uglavnom tri pacijenta, koji su slučajno fizičari - odnosno ne baš
sasvim slučajno, jer u sanatorijumu važe humani principi, te su pacijenti
razmešteni tako da budu medu onima u čiju sredinu spadaju. Oni žive
odvojeno, svaki utonuo u svoj zamišljeni svet, obeduju zajedno, u salonu, vode
povremeno razgovore o svojoj nauci ili mirno i ukočeno gledaju pred sebe,
bezopasni, simpatični ludaci, krotki, poslušni i skromni. Jednom rečju, bili bi to
zaista uzorni pacijenti da se nedavno nije desilo nešto tugaljivo, u stvari,
užasno: jedan od njih je pre tri meseca zadavio bolničarku, a sada se isti slučaj
ponovo desio. Zato su sad policajci u toj zgradi, te u salonu ima više Ijudi nego
obično. Bolničarka leži na podu, u tragičnoj poslednjoj pozi, više u pozadini, da
publika ne bi morala nepotrebno da se užasava. Ali vidi se da je bilo borbe.
Nameštaj je primetno ispreturan. Stojeća lampa i dve stolice leže napodu, a
levo, napred, prevrnut je okrugli sto, i to tako da su mu noge okrenute
gledaocima. Preobraćanje te zgrade u ludnicu (vila je nekad bila letnjikovac
Candovih) ostavilo je u salonu žalosne tragove. Zidovi su u visini čoveka
premazani higijenskom masnom bojom, tako da je jedva šta ostalo vidljivo od
gipsa i gipsanih radova, kojim su zidovi bili obloženi. Troja vrata u pozadini,
koja iz malog hola vode u bolesničke sobe fizičara, tapacirana su crnom kožom
i numerisana od jedan do tri. Levo, kraj hola, nalazi se vrlo ružan radijator, a
desno je lavabo sa ubrusima na jednoj šipki. Iz sobe br. 3 (one u sredini) čuje
se violina uz klavirsku pratnju. Betoven, Krojcerova sonata. Zgrada je levo
okrenuta prema parku, prozori su visoki, a počinju gotovo od parketa, koji je
prekriven linoleumom. Levo i desno od prozora su teške zavese. Dvokrilna
vrata vode na terasu, čija se kamena ograda ocrtava prema parku i relativno
sunčanom novembarskom pejsažu. Desno, iznad nepotrebnog kamina pred
kojim je postavljena rešetka, visi portret nekog starca šiljaste bradice, u
teškom zlatnom ramu. Desno, napred, su teška hrastova vrata. Ispod mrkog
plafona visi teški luster. Nameštaj: kraj okruglog stola nalaze se tri stolice, belo
obojene kao i sto. Ostali nameštaj je malo dotrajao; iz raznih je epoha. Desno
Page 2
napred je sofa sa stočićem, kraj koga su dve manje stolice. Stojeća lampa,
normalno, treba da bude iza sofe. Sve u svemu, prostorija uopšte nije
pretrpana nameštajem. Malo je šta potrebno za opremu pozornice na kojoj se,
za razliku od starijih komada, satirska igra pretpostavlja tragediji. Sad -
možemo početi.
PRVI ČIN
(Oko leša posluju kriminalisti u civilu, spokojne dobričine koji su već popili
svoju uobičajenu količinu belog vina, što se na njima i vidi. Mere razdaljine,
traže otiske prstiju, itd. Na sredini salona stoji kriminalistički inspektor Rihard
Fos, u mantilu i sa šeširom na glavi; levo je glavna sestra Marta Bol, odlučna,
korpulentna žena. Desno, na stolici, sedi jedan policajac i stenografiše.
Inspektor uzima cigaru iz mrke kutije.)
INSPEKTOR: Može li da se puši?
GLAVNA SESTRA: To ovde nije običaj
INSPEKTOR: Izvinite. (Vrati cigaru u kutiju)
GLAVNA SESTRA: Hoćete li šolju čaja?
INSPEKTOR: Bolje jednu rakiju.
GLAVNA SESTRA: Zaboravljate da se nalazite u sanatorijumu.
INSPEKTOR: Onda ništa... Možeš da napraviš snimke, Bloheru.
BLOHER: Odmah, gosn inspektore. (Snimanje, blicevi.)
INSPEKTOR: Kako se zvala ta bolničarka?
GLAVNA SESTRA: Irena Štaub.
INSPEKTOR: Godine starosti?
GLAVNA SESTRA: Dvadeset i dve. Rodom iz Holvanga
INSPEKTOR: Ima li rodbine?
GLAVNA SESTRA: Ima brata u istočnoi Švajcarskoj.
INSPEKTOR: Je li obavešten?
GLAVNA SESTRA: Telefonski.
INSPEKTOR: Ime ubice?
GLAVNA SESTRA: Zaboga, gospodine inspektore, taj jadni čovek je bolesnik...
INSPEKTOR: Dobro - ime izvršioca?
GLAVNA SESTRA: Ernst Hajnrih Ernesti. Zovemo ga - Ajnštajn.
INSPEKTOR: A, tako. (Obraća sepolicajcukoji stenografiše.) Beležite li ove
podatke?
GUL: Beležim, gosn inspektore.
INSPEKTOR (sudskom lekaru): Znači, doktore, zadavljena je?
SUDSKI LEKAR: Očigledno. Gajtanom stojeće lampe. Ti ludaci katkad
ispoljavaju čudesnu snagu.
INSPEKTOR: Je lte?... E pa onda je, čini mi se, vrlo neodgovorno dopuštati da o
njima vode brigu bolničarke. Ovo je već drugo ubistvo...
GLAVNA SESTRA: Ali molim vas, gospodine inspektore...
INSPEKTOR:...već drugi nesrećni slučaj za poslednja tri meseca u sanatorijumu
»Višnjik«. (Vadi beležnicu) Drugog avgusta, izvesni Herbert Georg Bojtler, koji
veruje da je veliki fizičar Njutn, zadavio je bolničarku Doroteju Mozer. (Stavi
Page 3
beležnicu u džep) I to se desilo u ovom salonu. Da se pazilo, slučaj se ne bi
ponovio.
GLAVNA SESTRA: Mislite? Sestra Doroteja Mozer bila je članica Ženskog
rvačkog društva, a sestra Irena Štraub prvakinja Nacionalnog džudo saveza.
INSPEKTOR: A vi?
GLAVNA SESTRA: Ja se takmičim u dizanju tereta.
INSPEKTOR: Mogu li da vidim ubicu?
GLAVNA SESTRA: Zaboga, gospodine inspektore...
INSPEKTOR: Hoću da kažem - izvršioca.
GLAVNA SESTRA: On sada svira.
INSPEKTOR: Kako to - svira?
GLAVNA SESTRA: Čujete i sami.
INSPEKTOR: Onda... molim neka prestane. (Glavna sestra ne reaguje.) Moram
da ga saslušam.
GLAVNA SESTRA: To nećete moći...
INSPEKTOR: Zašto ne?
GLAVNA SESTRA: Ne možemo to da dozvolimo - iz zdravstvenih razloga.
Gospodin Ernesti mora sada da svira.
INSPEKTOR: Ali taj veselnik je ipak udavio jednu bolničarku...
GLAVNA SESTRA: Nije on nikakav veselnik, kako kažete, gospodine inspektore,
nego bolesnik koji treba najpre da se smiri. A pošto misli da je Ajnštajn,
umiruje ga samo sviranje na violini.
INSPEKTOR: Da nisam možda ja lud?
GLAVNA SESTRA: Niste.
INSPEKTOR: Kao da je sve naopako... (Briše znoj.) Ala je ovde vrućina...
GLAVNA SESTRA: Naprotiv.
INSPEKTOR: Sestro Marta, zovnite, molim vas, glavnu lekarku.
GLAVNA SESTRA: Ni to nije moguće. Gospoñica doktor prati Ajnštajna na
klaviru. Ajnštajn se smiruje samo kada ga prati gospoñica doktor.
INSPEKTOR: A pre tri meseca morala je gospoñica doktor da sa Njutnom igra
šah da bi ga umirila. Nećemo više tako, sestro Marta. Kako bilo da bilo, moram
da govorim sa glavnom lekarkom.
GLAVNA SESTRA: Molim, onda je pričekajte.
INSPEKTOR: Koliko će još svirati?
GLAVNA SESTRA: Možda još četvrt sata, možda sat. Zavisi.
INSPEKTOR (jedva se savlañuje): Molim. Čekaću. (Viče.) Čekam!
BLOHER: Gotovi smo, gosn inspektore.
INSPEKTOR (muklo): Ja nisam te sreće. (Ćute. Inspektor briše znoj.) Možete
odneti leš.
BLOHER: Odmah, gosn inspektore.
GLAVNA SESTRA: Pokazaću gospodi put do kapele, kroz park. (Otvara
dvokrilna vrata. Odnose leš, kao i instrumente. Inspektor skine šešir i sedne,
izmožden, na stolicu levo od sofe. Još se čuju violina i klavir. Onda iz sobe br.
3 dolazi Herbert Georg Bojtler u kostimu s početka XVIII veka i s perikom.)
NJUTN (predstavlja se): Ser Isak Njutn.
INSPEKTOR: Kriminalistički inspektor Rihard Fos. (I dalje sedi.)
Page 4
NJUTN: Milo mi je. Zaista, veoma se radujem. Čuo sam neku lupu, neko
ječanje i hroptanje, pa onda kao da su mnogi dolazili i odlazili... Smem li da
pitam šta se to ovde dešava?
INSPEKTOR: Zadavljena je sestra Irena Štaub.
NJUTN: Prvakinja Nacionalnog džudo saveza?
INSPEKTOR: Baš ta.
NJUTN: Užas!
INSPEKTOR: Zadavio ju je Ernst Hajnrih Ernesti.
NJUTN: Zaboga, pa on svira!
INSPEKTOR: Mora da se nekako umiri.
NJUTN: Pa da, nije to mali napor. A čime ju je... ?
INSPEKTOR: Gajtanom stojeće lampe.
NJUTN: Gajtanom stojeće lampe. Da, da, može se i tako. Eh, taj Ernesti...
Zaista mi je žao. Neizmerno mi je žao zbog njega. A i zbog prvakinje. Nego,
izvinite. Moram sve to malo da sredim.
INSPEKTOR: Izvolite. Već su uzeti podaci. (Njutn stavlja sto, a zatim i stolice
na pravo mesto.)
NJUTN: Nikako ne podnosim nered. Uostalom, samo zato što toliko volim red,
ja sam i postao fizičar... (Ispravi stojeću lampu) da bih prividni nered u prirodi
pretvorio u jedan viši red... (Pripali cigaretu) Da li vam smeta što pušim?
INSPEKTOR: Naprotiv, ja... (Hoće da uzme cigaru iz svoje kutije.)
NJUTN: Izvinite, ali kad je već reč o redu: ovde smeju samo pacijenti da puše,
posetioci ne smeju. Inače bi se salon začas sav usmrdeo.
INSPEKTOR: Shvatam, shvatam. (Vraća kutiju u džep.)
NJUTN: Da li bi vam smetalo ako bih uzeo čašicu konjaka?
INSPEKTOR: Samo izvolite. (Njutn vadi bocu s konjakom i čašu; to je bilo
skriveno iza rešetke kamina.)
NJUTN: Ah, taj Ernesti... To me je zbilja ošamutilo. Kako je samo mogao da je
zadavi! (Sedne na sofu i sipa konjak)
INSPEKTOR: Pa i vi ste zadavili jednu bolničarku.
NJUTN: Ja?
INSPEKTOR: Sestru Doroteu Mozer.
NJUTN: Onu rvačicu?
INSPEKTOR: Dvanaestog avgusta. Gajtanom za zavesu.
NJUTN: Ali, gospodine inspektore, pa to je nešto sasvim drugo! Jer - ja nisam
lud... U vaše zdravlje!
INSPEKTOR: U vaše zdravlje.
NJUTN (pije): Sestra Dorotea Mozer... Kad se samo setim... Bila je plavusa...
Neobično snažna. I gipka - iako je bila pokrupnija. Volela me je, a i ja sam je
voleo. Tu dilemu sam mogao rešiti samo gajtanom za zavesu.
INSPEKTOR: Kakvu dilemu?
NJUTN: Moj zadatak je da razmišljam o gravitaciji, a ne da volim neku ženu.
INSPEKTOR: Da, da, razumem.
NJUTN: Pa onda, ta razlika u godinama...
INSPEKTOR: Razume se. Već davno ste napunili dvesta godina.
NJUTN (zbunjeno ga gleda): Kako mislite?
Page 5
INSPEKTOR: Pa, ako ste Njutn...
NJUTN: Jeste li vi pri sebi? Ili se, možda, šalite?
INSPEKTOR: Slušajte...
NJUTN: Zar stvarno verujete da sam Njutn?
INSPEKTOR: Pa to vi sami verujete.
NJUTN (nepoverljivo se obazire): Smem li da vam otkrijem jednu tajnu,
gospodine inspektore?
INSPEKTOR: Naravno.
NJUTN: Ja nisam ser Isak Njutn. Tako se samo predstavljam.
INSPEKTOR: A zašto?
NJUTN: Da ne bih Ernestija doveo u strašnu nedoumicu.
INSPEKTOR: Ništa ne razumem.
NJUTN: Nasuprot meni, Ernesti je zaista bolestan. Uobražava da je Ajnštajn.
INSPEKTOR: Kakve to ima veze s vama?
NJUTN: Kad bi Ernesti saznao da sam u stvariya Ajnštajn, bilo bi svašta!
INSPEKTOR: Hoćete da kažete...
NJUTN: Dabome. Taj slavni fizičar i osnivač teorije relativiteta - to sam ja.
Roñen 14. marta 1879, u Ulmu.
INSPEKTOR (ustaje, prilično ošamućen): Milo mi je.
NJUTN (ustaje): Zovite me prosto - Alberte.
INSPEKTOR: A vi mene - Riharde. (Rukuju se.)
NJUTN: Možete biti sigurni da bih ja lično svirao Krojcerovu sonatu sa mnogo
više poleta nego Ernst Hajnrih Ernesti. Taj andante svira prosto primitivno.
INSPEKTOR: Ništa se ne razumem u muzici.
NJUTN: Nego, da sednemo... (Odvede ga do sofe i stavi ruku na inspektorovo
rame.) Riharde...
INSPEKTOR: Molim, Alberte?
NJUTN: Je lte da se ne lIjutite što nisam uhapšen?
INSPEKTOR: Zaboga, Alberte...
NJUTN: Kad bi tako bilo, da li bih bio uhapšen zato što sam zadavio tu
bolničarku ili zato što sam omogućio da se proizvede atomska bomba?
INSPEKTOR: Zaboga, Alberte...
NJUTN: Kad okrenete prekidač pored vrata, Riharde, šta se onda desi?
INSPEKTOR: Pa, upali se osvetljenje.
NJUTN: Uspostavi se električni kontakt. Razumete li se malo u elektricitetu,
Riharde?
INSPEKTOR: Nisam fizičar...
NJUTN: I ja se u tome razumem isto tako slabo kao i vi. Ali ipak, na osnovu
posmatranja same prirode razrañujem izvesnu teoriju o njoj. Tu teoriju izlažem
jezikom matematike, i tako dolazim do izvesnih formula. Ali onda dolaze
tehničari. Njih interesuju samo te formule. Postupaju sa snagom elektriciteta
kao podvodač s nekom devojčurom: iskorišćavaju je. Prave mašine, a jedna
mašina je upotrebljiva samo ako više ne zavisi od znanja koje je dovelo do
njenog pronalaska. Te tako, danas svaki magarac može da upali sijalicu ili da
izazove eksploziju atomske bombe. (Potapše inspektora po ramenu.) I zato sad
hoćete da me uhapsite, Riharde. To nije fer.
Page 6
INSPEKTOR: Ali ja neću da vas uhapsim, Alberte.
NJUTN: Samo zato što smatrate da sam lud. A ipak se ne ustežete da upalite
osvetljenje, iako se ne razumete u elektricitetu. Vi ste pravi zločinac, Riharde.
Ali sad moram da sakrijem ovaj konjak, inače će se sestra Marta razbesneti...
(Vrati bocu iza rešetke kamina, ali ne i čašu.) E pa, do viñenja.
INSPEKTOR: Do viñenja, Alberte.
NJUTN: Treba samog sebe da uhapsite, Riharde! (Odlazi u sobu br. 3, iz koje je
i došao.)
INSPEKTOR: Sad ću, valjda, moći da popušim jednu... (Odlučno vadi iz kutije
cigaru, pali je i počinje da puši. Dolazi Bloher kroz dvokrilna vrata.)
BLOHER: Možemo da krenemo, gosn inspektore.
INSPEKTOR (lupi nogom o pod): Ja čekam! Glavnu lekarku!
BLOHER: Molim, gosn inspektore.
INSPEKTOR (malo se primiri pa dodaje mrzovoljno): Ti se vrati s ljudima u
grad. Ja ću docnije.
BLOHER: Razumem, gosn inspektore. (Bloher ode. Inspektor puši, ustaje,
nervozno se šetka po salonu, zastaje pred portretom iznad kamina i gleda ga.
U meñuvremenu je prestalo sviranje u violinu i klavir. Otvaraju se vrata sobe
br. 2, iz koje izlazi gospoñica doktor Matilda fon Cand. Ima oko pedeset
godina. U belom je mantilu, nosi stetoskop.)
Gñica DOKTOR: To je moj otac, tajni savetnik August fon Cand. Stanovao je u
ovoj vili dok je nisam pretvorila u sanatorijum. Bio je to veliki čovek, pravi
muškarac. Mrzeo me je kao kugu, a i čitavo čovečanstvo mrzeo je iz dna duše.
Nije ni čudno jer, kao velikan privrede, bio je odvojen od ljudi pravom
provalijom, koja za nas psihijatre ne postoji, jer ćemo mi, nervni lekari, večno
ostati neizlečivi čovekoljupci.
INSPEKTOR: Pre tri meseca visio je ovde neki drugi portret.
Gñica DOKTOR: To je bio portret mog ujaka, političara: kancelara Joahima fon
Canda. (Stavi note na stočić ispred sofe.) Dobro je, Ernesti se najzad smirio.
Bacio se na postelju i odmah zaspao, kao odojče. Mogu, najzad, da odahnem.
Već sam se uplašila da će početi da svira i treću Bramsovu sonatu. (Sedne na
stolicu levo od sofe.)
INSPEKTOR: Izvinite, gospoñice doktor fon Cand, što ovde pušim iako je to
zabranjeno, ali...
Gñica DOKTOR: Samo vi mirno pušite, inspektore. I ja moram odmah da
zapalim cigaretu, ma šta rekla sestra Marta. Hoćete li da mi pripalite?
(Inspektor joj pripali cigaretu. Ona puši.) Grozno. Jadna sestra Irena. Bilo je to
slatko devojče, čisto kao ljiljan. (Primeti čašu.) Njutn?
INSPEKTOR: Imao sam zadovoljstvo da se s njim upoznam.
Gñica DOKTOR: Bolje da sklonim tu čašu. (Inspektor sam prilazi i stavlja čašu
iza rešetke kamina.) Znate, zbog glavne sestre...
INSPEKTOR: Sasvim vas razumem.
Gñica DOKTOR: Znači, razgovarali ste s Njutnom?
INSPEKTOR: Već sam nešto otkrio. (Sedne na sofu.)
Gñica DOKTOR: Čestitam.
INSPEKTOR: Njutn, u stvari, misli da je Ajnštajn.
Page 7
Gñica DOKTOR: To on svakome priča. U stvari, ipak misli da je Njutn.
INSPEKTOR (zabezeknut): Jeste li sigurni?
Gñica DOKTOR: Ja lično ocenjujem šta moji pacijenti uobražavaju. Poznajem ih
mnogo bolje nego što sami sebe poznaju.
INSPEKTOR: Možda. Ali onda treba i da nam pomognete, gospoñice doktor.
Vlasti traže da se slučaj preda sudu.
Gñica DOKTOR: Državni tužilac?
INSPEKTOR: Prosto besni.
Gñica DOKTOR: Uostalom, šta me se tiče.
INSPEKTOR: Dva ubistva...
Gñica DOKTOR: Zaboga, inspektore...
INSPEKTOR: Dobro, dva nesrećna slučaja... za tri meseca. Morate priznati da
mere predohrane u vaŠem sanatorijumu ne zadovoljavaju.
Gñica DOKTOR: Ali kako zamišljate te mere predohrane, inspektore? Ja
rukovodim zdravstvenom ustanovom, a ne robijašnicom. Ne mogu se, valjda,
ubice hapsiti pre nego što doñe do ubistva.
INSPEKTOR: Nije reč o ubicama nego o ludacima, a oni, tako reći, svakog
trenutka mogu nekog da ubiju.
Gñica DOKTOR: Mogu i zdravi, koji to mnogo češće i čine. Kao, recimo, moj
ded, Leonidas fon Cand, generalfeldmaršal koji je izgubio rat. Šta mislite, u
kojoj eri živimo? Je li medicina napredovala ili nije? Da li nam stoje na
raspolaganju nova sredstva ili ne stoje, imamo li lekove koji od besnih pasa
prave pitome jaganjce? Treba li da nervne bolesnike opet strpamo u samice i
da im vežemo i ruke i noge, kao nekad, kad nismo bili u stanju da razlikujemo
opasne pacijente od bezopasnih?
INSPEKTOR: To merilo je sasvim podbacilo u slučaju Bojtlera i Ernestija.
Gñica DOKTOR: Na žalost. To i jeste ono što me uznemiruje, a ne taj vaš
razbesneli državni tužilac. (Iz sobe br. 2 dolazi Ajnštajn sa svojom violinom.
Suvonjav je, kosa mu je bela kao sneg, ima brkove.)
AJNŠTAJN: Probudio sam se.
Gñica DOKTOR: Znate, profesore...
AJNŠTAJN: Jesam li već svirao?
Gñica DOKTOR: Božanstveno, profesore.
AJNŠTAJN: Da li je sestra Irena Štaub...
Gñica DOKTOR: Ne mislite više na to, profesore.
AJNŠTAJN: Idem opet da spavam.
Gñica DOKTOR: Dabome, profesore. (Ajnštajn se vraća u sobu. Inspektor je
skočio.)
INSPEKTOR: Znači, to je on!
Gñica DOKTOR: Ernst Hajnrih Ernesti.
INSPEKTOR: Ubica...
Gñica DOKTOR: Zaboga, inspektore.
INSPEKTOR: Izvršilac koji sebe smatra Ajnštajnom. Kad su vam ga doveli?
Gñica DOKTOR: Pre dve godine.
INSPEKTOR: A Njutna?
Gñica DOKTOR: Pre godinu dana. Obojicu kao neizlečive. Inspektore, bog mi je
Page 8
svedok da u svom poslu nisam početnica, a i vi to znate, kao i državni tužilac,
koji je uvek cenio moje mišljenje. Moj sanatorijum je poznat širom sveta, a
zato je i skup. Ne smem praviti greške niti dopuštati slučajeve zbog kojih mi
policija dolazi u kuću. Ako je neko ovde podbacio - podbacila je medicina, a ne
ja. Ti nesrećni slučajevi nisu se mogli predvideti. I vi i ja mogli smo isto tako da
zadavimo te bolničarke. Za to što se dogodilo - ne postoji nikakvo medicinsko
objašnjenje. Neka stoga... (Prekida rečenicu, uzimajući opet cigaretu.
Inspektor joj je pripaljuje.) Zar vam ne pada nešto u oči, inspektore?
INSPEKTOR: U kome smislu?
Gñica DOKTOR: Mislim na tu dvojicu bolesnika.
INSPEKTOR: Pa?
Gñica DOKTOR: Obojica su fizičari. Bave se nuklearnom fizikom.
INSPEKTOR: I šta onda?
Gñica DOKTOR: Niste baš mnogo pronicljivi, inspektore.
INSPEKTOR (razmišlja): Gospoñice doktor...
Gñica DOKTOR: Da, inspektore?
INSPEKTOR: Mislite da...
Gñica DOKTOR: Obojica proučavaju radioaktivne materije.
INSPEKTOR: Pretpostavljate da to ima neke veze?
Gñica DOKTOR: Samo konstatujem, ništa drugo. Obojica su poludeli, obojici je
stanje počelo naglo da se pogoršava, obojica su postali opasni po društvo,
obojica su zadavili bolničarke.
INSPEKTOR: Mislite da je zbog radioaktivnosti došlo do izvesnih... promena u
njihovom mozgu?
Gñica DOKTOR: Na žalost, moram uzeti u obzir i tu mogućnost.
INSPEKTOR (obazire se): Kuda vode ova vrata?
Gñica DOKTOR: U hol, u zeleni salon i na drugi sprat.
INSPEKTOR: Koliko ovde imate pacijenata?
Gñica DOKTOR: Tri.
INSPEKTOR: Samo tri?
Gñica DOKTOR: Ostali su odmah posle prvog nesrećnog slučaja preseljeni u
novu zgradu, koju sam, srećom, blagovremeno podigla, zahvaljujući novcu
bogatih pacijenata, kao i mojih roñaka, koji su u meñuvremenu poumirali.
Većinom ovde. Tako sam ih sve nasledila. Šta ćete, inspektore - sudbina. Moja
porodica je toliko stara da je gotovo malo medicinsko čudo što se ja lično mogu
smatrati relativno normalnom osobom, mislim što se tiče mog duševnog
zdravlja.
INSPEKTOR (razmišlja): Ko vam je treći pacijent?
Gñica DOKTOR: Takoñe jedan fizičar.
INSPEKTOR: Čudno - zar ne nalazite?
Gñica DOKTOR: Ni najmanje. Tako ih rasporeñujem. Književnici sa
književnicima, krupni industrijalci s krupnim industrijalcima, milionarke sa
milionarkama, a fizičari sa fizičarima.
INSPEKTOR: Kako se taj zove?
Gñica DOKTOR: Johan Vilhelm Mebijus.
INSPEKTOR: Je li se i on bavio radioaktivnim materijama?
Page 9
Gñica DOKTOR: Nije, nikad.
INSPEKTOR: Da li bi i on mogao da...
Gñica DOKTOR: Ovde je već petnaest godina. Potpuno je bezopasan. Inače,
njegovo psihičko stanje ostalo je nepromenjeno.
INSPEKTOR: Gospoñice doktor, nema druge - morate dovesti čuvare. Državni
tužilac to kategorički zahteva.
Gñica DOKTOR: Ima i pravo.
INSPEKTOR (uzima šešir): E pa lepo, milo mi je što i sami to uviñate. Dosad
sam dvaput bio u ovom vašem sanatorijumu. Nadam se da neću morati ponovo
da dolazim. (Stavi šešir na glavu i ode levo, kroz dvokrilna vrata, na terasu, pa
se udalji kroz park. Gospodica doktor Matilda fon Cand zamišljeno gleda za
njim. Zdesna dolazi glavna sestra Marta Bol i zastaje, s negodovanjem mirišući
vazduh u salonu. Nosi nekakav dosije.)
GLAVNA SESTRA: Gospoñice doktor, zaboga...
Gñica DOKTOR: Oh, izvinite. (Ugasi cigaretu.) Je li sestra Irena Štaub stavljena
na odar?
GLAVNA SESTRA: Da, ispred orgulja.
Gñica DOKTOR: Stavite oko nje sveće i vence.
GLAVNA SESTRA: Već sam izdala nalog.
Gñica DOKTOR: Kako je moja tetka Zenta?
GLAVNA SESTRA: Nešto je nemirna.
Gñica DOKTOR: Udvostručite dozu. A čika Urlih?
GLAVNA SESTRA: Kao i obično.
Gñica DOKTOR: Na žalost, sestro Marta, moram prekinuti jednu tradiciju ovog
sanatorijuma. Dosad sam uzimala samo bolničarke, ali sutra će ovu vilu morati
da preuzmu čuvari.
GLAVNA SESTRA: Gospoñice doktor, ne mogu dopustiti da mi se otmu moja tri
fizičara. To su moji najinteresantniji slučajevi.
Gñica DOKTOR: Moja odluka je definitivna.
GLAVNA SESTRA: Zanima me samo gde ćete naći te čuvare, kad vlada tolika
nestašica radne snage.
Gñica DOKTOR: Tu brigu prepustite meni. Je li dosla ta Mebijusova žena?
GLAVNA SESTRA: Čeka u zelenom salonu.
Gñica DOKTOR: Neka izvoli ući.
GLAVNA SESTRA (pružajući dosije): Evo istorije njegove bolesti.
Gñica DOKTOR: Hvala. (Glavna sestra joj daje dosije, i hoće da izide kroz
desna vrata, ali se ipak još jednom osvrne.)
GLAVNA SESTRA: Ali...
Gñica DOKTOR: Molim vas, sestro Marta, molim vas... (Glavna sestra odlazi.
Gospoñica doktor fon Cand otvara dosije i studira ga za okruglim stolom.
Glavna sestra uvodi, zdesna, gospoñu Roz i tri dečaka, od kojih jedan ima
četrnaest, drugi petnaest, treći šesnaest godina. Najstariji nosi ñačku torbu.
Povorku završava misionar Roz. Gospoñica doktor ustaje.)
Gñica DOKTOR: Draga gospoño Mebijus...

Gña ROZ: Roz, treba da mi kažete: gospoño Roz. To će vas strašno iznenaditi,
Page 10
gospoñice doktor, ali pre tri nedelje udala sam se za misionara Roza. Istina,
sve je išlo, možda, malo prebrzo, jer smo se upoznali u septembru, na nekom
skupu. (Pocrveni i pomalo nespretno pokaže svog novog muža) Oskar je bio
udovac.
Gñica DOKTOR (rukuje se s njom): Čestitam, gospoño Roz, čestitam od sveg
srca. A i vama, gospodine, želim sve najbolje. (Klimne mu glavom.)
Gña ROZ: Imate razumevanja za naš korak?
Gñica DOKTOR: Kako da ne, gospoño Roz. Život mora teći dalje.
MISIONAR ROZ: Kako je ovde tiho i prijatno! U ovoj kući vlada pravi božji mir,
baš kao što se kaže u psalmima: »Jer bog sluša sirotinju i ne zaboravlja svoje
sužnje.«
Gña ROZ: Znate, gospoñice doktor, Oskar je izvrstan propovednik. (Pocrveni.)
A ovo su moji dečaci.
Gñica DOKTOR: Dobar dan, deco.
TRI DEČAKA: Dobar dan, gospoñice doktor. (Najmlañi podigne nešto s poda.)
JERG LUKAS: Neki gajtan za lampu, gospoñice doktor. Bio je tu, na podu.
Gñica DOKTOR: Hvala, mladiću. Divnu decu imate, gospoño Roz. Možete s
poverenjem gledati u budućnost. (Gospoña Roz sedne desno, na sofu, dok
gospoñica doktor sedne levo, za sto. Iza sofe su tri dečaka, a na stolici, desno -
misionar Roz.)
Gña ROZ: Gospoñice doktor, nisam svoje dečake dovela bez razloga. Oskar
preuzima jedan misionarski centar na Marijanskim ostrvima.
MISIONAR ROZ: U Tihom okeanu.
Gña ROZ: Zato sam mislila da bi bilo lepo ako bi moji dečaci, pred polazak na
put, videli svoga oca. Prvi i poslednji put. Bili su još sasvim mali kada se
razboleo, a sad bi se možda zauvek oprostili od njega.
Gñica DOKTOR: Možda bih se, gospoño Roz, kao lekar donekle i dvoumila, ali
sa čisto ljudskog gledišta potpuno shvatam tu vašu želju i rado dajem
pristanak da se ostvari taj porodični susret.
Gña ROZ: Kako je moj mali Johan Vilhelm?
Gñica DOKTOR (prelistava dosije): Naš dragi Mebijus niti napreduje niti
nazaduje, gospoño Roz. Prosto se šćućurio u svoj svet.
Gña ROZ: Da li još tvrdi da se pred njim pojavljuje kralj Solomon?
Gñica DOKTOR: Da, još uvek...
MISIONAR ROZ: Kakva žalosna zabluda.
Gñica DOKTOR: Ne bih očekivala od vas takvu ocenu, gospodine Roz. Kao
teolog morali biste, ipak, i čuda uzeti u obzir.
MISIONAR ROZ: Razume se - ali ne kad je reč o duhovno obolelima.
Gñica DOKTOR: Da li ono što se njima priviña jeste ili nije stvarno, dragi moj
gospodine Roz, to psihijatrija ne može da sudi. Ona može da se bavi samo
nečijim psihičkim stanjem, i stanjem njegovih nerava, a u tom pogledu, na
žalost, naš dobri Mebijus stoji vrlo slabo, iako se njegova bolest ispoljava u
blagoj formi. I šta sad? Priznajem, mogli bismo učiniti pokušaj sa kurom
insulina, ali pošto su se ostale kure pokazale bezuspešnim, nisam je primenila.
Na žalost, gospoño Roz, ja nisam svemoguća i ne mogu našeg dragog Mebijusa
da izlečim nekakvim čarobnim štapićem, a neću ni da ga mučim.
Page 11
Gña ROZ: Zna li da sam se... hoću da kažem - da li zna za naš razvod?
Gñica DOKTOR: Obavešten je.
Gña ROZ: Da li me shvata?
Gñica DOKTOR: On se gotovo uopšte ne interesuje više za spoljni svet.
Gña ROZ: Trebalo dobro da me razumete, gospoñice doktor. Ja sam pet godina
starija od Johana Vilhelma. Upoznala sam se s njim u kući svog oca, gde je kao
petnaestogodišnji gimnazist iznajmio sobicu u potkrovlju. Bio je sam na svetu, i
go kao crkveni miš. Ja sam mu omogućila da maturira i da potom studira
fiziku. Venčali smo se na njegov dvadeseti roñendan, protiv volje mojih
roditelja. Radili smo danonoćno. On je pisao diplomski rad, a ja sam se
zaposlila u nekom transportnom preduzeću. Posle četiri godine rodio se Adolf
Fridrih, naš najstariji sin, a onda i druga dva naša dečkića. Kad se, najzad,
ukazala mogućnost da dobije mesto profesora, i kad smo poverovali da ćemo
moći da odahnemo, Johan Vilhelm se razboleo. Njegova bolest je počela da
guta silan novac. Da bismo mogli nekako da izguramo, zaposlila sam se u
jednoj fabrici čokolade. Kod Toblera. (Obriše jednu suzu.) Čitavog života samo
sam dirinčila. (Svi su tronuti.)
Gñica DOKTOR: Gospoño Roz, zbilja ste hrabra žena.
MISIONAR ROZ: I dobra majka.
Gña ROZ: Dosad sam, gospoñice doktor, omogućavala Johanu Vilhelmu da
ostane u vašem sanatorijumu. Troškovi su daleko premašivali moja sredstva.
Ipak, bog nam je uvek pomagao. Ali sad sam već finansijski sasvim propala.
Neću više moći da dajem svoj novčani doprinos.
Gñica DOKTOR: Sasvim razumljivo, gospoño Roz.
Gña ROZ: Bojim se, pomislićete da sam se udala za Oskara samo zato da više
ne bih morala da se staram o Johanu Vilhelmu. Ali nije tako, gospoñice doktor.
Sad sam u još težem položaju. U našu novu porodicu, Oskar dovodi šest
dečaka.
Gñica DOKTOR: Šest?
MISIONAR ROZ: Šest.
Gña ROZ: Šest. Oskar je predani otac, ali ipak, sada treba hraniti devetoro
dece; on sam je veoma nežne konstrukcije, a plata mu je premalena. (Plače.)
Gñica DOKTOR: Nemojte tako, gospoño Roz, nemojte plakati.
Gña ROZ: Sama sebi strašno prebacujem što svog jadnog malog Johana
Vilhelma ostavljam na cedilu.
Gñica DOKTOR: Ne treba zbog toga da se sekirate, gospoño Roz.
Gña ROZ: Sad će moj jadni Johan Vilhelm sigurno biti prebačen u državnu
bolnicu.
Gñica DOKTOR: Ta ne, gospoño Roz. Naš dobri Mebijus ostaće ovde, u ovoj
vili. Dajem vam reč. Navikao se na ovu sredinu i našao simpatične prijatelje.
Nisam ja nečovek.
Gña ROZ: Toliko ste dobri prema meni, gospoñice doktor.
Gñica DOKTOR: Ni govora, gospoño Roz, ni govora. Samo, postoje razna
zavestanja i zadužbine. Opelov fond za obolele naučnike, pa Zadužbina doktora
Štajnemana... Ima novca na sve strane, a ja sam, kao lekarka, dužna da nešto
iščačkam i za vašeg dragog Johana Vilhelma. Možete mirne duše krenuti na
Page 12
Marijanska ostrva. (Odlazi pozadi i otvori vrata sobe br. 1. Gospoña Roz
ustane, uzbuñena.) Imate posetu, dragi Mebijuse. Hodite, iziñite iz tog svog
kabineta za fiziku. (Iz sobe br. 1 izlazi Johan Vilhelm Mebijus, pomalo smeteni
četrdesetogodišnjak. Nesigurno se obazire, gleda gospoñu Roz, pa decake i,
najzad, misionara Roza. Kao da ništa ne shvata, ćuti.)
Gña ROZ: Johane Vilhelme.
DEČACI: Tatice. (Mebijus ćuti.)
Gñica DOKTOR: Dragi moj Mebijuse, nadam se da ste, valjda, prepoznali svoju
ženu.
MEBIJUS (ukočeno gleda gospoñu Roz): Lina?
Gñica DOKTOR: Znači, puklo vam je pred očima, Mebijuse. Naravno da je to
vaša Lina.
MEBIJUS: Zdravo, Lina.
Gña ROZ: Mali moj Johane Vilhelme, dragi moj, dragi Johane Vilhelmčiću.
Gñica DOKTOR: Tako. To je sad, dakle, u redu. Gospoño Roz, gospodine Roz,
ako budete želeli da još malo sa mnom porazgovarate, stojim vam na
raspolaganju preko puta, u novoj zgradi. (Ode levo, kroz dvokrilna vrata.)
Gña ROZ: Tvoji dečaci, Johane Vilhelme.
MEBIJUS (ustukne od čuñenja): Trojica?
Gña ROZ: Pa naravno, Johane Vilhelme. Trojica. (Predstavlja mu dečake.)
Adolf Fridrih, tvoj najstariji...
MEBIJUS (rukuje se s njim): Milo mi je, Adolf Fridrih, moj najstariji...
ADOLF FRIDRIH: Zdravo, tatice.
MEBIJUS: Koliko imaš godina, Adolfe?
ADOLF FRIDRIH: Šesnaest, tatice.
MEBIJUS: I šta želiš da budeš?
ADOLF FRIDRIH: Sveštenik, tatice.
MEBIJUS: Sećam se. Jednom sam te vodio za ruku preko Trga svetog Jozefa.
Sunce je blistalo, a senke kao da su bile nožem obrezane. (Obrati se sledećem
dečaku.) A ti si... ?
VILFRID KASPAR: Zovem se Vilfrid Kaspar, tatice.
MEBIJUS: I imaš... Četrnaest godina?
VILFRID KASPAR: Petnaest. Voleo bih da studiram filozofiju.
MEBIJUS: Filozofiju?
Gña ROZ: Vrlo je rano sazreo.
VILFRID KASPAR: Već sam čitao Šopenhauera i Ničea.
Gña ROZ: Ovo ti je najmlañi, Jerg Lukas. Ima četrnaest godina.
JERG LUKAS: Zdravo, tatice.
MEBIJUS: Zdravo, sine.
Gña ROZ: On najviše liči na tebe.
JERG LUKAS: Hoću da budem fizičar, tatice.
MEBIJUS: (pogleda ga užasnut) Fizičar?
JERG LUKAS: Da, tatice.
MEBIJUS: To ne smeš, sine, ne, ni govora. Izbij to iz glave. Ja - ja ti to
zabranjujem!
JERG LUKAS (zapanjeno): Ali i ti si fizicar, tatice...
Page 13
MEBIJUS: Nije trebalo to da budem, nikako nije trebalo. Sad ne bih bio u
ludnici...
Gña ROZ: Ali zaboga, Johane Vilhelme, varaš se, nisi u ludnici nego u
sanatorijumu. Prosto imaš slabije nerve, to je sve.
MEBIJUS (odmahuje glavom): Ne, Lina. Svi me smatraju ludim. Čak i ti, i moji
dečaci. Zato što mi se priviña kralj Solomon. (Svi zbunjeno ćute. Gospoda Roz
predstavlja misionara Roza.)
Gña ROZ: Dozvoli, Johane Vilhelme, da ti predstavim Oskara Roza. Mog muža.
On je misionar.
MEBIJUS: Tvoj muž? Ali ja sam tvoj muž.
Gña ROZ: Više nisi, mali moj Johane Vilhelme. (Pocrveni.) Jer mi smo se
razveli.
MEBIJUS: Razveli?
Gña ROZ: Pa znaš, valjda.
MEBIJUS: Ne znam.
Gña ROZ: Gospoñica doktor fon Cand te je obavestila. Sasvim sam sigurna.
MEBIJUS: Možda.
Gña ROZ: Onda sam se udala za Oskara. On ima šest sinčića. Bio je sveštenik
u Jelovoj Gori, a sad je prihvatio službu na Marijanskim ostrvima.
MEBIJUS: Na Marijanskim ostrvima?
MISIONAR ROZ: U Tihom okeanu.
Gña ROZ: Prekosutra krećemo brodom, iz Bremena.
MEBIJUS: Tako, dakle. (Ukočeno gleda misionara Roza. Svi su zbunjeni.)
Gña ROZ: Da, da, tako ti je to.
MEBIJUS (klimne glavom misionaru): Milo mi je, gospodine, što sam imao
prilike da se upoznam sa novim ocem mojih dečaka.
MISIONAR ROZ: Prigrlio sam ih svim srcem, gospodine Mebijuse, svu trojicu.
Bog će nam pomoći. Kako se to kaže u psalmima: »Gospod je pastir moj, ni u
čem neću oskudevati.«
Gña ROZ: Oskar zna psalme naizust. Davidove psalme, Solomonove psalme...
MEBIJUS: Radujem se što su moji dečaci našli valjanog oca. Ja se kao otac
nisam dobro pokazao.
DEČACI (protestuju): Jesi, tata, jesi.
MEBIJUS A i Lina je našla dostojnijeg muža.
Gña ROZ: Nemoj tako, Johane Vilhelme, mali moj.
MEBIJUS: Čestitam, od srca.
Gña ROZ: Moramo već da krenemo.
MEBIJUS: Na Marijanska ostrva.
Gña ROZ: Da se oprostimo...
MEBIJUS: Zauvek.
Gña ROZ: Dečaci su ti vanredno muzikalni, Johane Vilhelme. Vrlo lepo sviraju u
flautu. Hajdete, deco, odsvirajte tatici nešto, na rastanku.
DEČACI: Dobro, mama. (Adolf Fridrih otvara torbu i daje braći flaute.)
Gña ROZ: Sedi da slušaš, Johane Vilhelme. (Mebijus sedne za okrugli sto.
Gospoña Roz i misionar Roz sednu na sofu. Dečaci stanu na sredinu salona.)
ADOLF FRIDRIH: Jedan, dva, tri. (Dečaci sviraju u flaute.)
Page 14
Gña ROZ: Malo više srca, deco, malo više srca. (Dečaci sviraju s više srca.
Mebijus skoči.)
MEBIJUS: Bolje nemojte! Nemojte, molim vas! (Dečaci zbunjeno prestanu da
sviraju.) Nemojte više da svirate. Molim vas. Za ljubav Solomona. Nemojte
više da svirate.
Gña ROZ: Ali, Johane Vilhelme...
MEBIJUS: Molim vas, nemojte više. Molim vas, nemojte više. Molim vas, molim
vas.
MISIONAR ROZ: Ali, gospodine Mebijuse, kralj Solomon bi baš rado slušao
svirku ove nevine dece. Setite se samo: Solomon je pisao psalme, Solomon je
pevao svete pesme...
MEBIJUS: Ja odlično poznajem Solomona, gospodine. On više nije veliki, zlatni
kralj koji je opevao Sulamit i srndaće kako pasu meñu ružama, jer on je zbacio
sa sebe svoj purpurni ogrtač (pred zastrašenom porodicom, Mebijus priskoči
vratima svoje sobe i naglo ih otvori) i nag i kužan šćućurio se u mojoj sobi kao
zlehudi kralj istine, a psalmi su mu užasni. Čujte ih zato, misionare, vi bar
volite psalme, saslušajte ih pažljivo, naučite i njih naizust. (Odlazi levo, do
okruglog stola, izvrne ga i sedne u naopako postavljen sto.) Jedan Solomonov
psalm - koji pevaju kosmonauti:
Otiskujemo se u vasionu,
U pustinju svetova ogrezlih u sopstveni prah
I bezglasno lipsalih.
Neki su još uvek tu, ali se većina,
Skuvana u olovnoj pari Merkura,
Rastvorila u uljanim lokvama Venusa.
I čak na Marsu satiraše nas Sunce
Gromovito, radioaktivno i žuto.
Jupiter je zaudarao,
Ta strelovito uzvitlana gasovita kaša,
Preteći je visila nad nama,
Tako da se izbljuvasmo na Ganimedu.
Gña ROZ: Ali, Johane Vilhelme...
MEBIJUS: Saturn smo obasuli kletvama.
To što se zatim dešavalo nije vredno pomena
Uran, Neptun
Posiveli, sleñeni.
Iznad Plutona i Transplutona padoše poslednji
Neprilični vicevi.
Već davno pobrskasmo Sunce sa Sirijusom
Sirijus sa Kanopusom.
Odapeti jurnusmo u bezdan
Ka nekim belim zvezdama,
Do kojih ipak nikada ne stigosmo.
Već davno su se mumije u našem vasionskom brodovlju
Skorile od prljavštine.
U toj grozoti nema spomena
Page 15
Na Zemlju koja je nekad disala.
GLAVNA SESTRA: Zaboga, gospodine Mebijuse! (Glavna sestra ulazi u salon
zdesna, sa sestrorn Monikom. Mebijus kruto sedi u izvrnutom stolu; lice mu je
kao maska.)
MEBIJUS: Tornjajte se sad na Marijanska ostrva!
Gña ROZ: Johane Vilhelmčiću...
DEČACI: Tatice...
MEBIJUS: Tornjajte se! I to što pre! Na ta ostrva! (Ustane, preteći. Porodica
Roz je strahovito zbunjena.)
GLAVNA SESTRA: Hajdete, gospoño Roz, gospodine, hajdete, deco. Treba da
se umiri, to je sve.
MEBIJUS: Napolje, svi! Napolje!
GLAVNA SESTRA: Ima lakši napad. Sestra Monika će tu ostati, umiriće ga. To
je samo lakši napad.
MEBIJUS: Gubite se! Zauvek! Samo što dalje!
JERG LUKAS: Zbogom, tatice! Zbogom! (Predstravljenu, uplakanu porodicu
glavna sestra odvodi napolje, desno. Mebijus mahnito viče za njima.)
MEBIJUS: Neću više nikad da vas vidim! Uvredili ste kralja Solomona! Prokleti
da ste! Nek vas sa čitavim Marijanskim ostrvima proguta taj Tihi okean, pa
istrulite u njegovoj najdubljoj rupi, jedanaest hiljada metara ispod površine,
zaboravljeni i od boga i od ljudi!
SESTRA MONIKA: Sami smo. Vaša porodica vas više ne čuje.
MEBIJUS (začuñeno i ukočeno pogleda sestru Moniku, i kao da najzad dolazi k
sebi): A, tako... Pa da. (Sestra Monika ćuti. On je pomalo zbunjen.) Bio sam
malo naprasit?
SESTRA MONIKA: Prilično.
MEBIJUS: Morao sam da kažem istinu.
SESTRA MONIKA: Naravno.
MEBIJUS: Uzbudio sam se.
SESTRA MONIKA: Samo ste se pretvarali.
MEBIJUS: Prozreli ste me?
SESTRA MONIKA: Negujem vas već dve godine.
MEBIJUS (ide tamoamo, a onda zastane): Pa dobro, priznajem. Izigravao sam
umobolnika.
SESTRA MONIKA: A zašto?
MEBIJUS: Da bih se oprostio od žene i dece. Zauvek.
SESTRA MONIKA: Na tako grozan način?
MEBIJUS: Na tako human način. Kad je neko već u ludnici, najbolje će izbrisati
prošlost ako se ludački i ponaša. Sad moja porodica može mirne duše da me
zaboravi. Ovakav moj nastup ubio im je volju da me ikad ponovo vide. Nije
važno kakve posledice to može imati u odnosu na mene, važan je samo život
koji teče izvan sanatorijuma. Ludilo staje para. Petnaest godina plaćala je
dobra moja Lina užasne sume, i jednom je ispod svega toga morala da se
povuče crta. Trenutak je bio povoljan. Solomon mi je otkrio ono što je imao da
mi otkrije, sistem svih mogućih otkrića je razrañen do kraja, poslednje stranice
su izdiktirane, a moja žena je našla drugog muža, bogougodnog misionara
Page 16
Roza. Možete biti spokojni, sestro Monika. Sve je sada u redu. (Hoće da ode.)
SESTRA MONIKA: Postupili ste planski.
MEBIJUS: Nisam uzalud fizičar. (Okrene se ka svojoj sobi.)
SESTRA MONIKA: Gospodine Mebijuse.
MEBIJUS (zastane): Molim, sestro Monika?
SESTRA MONIKA: Imala bih s vama nešto da razgovaram.
MEBIJUS: Izvolite.
SESTRA MONIKA: Reč je o nama dvojima.
MEBIJUS: Što ne sednete? (Sednu - ona na sofu, on na stolicu levo.)
SESTRA MONIKA: I mi moramo da se rastanemo.
MEBIJUS (prepadne se): Napuštate me?
SESTRA MONIKA: Tako mi je nareñeno.
MEBIJUS: Šta se desilo?
SESTRA MONIKA: Prebacuju me u glavnu zgradu. Sutra čuvari preuzimaju
nadzor. Bolničarke više neće imati pristupa u ovu vilu.
MEBIJUS: Zbog Njutna i Ajnštajna?
SESTRA MONIKA: Na zahtev državnog tužioca. Glavna lekarka se pobojala
komplikacija, pa je morala da popusti. (Ćute. On je sav utučen.)
MEBIJUS: Ne znam šta da vam kažem, sestro Monika. Već sam zaboravio kako
se izražava ono što čovek oseća, jer čisto tehnička razmena misli s dvojicom
bolesnika kraj kojih provodim dane - teško da se može smatrati razgovorom.
Izgubio sam moć govora, sav sam preplašen. Ali treba da znate da je za mene
sve postalo drukčije otkako vas poznajem. Nekako podnošljivije. Ali sada je i to
prošlo. Prošle su i te dve godine, kada sam bio nešto srećniji nego inače. Jer
sam, zahvaljujući vama, sestro Monika, našao hrabrosti da se pomirim s
večitom izdvojenošću i sa... sudbinom ludaka. Zbogom ostajte! (Ustane i hoće
da se rukuje s njom.)
SESTRA MONIKA: Gospodine Mebijuse, ja ne mislim da ste ludi.
MEBIJUS (nasmeje se i opet sedne): Ni ja ne mislim. Ali to ne menja moj
položaj. Imam tu nesreću da mi se priviña kralj Solomon. Ništa nije tako
nezgodno kao čudo u svetu nauke.
SESTRA MONIKA: Gospodine Mebijuse, ja verujem u to čudo.
MEBIJUS (zbunjeno i ukočeno je pogleda): Verujete?
SESTRA MONIKA: U kralja Solomona.
MEBIJUS: U to da se pojavljuje preda mnom?
SESTRA MONIKA: Da se pojavljuje pred vama.
MEBIJUS: Svakoga dana, svake noći?
SESTRA MONIKA: Svakoga dana, svake noći.
MEBIJUS: I da mi diktira tajne prirode? Povezanost svih stvari? Sistem svih
mogućih otkrića?
SESTRA MONIKA: Verujem u to. I kad biste ispričali da se pred vama pojavio
kralj David, sa svojom dvorskom svitom, i to bih poverovala. Prostonaprosto,
znam da niste bolesni. Osećam to.
(Tišina.)
MEBIJUS (skoči): Idite, sestro Monika!
SESTRA MONIKA (i dalje sedi): Ostaću.
Page 17
MEBIJUS: Neću više nikada da vas vidim.
SESTRA MONIKA: Ja sam vam potrebna. Nemate nikog drugog na svetu.
Nikoga svog.
MEBIJUS: Vera u kralja Solomona može da bude smrtonosna.
SESTRA MONIKA: Volim vas. (Mebijus je gleda, ukočeno i bespomočno, pa
opet sedne. Ćute.)
MEBIJUS (tiho, utučeno): Srljate u propast.
SESTRA MONIKA: Ne bojim se za sebe, bojim se samo za vas. Njutn i Ajnštajn
su vrlo opasni.
MEBIJUS: Ipak izlazim s njima na kraj.
SESTRA MONIKA: I sestra Dorotea i sestra Irena izlazile su s njima na kraj. Ali
to ih je stalo glave.
MEBIJUS: Sestro Monika. Priznali ste mi da mi verujete i da me volite. Prinuñen
sam zato da i ja vama kažem istinu. I ja vas volim, Monika. (Ona ga pogleda.)
Više nego svoj život. Ali baš zato ste u opasnosti. Zato što se volimo. (Ajnštajn
izlazi iz sobe br. 2 pušeći na lulu.)
AJNŠTAJN: Opet sam se probudio.
SESTRA MONIKA: Ali, gospodine profesore...
AJNŠTAJN: Najednom sam se setio.
SESTRA MONIKA: Ali, gospodine profesore...
AJNŠTAJN: Zadavio sam sestru Irenu.
SESTRA MONIKA: Nemojte misliti na to, gospodine profesore.
AJNŠTAJN (posmatra svoje ruke): Da li ću ikad više biti u stanju da sviram
violinu?
MEBIJUS (ustane kao da hoće da zaštiti Moniku): Pa i posle toga ste svirali.
AJNŠTAJN: Je li bar bilo podnošljivo?
MEBIJUS: Svirali ste Krojcerovu sonatu. Dok je ovde bila policija.
AJNSTAJN: Krojcerovu sonatu. Bogu hvala. (Lice mu se razvedrilo, ali se opet
natmuri.) A baš ne volim da sviram, a ni lulu ne volim. Grozno smrdi.
MEBIJUS: Onda je ostavite.
AJNŠTAJN: Ne mogu. Zato što sam Albert Ajnštajn. (Oštro pogleda njih dvoje.)
Volite li se?
SESTRA MONIKA: Volimo se. (Ajnštajn zamišljeno odlazi pozadi, gde je ležala
zadavljena bolničarka.)
AJNŠTAJN: I sestra Irena i ja - voleli smo se. Bila je spremna sve da učini za
mene, ta sestra Irena. Upozoravao sam je. Izdirao sam se na nju. Postupao
sam s njom kao sa psom. Preklinjao sam je da beži. Uzalud. Ostala je. Htela je
da odemo da živimo na selu. U Kolvangu. Htela je da se uda za mene. Čak je
već imala i pristanak gospoñice doktor fon Cand. Onda sam je zadavio. Jadna
sestra Irena. Kako samo žene mogu da se tako slepo žrtvuju. Ništa na svetu
nije luñe od toga.
SESTRA MONIKA (prilazi mu): Idite da legnete, profesore.
AJNŠTAJN: Možete mi kazati: Alberte.
SESTRA MONIKA: Alberte, budite pametni...
AJNŠTAJN: Budite vi pametni, sestro Monika. PosluŠajte svog ljubljenog, i
bežite! Inače ste izgubljeni. (Opet krene ka sobi br. 2.) Idem opet da spavam.
Page 18
(Uñe u sobu br. 2.)
SESTRA MONIKA: Jadni, izgubljeni čovek.
MEBIJUS: On treba da vam bude živi dokaz da ne treba da me volite.
SESTRA MONIKA: Ali vi niste ludi.
MEBIJUS: Bilo bi pametnije ako biste me smatrali ludim. Ohladite se i bežite!
Bez predomišljanja! Inače ću i ja morati da postupam s vama kao sa
poslednjom kučkom.
SESTRA MONIKA: Bolje postupajte sa mnom kao sa voIjenom ženom.
MEBIJUS: Hodite, Monika. (Dovodi je do stolice, sedne preko puta nje, dohvati
joj ruke.) Slušajte me. Napravio sam veliku grešku. Odao sam svoju tajnu,
nisam prećutao pojavljivanje Solomona. Zato me on sada i tera da ispaštam.
Doživotno. U redu. Ali ne treba zato da i vi budete kažnjeni. U očima sveta vi
volite duhovno obolelog čoveka. Time samo izazivate nesreću. Bolje idite iz
sanatorijuma i zaboravite me. Tako je najbolje za nas oboje.
SESTRA MONIKA: Da li me želite?
MEBIJUS: Zašto me to pitate?
SESTRA MONIKA: Hoću da spavam s vama, hoću s vama da imam decu. Znam,
treba da se stidim što tako govorim. Ali zašto, prosto, nećete da me gledate?
Možda vam se ne sviñam? Priznajem, ovaj moj bolnički mantil je zbilja grozan.
(Skine kapicu sa kose.) Mrzim svoj poziv! Već pet godina negujem bolesnike, u
ime ljubavi prema bližnjima. Nikad se nisam oglušila, uvek sam bila na licu
mesta, večito sam se žrtvovala. Ali sad hoću samo jednog da dvorim, samo za
jednog da se žrtvujem, neću više za sve. Hoću da dvorim onoga koga volim.
Da, vas. Sve ću da činim što od mene budete zahtevali, radiću za vas i danju i
noću, samo me ne smete terati od sebe! Jer ni ja više nemam nikog na svetu
osim vas! I ja sam sama!
MEBIJUS: Moram da vas teram, Monika.
SESTRA MONIKA (očajnički): Zar me nimalo ne volite?
MEBIJUS: Volim vas, Monika. Gospode, volim vas, mada je to prava ludost.
SESTRA MONIKA: Zašto me onda ostavljate na cedilu? I to ne samo mene?
Tvrdite da se pred vama pojavljuje kralj Solomon. Zašto izdajete i njega?
MEBIJUS (zgrabi je, strahovito uzbuñen): Monika! Možete sve da mislite o
meni, možete me smatrati slabićem. To je vaše pravo. Nisam dostojan vaše
ljubavi. Ali Solomonu sam ostao veran. Upao je u moj život najednom,
nepozvan, zloupotrebio me i upropastio, ali ga nisam izneverio.
SESTRA MONIKA: Jeste li sigurni?
MEBIJUS: Zar sumnjate?
SESTRA MONIKA: Čini vam se da morate ispaštati zato što niste prećutali da se
on pojavljuje pred vama. Ali možda ispaštate zato što se niste založili za ono
što vam je otkrio.
MEBIJUS (pušta da nastavi): Ne - ne razumem.
SESTRA MONIKA: On vam diktira sistem svih mogućih otkrića. Da li ste se
borili da mu se oda priznanje?
MEBIJUS: Ali - smatraju me ludim...
SESTRA MONIKA: Zašto ste toliko malodušni?
MEBIJUS: Hrabrost bi u mom slučaju bila - zločin.
Page 19
SESTRA MONIKA: Johane Vilhelme. Govorila sam sa gospoñicom doktor fon
Cand.
MEBIJUS (ukočeno je gleda): Govorili ste?
SESTRA MONIKA: Slobodni ste.
MEBIJUS: Slobodan sam?
SESTRA MONIKA: Možemo se venčati.
MEBIJUS: Gospode.
SESTRA MONIKA: Gospoñica doktor fon Cand je već sve uredila. Istina, smatra
vas bolesnim, ali i bezopasnim. I nasledno neopterećenim. Kazala mi je,
smejući se, da je ona sama sigurno luña od vas.
MEBIJUS: To je lepo od nje.
SESTRA MONIKA: Zar nije sjajna?
MEBIJUS: Kako da ne?
SESTRA MONIKA: Johane Vilhelme! Primila sam se dužnosti opštinske
bolničarke u Blumenštajnu. Imam i nešto ušteñevine. Ne treba da se brinemo.
Treba samo da se i dalje volimo. (Mebijus je ustao. Salon se postepeno
zamračuje.) Zar to nije divno?
MEBIJUS: Sve je to nekako neočekivano.
SESTRA MONIKA: Još sam nešto učinila.
MEBIJUS: Šta to?
SESTRA MONIKA: Razgovarala sam sa slavnim fizičarem - profesorom
Šerbertom.
MEBIJUS: Bio mi je učitelj.
SESTRA MONIKA: Dobro vas se seća. Kaže da ste mu bili najbolji dak.
MEBIJUS: I o čemu ste to s njim razgovarali?
SESTRA MONIKA: Obećao mi je da će vaše spise proučiti bez ikakvog
predubeñenja.
MEBIJUS: Jeste li mu rekli da je njihov autor, u stvari, Solomon?
SESTRA MONIKA: Naravno.
MEBIJUS: I?
SESTRA MONIKA: Smejao se. Kaže da ste uvek bili šaljivčina. Johane Vilhelme,
ne smemo misliti samo na sebe. Jer vi ste izabrani. Solomon se pred vama
pojavio, otkrio vam se u punom sjaju, nebeska mudrost pala vam je u deo.
Sada morate ići, nepokolebljivo, putem kojim vas čudo upućuje, makar on
vodio kroz porugu i smeh, kroz nevericu i podozrenje. Ali taj put vodi odavde,
iz ovog sanatorijuma, Johane Vilhelme, on vodi u javnost, ne u samoću, taj put
vodi u borbu. Ja sam tu da ti pomognem, da se borim uz tebe, jer nebo koje ti
je Solomon poslao - poslao je i meni. (Mebijus ukočeno gleda kroz prozor.)
Najdraži.
MEBIJUS: Ljubljena?
SESTRA MONIKA: Zar se ne radujeŠ?
MEBIJUS: Radujem se.
SESTRA MONIKA: Sad moramo da spakujemo tvoje kofere. Voz polazi uosam i
dvadeset. Za Blumenštajn.
MEBIJUS: Nemam mnogo stvari.
SESTRA MONIKA: Već pada mrak.
Page 20
MEBIJUS: Sad se rano smrkava.
SESTRA MONIKA: Upaliću osvetljenje.
MEBIJUS: Pričekaj malo. Hodi. (Ona mu priñe. Sad se još vide samo dve
siluete.)
SESTRA MONIKA: Imaš suze u očima?
MEBIJUS: I ti.
SESTRA MONIKA: To su radosnice. (On trgne zavesu i prebaci je preko nje.
Kratka borba. Siluete se više ne vide. Onda - tišina. Otvaraju se vrata sobe br.
3. Zrak svetlosti prodre u salon. Njutn stoji na vratima, u kostimu svog veka.
Mobijus se ispravlja.)
NJUTN: Šta se dogodilo?
MEBIJUS: Zadavio sam sestru Moniku. (Čuje se kako Ajnštajn poćinje da svira
u sobi br. 2.)
NJUTN: Onaj Ajnštajn, eno, opet svira. Krajslera. Ljubavnu pesmu. (Prilazi
kaminu i uzima konjak.)
Zavesa
DRUGI ČIN
(Jedan sat kasnije. Ista prostorija. Napolju je noć. Tu je opet policija. Opet
meri, beleži, fotografiše. Samo se sad pretpostavlja da se leš sestre Monike,
nevidljiv za publiku, nalazi pozadi levo, ispod prozora. Salonje osvetljen. Svetli
luster, kao i stojeća lampa. Na sofi sedi gospoñica doktor Matildafon Cand,
potištena, utonula u razmišljanje. Na stočiću pred njom je kutija za cigare; na
stolici desno policajac Gul sa blokom za stenografske beleške. Inspektor Fos, u
mantilu i sa šeširom na glavi, odmiče se od leša, i dolazi napred.)
Gñica DOKTOR: Hoćete li »havanu«?
INSPEKTOR: Ne, hvala.
Gñica DOKTOR: Rakiju?
INSPEKTOR: Kasnije. (Ćute.) Bloheru, možeš sad da napraviš snimke.
BLOHER: Odmah, gosn inspektore.
INSPEKTOR: Kako se zvala ta bolničarka?
Gñica DOKTOR: Monika Štetler.
INSPEKTOR: Starost?
Gñica DOKTOR: Dvadeset pet godina. Rodom iz Blumenštajna.
INSPEKTOR: Ima li rodbine?
Gñica DOKTOR: Nema.
INSPEKTOR: Sve ste zapisali, Gule?
GUL: Jesam, gosn inspektore.
INSPEKTOR: I ova je udavljena, doktore?
SUDSKI LEKAR: Nesumnjivo. I to opet s divovskom snagom. Samo, ovaj put
gajtanom za zavesu.
INSPEKTOR: Kao pre tri meseca. (Umorno sedne na stolicu, napred desno.)
Gñica DOKTOR: Da li biste želeli da vidite ubicu?
INSPEKTOR: Zaboga, gospoñice doktor...
Page 21
Gñica DOKTOR: Hoću da kažem - izvršioca?
INSPEKTOR: I ne mislim na to.
Gñica DOKTOR: Ali...
INSPEKTOR: Gospoñice doktor fon Cand. Ja vršim svoju dužnost... vodim
zapisnik, pregledam leš, nadgledam pravljenje snimaka i omogućujem našem
sudskom lekaru da stvori svoj sud o tome. Nemam potrebe da pregledam i
Mebijusa. Njega prepuštam vama. Zauvek. Kao i druge radioaktivne fizičare.
Gñica DOKTOR: Šta kaže državni tužilac?
INSPEKTOR: Ne besni više. Kao da nešto sprema.
Gñica DOKTOR (briše znoj): Toplo je ovde.
INSPEKTOR: Naprotiv.
Gñica DOKTOR: Ovo treće ubistvo...
INSPEKTOR: Zaboga, gospoñice doktor...
Gñica DOKTOR: Ovaj treći nesrećni slučaj... Samo mi je još to trebalo! Sad
slobodno mogu da likvidiram sanatorijum. Monika Štetler bila mi je najbolja
negovateljica. Razumela je bolesnike. Umela je da saoseća s njima. Volela sam
je kao svoju kćer. Ali njena smrt još nije ono najgore. Reč je o mom lekarskom
ugledu.
INSPEKTOR: Povratićemo ga, ne bojte se. Bloheru, napravite još jedan snimak
odozgo.
BLOHER: Odmah, gosn inspektore. (Desno dva čuvara džinovska rasta guraju
unutra pokretni stočić sa posuñem i jelom. Jedan od tih čuvara je crnac. Za
njima ulazi nadzornik, takoñe džinovskog rasta.)
NADZORNIK: Večera za naše drage bolesnike, gospoñice doktor.
INSPEKTOR (poskoči): Uve Sivers?
NADZORNIK: Da, ja sam, gosn inspektore. Uve Sivers, nekadašnji bokserski
prvak u teškoj kategoriji. Sad sam nadzornik u ovom sanatorijumu.
INSPEKTOR: A kakve su ovo grdosije?
NADZORNIK: Murilo, prvak Južne Amerike, takoñe u teškoj kategoriji, i Mak
Artur (pokaže crnca), prvak Severne Amerike u srednjoj kategoriji. Namesti
sto, Mak Arture. (Mak Artur namešta sto.) Stavi stolnjak, Murilo. (Murilo stavlja
beli stolnjak.) Sada porculan, Mak Arture. (Mak Artur razmešta posuñe.)
Srebrnariju, Murilo. (Murilo stavlja srebrni pribor za jelo.) Kašiku za supu - na
sredinu, Mak Arture. (Mak Artur stavlja na sto kašiku za supu.)
INSPEKTOR: A šta su to servirali za naše drage bolesnike? (Visoko podigne
poklopac činije za supu.) Supa sa knedlama od džigerice...
NADZORNIK: Pile na žaru, pohovani mozak...
INSPEKTOR: Fantastično.
NADZORNIK: Prvoklasno.
INSPEKTOR: Ja sam službenik četrnaestog razreda, zato se slabo gostim kod
kuće.
NADZORNIK: Sve je spremno za večeru, gospoñice doktor.
Gñica DOKTOR: Možete otići, Siverse. Pacijenti će se sami poslužiti.
NADZORNIK: Gosn inspektore, zahvaljujemo na pažnji. (Trojica se klanjaju i
odlaze desno. Inspektor gleda za njima.)
INSPEKTOR: Bogamu...
Page 22
Gñica DOKTOR: Zadovoljni ste?
INSPEKTOR: Zavidim vam. Kad bismo mi u policiji imali takve ljudeskare...
Gñica DOKTOR: Plate su im astronomske.
INSPEKTOR: Lako je vama dok ima ćaknutih barona i multimilionarki. Ove
momčine će definitivno umiriti državnog tužioca. Njima niko neće umaći. (Čuje
se kako Ajnštajn svira u sobi br. 2.) Opet taj Ajnštajn. Svira li, svira.
Gñica DOKTOR: Krajslera. Kao i obično. Ljubavnu pesmu.
BLOHER: Gotovi smo, gosn inspektore.
INSPEKTOR: Onda iznesite leš. (Dva policajaca podižu leš. Mebijus istrci iz sobe
br. 1.)
MEBIJUS: Monika! Ljubljena moja! (Policajci zastanu s lešom. Gospoñica doktor
dostojanstveno ustaje.)
Gñica DOKTOR: Mebijuse! Kako ste mogli to da učinite? Ubili ste moju najbolju,
moju najnežniju, moju najslañu bolničarku!
MEBIJUS: Strašno mi je žao, gospoñice doktor.
Gñica DOKTOR: Žao vam je...
MEBIJUS: Kralj Solomon je tako naredio.
Gñica DOKTOR: Kralj Solomon... (Ona opet sedne. Umorno. Bleda je) Njegovo
veličanstvo vam je naložilo da je ubijete.
MEBIJUS: Stajao sam kraj prozora i piljio u mrak. Onda je kralj doleteo iz
parka, preko terase, i prošaptao mi naredbu kroz okno.
Gñica DOKTOR: Izvinite, inspektore. Znate, moji nervi...
INSPEKTOR: Ništa, ništa...
Gñica DOKTOR: Nije lako raditi u ovakvom sanatorijumu.
INSPEKTOR: Mogu da zamislim.
Gñica DOKTOR: A sad, dozvolite da se povučem. (Ustane.) Molila bih vas
samo, gospodine inspektore, da državnom tužiocu izrazite moje žaljenje zbog
svih tih slučajeva u mom sanatorijumu. Može da bude siguran da je sad sve u
redu. Gospodine inspektore, gospodo, laku noć. (Ode najpre pozadi levo,
svečano se pokloni pred lešom, onda pogleda Mebijusa, pa iziñe levo.)
INSPEKTOR: Tako. Sad možete, najzad, da odnesete leš u kapelu, kraj sestre
Irene.
MEBIJUS: Monika! (Kroz vrata koja vode u vrt odlaze dva policajca sa lešom,
kao i ostali sa aparatima. Za njima ide i sudski lekar.) Moja ljubljena Monika!
INSPEKTOR: (prilazi stočiću kraj sofe): Sad će mi zbilja prijati jedna »havana«.
Bogme, i zaslužio sam je. (Vadi iz kutije ogromnu cigaru i posmatra je.) Moćna
stvar. (Odgriza vrh cigare i zapali je) Dragi moj Mebijuse, iza rešetaka toga
kamina ser Isak Njutn je sakrio bocu konjaka.
MEBIJUS: Molim, gospodine inspektore. (Inspektor ispušta dim, dok Mebijus
uzima bocu konjaka i čašu.) Smem li da naspem?
INSPEKTOR: Izvolite. (Uzme čašu i pije.)
MEBIJUS: Još jednu?
INSPEKTOR: Još jednu.
MEBIJUS (opet sipa): Gospodine inspektore, moram da vas zamolim da me
uhapsite.
INSPEKTOR: A zašto, dragi moj Mebijuse?
Page 23
MEBIJUS: Pa zato što sam sestru Moniku...
INSPEKTOR: Pa sami ste priznali da ste tako postupili po narañenju kralja
Solomona. Kad već ne mogu njega da uhapsim, ostaćete i vi slobodni.
MEBIJUS: Ali...
INSPEKTOR: Nema tu »ali«. Naspite mi još jednu.
MEBIJUS: Molim, gospodine inspektore.
INSPEKTOR: A sad opet sakrijte taj konjak, inače će ga popiti čuvari.
MEBIJUS: Odmah, gospodine inspektore. (Skloni konjak.)
INSPEKTOR: Znate, svake godine uhapsim, u gradu i okolini, nekoliko ubica.
Ne mnogo. Jedva pola tuceta. Neke hapsim sa zadovoljstvom, a drugih mi je
žao, ali ipak moram da ih uhapsim. Pravda je pravda. A sad se desilo to s vama
i dvojicom vaših kolega. Prvo sam se ljutio što ne smem da se mešam, ali sad
odjednom vidim da prosto mogu da uživam. Našao sam trojicu ubica koje
mogu, čiste savesti, da ostavim na slobodi. Pravda se prvi put odmara -
nemate pojma, prijatelju, koliko je to prijatno osećanje. Jer, znate, pravda
strahovito iscrpljuje čoveka, u službi se prosto propada, i zdravstveno i
moralno. Apsolutno mi je bila potrebna pauza. Za to zadovoljstvo, dragi moj,
imam da zahvalim vama. Ostajte zbogom. Pozdravite mi Njutna i Ajnštajna od
sveg srca, a Solomonu - moje poštovanje.
MEBIJUS: Zbogom, gospodine inspektore... (Inspektor ode. Mebijus je sam.
Sedne na sofu; pritiska šakama slepoočnice. Iz sobe br. 3 dolazi Njutn.)
NJUTN: Šta to imamo za večeru? (Mebijus ćuti. Njutn podigne poklopac sa
činije.) Aha, supa sa knedlama od džigerice. (Zagleda ostala jela na pokretnom
stočiću.) Pile na žaru, pohovani mozak. Čudno. Obično nam spremaju laku i
skromnu večeru. (Sipa sebi supu.) A vi, zar niste gladni? (Mebijus ćuti.)
Shvatam, shvatam. Posle onog mog slučaja sa bolničarkom, i ja sam izgubio
apetit. (Sedne i počne da jede. Mebijus ustane i hoće da ode u svoju sobu.)
Čekajte.
MEBIJUS: Ser Isače?
NJUTN: Imao bih s vama da razgovaram, Mebijuse.
MEBIJUS (stoji): Molim?
NJUTN (pokazuje jelo): Zar ne biste ipak mogli da probate ovu supu? Vanredno
je ukusna.
MEBIJUS: Ne mogu.
NJUTN: Dragi moj Mebijuse, više nas neće negovati bolničarke, nego će na nas
motriti čuvari. Prave ljudeskare.
MEBIJUS: To je sasvim svejedno.
NJUTN: Za vas možda i jeste, Mebijuse. Vi očigledno želite da doživotno
ostanete u ludnici. Ali meni nije sasvim svejedno. Jer ja bih hteo da se izvučem
odavde. (Ispraznio je tanjir.) A sad, da preñemo na pile. (Služi se.) Ti čuvari
me nateruju da delam. I to još danas.
MEBIJUS: To je vaša stvar.
NJUTN: Ne samo moja. Da se razumemo, Mebijuse, ja nisam lud.
MEBIJUS: Naravno da niste, ser Isače.
NJUTN: Ja nisam ser Isak Njutn.
MEBIJUS: Znam, vi ste Albert Ajnštajn.
Page 24
NJUTN: Koješta. Nisam ni Herbert Georg Bojtler, kao što se ovde veruje. Moje
pravo ime je Kilton, mladiću moj.
MEBIJUS (preneraženo ga pogleda): Alek Džesper Kilton?
NJUTN: Sasvim tačno.
MEBIJUS: Osnivač teorije podudarnosti?
NJUTN: Upravo taj.
MEBIJUS (prilazi stolu): Namerno ste se ovamo uvukli?
NJUTN: Da, izigravajući ludaka.
MEBIJUS: Da biste me špijunirali?
NJUTN: Da bih otkrio razlog vašeg ludila. Nemački jezik sam ovako
besprekorno naučio u jednoj bazi naše tajne službe. To su bile muke!
MEBIJUS: A kad je jadna sestra Dorotea otkrila pravu istinu, vi ste je...
NJUTN: Jesam. Veoma žalim zbog toga.
MEBIJUS: Shvatam.
NJUTN: Nareñenje je nareñenje.
MEBIJUS: Razume se.
NJUTN: Nisam imao drugog izbora.
MEBIJUS: Naravno.
NJUTN: Došlo je u pitanje izvršenje moje misije - tog najpoverljivijeg
poduhvata naše tajne službe. Morao sam da je ubijem ako sam hteo da
izbegnem svaku sumnju. Sestra Dorotea me više nije smatrala ludim, a glavna
lekarka - samo lakše obolelim. Zato je trebalo jednim ubistvom definitivno
dokazati da sam lud. Nego slušajte, ovo pile je zbilja izvanredno ukusno. (Iz
sobe br. 2 čuje se Ajnštajnova violina.)
MEBIJUS: Ajnštajn opet svira.
NJUTN: Bahovu gavotu.
MEBIJUS: Ohladiće mu se večera.
NJUTN: Samo pustite tog ludaka neka svira.
MEBIJUS: Nareñujete mi?
NJUTN: Neizmerno vas cenim. Bilo bi mi veoma žao ako bih morao energičnije
da postupim.
MEBIJUS: Dat vam je nalog da me otmete?
NJUTN: Ako se ispostavi da su pretpostavke naše tajne službe opravdane.
MEBIJUS: Kakve pretpostavke?
NJUTN: Naša tajna služba slučajno smatra da ste vi - najgenijalniji fizičar
današnjice.
MEBIJUS: Samo sam težak nervni bolesnik, Kiltone, i ništa drugo.
NJUTN: Naša tajna služba ima o tome drukčije mišljenje.
MEBIJUS: A šta vi o meni mislite?
NJUTN: Ja, prostonaprosto, smatram da ste najgenijalniji fizičar svih vremena.
MEBIJUS: Kako mi je vaša tajna služba ušla u trag?
NJUTN: Zahvaljujući meni. Slučajno sam pročitao vaš rad o osnovima jedne
nove fizike. U prvi mah, vaše teorije su mi izgledale neozbiljne. A onda kao da
mi je puklo pred očima. Shvatio sam da sam naišao na najgenijalniji rad iz
oblasti novije fizike. Počeo sam da tragam za autorom i došao do mrtve tačke.
Onda sam obavestio tajnu službu, i ona je krenula s mrtve tačke.
Page 25
AJNŠTAJN: Niste samo vi pročitali taj rad, Kiltone. (Došao je, neprimećen, iz
sobe br. 2, s violinom ispod pazuha i s gudalom u ruci.) Naime, ni ja nisam lud.
Dozvolite da se predstavim. Ja sam takoñe fizičar i saradnik jedne tajne službe,
ne baš te iste. Zovem se Jozef Ajzler.
MEBIJUS: Pronalazač »Ajzlerovog faktora«?
AJNŠTAJN: Upravo taj.
NJUTN: Koji je nestao hiljadu devetsto pedesete?
AJNŠTAJN: Dobrovoljno.
NJUTN (najednom vadi revolver): Smem li vas zamoliti, Ajzleru, da se licem
okrenete zidu?
AJNŠTAJN: Molim lepo. (Ajnštajn polako došeta do kamina, stavi svoju violinu
na kamin i iznenada se okrene, s revolverom u ruci.) Dragi moj Kiltone. Pošto
obojica, kako pretpostavljam, umemo vešto da baratamo oružjem, možda bi
ipak trebalo da izbegnemo dvoboj, šta mislite? Rado ću ostaviti svoj
»brauning« ako i vi ostavite svoj »kolt«.
NJUTN: Važi.
AJNŠTAJN: Iza kamina, pored konjaka. Za slučaj da iznenada naiñu čuvari.
NJUTN: U redu. (Obojica stavljaju revolvere iza rešetke kamina.)
AJNŠTAJN: Poremetili ste mi planove, Kiltone. Mislio sam da ste doista ludi.
NJUTN: Tešite se: i ja sam vas smatrao ludim.
AJNŠTAJN: Uopšte, neke stvari su ispale naopako. Uzmite, na primer, slučaj sa
sestrom Irenom, danas popodne. Počela je da sumnja i samim tim potpisala
svoju smrtnu presudu. Veoma žalim zbog toga.
MEBIJUS: Shvatam.
AJNŠTAJN: Nareñenje je nareñenje.
MEBIJUS: Razume se.
AJNŠTAJN: Nisam imao drugog izbora.
MEBIJUS: Naravno.
AJNŠTAJN: Došlo je u pitanje i izvršenje moje misije - tog najpoverljivijeg
poduhvata naše tajne službe. Da sednemo?
NJUTN: Da sednemo. (Sedne za sto, levo, a Ajnštajn desno.)
MEBIJUS: Pretpostavljam, Ajzleru, da i vi sad hoćete da me naterate...
AJNŠTAJN: Zaboga, Mebijuse...
MEBIJUS:...da me nagovorite da odem u vašu zemlju.
AJNŠTAJN: Znate, i mi vas smatramo za najvećeg od svih fizičara. Ali sad me
pre svega interesuje ova večera. Pa ovo je pravi oproštajni banket. (Sipa
supu.) Još nemate apetita, Mebijuse?
MEBIJUS: Imam. Najednom. Sad kad ste vas dvojica sve otkrili. (Sedne za sto
izmeñu njih dvojice, pa i on sipa supu u tanjir.)
NJUTN: Hoćete malo burgundskog vina, Mebijuse?
MEBIJUS: Samo naspite.
NJUTN (sipa): Ja ću sad da se prihvatim ovog pohovanog mozga.
MEBIJUS: Samo se vi služite.
NJUTN: Prijatno.
AJNŠTAJN: Prijatno.
MEBIJUS: Prijatno. (Jedu. Zdesna dolaze tri čuvara; nadzornik drži nekakvu
Page 26
beleŽnicu.)
NADZORNIK: Pacijent Bojtler!
NJUTN: Ovde.
NADZORNIK: Pacijent Ernesti!
AJNŠTAJN: Ovde.
NADZORNIK: Pacijent Mebijus!
MEBIJUS: Ovde.
NADZORNIK: Nadzornik Sivers, čuvar Murilo, čuvar Mak Artur. (Vrati beležnicu
u džep.) Po nalogu vlasti, preduzeće se izvesne mere sigurnosti. Murilo, spusti
rešetku. (Murilo spusti šalone na jednom prozoru. Prostorija najednom počinje
da liči na zatvor.) Mak Arture, zaključaj je. (Mak Artur zaključava šalone.) Da li
gospoda još nešto žele za ovu noć? Pacijent Bojtler?
NJUTN: Ne.
NADZORNIK: Pacijent Ernesti?
AJNŠTAJN: Ne.
NADZORNIK: Pacijent Mebijus?
MEBIJUS: Ne.
NADZORNIK: Gospodo, stojim vam na raspolaganju. Laku noć. (Trojica čuvara
odlaze. Tisina.)
AJNŠTAJN: Životinje.
NJUTN: U parku ima i drugih grdosija koje motre na nas. Dugo sam ih
posmatrao kroz prozor.
AJNŠTAJN (ustane i pokuša da otvori rešetku): Vrlo je solidna. Sa specijalnim
katancem.
NJUTN (prilazi vratima svoje sobe, otvara ih i gleda unutra) I na mom prozoru
najednom je iskrsla rešetka. Prava čarolija! (Otvara i druga, pa onda i treća
vrata u pozadini.) I na Ajzlerovom. I na Mebijusovom. (Priñe desnim vratima.)
Zaključana su. (Opet sedne. I Ajnštajn sedne.)
AJNŠTAJN: Spetljali su nas.
NJUTN: Logično. Zbog onih bolničarki.
AJNŠTAJN: Sad se iz ove ludnice možemo izvući samo ako radimo zajednički.
MEBIJUS: Ja uopšte neću da bežim.
AJNŠTAJN: Mebijuse...
MEBIJUS: Ne vidim za to ni najmanjeg razloga. Naprotiv. Zadovoljan sam
svojom sudbinom. (Svi ćute.)
NJUTN: Ali ja nisam zadovoljan, što je prilično važna okolnost, zar ne? Svaka
čast vašim intimnim osećanjima, ali vi ste genije, i kao takav - vi ste opšte
dobro. Prodrli ste u nove oblasti fizike. Ali nauka nije vaš monopol. Vaša je
dužnost da nama koji nismo genijalni otvarate nove vidike. Zato poñite sa
mnom, i za godinu dana obući ćemo vam frak, prebacićemo vas u Stokholm i
tamo ćete dobiti Nobelovu nagradu.
MEBIJUS: Vaša tajna služba je zbilja nesebična.
NJUTN: Priznajem, Mebijuse, da je ona, pre svega, zaokupljena pretpostavkom
da ste rešili problem gravitacije.
MEBIJUS: Rešio sam. (Tišina.)
AJNŠTAJN: I to tako mirno kažete?
Page 27
MEBIJUS: Pa šta bi drugo trebalo da kažem?
AJNŠTAJN: Moja tajna služba pretpostavlja da ste stvorili jedinstvenu teoriju o
elementarnim česticama...
MEBIJUS: I vaša tajna služba može da bude spokojna: pronañena je
jedinstvena teorija polja.
NJUTN (servijetom briše znoj sa čela): Drugim rečima - formulajsveta!
AJNŠTAJN: Divota. Čitavi čopori dobro plaćenih fizičara, u ogromnim državnim
laboratorijuma, godinama uzalud pokušavaju da pomere fiziku s mrtve tačke, a
vi ste rešili taj problem tako reći uzgred, za pisaćim stolom, u ludnici. (I on
obriše servijetom znoj sa čela.)
NJUTN: A šta je sa sistemom svih mogućih otkrića, Mebijuse?
MEBIJUS: I on postoji. Formulisao sam ga prosto iz radoznalosti - kao
praktičnu razradu mojih teorijskih radova. Zar je trebalo da se pravim naivan?
Naša razmišljanja imaju prakticne posledice. Bio sam dužan da proučim
posledice koje bi mogla imati moja teorija polja, kao i moje učenje o gravitaciji.
Zaključak je porazan. Nove, nezamislive energije bile bi osloboñene, što bi
omogućilo takav razvoj tehnike koji bi svaku fantaziju učinio prosto smešnom -
ako bi moji radovi pali ljudima u šake.
AJNŠTAJN: To se teško može izbeći.
NJUTN: Pitanje je samo - ko će prvi toga da se dokopa.
MEBIJUS (nasmeje se): Vi biste tu sreću poželeli svojoj tajnoj službi, Kiltone, i
generalstabu koji stoji iza nje?
NJUTN: Zašto ne? Da bih najvećeg fizičara svih vremena vratio u krug njegovih
kolega, dobrodošla mi je pomoć bilo kog generalštaba. Reč je o slobodi naše
nauke, ni o čem drugom. Potpuno je svejedno ko tu slobodu garantuje. Služiću
svakom režimu ako me taj režim ostavlja na miru. Znam, danas se mnogo
govori o odgovornosti fizičara. Sad odjednom treba da vodimo računa o tuñem
strahu, i da budemo moralni. To je obična besmislica. Mi moramo obaviti svoj
pionirski posao, i gotovo. Da li će čovečanstvo uspeti da krene putem koji mu
trasiramo, to je stvar čovečanstva, a ne naša.
AJNŠTAJN: Slažem se, moramo obaviti pionirski posao. To je i moje mišljenje.
Ali ne možemo se otarasiti odgovornosti. Jer mi čovečanstvu predajemo u ruke
ogromnu moć. To nam daje pravo da postavljamo odreñene uslove. Baš zato
što smo fizičari, moramo se baviti politikom raspodele te moći. Moramo odlučiti
u čiju ćemo korist upotrebiti svoje znanje. Ja sam već doneo tu odluku. A vi
ste, Kiltone, samo kukavni esteta. Zasto ne priñete nama, kad vam je već stalo
isključivo do slobode nauke? Ni mi, već odavno, ne možemo sebi dopustiti da
popujemo fizičarima. I nama su, pre svega, potrebni rezultati. I naše političko
ureñenje mora fizičarima da se udvara.
NJUTN: Oba naša društvena ureñenja, Ajzleru, moraju sad, pre svega, da se
dodvore Mebijusu.
AJNŠTAJN: Naprotiv. On mora nas da sluša, jer ga obojica držimo u šahu.
NJUTN: Mislite? Bogme, pre bih rekao da nas dvojica držimo jedan drugog u
šahu. Naše tajne službe su, na žalost, došle na istu ideju. Nemojte se, stoga,
zavaravati. Pomislite samo u kakav smo nemoguć položaj dospeli. Poñe li
Mebijus s vama, ma šta ja pokušao - vi biste to omeli. A ni vi ne biste mogli
Page 28
ništa da učinite ako bi se Mebijus opredelio za mene. Samo on može tu da bira,
a ne mi.
AJNŠTAJN (svečano ustaje): Onda - da uzmemo revolvere.
NJUTN (takoñe ustaje): Da se borimo. (Uzme oba revolvera iza rešetke kamina
i dd Ajnštajnu njegov.)
AJNŠTAJN: Žao mi je što će cela stvar imati krvav završetak. Ali moramo
pucati. Jedan na drugog i na čuvare - u svakom slučaju. A po potrebi i na
Mebijusa. Makar on bio najvažniji čovek na svetu - njegovi rukopisi su još
važniji.
MEBIJUS: Moji rukopisi? Pa ja sam ih spalio. (Mrtva tišina.)
AJNŠTAJN: Spalili?
MEBIJUS (zbunjeno): Maločas. Pre no što su se policajci vratili. Da bih bio
siguran.
AJNŠTAJN (očajnički se nasmeje): Spalili ste ih.
NJUTN (besno viče): Plodove petnaestogodišnjeg rada!
AJNŠTAJN: Pa to je da čovek poludi!
NJUTN: Zvanično smo već ludi. (Obojica stave revolvere u džep i poraženo
sednu.) I tako, sad smo zauvek prepušteni vama, Mebijuse. I zato sam ja
morao da udavim onu bolničarku, i još da naučim nemački jezik.
AJNŠTAJN: A mene su učili da sviram u violinu, što je za jednog totalno
nemuzikalnog čoveka pravo pravcato mučenje.
MEBIJUS: Zar nećemo više jesti?
NJUTN: Izgubio sam apetit.
AJNŠTAJN: Šteta za pohovani mozak.
MEBIJUS (ustane): Nas trojica smo fizičari. Upravo kao fizičari i moramo doneti
neophodnu odluku. Moramo naučno da postupimo. Naša odluka ne sme biti
zasnovana na subjektivnim mišljenjima, već na logičnim zaključcima. Moramo
se potruditi da utvrdimo šta bi bilo najpametnije. Naše rasuñivanje mora da
bude besprekorno, jer bi pogrešan zaključak doveo do katastrofe. Polazna
tačka je jasna. Sva trojica imamo isti cilj pred očima, ali nam je taktika
različita. Taj cilj je - napredak fizike. Vama je stalo samo do naučničke slobode,
Kiltone, dok se odričete odgovornosti. Vi, Ajzleru, naprotiv, obavezujete nauku
u ime političke odgovornosti svoje zemlje. Ali kako stvari odista stoje? O tome
moram, pre svega, da budem obavešten, ako treba da se odlučim.
NJUTN: Čekaju vas neki od najpoznatijih fizičara. Položaj i plata - idealni,
podneblje ubistveno, ali su klimatski ureñaji izvrsni.
MEBIJUS: Jesu li ti fizičari slobodni?
NJUTN: Dragi moj Mebijuse, ti fizičari su izjavili da su spremni da rešavaju
naučne probleme koji su od odlučnog značaja za odbranu zemlje. Zato moraju
uvideti...
MEBIJUS: Dakle, nisu slobodni. (Obraća se Ajnštajnu.) Jozefe Ajzleru. Vi se
bavite i politikom. Politika traži moć. Imate li tu moć?
AJNŠTAJN: Niste me razumeli, Mebijuse. Moja politika se upravo i sastoji u
tome što se odričem svoje moći u korist odreñene partije.
MEBIJUS: Da li možete usmeriti tu partiju u pravcu koji vam nalaže vaša lična
odgovornost ili ste, pak, u opasnosti da vam partija daje smer?
Page 29
AJNŠTAJN: Nemojte biti smešni, Mebijuse. Ja, naravno, mogu samo da se
nadam da će partija prihvatiti moje savete, i ništa više. Bez takve nade - nema
ni političkog stava.
MEBIJUS: Jesu li bar kod vas fizičari slobodni?
AJNŠTAJN: Pošto i oni, radi odbrane zemlje...
MEBIJUS: Čudno. Obojica se zalažete za drukčije teorije, a, u stvari, nudite mi
isto: da budem vaš zarobljenik. Zato više volim ovu ludnicu. Tu sam bar
siguran da me niko neće iskorišćavati.
AJNŠTAJN: Sa izvesnim opasnostima čovek se, na kraju krajeva, mora pomiriti.
MEBIJUS: S nekim opasnostima čovek nikada ne sme da se pomiri: propast

čovečanstva je jedna takva opasnost. Znamo šta svet može da učini s oružjem
kojim već raspolaže, a možemo zamisliti šta bi mogao učiniti s oružjem koje
moji radovi omogućavaju. Upravo tim saznanjem sam se i rukovodio. Bio sam
siromah. Imao sam ženu i troje dece. Univerzitetska karijera obećavala je
slavu, a industrija - novac. I jedan i drugi put izgledali su mi suviše opasni, jer
bih morao da objavim svoje radove. Posledice bi bile: prevrat u našoj nauci i
slom privrednog sistema. Osećanje odgovornosti nateralo me je da krenem
drugim putem. Digao sam ruke i od akademske karijere i od privrede, a svoju
porodicu prepustio sudbini. Izabrao sam ludačku kapu. Stao sam da tvrdim da
viñam kralja Solomona, i ubrzo su me strpali u ludnicu.
NJUTN: I to mi je neko rešenje!
MEBIJUS: Razum je nalagao taj korak. U našoj nauci doprli smo do krajnjih
granica onoga što se uopšte može saznati. Znamo neke lako shvatljive zakone,
poznata nam je uzajamna zavisnost nekih neshvatljivih pojava, i to je sve.
Štošta ostaje tajna, umu nedostupna. Došli smo do kraja svog puta. Ali
čovečanstvo još nije dotle doprlo. Prodrli smo daleko napred, još nikog nema
za nama, zapali smo u prazninu. Naša nauka je postala strašna, naša
istraživanja su opasna, naša saznanja smrtonosna. Nama, fizičarima, preostaje
samo to - da kapituliramo pred stvarnošću. Ona nam nije dorasla, ali nas
upropašćuje. Moramo se odreći svoga znanja, i ja sam ga se odrekao. Ne
postoji drugo rešenje. Ni za vas.
AJNŠTAJN: Šta hoćete time da kažete?
MEBIJUS: Morate ostati u ludnici, sa mnom.
NJUTN: Mi?
MEBIJUS: Obojica. (Ćutanje.)
NJUTN: Ne možete, Mebijuse, očekivati od nas da večno...
MEBIJUS: Imate li tajni radiootpremnik?
AJNŠTAJN: Da, pa šta?
MEBIJUS: Obavestite svoje naredbogavce da ste se prevarili, i da ste stvarno
ludi.
AJNŠTAJN: Onda bismo ovde ostali doživotno. Niko ne haje za propale špijune.
MEBIJUS: Samo tako mogu ostati neotkriven. Samo smo još u ludnici slobodni.
Samo još u ludnici možemo da razmišljamo. Na slobodi je naše razmisljanje -
eksploziv.
NJUTN: Ali mi nismo ludi.
Page 30
MEBIJUS: Ali smo zato ubice. (Oni ga zabezeknuto pogledaju.)
NJUTN: Protestujem!
AJNŠTAJN: To niste smeli da kažete, Mebijuse.
MEBIJUS: Ko ubija - taj je ubica, a mi smo ubijali. Svaki od nas je ovamo
došao iz odreñenih razloga. Svaki od nas je ubio svoju bolničarku sa odreñenim
ciljem. Vas dvojica - da ostvarenje vaše tajne misije ne bi bilo ugroženo; ja -
zato što je sestra Monika verovala u mene. Smatrala je da sam nepriznati
genije. Nije shvatala da je danas dužnost genija da ostane nepriznat. Ubistva
su nešto strašno. Ali ja sam je ubio da ne bih izazvao još strašnija ubistva. Sad
ste se vi isprečili. Vas ne mogu da odstranim, ali možda mogu da vas ubedim?
Treba li da naŠa ubistva postanu besmislena? Jer, ili smo te bolničarke
žrtvovali ili smo ih ubili. Ili ćemo ostati u ludnici ili će svet postati ludnica. Ili
ćemo mi nestati iz tuñeg pamćenja ili će svet nestati. (Ćutanje.)
NJUTN: Mebijuse!
MEBIJUS: Molim, Kiltone?
NJUTN: Pomislite samo na ovu ludnicu. Na te grozne čuvare. Na onu odvratnu
lekarku.
MEBIJUS: Pa?
AJNŠTAJN: Drže nas u kavezu, kao divlje zveri!
MEBIJUS: Mi i jesmo zveri. Ne smeju nas pustiti meñu ljude. (Ćutanje.)
NJUTN: Zar stvarno nema drugog izlaza?
MEBIJUS: Nema. (Ćutanje.)
AJNŠTAJN: Johane Vilhelme Mebijuse. Ja nisam rñav čovek. Ostaću. (Ćutanje.)
NJUTN: I ja ostajem. Zauvek. (Ćutanje.)
MEBIJUS: Hvala vam. Samo tako će svet još imati šansu, ma kako malu, da se
nekako izvuče. (Podigne čašu.) Za naše bolničarke! (Svi svečano ustaju.)
NJUTN: Ispijam ovu čašu za Doroteju Mozer.
DRUGA DVOJICA: Za sestru Doroteju!
NJUTN: Morao sam da te žrtvujem, Doroteja! Za tvoju ljubav ja sam ti dao -
smrt! Sad hoću da pokažem da sam bio dostojan te ljubavi!
AJNŠTAJN: Ispijam ovu čašu za Irenu Štaub!
DRUGA DVOJICA: Za sestru Irenu!
AJNSTAJN: Morao sam da te žrtvujem, Irena! Urazumio sam se - da bih mogao
da hvalim i uzdižem tebe i svoju žrtvu!
MEBIJUS: Ispijam ovu čašu za Moniku Štetler.
DRUGA DVOJICA: Za sestru Moniku!
MEBIJUS: Morao sam da te žrtvujem, Monika! Neka tvoja ljubav blagoslovi
prijateljstvo koje smo nas trojica fizičara sklopili u tvoje ime. Daj nam snage da
kao ludaci predano čuvamo tajnu svoga znanja. (Ispiju čaše pa ih spuste na
sto.)
NJUTN: Preobrazimo se, stoga, ponovo u ludake. Izigravajmo opet Njutna.
AJNŠTAJN: Svirajmo opet Krajslera i Betovena.
MEBIJUS: Neka se opet pojavi kralj Solomon.
NJUTN: Budimo ludi, ali mudri.
AJNŠTAJN: Zatočeni, ali slobodni.
MEBIJUS: Fizičari, ali nevini. (Mahnu jeda drugome glavom, i sva trojica odu u
Page 31
svoje sobe. Salon je za trenutak prazan.
Zdesna dolaze Mak Artur i Murilo. Sad su obojica u crnoj uniformi i imaju
revolvere. Raspremaju sto. Mak Artur odvozi pokretni stočić sa posuñem
napolje, desno. Murilo premesti okrugli sto do desnog prozora, pa na njega
stavi izvrnutu stolicu, kao kad se posprema gostionica. Onda i Murilo izide
desno. Prostorija je opet prazna. Onda, zdesna, dolazi gospoñica doktor fon
Cand, kao i obično, u belom lekarskom mantilu i sa stetoskopom. Obazire se.
Najzad, dolazi i Sivers; i on je u crnoj uniformi.)
NADZORNIK: Šefe.
Gñica DOKTOR: Sliku, Siverse. (Mak Artur i Murilo donose nekakav veliki
portret u teškom zlatnom ramu; slika predstavlja nekog generala. Sivers skida
portret koji je dotle visio na zidu i veša novi.) General Leonidas fon Cand ovde
će se osećati bolje nego meñu onim ženama. Nema šta, sjajno izgleda ta stara
junačina, i pored Bazedove bolesti. Voleo je junačke pogibije, a u ovoj zgradi ih
je već bilo. (Posmatra očevu sliku.) A tajni savetnik neka ide u žensko
odeljenje, meñu milionarke. Stavite ga zasad u hodnik. (Mak Artur i Murilo
odnose sliku desno.) Da li je došao generalni direktor Freben sa svojim
glavešinama?
NADZORNIK: Čekaju u zelenom salonu. Da li da pripremim šampanjac i
kavijar?
Gñica DOKTOR: Nisu oni tu da loču i da žderu, nego da rade. (Sedne na sofu)
Dovedite Mebijusa, Siverse.
NADZORNIK: Razumem, šefe. (Ide do sobe br. 2 i otvara vrata.) Mebijus -
ovamo! (Pojavljuje se Mebijus. Kao da je sav ozaren.)
MEBIJUS: Divna noć. Tamnoplava, pobožna, smerna. Noć moćnog kralja.
Njegova bela sen odvaja se od zida. Oči mu blistaju. (Ćutanje.)
Gñica DOKTOR: Mebijuse. Po nareñenju državnog tužioca mogu s vama da
razgovaram samo u prisustvu nekog čuvara.
MEBIJUS: Shvatam, gospoñice doktor.
Gñica DOKTOR: Ono što imam da vam kažem, tiče se i vaših kolega. (Mark
Artur i Murilo su se vratili.) Mak Arture, Murilo. Dovedite onu dvojicu.
MURILO i MAK ARTUR (otvaraju vrata br. 1 i 3): Ovamo! (Njutn i Ajnštajn
izlaze, takoñe ozareni.)
NJUTN: Tajanstvena noć. Beskrajna, veličanstvena. Kroz rešetke na mom
prozoru sijaju Jupiter i Saturn, otkrivaju zakone vasione.
AJNŠTAJN: Srećna noć. Utešna, dobra. Zagonetke sad ćute i odgovori su nemi.
Mogao bih da sviram i nikad da ne prestanem.
Gñica DOKTOR: Alek Džesper Kilton i Jozef Ajzler, imam s vama da
razgovaram. (Njih dvojica je zapanjeno pogledaju.)
NJUTN: Zar - znate? (Obojica hoće da izvuku revolvere, ali ih Murilo i Mak
Artur razoružaju.)
Gñica DOKTOR: Vaš razgovor je, gospodo, bio prisluškivan; već odavno sam
počela da sumnjam. Mak Arture, Murilo, donesite Kiltonov i Ajzlerov otpremnik.
NADZORNIK: Ruke na potiljak, sva trojica! (Mebijus, Ajnštajn i Njutn dižu ruke
na potiljak, dok Mak Artur i Murilo odlaze u sobe br. 2 i 3.)
Page 32
NJUTN: Pa ovo je prava smejurija! (Nasmeje se. Sam, avetinjski.)
AJNŠTAJN: Ne znam...
NJUTN: Da pukneš! (Opet se nasmeje, pa zanemi. Mak Artur i Murilo se
vraćaju s otpremnicima.)
NADZORNIK: Spuštaj ruke! (Fizičari se pokoravaju. Ćutanje.)
Gñica DOKTOR: Reflektore, Siverse.
NADZORNIK: Okej, šefe. (Podigne ruku. Reflektori spolja obaspu fizičare
zaslepljujućom svetlošću. Sivers je istovremeno unutra ugasio osvetljenje.)
Gñica DOKTOR: Vila je opkoljena čuvarima. Besmisleno je pomišljati na
bekstvo. (Čuvarima) Izlazite, vas trojica! (Tri čuvara odlaze iz salona, odnoseći
oružje i otpremnike. Ćutanje.) A sada treba da čujete moju tajnu. Jedino vi. Jer
sad već više i nije važno da li ćete to znati. (Ćutanje. Ona objavi, svečano.) I
preda mnom se pojavljivao zlatni kralj Solomon. (Njih trojica je zabezeknuto
pogledaju.)
MEBIJUS: Solomon?
Gñica DOKTOR: Već godinama. (Njutn se tiho smeje. Ona nastavi, ne
zbunjujući se.) Najpre u mojoj sobi za rad. Jedne letnje večeri. Napolju je još
bilo sunce, a u parku je kljucao detlić, kad je odjednom doleteo zlatni kralj.
Kao neki ogromni anñeo.
AJNŠTAJN: Poludela je.
Gñica DOKTOR: Saznala sam istinu. Solomon je ustao iz mrtvih. Otkrio je svoju
mudrost da bi u njegovo ime Mebijus vladao svetom.
AJNŠTAJN: Njoj je mesto u ludnici. Treba je zatvoriti.
Gñica DOKTOR: Ali Mebijus je izdao zlatnog kralja. Uplašio se. Prećutao je šta
je saznao, i zato je bio odbačen. Jer ono što mu je zlatni kralj otkrio - nije bilo
nikakva tajna. Zato što se moglo zamisliti. Sve što se može zamisliti - jednom
mora da se izmisli. Sad ili u budućnosti. Zlatni kralj samo nije hteo da to neko
drugi izmisli. To je trebalo da bude njegovo delo, put ka uspostavljanju
njegove svete vlasti nad zemljom. I zato je potražio mene, njegovu sluškinju.
AJNŠTAJN (prodorno): Ona je luda! Čujete li je, poludela je!
Gñica DOKTOR: Poslušala sam njegovo nareñenje. Bila sam lekarka, a Mebijus
je bio moj pacijent. Mogla sam s njim da činim sve što sam htela. Godinama
sam ga opsenjivala i pravila fotokopije beleški zlatnog kralja, sve do poslednje
stranice.
NJUTN: Udarena je! Potpuno je poludela! Ta uhvatite je već jednom! (Tiho) Svi
smo mi udareni...
Gñica DOKTOR: Tiho sam vršila svoju dužnost. Podigla sam ogroman kombinat
- fabrike su nicale jedna kraj druge - zasnovala sam moćni trust. Iskoristiću
sve mogućnosti koje pruža taj sistem svih mogućih otkrića.
MEBIJUS (prodorno): Gospoñice doktor Matilda fon Cand, vi ste bolesni.
Solomon, u stvari, ne postoji. Nikad mi se nije ni priviñao.
Gñica DOKTOR: Lažete.
MEBIJUS: To sam izmislio samo zato da bih prikrio svoje pronalaske.
Gñica DOKTOR: Odričete ga se.
MEBIJUS: Urazumite se, zaboga. Shvatite da ste ludi.
Gñica DOKTOR: Nimalo, kao ni vi.
Page 33
MEBIJUS: Onda moram svetu da doviknem istinu. Godinama ste me bestidno
iskorišćavali. Čak ste dopuštali da moja jadna žena sve plaća.
Gñica DOKTOR: Ništa vi ne možete učiniti, Mebijuse čak i kad bi vaš glas
prodro u svet, ljudi vam ne bi verovali. Jer vi ste za javnost - samo opasan
ludak. Zato što ste ubili... (Njih trojica shvate istinu.)
MEBIJUS: Moniku.
AJNŠTAJN: Irenu?
NJUTN: Doroteju?
Gñica DOKTOR: Samo sam iskoristila mogućnost koja mi se ukazala.
Solomonova tajna morala se sačuvati, a vaša izdaja morala je da bude
kažnjena. Morala sam da vas učinim bezopasnim. Pomoću tih vaših ubistava.
Sama sam podgovorila te tri bolničarke. Znala sam kako ćete postupiti. Bili ste
providni kao automati, a ubijali ste kao dželati. (Mebijus hoće da se okomi na
nju, ali ga Ajnštajn zadrži.) Nema nikakvog smisla, Mebijuse, jurišati na mene.
Kao što nije imalo nikakvog smisla paliti rukopise kojima sam već raspolagala.
(Mebijus se okrene od nje.) Vas ne okružuju više zidovi ludnice. Ova kuća je
riznica moga trusta. Ona krije tri fizičara koji jedini osim mene znaju istinu. Ne
drže vas ovde u zaptu oni što čuvaju ludake: Sivers je komandir moje fabričke
policije. Sami ste prebegli u svoj zatvor. Solomon je mislio pomoću vas i radio
pomoću vas, a sad vas uništava pomoću mene. (Ćutanje) Ali ja preuzimam
njegovu moć. Ja se ne bojim. Sanatorijum je pun mojih umobolnih roñaka, sa
nakitom i ordenjem. Ja sam poslednji normalni član porodice. Njen završetak.
Neplodna sam, upućena samo na ljubav bližnjih. Zato se Solomon sažalio na
mene. On, koji ima hiljadu žena, odabrao je mene. Sada ću postati
neuporedivo moćnija od mojih očeva. Moj trust će preuzeti svu vlast, osvojiće
zemlje i kontinente, iskoristiće čitav sunčani sistem, dopreće do Andromedinih
zvezdanih maglina. To je obračun. Istina, ne u korist sveta, ali zato u korist
jedne stare, grbave usedlice. (Pozvoni ručnim zvoncetom. Zdesna dolazi
nadzornik.)
NADZORNIK: Šefe?
Gñica DOKTOR: Hajdemo, Siverse. Sednica Uprave treba već da počne. Počinje
svetski poduhvat, produkcija je u punom zamahu. (Iziñe desno, sa
nadzornikom. Tri fizičara su sami. Ćute. Sve je proigrano. Tišina.)
NJUTN: Gotovo je. (Sedne na sofu.)
AJNŠTAJN: Svet je pao u šake jednom ludom neuropsihijatru. (Sedne kraj
Njutna.)
MEBIJUS: Ono što se jednom izmisli, ne može se više povući. (Mebijus sedne
na stolicu levo od sofe. Ćute. Ukočeno gledaju pred sebe. Onda stanu da
govore, sasvim mirno, kao da je to nešto što se samo po sebi razume,
predstavljajući se publici.)
NJUTN: Ja sam Njutn. Ser Isak Njutn. Roñen 4. januara 1643. u Vulstorpu kraj
Grantama. Predsednik sam Kraljevskog društva. Ali to nikog ne treba da
zbunjuje. Napisao sam delo: Matematički osnovi prirodnih nauka. Rekao sam:
Hypoteses non fingo. U eksperimentalnoj optici, u teorijskoj mehanici i u višoj
matematici moji radovi nisu nevažni, ali sam pitanje suštine gravitacije morao
da stavim otvorenim. Pisao sam i teološke knjige: komentare proročanstva
Page 34
svetog Danila i viziju svetog Jovana. Ja sam Njutn. Ser Isak Njutn. Predsednik
sam Kraljevskog društva. (Ustane i ide u svoju sobu.)
AJNŠTAJN: Ja sam Ajnštajn. Profesor Albert Ajnštajn. Roñen 14. marta 1879. u
Ulmu. Hiljadu devetsto druge postao sam stručnjak Švajcarskog patentnog
ureda u Bernu. Tamo sam postavio svoju specijalnu teoriju relativiteta, koja je
izmenila čitavu fiziku. Onda sam postao član Pruske akademije nauka. Kasnije
sam postao emigrant. Zato što sam Jevrejin. Od mene potiče formula E = mc2,
ključ za pretvaranje materije u energiju. Volim ljude i volim svoju violinu, ali na
moju preporuku načinjena je atomska bomba. Ja sam Ajnštajn. Profesor Albert
Ajnštajn. Roñen 14. marta 1879, u Ulmu. (Ustane i ode u svoju sobu. Onda se
začuje kako svira. Krajslera. Ljubavnu pesmu.)
MEBIJUS: Ja sam Solomon. Ja sam siroti kralj Solomon. Nekad sam bio
bezmerno bogat, mudar i bogobojažljiv. Moja moć je naterivala i silnike da
drhte. Bio sam kralj mira i pravde. Ali moje znanje je uništilo moju pobožnost,
a pošto se boga više nisam bojao, moja mudrost je uništila i moje bogatstvo.
Sada su mrtvi gradovi kojima sam vladao, pusto je sada carstvo koje mi beše
povereno, to je sad samo pustinja što plavičasto treperi, dok negde, oko neke
male, žute, bezimene zvezde, kruži, večito, besmisleno, radioaktivna Zemlja.
Ja sam Solomon, ja sam Solomon, ja sam siroti kralj Solomon. (Odlazi u svoju
sobu. Salon je sada prazan. Čuje se jos samo Ajnštajnova violina.)
Zavesa
DVADESET I JEDNA TAČKA O »FIZIČARIMA«
1. Ja ne polazim od jedne teze, već od jedne priče.

2. Ako se polazi od priče, ona mora biti zamišljena do kraja.
3. Priča je zamišljena do kraja ako je dovedena do najgoreg mogućeg obrta.
4. Najgori mogući obrt ne može se predvideti. On nastupa slučajno.
5. Veština dramskog pisca sastoji se u tome da slučaj učini funkcionalnim u
odnosu na radnju.
6. Nosioci dramske radnje su ljudi.
7. Pod slučajem u jednoj dramskoj radnji podrazumeva se: kad, ko, koga i gde
slučajno susreće.
8. Ukoliko ljudi više planski postupaju, utoliko će slučaj biti efektniji.
9. Ljudi koji planski postupaju, hoće da postignu odreñeni cilj. Slučaj ih najgore
pogaña onda kad njime postižu ono što je suprotno njihovom cilju: ono 6ega
su se bojali, i što su hteli da izbegnu.
10. Ovakva priča je, istina, groteskna, ali ne apsurdna (besmislena).
11. Ona je paradoksalna.
12. Kao ni logičari, ni dramatičari ne mogu izbeći paradokse.
13. Kao ni logičari, ni fizičari ne mogu izbeći paradokse,
14. Drama o fizičarima mora biti paradoksalna.
15. Ona ne može imati za cilj sadržinu fizike, već samo njeno dejstvo.
16. Sadržina fizike tiče se fizičara, a njeno dejstvo tiče se svih ljudi.
17. Ono što se svih tiče, samo svi mogu rešavati.
Page 35
18. Svaki pokušaj nekog pojedinca da sam za sebe reši ono što se tiče svih -
mora propasti.
19. Stvarnost se ogleda u paradoksima.
20. Onaj ko se suprotstavlja paradoksima, suprotstavlja se stvarnosti.
21. Dramaturgija može navesti gledaoca da se suprotstavi stvarnosti, ali ga ne
može naterati da joj odoli ili da je čak savlada.
Fridrih Direnmat
Page 36

Fridrih Direnmat - Fizicari PDF

Încărcat de

Informații document

Titlu original

Drepturi de autor

Formate disponibile

Partajați acest document

Partajați sau inserați document

Opțiuni de partajare

Vi se pare util acest document?

Este necorespunzător acest conținut?

Drepturi de autor:

Formate disponibile

Fridrih Direnmat - Fizicari PDF

Încărcat de

Drepturi de autor:

Formate disponibile

Fridrih Direnmat - Fizicari

Komedija u dva čina

Prevod: Dragoslav Andrić

MESTO RADNJE: Salon udobne, mada malo zapuštene vile, privatnog

Gñica DOKTOR: Draga gospoño Mebijus...

MEBIJUS: S nekim opasnostima čovek nikada ne sme da se pomiri: propast

DVADESET I JEDNA TAČKA O »FIZIČARIMA«

1. Ja ne polazim od jedne teze, već od jedne priče.

S-ar putea să vă placă și