Asdggawe

Увод
Византија је била један од кључних чинилаца у историји српске државе током средњег
века. Сви владари из династије Немањића настојали су да успоставе односе са њом. Ти
односи нису били само политичке природе, већ се Србија приближавала Византији и у
културном и верском смислу. Српско-византијски односи нису константно били исти,
мењали су се, били су добри или лоши у зависности од шире политичке ситуације, али
свакако жеља за орођавањем са византијском царском породицом била је свеприсутна.
Након пада Цариграда 1204. године у IV крсташком рату, Византија је дошла под власт
Латина. Године 1261. је обновљена под династијом Палеолог, али никада више није
повратила ону снагу и моћ коју је имала пре 1204. године. Након обнове суочила се са
својим слабостима, сукобима са западним коалицијама, опадањем моћи у време
Андроника II. Управо све ово искористио је краљ Милутин за ширење граница сопствене
државе на рачун Византије, као и прилику да се ороди са царском породицом и постане
зет византијског цара.1
О односима Византије и Србије говоре српски писани извори, али много више
византијски. За расветљавање односа између краља Милутина и Византије врло су
значајни Георгије Пахимер, Нићифор Григора и Теодор Метохит, са друге стране ту је
архиепископ Данило II и његов настављач. Архиепископ Данило II написао је Житије
краља Милутина у оквиру Даниловог зборника. Сматра се да је Житије настало 1324. ради
подршке и ширења Милутиновог култа, као и у циљу промовисања Милутина као главног
јунака, као некога ко је изабран Божијом вољом. Међутим, и поред тога никако се не сме
занемарити историјска вредност Житија и значајни подаци које оно пружа. Са друге
стране о Милутину говоре и византијски извори, али углавном само о ономе што се
тицало и Византије. Писци попут Георгија Пахимера, Нићифора Григоре и Теодора
Метохита говоре о Милутину приликом преговора о склапању брачних веза са
византијским принцезама, о Милутиновим нападима на Царство, о односу Милутина и
царице Ирине и слично.
1
Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1969, 422-423.
1
Поред књижевних дела сведочанство о односима ове две државе говоре и документи,
бројни акти и повеље обе стране. Многе повеље нам откривају какви су били односи
између цара и краља у временима које нам други извори не могу расветлити. Међутим, о
односима између Србије и Византије не говоре само писани извори већ и материјални.
Посебно од Милутиновог времена у архитектури цркава долази до преокрета, напуштања
рашког стила (школе) и увођења византијских модела градње, при чему се виде тежње
краља.
Односима Србије и Византије, који од Милутиновог времена постају све блискији, српска
историографија, али и српска византологија дају посебну пажњу и посебно место у
проучавању. Велики број аутора бавио се периодом владавине краља Милутина, као и
његовим односима са Византијом. Они су у својим радовима износили мишљења и
настојали да расветле бројне недоумице. Ипак, питања као што су - шта је тачно
договорено на Дежевском сабору, колико је Милутин имао бракова, да ли је Симонида
била његова четврта или пета жена и бројна друга питања, остају још увек нерешена.
2
1. Милутиново порекло и прилике пре ступања на престо
1.1 Милутиново порекло
Средином 13. века династија Немањић, чији је оснивач Стефан Немања, владала је
територијом у приморју од далматинске јадранске обале до Драча на обали Јонског мора,
а у унутрашњости копна областима на северу од Западне Мораве, преко Раса и Копаоника
до северних обронака Шар-планине и долином Ибра. Наизглед учвршећни као владари
српске и поморске земље, Немањини потомци били су окружени разним рођацима из
побочних грана лозе који су ипак утицали на њихову власт учвршћујући своју моћ у
областима Зете и долини Мораче. Тако да се може наслутити да је на простору српске
државе махом било присутно вишевлашће и одсуство централизоване власти под
потпуном владавином тренутног краља.2
У таквим околностима и у периоду промена које су се дешавале на Балкану и источном

Медитерану, самим тим и у српској држави, средином 13. века, 1254. или 1255. године
рођен је Стефан Урош Милутин, син краља Стефана Уроша I и краљице Јелене Анжујске.3
Његов отац Стефан Урош I био је син Стефана Првовенчаног и на престолу је 1243.
године наследио свог брата Владислава. У бурној петој деценији 13. века краљ Владислав
је изгубио свој ослонац (умире бугарски цар Јован Асен, његов таст), властела је такође
била незадовољна тренутним стањем у земљи, па у пролеће 1243. диже побуну против
Владислава који је био приморан да власт преда брату Урошу.4
Период владавине краљева Уроша I, Драгутина али и Милутина обилује многим

непознаницама, а једна од њих је и порекло Урошеве жене Јелене Анжујске. Њено
порекло данас у науци није потпуно расветљено, док се у њеном житију чији је састављач
архиепископ Данило II помиње да је „од племена “фрушкога“, кћи славних родитеља, који
2
В. Станковић, Краљ Милутин, Београд 2012, 10-11.
3
Историја српског народа I, Београд 1981, 314. (Б. Ферјанчић)
4
Историја српског народа I, 341. (С. Ћирковић)
3
су били у великом богатству и слави.“5 Гордон Макданијел настојао је да прикаже да је
Јелена била ћерка Јована Анђела војводе Срема који је био син византијског цара Исака II
Анђела и угарске принцезе Маргарете и ћерка Матилде од Пожеге која је била у сродству
са краљевском породицом Француске.6 Тако се из оваквог објашњења порекла краљице
Јелене може разумети повезаност Драгутина и Срема, јер је ту област могао неследити од
своје мајке, a његов деда Јован Анђео, господар Срема као таст могао je бити и Урошев
политички савезник. Краљица Jелена имала је велики значај како у владавини свог
супруга Уроша I, тако и у годинама владавине својих синова Драгутина и Милутина. То се
може видети и у односима Србије и Византије приликом преговора о браку између
Милутина и Симониде, када су Византинци тражили да она буде сагласна са браком,
односно да потврди споразум Милутина и Византије.7
1.2 Српска држава у односима са Епиром и Никејом у шестој деценији 13. века
Након IV крсташког рата 1204. године и пада Византије, на тлу Цариграда крсташи су
формирали Латинско царство. Византијско царство наставило је да “живи“ у две мале
државице - Никејском царству и Епирској деспотовини. Обе државе имале су претензије
да врате Цариград под окриље Византинаца, али ниједна од њих није показивала жељу за
међусобном сарадњом. Супарништво Никеје и Епира довело је до сукоба 1259. године.8
У сукобима Епира и Никеје и краљ Урош I је мењао страну. До смрти никејског цара
Јована III Ватаца 1254. године, краљ је био на страни Никеје, што се може видети и у
Посмртном слову цару Јовану III Ватацу од Георгија Акрополита: „Трибал се са нама
5
Архиепископ Данило, Животи краљева и архиепископа српских, прев. Л. Мирковић, Београд 1935, 46.
6
Цитирано према: В. Станковић, Краљ Милутин, 52.
7
В. Станковић, Краљ Милутин, 53, 109.
8
Д. М. Никол, Византијске племкиње-Десет портрета (1250-1500), Београд 2010, 24-25.
4
граничи на западу - свакако не само он - он, који је међу слуге на речима уписан и као
служитељ потчињен василевсу и као потчињени војне трупе морао да даје.“9
Међутим, након његове смрти на никејском престолу нашао се његов син Теодор II
Ласкарис, а краљ Урош I прешао је на страну Епираца и Михаила II, епирског деспота. О
томе може да посведочи и писмо Теодора II Ласкариса у коме описује недаће своје
државе, па између осталог помиње и да је српски краљ наизглед његов савезник али
заправо је све даљи од њега.10 Тако је већ 1257. Михаило II окупио савезнике против
Никеје, a краљ Урош I je са својим одредом опседао Прилеп који је тада био у рукама
Никејаца и који је бранио Георгије Акрополит.11 Године 1258. умро је цар Теодор II
Ласкарис, његов син Јован био je малолетан, племство није било задовољно тадашњим
стањем, и ситуацију користи војсковођа Михаило Палеолог који је потиснуо царевог
малолетног сина и већ крајем 1258. био проглашен за цара. Рат против Никеје је
настављен. Савез против Михаила Палеолога сада су чинили епирски деспот Михаило II,
његов зет Манфред Хоенштауфен - јужноиталијански краљ који је запосео делове
Албаније и Епира а који су му били признати као мираз уз Михаилову ћерку и други
Михаилов зет Виљем Вилардуен, француски кнез Ахаје на Пелопонезу. У бици која се
одиграла јуна месеца 1259. године у Пелагонији недалеко од Битоља победу је однео
Михаило Палеолог. На основу податка Морејске хронике сматра се да је Никејцима помоћ
пружио и српски краљ Урош I шаљући одред од 600 Срба.12 Ово би значило да је краљ
Урош I поново променио страну и окренуо се Никеји.
Након битке у Пелагонији једини на путу обнови Византије стајали су Млечани. Михаило
VIII Палеолог се нагодио са њиховим противницима Ђеновљанима, укинуо им је царине и
намете на простору Византије и обећао пристаништа у важним лукама Царства, а они су
му обећали војну помоћ у борби против Млечана. Алексије Стратигопул који је послат са
малим одредом на бугарску границу, приликом проласка кроз Тракију сазнао је да је
Цариград без заштите јер се млетачка флота налазила на Црном мору. Тако је 26. јула
1261. године напао небрањени град и ушао у њега скоро без борбе. Латинско царство
9
В. Станковић, Краљ Милутин, 22-23.
10
Исто, 23.
11
Исто, 22.
12
Историја српског народа I, 350-351. (вид. нап. 22) (С. Ћирковић)
5
престало је да постоји, а Михаило Палеолог је у августу ушао у Цариград као цар
Михаило VIII Палеолог.13
Међутим, Латини нису одустали од повратка у Цариград и поновног успостављања своје

власти. Брат француског краља Луја IX, Kарло Анжујски постао је заступник папских
интереса против Манфреда Хоенштауфена и у бици код Беневента 1266. поразио је
његову војску и постао краљ Напуља и Сицилије. Већ 1267. године у Витербу против
Михаила VIII формира се нови савез који су чинили Карло Анжујски, бивши латински
краљ Балдуин II и Виљем Вилардуен.14 Михаило VIII морао је да тражи савезнике.
1.3 Први односи Милутина и Византије
Михаило VIII Палеолог, цар обновљене Византије, настојао је да као предводник

хришћанског света успостави своју премоћ на Балкану, али и да за себе веже своје суседе.
То је настојао склапањем брачних веза са бугарским царем и српским краљем. За краља
Уроша I ово је био значајан савез па је одлучио да уђе у преговоре око склапања брака.15 О
склапању брака између цареве ћерке Ане и Урошевог сина Милутина говори Георгије
Пахимер у свом делу. Наиме, Михаило VIII решио је да своју ћерку Ану уда за Милутина,
сина српског краља. По договору, он је послао принцезу и посланство у коме је учешће
узео и патријарх Јосиф I. Када су стигли у Верију, одлучили су да принцеза остане ту док
остатак посланства предвођен Јованом Веком оде на српски двор и тамо се упозна са
приликама и њиховим начином живота. Када су тамо дошли били су изненађени оним што
су затекли - краљу Урошу I сметали су превелика византијска раскош, мноштво послуге,
али пре свега евнуси за које је упитао шта би они требало да буду. Када су му Византинци
одговорили да је такав царски ред и да је то принцезина пратња краљ је рекао: “Е, е шта је
то? Нама није уобичајено такво понашање. Тако се ми односимо према нашим младама,“
13
Г. Острогорски, Историја Византије, 420-421.
14
Д. М. Никол, нав. дело, 43.
15
6
показујући руком на жену сиромашно одевену која је седела у једном кутку и прела.
Изасланици су се вратили у Бер патријарху рекавши му све што су видели - како је све
сиромашно, како живе као да краду и лове звери. Патријарх је упркос томе наставио даље
оставивши принцезу у Охриду. Код Полога су се сусрели са Урошевим изаслаником и
када су чули да Милутин кога је цар намеравао за свог зета неће наследити престо,
вратили су се у Охрид принцези и решили су да одбаце брак и врате се цару.16 Овакво
Пахимерово приповедање оставило је отвореним многа питања. Он у својој Историји
догађаје не излаже ни тематски ни хронолошки. У свом приповедању он истиче један
догађај и у вези са њим износи остале податке не обазирући се на њихову хронологију.
Код њега се сусрећу блиска прошлост (када говори о припремама за брак и доласку
посланства код Уроша) и будућност представљена као прошлост (када говори о повреди
Драгутинове ноге као разлогу што неће наследити оца на престолу). Ипак, не може се рећи
да је он непоуздан извор, он је своју Историју писао после ових догађаја, када су сва
дешавања за њега била прошлост.17 Оно што се поуздано може закључити јесте да су цар
и краљ постигли договор - да се царева ћерка Ана уда за Урошевог сина Милутина и да
према овом договору Милутин буде наследник српског престола.18
Не може се поуздано рећи када су почели преговори око склапања брака, нити када су
тачно прекинути и зашто. Данас у науци постоје различита мишљења о том питању и
преговори се стављају у период 1268-1272/3. Према Константину Јиречеку краљ Урош I је
морао одустати од склапања савеза са Византијом јер је 1268. био заробљен заједно са
својом властелом приликом напада на Мачванску бановину којом је управљао унук
угарског краља Беле IV, Бела Ростисављевић. Сматра се да је тада склопљен брак између
Драгутина и Белине унуке Каталине, као и то да је одређено да Драгутин буде наследник
свог оца. Па се тако после Белине смрту у мировном уговору његовог сина и наследника
Стефана V и чешког краља Отокара II из 1271. помињу и угарски вазали и родбина међу
којима су и Урош и “млади краљ“ Драгутин.19 Са друге стране, да је до споразума о браку
дошло потврђује и једна Михаилова повеља из априла 1271. године којом дозвољава свом
16
Византијски извори за историју народа Југославије VI, Београд 1986, 22-30. (Љ. Максимовић)
17
В. Станковић, Бугарска и Србија у делима Георгија Акрополита и Георгија Пахимера, ЗРВИ 46, 2009, 191-
192.
18
В. Станковић, Краљ Милутин, 37.
19
К. Јиречек, Историја Срба I, Београд 1952, 185.
7
брату Јовану да дарује манастиру Хиландар село Кастрин на молбу жупана Димитрија
рођака српског краља. У овој повељи цар Михаило VIII ословљава српског краља са
“пријатељу,“ што значи да је до договора поводом брака дошло још пре 1271., али значи и
да тада договор још није био отказан. Ипак, до раскидања споразума морало је доћи након
враћања принцезе у Цариград, а да су се односи између Византије и српске државе
променили сведочи и повеља Михаила VIII из августа 1272. којом настоји да смањи или
поништи аутокефалност српске цркве.20 Пахимер у свом делу истиче разлике између Срба
и Византинаца, говори о простом понашању краља Уроша I према царевој делегацији, као
и о начину живота на српском двору и о понашању према снахама. И као да на тај начин
настоји да истакне да су Срби ти који су одустали од брака. Али, са друге стране везујући
Драгутинову повреду ноге за тај догађај, као да је настојао да укаже да су Византинци
ипак ти који су одустали од брака када су сазнали да њихов потенцијални зет Милутин
неће наследити свог оца на престолу. Тако и Теодор Метохит у свом Посланичком слову
када говори о Милутиновом страху да ипак до орођавања са царском породицом 1299.
неће доћи, напомиње и да је Милутин страховао да преговори не пропадну због
одустајања византијске стране као и ‘претходног пута’.21
У сваком случају до брака није дошло, Урош је потом ушао у савез са Михаиловим
противником Карлом Анжујским. Постоји неколико података који говоре о одласку
српских посланика на јужноиталијански двор да преговарају о снабдевању српских
поморских градова житом из Јужне Италије. Карло је тада тражио савезнике на Балкану у
сврху даљег сукобљавања са византијским царем Михаилом VIII.22 Ипак, он је успeо да
бар привремено спречи напад Кaрла на Цариград постизањем договора са папом и
склапањем уније у Лиону 1274. године. У Византији су ово прихватили са негодовањем,
против уније били су и припадници царске породице, међу којима је била и царева сестра
Ирина (Евлогија у монаштву).23
У српској држави је 1276. године дошло до смене на престолу као последица сукоба оца и
сина. Наиме, Драгутин је тражио од краља Уроша I да му одвоји део државе којим би сам
20
М. Динић, Comes Constantinus, ЗРВИ 7, Београд 1961, 1-2; данас се ова повеља датира у јули 1273. (види у:
В. Станковић, Краљ Милутин, 43.)
21
В. Станковић, Бугарска и Србија у делима Георгија Акрополита и Георгија Пахимера, 193-194.
22
23
8
управљао, али по казивању архиепископа Данила II овај то није хтео. „Када родитељ
његов није примио такве речи молбе, него се још великом јарошћу разгневио на њега, овај
младић видећи се у таквој напасти и да је двоје пред њиме: смрт или живот, и не знајући
шта да чини, подиже руку на свог родитеља. И пошто је била међу њима велика борба у
земљи званој Гацко, син одоле свом родитељу, и узе престо његов силом.“24 Драгутин је
преузимањем власти од Уроша I који се замонашио и умро највероватније 1277. године,
преузео и обавезе према Западу и Карлу Анжујском који је намеравао да сруши Византију.
По Даниловом приповедању краљица Јелена је опростила сину напад на оца, а он је њој
одвојио део земље којом је управљала око тридесет година. Такође се сматра да је и свом
брату Милутину дао део државе на управу.25
На Балкану, а и на простору саме српске државе уследили су немири. Татари су вршили

притиске на ове просторе. У Бугарској су избили нереди око борбе за престо. Византинци
који су подржавали Јована III Асена, приликом сукоба са побуњеником Ивајлом имали су
као савезникa кана Ногаја који је био ожењен Еуфросином, незаконитом ћерком цара
Михаила VIII. Ипак су и Ивајло и Јован III Асен завршили код кана на двору борећи се за
његову наклоност, а као победник у Бугарској изашао је Георгије I Тертер, који је свог
сина Светислава дао као таоца татарском кану.26 У Орвијету јула 1281., Карло Анжујски,
Балдуинов син Филип, папа Мартин IV склопили су споразум са Млечанима против
Михаила VIII, а савезнике су нашли и међу Србима и Тесалцима.27
У оваквим околностима у српској држави поново долази до смене на престолу.
24
Данило/Мирковић, 17.
25
К. Јиречек, нав. дело, 188-189.
26
А. Узелац, “Кан“ Ногај, краљ Милутин и српско-татарски сукоби крајем XIII века, Војно-историјски
гласник 1, 2009, 13-14.
27
Г. Острогорски, Историја Византије, 434.
9
2. Долазак на престо и српско-византијски односи 1282-1284
2.1 Милутинов долазак на престо
Данас је тешко утврдити шта се заиста збивало на територији српске земље на самом
почетку девете деценије 13. века. Али свакако на догађаје у српској држави имали су
утицај и догађаји изван ње, односно деловања страних сила и у таквим околностима на
престолу је дошло до смене. У науци данас постоје различита мишљења зашто је до смене
дошло.
Архиепископ Данило II нам у Житију краља Драгутина каже да је он пао са коња под
Јелечом и сломио ногу, а такође наводи да је тада у српској земљи било “велико
комешање,“ па је под наговорима властеле - да он са таквим недостатком не може остати
на престолу, предао исти свом брату Милутину. А сам Драгутин је ту своју незгоду
приписивао томе што је подигао руку на свог родитеља (краља Уроша I).28 О овом
догађају говори и византијски историчар Пахимер, али он греши у самој хронологији
догађаја.29 Ипак, не може поуздано знати шта се десило на сабору у Дежеву приликом
примопредаје престола и под каквим условима је до предаје дошло, али се поуздано може
тврдити да је некакве узбуне у земљи било, о чему сведочи и Данило II. Гијом Адам,
барски надбискуп каже да је Драгутин свргао оца а да се Милутин побунио против брата,
да му је Драгутин опростио и поделио земљу са њим. Ипак, овде се рaди о замени догађаја
и каснијем сукобу браће. Са друге стране још једно сведочанство даје Аноним који је тада
пролазио кроз српску државу и који има две верзије догађаја. По једној је Драгутин у
потпуности предао власт брату без ограничења, а по другој Драгутин није имао
наследника па је требало Милутин да влада док он не оздрави, а ако он (Драгутин) умре да
Милутин задржи престо.30
28
Данило/Мирковић, 22-23.
29
ВИИНЈ, 43-44. (Љ. Максимовић)
30
М. Динић, Однос између краља Милутина и Драгутина, ЗРВИ 3, 1955, 49-51.
10
Ипак, може се сматрати да је на сабору у Дежеву утврђено да је Драгутин предао
Милутину престо не само због повреде ноге већ и због немира у земљи, да је Милутин на
власти требао да остане до своје смрти а да га потом наследи један од Драгутинових
синова, Драгутин није носио службено краљевску титулу и однос њих двојице зависиће од
поштовања споразума.31
Тако је 1282. године краљ у српској држави постао млађи син Уроша I - Стефан Урош II
Милутин. Драгутин је задржао посебну област. Не може се са сигурношћу знати који
простор је заузимала та област, али зна се да су у њу улази Ариље, Рудник и Ускопље код
Требиња. Ови Драгутинови крајеви налазили су се у северним пределима српске државе,
ближе Угарској којој је био близак и породичним везама.32
2.2 Освајање византијских територија
Почетком осамдесетих година 13. века Византија се налазила у неприлици. Након уговора
склопљеног у Орвијету јула 1281. године Карло Анжујски је планирао да са својим
савезницима међу којима су били и Тесалци (стари противници Михаила VIII), Срби
(обавезе према Карлу наслеђене још од Уроша I) и Бугари (нови цар Георгије I Тертер
окренуо се против Византинаца након што је њихов штићеник Јован III Асен изгубио у
борби за престо) крене у напад на Цариград већ у пролеће 1282. године. Међутим,
Михаило VIII је посредством Ђеновљана склопио договор са краљем Арагона да нападне
Карла на Сицилији. На Сицилији су хушкали народ како Карло троши новац на разне
ратове и тако црпи земљу. Већ 31. марта 1282. године у Палерму догодила се побуна
против Карла, позната као “Сицилијанско вечерње.“33 Након овог догађаја пропао је и
покушај напада на Византију. Ипак настојања да спречи напад западних непријатеља,
невоље на истоку земље, припреме за напад на Тесалију и велики трошкови довели су до
31
М. Динић, Однос између краља Милутина и Драгутина, 56.
32
Историја српског народа I, 439. (Љ. Максимовић)
33
11
слабљења Царства. Овакву ситуацију користили су Срби ширећи своју државу на рачун
Византије.34
Крајем Драгутинове владавине, око 1280. Византији је неприлике правио и пребег

Котаниц Торник. Он се одметнуо од цара Михаила VIII и пустошио пограничне
територије све до Сера, што у корист српског краља, што за своју корист. Проблеми на
граници бивали су све већи па је цар послао свог сина Константина да смири ситуацију.35
Он је убедио Котаница да се преда и врати у Цариград пред цара, гарантујући му
безбедност. Михаило је био решен да га ослепи ради сигурности, да у будућности опет не
би правио проблеме. Ипак Константин није хтео да погази своју реч дату Котаницу и
успео је да убеди оца да то не чини. Решење је пронађено у Котаницовом замонашењу и
затварању у један манастир код Брусе.36
Након тога упаде на византијске територије вршио је српски краљ Милутин. Преузевши
престо од брата, он је наследио и обавезе према Карлу Анжујском који је у међувремену
доживео крах 1282. током “Сицилијанског вечерња.“ О Милутиновим освајањима
византијских области на почетку владавине говори архиепископ Данило II у Милутиновом
житију. Он наводи да је српска држава тада била умањена, да су Византинци продрли чак
до Липљана и да су хтели дa освојe Милутинову земљу. Због свега овога наведеног
Милутин је предузео поход на Византију и освојио Горњи и Доњи Полог са градовима,
град Скопље, Овче поље, Злетово и Пијанец; потом се, умиривши те крајеве вратио у своју
државу.37
Милутинова освајања 1282. и његови први поступци након ступања на власт, такође су
још отворена питања у науци. Постоје мишљења да су се ова поменута освајања одиграла
већ на почетку његове владавине, као последица обавеза према савезу са Карлом
Анжујским и необавештености о Сицилијанском вечерњу.38 Ипак, постоје и претпоставке
да се сва та освајања не морају датовати у 1282. годину на почетак Милутинове владе и да
се не сме у потпуности прихватити Данилово излагање о освајањима које је сместио на
34
35
36
Љ. Максимовиић, Котаниц Торник, у: Љ. Макисмовић, Византијски свет и Срби, 2009, 316-317.
37
38
K. Јиречек, нав. дело, 192; С. Станојевић, Краљ Милутин, Годишњица Николе Чупића 45, 1936, 4.
12
почетку Милутиновог житија. Могуће је, да је то урадио у сврху истициња краља
Милутина као главне и безвремене личности.39
Власт Латина у Цариграду оставила је дубок траг, а бројне њихове колоније опстале су по
читавом Царству. Епир и Тесалија били су против уједињења под влашћу Палеолога.
Тесалија је дуго времена била велики непријатељ Михаила VIII, ушавши чак и у савез са
Западом. Када је Михаило VIII приступио унионистичкој политици, Јован Анђео,
господар Тесалије иступио је као бранитељ православног хришћанства и почео око себе да
окупља противнике уније, а такође је на једном сабору 1278. Михаила VIII прогласио
јеретиком.40 Због свега овога Михаило VIII је видео Тесалију као свог опасног противника
и почео је са припремама за оружани сукоб. Помоћ је затражио и од свог зета, татарског
кана Ногаја, који му шаље одред од 4 000 коњаника.41 Такође и архиепископ Данило II у
Милутиновом житију наводи како су припреме за сукоб биле велике, како су учешће у
њима узели и Турци и Татари, али он не помиње да се византијски цар спремао на
Тесалију већ искључиво на српског краља.42
Међутим, Михаило VIII је у току припрема изненада преминуо 11. децембра 1282. године
у једном селу у Тракији, тако да је војска спремана за напад на Тесалију извесно време
заустављена. На престо у Византији дошао је нови цар, Михаилов син - Андроник II
Палеолог. Он је одустао од похода на Тесалију, али Татаре није могао да врати натраг
празних руку. Самим тим што их је претходни цар ангажовао, морао је и да их плати.
Андроник II је на њихово чело поставио чувеног војсковођу Михаила Тарханиота Главаса
и у рaно пролеће 1283. године упутио их на Србе - да их умире али и прибаве плен за себе.
Стога је то више била пљачкашка експедиција него ратни поход у коме учешће није узео
ни цар а ни византијска војска. Ове догађаје описали су у својим делима и Георгије
Пахимер43 и Нићифор Григора.44 И српски извори говоре исто о овом догађају, али
архиепископ Данило II у Житију краља Милутина наводи да су у том походу поред
Татара учествовали и Византинци. Пошто су продрли до Липљана и Призрена не
39
40
Г. Острогорски, Историја Византије, 423, 433.
41
А. Узелац, нав. дело, 15-16.
42
43
ВИИНЈ, 31-33. (Љ. Максимвић)
44
ВИИНЈ, 164-165. (С. Ћирковић и Б. Ферјанчић)
13
учинивши велику штету, византијска војска се вратила у своју државу а Татри су
наставили даље до Дрима. По Даниловом казивању Татари су стигли до набујалог Дрима
и ушли у њега верујући да га могу прећи. Међутим, већи део се удавио, а они који нису,
настрадали су на обали од стране српске војске. Ту је убијен и њихов заповедник
Чрноглави, чија је глава отсечена и послата краљу Милутину као поклон.45
Након повлачења византијске војске, Милутин је схватио да је на на пољу спољне

политике за напредак и јачање земље најбоље окретање и ширење на рачун Византије,
стога је одлучио да одмах изврши напад. Међутим, његов главни циљ није била само
потера за противником већ и упад на византијску територију, у складу са величином свог
подухвата затражио је и помоћ свог брата Драгутина. Сматра се да су продор на
византијску територију извршили у позну јесен 1283. године па су на непријатељској
територији прославили Божић који их је тамо затекао.46 „ Kада је био у тој држави, приспе
време празнику Рођења Христова, и ту славно прослави празник са вазљубљеним братом
својим и војницима својима у месту званом Насуду, и отуда подигавши се, пође са својим
силама до унутрашњости грчке земље, до Свете Горе атонске, и завојевавши све такве
стране тога царства, земљу Струмску и Серску, Крстопољ и друге околне стране тих
земаља, и узевши све имање њихово и богатство, опет се Божијом вољом врати у
отачаство своје, пун сваке добре намере.“47 Наиме, Милутин је почетком 1284. са
Драгутином продро до Христопоља на Егејском мору пљачкајући Струмску и Серску
област, а након тога се вратио у своју државу.48
Међутим, мировање краља Милутина није дуго трајало. Током исте, 1284. године поново
је извршио напад на византијске територије, али овог пута сам - без Драгутина. Током ове
акције запосео је Пореч, Кичево и Дебар у западним крајевима Македоније, и звршио
пљачкашки упад у Тесалију. Ова освајања довела су до померања српске границе на југ,
тако да је погранична линија била северно од линије Струмица-Просек-Прилеп-Охрид-
Кроја.49
45
46
Историја српског народа I, 441. (Љ. Максимовић)
47
48
С. Станојвић, нав. дело, 5.
49
К. Јиречек, нав. дело, 192; Историја српског народа I, 441. (Љ. Максимовић)
14
Поред ових Милутинових упада, невоље Византији поново је стварао и Котаниц Торник.
Не може се поуздано рећи када је побегао из заробљеништва, али сматра се да је то било
после смене на византијском престолу и после (или током) успеха српске војске 1283/4.
године. Он је поново дошао на српско-византијску границу где су ствари биле другачије у
доносу на време када је око 1280. четовао на тим просторима. На престолу у Цариграду
био је нови цар, експанзија српског краља Милутина и ширење српске државе на југ
довели су до промена на граници и Котаниц је узео учешће у Милутиновим акцијама.
Међутим, не зна се какав је његов положај био током офанзивне политике краља
Милутина, али сматра се да је у војсци заузимао неко више место. Георгије Пахимер га у
свом делу помиње пар пута - из времена са краја Драгутинове владе када је као пребег
користио српске одреде и пљачкао гранични појас и касније када га назива бегунцем, па
чак и хипостратегом краља Милутина. Котаница Торника помиње и Манојло Фил у једној
својој песми.50
Односи Србије и Византије у периоду од 1284. до 1296/7. скоро у потпуности остају

непознати. Краљ Милутин се тада приближава Бугарској и цару Георгију I Тертеру са
којим се и ородио оженивши његову ћерку Ану око 1284. године. Међутим, Бугарска је
тада била притиснута од стране Татара. Кан Ногај је након смрти моћног татарског кана
Менги-темира 1280. године и византијског цара Михаила VIII 1282. чији је зет био, стекао
могућност да прошири свој утицај и власт. Могуће је да је савез Милутина са Бугарима
био покушај да се заштити од утицаја Татара.51
Бугарска је тада била пред распадом. Кан Ногај је 1285. извршио напад на Бугарску, а цар
Георгије I Тертер морао је да прихвати његово покровитељство и да као залог пошаље
свог сина Теодора Светислава код кана на двор и да своју ћерку уда за његовог сина Чаку.
Као татарски вазали браћа Дрман и Куделин су управљали Браничевом, а кнез Шишман
Видином. Дрман и Куделин су се из свог упоришта у Ждрелу 1284/5. залетали у
Мачванску бановину пљачкајући и пустошећи док им је угарски краљ Ладислав IV
пружао отпор. Међутим, када је Ногај почео са својим упадима у Угарску, она више није
могла да ратује у Подунављу, па је сукобе против Дрмана и Куделина наставио Драгутин с
50
Љ. Максимовић, Котаниц Торник, у: Љ. Макисмовић, Византијски свет и Срби, 317-320.
51
15
обзиром да је тада у његовим рукама била Мачванска бановина (добио је 1284. године).
Он је предузимао упаде у област Браничева, али ти напади били су безуспешни, стога је у
помоћ позвао свог брата Милутина.52 До састанка браће дошло је у месту Мачковци на
Морави, одакле су кренули у поход на Дрмана и Куделина. Могуће је да је Милутин
пружио помоћ Драгутину сматрајући то обавезом, с обзиром да је Драгутин њему помогао
приликом похода на Византију 1283. године. Поход Милутина и Драгутина завршен је
успехом, 1291. године су поразили Дрмана и Куделина, протерали их, а Браничево је
припојено Драгутиновим областима. Овим подухватом Милутин није дошао у сукоб са
својим тастом а бугарским царом Тертером зато што су Дрманан и Куделин били татарски
вазали а не Тертерови и он није имао утицај на дешавања у Браничеву. Ипак, Милутин је
дошао у сукоб са видинским кнезом Шишманом. Као Ногајев вазал и вероватно по
Ногајевом налогу он је предузео поход на Милутинове области. Међутим, Шишман је
претрпео пораз, Милутин га је гонио све до Видина када је Шишман затражио мир. Мир је
склопљен и крунисан је браком Шишмана и ћерке Милутиновог великаша Драгоша. 53
Након тога кан Ногај је припремао поход на српску државу. Милутин схватајући
озбиљност ситуације, шаље своје изасланике на двор код Ногаја тражећи мир. Мир је
склопљен, а Милутин je код кана на двор послао свог сина Стефана и припаднике
властеоског сталежа. О овоме сведочанство је оставио и архиепископ Данило II у Житију
краља Милутина.54 Тада, услед татарских акција и у Бугарској долази до смене на
престолу - свргнут је Георгије I Тертер, а нови цар постаје Смилец кога је и кан Ногај
подржао. Могуће да је рушење Милутиновог таста са престола условило да и сам српски
краљ прихвати преваст Златне хорде. 55
Период од 1284. до 1296/7. у односима Србије и Византије остаје готово непознат. Сматра
се да Милутин није предузимао војне походе због проблема на другим границама, али није
искључено да на српско-византијској граници нису била могућа и повремена четовања и
пљачке.
52
А. Узелац, нав. дело, 17-18.
53
С. Мишић, Краљ Стефан Урош II Милутин и Бугари, Браничевски гласник 2, 2004, 9-11.
54
55
16
3. Српско-византијски односи 1297-1299
3.1 Прилике у Византији крајем 13. века
Освајање Цариграда 1204. оставило је трајне последице на Византијско царство које су се

осећале и након обнове 1261. године. Латини који су протерани након рестаурације
наставии су са прављењем планова и савеза против династије Палеолога под којом је
дошло до обнове. Против уједињења под њиховом влашћу били су и Епир и Тесалија који
су такође улазили у савезе против Византије.
Стална борба против Анжујаца и сукоби против земаља на Балкану исцрпели су Царство.
Политика Михаила VIII која се заснивала на универзалној владавини цара, захтевала је
много труда и средстава. Ситуација на истоку Византије такође је била лоша, њена
одбрамбена моћ слабила је и у тим пределима. Пружање отпора Западу, сукоби на
Балкану, ратови на Истоку захтевали су огромна финансијска средства. Такође, почетком
осмдесетих година 13. века долази до смене на престолу, при чему на царски трон није сео
неспособан владар али јесте био доста слабији од свог претходника. Притисци који су
уследили и са Истока и са Запада, а потом и унутрашњи сукоби, довели су до опадања
Царства и његовог претварања у другоразредну силу.56
Доласком династије Палеолог на престо долази и до уздизања вишег племства. Процес

феудализације узима све више маха, велепоседници добијају веће привилегије и самим
тим долази до финансијског али и војног слабљења државе. Они повећавају своја имања и
на њих доводе парике са мањих поседа, ослобађају се пореза и постепено стичу право
преноса имања на своје наследнике. Иако је пронија и даље остала врста неотуђивог
поседа који се добијао у замену за војну службу, она је ипак почела да се наслеђује и
самим тим слаби раније успостављен пронијарски систем. То се може видети и у тако што
су византијску војску временом све више чинили најамници. Издржавање најамника био је
56
17
велики финансијски издатак, па је Андроник II решио да смањи војне контигенте, али и
флоту уздајући се у Ђеновљане. Такође, долази и до девалвације новца и повећања
пореских обавеза.57
По ступању на престо Андроник II се јавно одрекао уније, и дао православни правац својој
политици, али се ипак након смрти своје супруге Ане, угарске принцезе, оженио 1284.
године католкињом - Јоландом од Монферата (у Византији је понела име Ирина).58
Међутим, планови против Византије на Западу су и даље били живи, а њихови главни
актери били су Филип Тарентски, син напуљског краља Карла II и Карло Валоа, брат
Филипа Лепог краља Француске. Карло II је свом сину Филипу 1294. године уступио своје
поседе у Епиру, а Филип је своје право на њих потврдио 1295. браком са Тамаром, ћерком
епирског деспота Нићифора I, при чему су му уступљени и градови у Етолији. И Епир и
Тесалија били су тих година знатно ослабљени, што користи Византија и 1290. године
креће у поход у циљу да угуши њихову самосталност. Приликом тих акција византијска
војска заузела је и Драч. Тада се у збивања око Драча умешао и српски краљ Стефан Урош
II Милутин који га је и освојио 1296. године. Сведочанство да је српска страна тада
држала Драч оставио је један млетачки посланик. Он се у јуну 1296. жалио српском
краљу, тражећи одштету за претрпљене губитке млетачких трговаца у Драчу и околини од
кад га је српски краљ узео од византијског цара, подносећи и потврду о привилегијама
које су млетачки трговци ту имали под византијским царем.59
Сукоби Византије и српког краља поново су започели.
57
58
Д. М. Никол, нав. дело, 81-82.
59
К. Јиречек, нав. дело, 194-195; Г. Острогорски, Историја Византије, 455-456.
18
3.2 Сукоб Византије и Милутина 1297. године
Крајем 13. века српска држава имала је стабилан положај. Након склапања савеза са каном
Ногајем и слањем свог сина Стефана на његов двор, и такође склапањем савеза са
Ногајевим штићеником Шишманом и удајом своје ћерке Ане за његовог сина Михаила,
краљ Милутин је обезбедио и оснажио положај српске државе.60 Са друге стране његов
однос са братом Драгутином такође је био добар у том периоду. О томе сведоче фреске у
Драгутиновој задужбини у цркви Светог Ахилија у Ариљу. Наиме на фресци је на јужном
делу западног зида поред Драгутина и његове супруге - угарске принцезе Каталине
приказан и краљ Милутин. Премда је приказан на овим фрескама у Драгутиновој
задужбини које су настале у периоду од 1295-1296/7., значи и да је био у добрим односима
са старијим братом.61
Добар положај у односу на Бугарску и Татаре, као и добри односи са братом, омогућили
су краљу Милутину да се окрене ка јужним деловима своје земље и граници са
Византијским царством, користећи прилику ангажованости Византије на окончавању
самосталности Тесалије. Уз то, ситуација крајем деведесетих година 13. века није била
иста као у периоду када је Милутин дошао на престо. Царство је почело да слаби и постаје
сила другог реда, објекат политике суседних сила. Међутим, и поред тога царев двор и
даље је имао одређен престиж, а свака веза са њим значила је много.62
О односима Византије и краља Милутина након његових освајања 1284. године не зна се
много. Међутим, познато је да није било великих битака и сукоба, али извесна су
погранична четовања са пљачкама и пустошењем у којима су учешће узимали византијски
пребези попут Котаница Торника. Царство је било у тешком положају, несигурност на
граници била је све већа, а у Цариград су све чешће стизале жалбе пограничног
становништва, и молбе да се предузму потребне мере и да се учини крај несигурном
стању. У Цариграду нису могли да не обрате пажњу на овакву ситуацију која је владала
на граници, а такође су знали да се та пустошења и четовања не могу зауставити без већег
60
61
С. Радојчић, Портрети српских владара у средњем веку, Скопље 1934, 30.
62
В. Станковић, Краљ Милутин, 90, 95.
19
похода. Проблеми на македонској граници, али и српско заузимање Драча утицали су на
то да цар покрене поход на Милутина и српску државу. Колико је ситуација на граници
схваћена озбиљно и колико је тај поход био важан говори и податак да је за главног
војсковођу постављен најбољи византијски војсковођа - Михаило Главас. Поход који је
повео 1297. завршен је потпуним неуспехом. Главас се вратио у Цариград саветујући цару
да су преговори и мир са Србима једини начин да се они зауставе, да је склапање брака
најбољи начин да се српски краљ веже за Византију и тиме се реше не само погранична
питања са српском државом већ и многа друга. При том, ситуација у Малој Азији и на
Истоку била је врло лоша, Турци су постајали све већа опасност. 63 О овим догађајима
сведочи Георгије Пахимер који при томе напомиње да је Главас предложио цару да
преговара са Србима.64
Изгледа да су обе стране биле спремне на преговоре јер постоји сведочанство Теодора
Метохита да је први преговоре поменуо један Милутинов достојанственик Георгије. Краљ
Милутин имао је вишеструке разлоге за склапање мира. Царство је и даље имало
међународни престиж, орођавање са царском породицом и даље је имало велики значај и у
политичким збивањима али и у повећању политичког угледа оне стране којој принцеза
одлази, у овом случају то је био краљ Милутин. Са друге стране, не само да би била
потврђена Милутинова дотадашња освајања, већ би се решио и проблем његовог права на
престо - византијски цареви кад год би давали руку своје принцезе захтевали би да онај за
кога се удаје има право првенства престола, као и мушко дете из тог брака. С обзиром на
договор на Дежевском сабору - да Милутина наследи Драгутинов син, Милутин је ово
имао у виду, као и то да ће се односи са његовим братом погоршати након брака са
византијском принцезом. Драгутин је такође временом ојачао свој положај и све више се
повезивао са Западом, самим тим и Милутин је морао за себе да обезбеди подршку и савез
са Византијом, што је и учинио 1299. године.65
63
К. Јиречек, нав. дело, 195; С. Станојевић, нав. дело, 10-12.
64
65
Историја српског народа I, 445-446. (Љ. Максимовић)
20
3.3 Преговори са Византијом и брак са Симонидом 1299. године
О овим догађајима: преговорима, склапању мира и браку са Симонидом говоре и Георгије

Пахимер66 и Нићифор Григора.67 Као што је већ поменуто, након пораза византијске
војске предвођене Михаилом Главасом, цар је био спреман на преговоре са српским
краљем. Од почетка преговора било је јасно да српски краљ Милутин жели цараву сестру,
а удовицу трапезунтског цара Јована - Евдокију за жену, тај брак би био гарант будућег
савеза. Међутим, сматра се да преговори нису почели одмах 1297. године. Георгије
Пахимер који у својој Историји говори о овим догађајима каже да је Милутин желео за
жену цареву сестру која је већ била у Цариграду као удовица,68 а познато је да је царева
сестра из Трапезунта у Царигард стигла 13. јуна 1298. године, након смрти свог мужа
Јована II „Великог“ Комнина, трапезунтског цара августа 1297. године.69 Значи да су
преговори почели у другој половини 1298. године. Са друге стране Григора казује да је
Милутин тај који је затражио руку цареве сестре.70
У сваком случају Милутин је са задовољством прихватио предлог цара. Међутим све је

пропало када је Евдокија одбила да се уда за српског краља и то из више разлога: јер брак
не би био законит јер је још била жива његова прва жена, али наводно највише због тога
јер је желела да остане верна свом покојном мужу и успомени на њега. Након тога она се
вратила у Трапезунт где је умрла 1301. године. Српски краљ био је дубоко увређен чувши
да је Евдокија одбила да се уда за њега, а и његова политичка рачуница била је
поремећена, стога је почео да прети цару. Не знајући шта да ради цар му је тада понудио
за жену своју петогодишњу ћерку Симониду. Да би се детаљније договорили око услова
мира цар је на српски двор чак пет пута слао свог логотета Теодора Метохита, врло ученог
човека. Он је са свог последњег посланстава краљу Милутину оставио Посланичко слово у
коме описује своје путовање на српски двор, невоље током пута, условима мира и
66
ВИИНЈ, 34-60. (Љ. Макисмовић)
67
68
ВИИНЈ, 43. (Љ. Максимовић)
69
M. Ласкарис, Српске краљице-Византијске принцезе у средњевековној Србији, Београд 1990, 55.
70
ВИИНЈ, 168. (С. Ћирковић и Б. Ферјанчић)
21
преговорима.71 Метохит је на двор српског краља кренуо крајем 1298. или почетком 1299.
године, напомињући у Посланичком слову да је кренуо када је била зима. У Солуну се
састао са Михаилом Главасом који га је детаљније обавестио о читавој ситуацији - да
краљ Милутин јако жели тај брак али и да против њега постоји опозиција на српском
двору јер један део племства не жели мир с обзиром да већу корист има од рата и пљачке.
Такође и цареви пребези који су били код Милутина у служби, одвраћали су га од
мирољубиве политике. Метохит је потом напустио Солун сазнавши да му Милутин иде у
сусрет, а сазнао је и да је и цар кренуо из Цариграда у Солун са својом породицом.72
Из Метохитове приче у Посланичком слову сазнајемо да су ово били завршни преговори и

да је он имао овлашћења од цара да читаву ствар приведе крају. Метохит и Милутин срели
су се у једном месту код границе и Метохит описује како је био очаран начином на који га
је краљ примио. Он такође наговештава да су преговри били мучни због утврђивања
границе и три тачке код којих Милутин није хтео да попусти: да Византинцима преда
своју жену Ану, бугарску принцезу и Котаница Торника; да његова мајка краљица Јелена
присуствује свадби и да своју потврду браку и број и предаја угледних таоца. Међутим,
сматра се да су граница и предаја Милутинове жене Ане утврђени током ранијих
преговора и Метохитових посланстава када је у српску државу одлазио око преговора
везаних још за Евдокију. Тако да се може закључити да је ово било његово пето и
последње посланство, а уједно и прво када су питању преговори везани за Симониду.
Наиме, Византинци су сматрали да самим тим што дају цареву ћерку а не сестру могу
добити више уступака него раније, па су присуство краљице мајке и већи број таоца били
нови услови. Милутин је пристао на све осим на последња два правдајући се да би за
његову мајку Јелену путовање из тако удаљеног краја где је владала било врло тешко, а да
родбина неће дати таоце без икаквих гаранција са византијске стране. Међутим, из
Метохитовог дела може се закључити да је у преговорима осим те три тачке било још
нешто спорно, јер на једном месту наводи да је српски краљ пристао “на све осим на те
три тачке“.73 У науци је данас прихваћено да су уговором из 1299. године потврђена
Милутинова ранија освајања, земље које је освојио задржао је као Симонидин мираз и
71
ВИИНЈ, 77-143. (И. Ђурић)
72
М. Ласкарис, нав. дело, 60-61; ВИИНЈ, 77-106. (И. Ђурић)
73
22
граница је ишла севрено од линије Охрид-Прилеп-Штип.74 Међутим, приликом склапања
савеза са Карлом Валоа 1308. године, у уговору се између осталог наводи да ће краљ
Милутин добити области између Прилепа и Просека, Овче поље до Штипа и Кичево од
Дебра до реке Мат. Милутин у својој потврди уговора истиче да он већ држи Штип, иако
га Карло у уговору није конкретно поменуо већ је поменуо Овче поље до Штипа. Према
овом уговору краљ Милутин 1308. године није држао ове области, па је могуће да су ово
ти уступци које је Милутин учинио у преговорима са византијским царем 1299. 75
Када су преговори завршени требало је да према већ ранијем договру цар дође са ћерком у
Солун и да се изврши размена. Међутим, услед јаке зиме цар Андроник II дуго није могао
да крене из Цариграда, самим тим у Солун је стигао неколико дана пред Васкрс, касније
него што је договорено. У међувремену, пре Васкрса се састао у Селимврији са
патријархом који је био против брака.76 За то време ни Метохит ни српски краљ нису
имали никакве вести о цару, а краљ Милутин био је доста нестрпљив и пун неповерења и
страха да Византинци не одустану од брака као раније (ово истиче Метохит алудирајући
на неуспеле преговоре из 1272. године), са друге старне Метохит је страховао да краљ не
одустане, и наводи како су против њега радиле и Тесалија и Бугарска. 77 Пре Васкрса (који
је 1299. био 19. априла) цар Андроник II стигао је у Солун. Међутим краљ Милутин био је
препун неповерења и није хтео да преда ни Ану Тертер, ни Котаница пре предаје
Симониде. Договорено је да на Вардару буде извршена размена принцезе са таоцима.
Краљ Милутин је Симониду дочекао уз све почасти сишавши са коња и клекнувши пред
њу. Венчао их је охридски архиепископ Макарије, а краљ Милутин је након тога посетио
цара у Солуну. Цар се тек у новембру вратио у Цариград са таоцима - Аном Тертер и
Котаницем.78
74
С. Станојевић, нав. дело, 17; Историја српског народа I, 447.
75
76
77
78
М. Ласкарис, нав. дело, 67-68; ВИИНЈ, 54-57. (Љ. Максимовић)
23
3.4 Проблем Милутинових бракова и њихово одражавање на брак са Симонидом
Питање Милутинових бракова у науци је још увек отворено и не сасвим истражено.

Бројни аутори расправљали су о томе у својим радовима износећи различита мишљења.
Такође су била различита тумачења и савременика тог доба. Данас је све чешће питање -
да ли се Милутин женио четири или пет пута, као и питање - да ли је Симонида била
Милутинова пета жена?
Међутим, независно од тога да ли се женио четири или пет пута, брак са Симонидом није
био канонски оправдан ни као четврти, а ни као пети. Патријарх Јован Козма из Созопоља
одлучно се противио браку јер је канонски био неприхватљив (византијско брачно право
дозвољавало је развод и поновни брак само под одређеним условима, али Милутинова
ситуација се није могла уклопити ни у те услове),79 јер је Милутин имао бројне ванбрачне
везе, али и јер је Симонида била сувише мала (имала је пет година). Међутим према
Пахимеру, цар и патријарх су осим неспоразума око Симонидиног брака имали и друге.
Патријарху је сметала превелика царева наклоност према Јовану Тарханиоту, заклетом
јеретику као и његов висок положај стратега на Истоку.80 Сусрет цара и патријарха у
Селимврији у зиму 1299. када је Андроник II кренуо да се сусретне са краљем Милутином
није прошао добро. Ни патријарх, ни цар нису хтели да одустану од својих мишљења,
стога се патријарх вратио увређен и то не у патријаршију у Цариград већ у манастир
Богородице Памакаристе, тврдећи да у патријаршију неће доћи док се цар не врати из
Солуна.81 Након повратка цара из Солуна новембра 1299. године уследили су покушаји
убеђивања патријарха да се врати у патријаршију, али безуспешно, он је чак запретиo
оставком. Фебруара месеца 1300. патријарх се састао са царем и другим верским
достојанственицима. На састанку је између осталих проблема изнео и проблем брака
Симониде и Милутина. Цар га је убеђивао да није удао ћерку за српског краља својом
вољом, већ да се становништво из пограничих делова који су иначе били опустошени,
стално жалило и да до мира не би дошло да није пристао на брак. Потом је цар наставио да
убеђује патријарха да брак није канонски неприхватљив јер је Милутинова прва законита
79
ВИИНЈ, 59. (Љ. Максимовић), (вид. нап.124)
80
В. Станковић, Бугарска и Србија у делима Георгија Акрополита и Георгија Пахимера, 196-197.
81
М. Ласкарис, нав. дело, 66-67.
24
жена била још жива када се он оженио Аном Тертер, али када се оженио Симонидом она
је већ била умрла. Патријарх је тада попустио и вратио се у патријаршију.82
Као што је већ поменуто, не може се прецизно одредити да ли је Милутин имао четири
или пет бракова јер и сами извори о томе говоре различито. Наиме, Георгије Пахимер у
својој Историји каже да је српски краљ пре византијске принцезе Симониде имао три
супруге: једну о којој нема података и коју је отерао без икаквог разлога, другу која је
била ћерка тесалског севастократора Јована и трећу која је била ћерка бугарског цара
Георгија I Тертера.83 Нићифор Григора износи другачији податак. Милутин је имао три
жене пре Симониде и то су биле: ћерка Јована севастократора из Тесалије, затим
некадашња монахиња Јелисавета, сестра Драгутинове жене Каталине и трећа Ана, ћерка
бугарског цара Георгија I Тертера.84 Историографија је углавном прихватила Григорино
излагање.85
Према Пахимеровом излагању, а пратећи хронологију Милутин је са првом супругом о
којој се ништа не зна био у браку још 1282. када је дошао на престо, сведочанство о томе
даје фреска у капели Ђурђевих ступова86 с обзиром да је она ту насликана поред
Милутина као његова жена Јелена. Иако је име слабо читко, ова Јелена не може се
поистоветити са његовом другом женом ћерком тесалског севастократора Јована Анђела
јер је он већ имао једну ћерку која се звала Јелена и била је удата за кнеза Виљема де ла
Роша. Тако да је немогуће да је севастократор имао две ћерке које су се исто звале. Са
њом је био у браку (по Пахимеровом редоследу излагања) до лета 1284. јер се према
неким дубровачким подацима из августа 1284. сазнаје да је био ожењен Аном Тертер с
обзиром да су они послали поклоне за венчање. Иако је она остала у српској држави до
1299. када је изручена Византији, брак са њом био је окончан пре 1296. јер она није
приказана поред Милутина на фресци у Ариљу87, он је приказан сам, а познато је да је ова
фреска настала у периоду од 1293-1295. Ипак, Пахимер помиње да је Милутин био пре
бугарске принцезе у вези са неком мађарском принцезом Елизабетом која је иначе била
82
М. Ласкарис, нав. дело, 68-70; ВИИНЈ, 54-61. (Љ. Максимовић).
83
ВИИНJ, 37-42. (Љ. Макисмовић)
84
85
К. Јиречек, нав. дело, 191; М. Ласкарсис, нав. дело, 55; М. Пурковић, Принцезе из куће Немањића, Београд
1996, 48; М. Динић, Comes Constantinus, 2-3.
86
С. Радојчић, Портрети српских владара у средњем веку, 27.
87
Исто, 30.
25
монахиња. Како је она била сестра Драгутинове жене Каталине, због самих таквих
родбинских веза и због тога што је била католичка монахиња, Пахимер као присталица
цркве сматарао је ову везу незаконитом не чинећи јој признање у делу. Са друге стране
Григора помиње Елизабету (Јелисавету) као Милутинову супругу. Она је била монахиња
када је дошла сестри Каталини у посету и када је ушла у везу са Милутином, да би се
потом размонашила и удала за њега. Тај брак је кратко трајао, али је Милутин из тог брака
имао ћерку Царицу. Такође постоје и документи о Јелисаветином монашком животу и баш
у периоду од 1283. до 1285. се јавља празнина и прекид њеног монашког живота, а то је
период када је могла бити Милутинова жена. Иако је овај брак за цркву био неприхватљив
он је ипак био могућ и Григора га помиње, али не помиње Милутинову прву жену,
наводну Српкињу и не помиње Милутинову децу, чак шта више каже да их он нема.
Познато је да је Милутин имао ћерке Ану и Царицу88, и синове Стефана и Константина.89
Може се рећи да у сви ови Милутинови бракови имали политичку подлогу. Након
неуспешних преговора са Византијом око принцезе Ане, Милутин се могао задовољити
браком са извесном Српкињом (око 1275-1282). Када је дошао на престо и почео
експанзију на југ против Византије савез са тесалским севастократором који је био
противник византијског цара, сматрао се добрим, па се оженио Јовановом ћерком (1282-
1283). Како је Драгутин јачао на северу земље имајући угарску подршку, Милутин се тада
могао окренути северу и браку са угарском принцезом Јелисаветом (1283-1284). Тај брак
наишао је на противљење цркве, Милутин је потом склопио савез са бугарским царем
Тертером ради заштите од Татара и ступа у брак са царевом ћерком Аном (1284-1296).
Након сукоба са Византијом 1297. и неподношљивих притисака на Царство, уследио је
мир 1299. који је гарантован браком цареве ћерке Симониде и Милутина и који су обе
стране желеле. Пахимер каже да је српски краљ пристајао на све не би ли добио за жену
византијску принцезу, јер тим браком би стекао већи углед и решио сигурност престола,
са друге стране ради решавања тешког стања на граници Византија је поднела велику
жртву дајући петогодишњу ћерку српском краљу за жену.90
88
М. Пурковић, нав. дело, 48-55.
89
М. Динић, Comes Constantinus, 2-3.
90
Љ. Максимовић, Да ли је Симонида Палеологина била пета супруга краља Милутина?, у: Љ.
Макисмовић, Византијски свет и Срби, 343-351.
26
4. Милутин као царски зет 1299-1321
4.1 Како је Милутинов брак са Симонидом утицао на односа са Драгутином и

Милутинова политика између Истока и Запада
Мир краља Милутина са Византијом 1299. године и његов брак са Симонидом нису
наишли на одобравање у Бугарској и Тесалији, али ни код његовог брата Драгутина.
Јачање положаја и све већи углед Милутина изазивали су забринутост и незадовољство
његовог брата, па је самим тим сукоб између њих био очекиван. У каквим односима је био
Милутин са Драгутином и мајком Јеленом током преговора са Византијом а ни пре тога не
може се знати много. Оно што се може наслутити јесте да је Милутинов самостални
дипломатски иступ приликом склапања споразума са Византијом значио поништавање
Драгутиновог сениората, а управо савез са Византијом потврђивао је Милутинову
надмоћ.91
Према казивању Пахимера: „...пошто се брат Стефан (Драгутин) показао узнемиреним -

већ је и он сам (Драгутин) подозревао да му непосредно прети опасност од брата који је по
свој прилици сматрао да је већи него раније, па због тога похита да обезбеди оно што
имаше као своје право - цар је, шаљући као савезничку војску колико је било могућно,
спречавао Стефанове насртаје,“92 може се закључити да је Драгутин спремао напад на
Милутина али је одустао када је византијски цар послао помоћ свом зету. Пахимерово
казивање усвојио је доста касније и Константин Јиречек, сматрајући да се Драгутин
повукао када је сазнао да је цар послао помоћ Милутину.93 Ипак, из овог сведочанстава не
може се закључити да ли Пахимер овде мисли на каснији отврени сукоб браће или мисли
на прву Драгутинову реакцију и интервенцију архиепископа Данила II (тада игуман
Хиландара). Када је Драгутин припремао напад на свог брата, Милутин је позвао Данила
91
92
93
К. Јиречек, нав. дело, 196.
27
који је био игуман Хиландара, да дође и буде његов посредник у преговорима са
Драгутином. Милутин и Данило срели су се у Скопљу, одакле је Данило отишао у Дебрц
код Драгутина и успешно обавио поверен му задатак, тако да је Драгутин одустао од
напада на Милутина.94
Након тога, 1301. године Милутин је дошао у сукоб са Дубровником, не зна се поуздано
око чега је избио тај сукоб. Тада је вођен рат између Млечана и Ђеновљана, Дубровник је
био на страни Млечана, а Ђеновљани су били штићеници Византије, па је могуће да је
Милутинов сукоб са Дубровником могао бити везан за тај рат и његов савез са
Византијом. Сукоб је почео Милутиновим затварањем дубровачких трговаца у српској
држави, а потом су Дубровчани својим ратним лађама затворили ушће Бојане и заузели
острво Мљет. Нацрт мира био је спреман у новембру 1301, а сам мир потписан је августа
1302. године.95 Септембра 1302. Милутин је издао повељу којом гарантује дотадашње
повластице дубровачким трговцима у Србији. У тој повељи, као и у нацрту помиње се и
Рудник и повластице које трговци имају у њему. Познато је да је Рудник раније, до
новембра 1301. био Драгутинов град, што значи да је 1301. већ дошло до рата мећу браћом
и да га је Милутин заузео. Када су дубровачке власти почетком 1302. позвале своје
трговце који су били у Драгутиновој земљи да се врате, добили су одговор да не могу
проћи кроз земљу краља Милутина јер „у овој земљи зло се чини, рати су.“ Да је рат
између браће настављен и 1303. године сведочи и извесни Богдан из Брскова који у свом
писму упућеном једном повериоцу у Дубровнику изражава жаљење што не може на време
доћи и измирити своје обавезе јер је Брсково и Рашку захватио рат. Рат је трајао и 1305. о
чему говори чињеница да је један караван чак три пута нападан од Дубровника до Дрине.
Сукоб између Драгутина и Милутина трајао је и 1308. године, о чему сведочи један
анонимни путник са Запада који у свом опису ситуације на Балкану и српској земљи кроз
коју је пролазио каже „рат траје до данас.“96
Рат у српској држави користили су и банови Стјепан I Котроманић и Павле Шубић

Брибирски и његов брат Младен I. Младен I настојао је да прошири своју власт на Босну, а
бан Павле Брибирски да прошири своју власт на Хум. Његов син Младен II Шубић је
94
С. Станојевић, нав. дело, 18.
95
К. Јиречек, нав. дело, 196.
96
М. Динић, Однос између краља Милутина и Драгутина, 58-61.
28
1304. у једном документу титулисан као господар целе Хумске земље, али о његовој
стварној власти нема података. Он је у једном периоду био заробљеник краља Милутина,
па је 1305-1306. дошло до сусрета бана Павла и краља Милутина, где се преговарало о
повлачењу Шубића из Хума и пуштања на слободу Младена II.97
Након постигнутог савеза са Милутином 1299. године, Византија је Милутину послала

помоћ и допринела Драгутиновом одлагању напада на брата. Међутим, након тога она
више није била у стању да помогне Милутину, а разлог за то је тешка ситуација са
Турцима и Каталанцима. Стога се Милутин почео окретати Западу који је и даље имао
план о обнови Латинског царства. Милутин се 1303. обратио папи Бенедикту XI и обећао
му да ће заједно са државом прећи у католичанство. Исто то обећао је и папи Клементу V
који је 1305. сео на папску столицу. Милутин је 1306. водио преговоре и са Филипом
Тарентским, сином Карла II, који је као носилац анжујских права на Истоку покренуо
борбу за обнову Латинског царства. Српски краљ је 1308. ступио и у преговоре са Карлом
Валоа, братом фарнцуског краља Филипа IV Лепог. Карлова жена Катарина Куртене је
била номинална наследница титуле латинских царева, а он је преко ње и сам понео ту
титулу. Преко своја два посланика из Котора и Дубровника, Милутин је 27. марта 1308.
склопио савез са Карлом Валоа. По овом савезу Милутин је морао да приступи унији са
католичком црквом, да своју ћерку Царицу да за жену Карловом сину, да призна Карла
Валоа као цара Цариграда и Ромеја а против Андроника II, да ће Карлу пружити помоћ
која се буде тражила, а да неће прихватати непријатеље свог савезника. За узврат Карло ће
Милутину пружити помоћ при одбрани његове краљевине, Милутин ће добити територије
у Македонији а које су раније помињане као већ освојене (што може значити да одређене
освојене територије Милутин није држао 1308. већ их је уступио Византији у преговорима
1299.).98 Милутин је такође тражио да се регулише положај његовог сина Стефана који је
сматран незаконитим. Папа је потом Стефану признао право на управљање приморским
областима које је добио 1306. године од бабе краљице Јелене.99
Међутим, Милутин је знао до какве би реакције дошло у случају да пређе у

католичанство, било је невероватно да свештенство па и становништво следе његово
97
Историја српског народа I, 452-454. (С. Ћирковић)
98
Историја српског народа I, 455-456. (С. Ћирковић); В. Станковић, Краљ Милутин, 122-124.
99
М. Динић, Однос између краља Милутина и Драгутина, 62.
29
окретање ка католичкој цркви. Ипак, убрзо је и савез око Карла почео је да се распада,
његова жена Катарина Куртене је умрла, њена титула прешла је на ћерку која је била
удата за Филипа Тарентског чији су планови о обнови Латинског царства такође
постепено пропадали и изгледи да се предузму неке акције готово да није било.100
Милутинова деловања на Западу изгледа да нису пореметила његов однос са Византијом.

Постоји податак да је царица Ирина у пролеће 1304. отишла у Солун у посету својој ћерки
Симониди, као и то да је Милутин слао Андронику II војну помоћ у борби против
Каталанаца и Туркопула.101 Да до прекида односа није дошло говори и један документ
краљевог манастира Богородице у Солуну из 1309. где се наводи да дотични манастир
припада „...превољеном зету нашег моћног и светог господара, преузвишеном краљу...“ 102
Тако да се не може рећи да је Милутин приликом савеза са Карлом Валоа прекинуо везе са
Византијом и после јој се поново вратио. Узимајући у обзир политичка дешавања тог
периода и на Истоку и на Западу, потпуно је јасно зашто је Милутин морао бити отворен
за сарадњу са обе стране.103
До измирења браће дошло је вероватно 1311. или 1312. Познато је да је 1313. Милутин
послао војну помоћ Андронику II против Турака, а слање војске која је њему била
потребна у сукобу са братом могла је да уследи тек по окончању истог. Такође, постоји
сведочанство о заједничким акцијама Милутина и Драгутина током 1313. године.
Драгутин је у лето 1313. спремао војску против Угарске (он се раније умешао у борбе око
угарског престола), али тада му је стиглао захтев од брата да одложи поход на Угарску и
да са војском помогне њему против Младена II Шубића који је обновио непријатељство са
краљем. У Житију архиепископа Данила II пише да је Милутина напустила готово сва
властела, да је он сакупио све своје богатство у манастир Бањску и да је позвао Данила,
који је након што је напустио игуманство над Хиландаром био у испосници Св. Саве у
Кареји, да дође у Србију и посредује у измирењу браће. Не може се рећи да ли су
Византија и Цриградска патријаршија имале улогу у измирењу, такође није јасно ни какав
је споразум уследио након сукоба, као ни разлог посете тадашњег хиландарског игумана
100
101
M. Динић, Однос између краља Милутина и Драгутина, 62-63.
102
С. К. Кисас, Данило II и солунска околина, у: В. Ђурић, Архиепископ Данило II и његово доба, 1991, 34.
103
30
Никодима у Цариград - да ли је отишао да цар потврди одлуке споразума између
Драгутина и Милутина, или је отишао на упознавање са новоизабраним патријархом или
неким другим послом остаје непознато. Ипак, већих промена након сукоба није било,
Милутин је и даље остао краљ а Драгутин подређен њему, промена у територијама није
било, осим што је Драгутин од краја 1312. поново држао Рудник, а према повељи
манастиру Бањској као Милутинови могући наследници поред њгових сиnова помињу се
и његови синовци.104
4.2 Византија, Милутин и Каталанска компанија
Након обнове Царства 1261. године, влада у Цариграду све више се бавила невољама које
су стизале са Запада. Стални сукоби са Анжујцима, али и са грчким државама које нису
прихватале рестаурацију под Михаилом VIII као и невоље на Блакну захтевале су већу
ангажованост војних снага у европском делу Царства. Политика Михаила VIII захтевала је
најамничке трупе чије је издржавање погоршавало финансијску ситуацију Царства. С
обзиром да је више био концентрисан на европски део државе, Михаило VIII је трупе из
Мале Азије пребацивао у европски део, погранична стража у Малој Азији није редовно
исплаћивана и напуштала је своје положаје, остављајући границу на милост и немилост
Турцима. У време Андроника II, а нарочито почетком 14. века готово цела Мала Азија
налазила се у рукама Турака, у рукама Византинаца остале су само неке тврђаве попут
Никеје, Никомедије, Брусе, Филаделфије и др. и луке као што су Смирна и Фокеја. Да би
пружио отпор Турцима, Андроник II је населио око десет хиљада Алана на територији
Царства не би ли му за узврат пружили помоћ. Међутим они су у првом сукобу са
Турцима поражени и почели су са пљачкањем византијских области. Цар Андроник је
такође прихватио и услуге Рожера де Флора заповедника Каталанске компаније.105
104
105
Г. Острогорски, Историја Византије, 459.
31
Каталанска компанија била је најамничка скупина која је помагала Фридриху,
сицилијанском краљу у рату са Анжујцима. Када је рат завршен у корист Арагонаца, ова
група остала је без посла и била је у потрази за новим. Цар Андроник II прихватио је
понуду ове добро организоване групе ратника и они су 1303. године дошли у Цариград,
где добијају плату за четири месеца унапред, а цар је Де Флора оженио својом
сестричином, касније му доделивши титулу цезара. У почетку они су били успешни у
борби против Турака и већ 1304. су их победили, а Рожер де Флор је ушао као победник у
ослобођену Филаделфију која је тада била под турском опсадом. Међутим, након овога
Кaталанци су почели да пљачкају и Турке и Византинце, напали су Магнезију која је била
у византијским рукама. Влада у Цариграду успела је да их наговари на повратак, тако да
су они зиму 1304/5. провели у Галаипољу правећи планове да поново крену у Азију. Али,
односи између њих и Цариграда били су све затегнутији, владало је велико
нерасположење на обе стране. Каталаци су правдали своје пљачке нередовним примањем
плате, против њих је највише био престолонaследник Михаило IX, у чијем је двору у
априлу 1305. убијен Де Флор. Каталанци су тада били још више огорчени и долази до
отвореног сукоба код Апра у Тракији. Војска Михаила IX потучена је до ногу, а у наредне
две године читава Тракија је била препуштена пљачкању и пустошењу Каталанаца. Када
су опљачкали и опустошили целу Тракију, Каталанци су се у јесен 1307. године настанили
у Касандрији коју су такође пљачкали, а одатле су се залетали и на Свету Гору и Солун.106
Света Гора је нападима Каталанаца највише била изложена у периоду од 1307. до 1309.
године. Слушајући приче о великом богатству светогорских манастира Каталанци су их
најпре нападали са копнене стране, а потом су монахе терали на предају нападајући и
опседајући их са мора. И манастир Хиланадар чији је игуман тих година био Данило, био
је изложен нападима. Хиландар је још од почетка каталанског харања давао уточиште
околном становништву. Данило је био добар управитељ манастира и врло вешт у пружању
отпора Каталанцима који су се повукли видевши да ни оружјем ни глађу неће натерати
манстир на предају. Њихов нови напад уследио је 1308. године када је Данило био одсутан
са Свете Горе. Он је наиме схватио озбиљност ситуације и сво манастирско благо и вредне
реликвије однео је Милутину у Скопље и тамо до њега тражио помоћ. По повратку је
106
32
сазнао да су Каталанци искористили његово одсуство и напали манастир, тако да је
искористио помоћ добијену од Милутина и прибавио је довољно хране и најамника и
натерао Каталанце да се повуку, тако да те године више нису нападали Хиландар већ
друге светогорске манастире. Исте године напали су и Солун, али је њихов напад био
одбијен. Бесни због Даниловог отпора Каталанци су решили да га униште, тако су га
наредне 1309. године напали у руском манастиру Пантелејмону којем је био у посети.
Након подметања пожара Данило се спасао склонивши се у пирг манастира. О овом
пожару сведочи и хрисовуља Андроника II из 1311. у којој се наводи да су монаси у
изненадном пожару изгубили све акте и хрисовуље. Међутим, међусобни сукоб
каталанских вођа, недостатак да више било шта опљачкају у Касандрији, зид код Кавале
којим је цар Андроник II затворио пут у Такију приморали су их да се запуте у Тесалију.107
Што се тиче турских напада на Свету Гору најранији помен јесте у Милутиновој
оснивачкој повељи хиландарског пирга у Хрусији, 1300. или 1302. године, где се наводи
разлог оснивања - непостојање манастирског пританишта и напади Турака са мора. 108
У Тесалији је владао унук севатократора Јована I, Јован II. Тесалија је тада била јако
ослабљена, снагу коју је имала у време Јована I више није поседовала, као таква била је
добродошла Каталанцима који су у њој остали све до пролећа 1310. године. Тада су
ступили у службу атинског војводе Валтера од Бријена. Међутим и са њим су дошли у
сукоб, 1311. у бици код Кефиса у Беотији поразили су га, франачка власт била је
сломљена, а на простору Атике и Беотије формирана је Каталанска кнежевина која је
опстала до седамдесетих година 14. века.109
Каталански савезници били су Туркопули и према Григори били су подељени у две групе.
Једну групу чинили су они под вођством извесног Мелика, они су били покрштени и
примљени у византијску војску, али су се након битке код Апра одметнули и пришли
Каталанцима. Другу, бројнију групу чинили су они под вођством Халила који су из Азије
дошли да буду каталански најамници. Туркопули су се у Тесалији одвојили од
Каталанаца, а потом су се и ове две групе одвојиле и решиле да свака крене својим
107
М. Живојиновић, Светогорски дани Данила II, у: В. Ђурић, Архиепископ Данило и његово доба, 76-78.
108
M. Živojinović, Napadi Turaka na Svetu Goru na osnovu vizantijskih izvora, JIČ 1-2, 1979, 5-6.
109
33
путем.110 Групу Туркопула предвођених Меликом примио је краљ Милутин у своју
службу да би му били од користи у завршним борбама са братом Драгутином. О томе
сведочи и Улијарска повеља. У њој се помиње да је краљ узео део “Перса“ (Турака) у
своју службу да му помогну. Али су се након тога побунили, па их је краљ уз сагласност
цркве и сабора победио, а били су побеђени „не само у краљевој земљи већ и у Романији,“
потом је цар Андроник II чувши за успех краља Милутина упутио посланике зету да траже
помоћ од њега за борбу против Турака у Царству.111 О уласку Туркопула у Милутинову
службу такође сведочи и архиепископ Данило II у Житију краља Милутина.112 Друга
група Туркопула предвођена Халилом нагодила се са царем Андроником II да их са
пленом пропусти преко Хелеспонта у Малу Азију. Цар је желео да их се што пре реши и
послао је три хиљаде коњаника предвођених војсковођом Сенахеримом да их испрати до
Хелеспонта. Међутим, без знања цара, када су војници и заповедници видели колики је
плен решили су да их током ноћи опљачкају. Након тога Турци су освојили једну тврђаву
и почели да нападају и пустоше византијске области доводећи појачање из Азије. Они су
потом поразили војску Михаила IX, а цар је затражио помоћ од српског краља. Сматра се
да је Милутин слао Андронику два пута помоћ. О томе чак говори и Андроник у једној
својој повељи из 1319. године. Он помиње да се поред византијске војске у Тракији
против Турака успешно борила и српска војска и то би вероватно била прва помоћ, а друга
је уследила у Малој Азији. И у Улијарској повељи наслућује се временска блискост
Милутиновог сукоба са побуњеним Турцима у српској држави и са оним у Романији
односно Галипољу. Ипак, код реке Ксерогипс победу над Туркопулима однео је
византијски заповедник Фил Палеолог.113
О одређивању временског периода када је Милутин послао војску Андронику помогла је

посланица Теодула (Томе) Магистра. Он је са једног свог пропутовања Солун-Цариград-
Солун у периоду октобар 1311. - јануар 1312. оставио белешку о ситуацији на Хелеспонту
- како су Турци на обе стране и пљачкају и како је цар ту поставио свој логор. С обзиром
на то да не помиње важан догађај као што је пораз Михаилове војске, значи да је тај сукоб
110
111
С. Ћирковић, Биографија краља Милутина у Улијарској повељи, у: В. Ђурић, Архиепископ Данило II и
његово доба, 63.
112
113
ВИИНЈ, 184-188. (вид. и нап. 62) (С. Ћирковић и Б. Ферјанчић)
34
уследио после јануара 1312. године, а како је цар након пораза затражио помоћ од српског
краља значи да је Милутин помоћ послао крајем 1312. или почетком 1313. године.114
Теодул Магистар такође помиње сукоб Срба и Византинаца на граници када је Милутин
узео Меликове Турке у своју службу и хтео да их настани у месту које су Византинци
сматрали својим. Наводно је византијски заповедник Хандрен успео да одбије нападе
Срба. Магистар овај погранични сукоб ставља после битке код Кефиса 1311., али по
Григори који наводи да су се Туркопули раздвојили у Тесалији, то би било 1309. или 1310.
године. Ипак, сматра се да до великог сукоба између Византије и српске државе није
дошло о чему сведочи помоћ коју је српски краљ пружио тасту, али и једна Андроникова
повеља руском манастиру на Светој Гори из 1311. године у којој Милутина назива
премилим зетом и сином.115
4.3 Однос између краља Милутина и царице Ирине и питање наследника
Ирина (Јоланда) Монфератска била је друга супруга византијског цара Андроника II.
Његова прва жена угарска принцеза Ана умрла је 1281. године и оставила му два сина:
Михаила и Константина. Он се по други пут оженио 1284. године Јоландом од Монферата.
Породица Монферата је још од IV крсташког рата имала везе са Византијом. Након
победе крсташа и поделе територије Царства, Бонифацију Монфератском припало је
Солунско краљевство, иако се оно није дуго одржало породица је задржала право на
титулу. Како је Иринин отац такође носио ту титулу Ирина је удајући се за Андроника то
право пренела на њега као део мираза. У литератури се наводи да је Ирина са Андроником
II имала три сина: Јована, Теодора и Димитрија, и ћерку Симониду. Она је знала да
предност у наслеђивању престола имају деца из првог брака, па је настојала да обезбеди
своје синове. Стога је предложила цару да подели Царство, односно да у наследне апанаже
сваком сину да део Царства којим би они управљали. Цар на ово није пристајао. Говорећи
114
С. К. Кисас, нав. дело, 35-36.
115
М. Динић, Однос између краља Милутина и Драгутина, 63; С. К. Кисас, нав. дело, 34-35.
35
о овоме у свом делу Нићифор Григора јасно испољава незадовољство према царици
Ирини, наводећи да је она настојала да уведе западњачке обичаје и начин владања.
Односи између цара и царице постајали су све затегнутији. Након неуспелог покушаја да
синовима обезбеди престо Ирина је 1303. напустила Цариград и живот са царем и
преселила се у Солун, где је остала све до своје смрти 1317. године.116
Ирина је у Солуну, другом граду Царства управљала самостално, имала је своје финасије
и своју војску. Управљајући овим градом и околним областима, тачније делом Македоније
који се граничио са Србијом, Ирина је била у прилици да ближе сарађује са краљем
Милутином који је био њен зет не обазирући се превише на централну власт у Цариграду.
Милутин је тада био у прилици да води политику са само једним делом Царства, а како је
држао знатне делове Македоније били су сви изгледи да ће ова територија постати оно на
чему ће он изградити политичке односе ако не са Царством онда са једним његовим
делом. Ирина се са Милутином и ћерком сусретала у Солуну богато их дарујући, посебно
Милутина, разним деловима царске одеће и предметима из царске ризнице. Иако су
царски орнати присутни на портертима српских владара и пре Милутина, од његовог
времена постају уобичајени. Из овога произилази да је и Ирина пристајла на то настојећи
да се Милутин осећа као припадник царке породице. Међутим, њено понашање указује да
је она њега третирала не само као члана своје породице већ и као политичког саговорника
са којим се разумела боље него са онима у Цариграду. 117 У Солуну Ирини је на
располагању био и један српски војни одред. После побуне Каталанаца она је 1305. повела
преговоре са српским краљем о слању помоћи. Код Пахимера се јавља податак да је у
Солуну уз Ирину била савезничка војска састављена од домаћих (византијских)
становника Берата и страна прикупљена од Трибала (Срба).118
Међутим, најзначајније у сарадњи са Милутином јесте Иринин покушај обезбеђивања

престола у Србији за једног од својих синова. Питање наслеђа српског престола било је
несређено током читаве Милутинове владавине. Готово од почетка владавине династије
Немањића, владар је још за време свог живота одређивао наследника. Стефан Немањић у
116
ВИИНЈ 171-173. (С. Ћирковић и Б. Ферјанчић); Д. М. Доналд, нав. дело, 80-88.
117
Љ. Максимовић, Краљ Милутин и царица Ирина: праскозорје идеје о царству код Срба, у: Манастир
Бањска и доба краља Милутина, 2007, 15-16.
118
36
повељи манастиру Жичи помиње свог сина Радослава као наследника, потом Урош I
помиње свог сина Драгутина као “младог краља,“ Стефан Урош III Дечански је такође
исто тако ословљавао свог сина Стефана Душана, а и он свог сина Уроша. Ипак, код
Милутина се не може приметити нешто слично.119
Није сасвим поуздано колико је Милутин имао бракова, али је поуздано да је имао два
сина и две ћерке. Ако се узме да је имао четири брака по редоследу Григоре (Јелена,
Јелисавета, Ана, Симонида), а зна се да је са Јелисаветом имао само Царицу, а да са
Симонидом није имао децу, следи да су Стефан, Константин и Ана из првог и трећег
брака. Питање које је дете из ког брака, као и да ли је старији Стефан или Константин још
увек је отворено.120 Јиречек је сматрао да је Константин старији син. Међутим, на Лози
Немањића у Грачаници која је настала у периоду 1318-1321., приказан је Милутинов син
Константин као млад, голобрад, момак. Поред тога Стефан је био ожењен када је након
сукоба са оцем 1314. отишао у Цариград.121 Ако се узме у обзир да је Стефан рођен око
1275. и да је тада имао око четрдесет година, као и да је био ожењен Теодором, ћерком
бугарског цара Смилеца закључује се да он није приказан на Лози у Грачаници јер је доста
старији у односу на приказани лик. Тако да су по свему судећи Стефан и Ана Милутинова
деца из првог брака, а да је Константин из брака са бугарском принцезом Аном Тертер.122
У току сукоба између Драгутина и Милутина, Миутин је 1308. или 1309. доделио свом
сину Стефану на управу области у Приморју које је држала његова мајка, а Стефанова
баба Јелена. Зашто се краљица Јелена повукла није сасвим поуздано, да ли због старости
или можда због интереса краља Милутина и коначног завршетка сукоба између браће.
Током сукоба браће изгледало је као да Милутин за свог наследника планира Стефана. У
преговорима са папом Милутин је тражио да папа потврди Стефанову управу у Приморју,
па се из тога може закључити да је обезбеђивао престо за свог сина. Ипак у документима
Милутин никада није поменуо свог сина као сигурног наследника или “младог краља.“
Међутим, након завршетка сукоба између Драгутина и Милутина уследио је споразум. Не
зна се шта је конкретно одлучено по питању престола због кога је сукоб и почео, али
119
М. Динић Однос између краља Милутина и Драгутина, 75.
120
М. Динић, Comes Constantinus, 3.
121
С. Радојчић, нав. дело, 38-40.
122
М. Пурковић, нав. дело, 48-50.
37
наслућује се да су враћене одредбе Дежевског споразума по коме Милутина треба да
наследи Драгутинов син. Такође, након сукоба Милутин у исправама постаје неодређен по
питању наследника наводећи поред свог сина и синовца. Стефан је био свестан
неодређености свог положаја и то га је навело на побуну против оца 1314. године. 123 У
Житију краља Милутина Данило II каже да је подстакнут од стране властеле подигао
побуну, „..приступише ка овоме благочастивоме и вазљубљеноме сину благочастивога
краља Уроша, и превратише га ласкавим речима од љубави свога родитеља, говорећи му
‘Достојно ти је да узмеш престо оца свога, а ево сви ми помажемо ти, да у свему буде
воља твоја. Ако ли нас не послушаш, то се ми нећемо више звати твоји.’“124 Да је до
побуне дошло након сукоба Милутина и Драгутина сведочи и то да је Стефан у Приморју
управљао фебруара 1314. и да се након тога не појављују вести о њему као управнику,
али и податак да је он након побуне заточен у Цариграду и да је тамо боравио шест
година, а да се у Србију вратио још за Милутиновог живота а познато је да је Милутин
умро 1321. Такође један венецијански документ из 1313. сведочи о ситуацији у српској
држави. У том документу сстављен је списак царева, краљева и владара Бугарске,
Византије и Склавоније (територије насељене Словенима). У том документу се Стефан
наводи као „Ser Steffanus regis Urosii filius, rex Dioclie, Albanie, Shelmie et maritime regiois,“
oдносно „Господин Стефан, син краља Уроша, краљ Дукље, Албаније, Хума и приморске
области.“125 Из овога се види да је 1313. године Стефан био управник у Приморју и да је
био у добрим односима са оцем.
Међутим, са Стефановом побуном изгледа да су се поклопили и планови царице Ирине.

Она је сазнавши да њена ћерка Симонида неће имати потомство у барку са Милутином, а
због Милутинове преурањене конзумације брака настојала да престо обезбеди једном од
својих синова. Њене планове о слању синова на српски двор и начин на који их је српски
краљ тамо дочекао описао је Григора у свом делу.126 Ирина је настојала да свог сина
Јована ожени Изабелом Вилардуен, удовицом ахајског кнеза. Међутим цар га је оженио
Ирином Хумн, ћерком Нићифора Хумна и послао га у Солун где 1303. долази и Ирина.
123
М. Динић Однос између краља Милутина и Драгутина , 67, 72, 76.
124
125
Р. Радић, Краљ Милутин у венецијанском документу из 1313. године, у: Манастир Бањска и доба краља
Милутина, 2007, 91-92.
126
38
Када је 1305. Иринин брат гроф од Монферата умро, титула је пренета на Ирину и она је
желела да је додели Јовану. Цар се ни са тим није сложио, па Јован остаје у Солуну где је
умро 1307. године. Ирина је потом титулу грофа од Монферата пренела на сина Теодора
који је у Италију отишао 1306. године. Њена настојања да најпре сина Димитрија а потом
Теодора доведе на српски престо доживела су неуспех.127 Поред Григоре сведочанство о
постављању на српски престо једног од њих синова (овде конкретно Димитрија) говори и
песма Манојла Фила посвећена царици. Он жали царицу јер је сама у Солуну с обзиром да
њена три детета: Симонида, Димитрије и Теодор живе у туђини. За Димитрија каже да је
био одређен да влада “једним страним народом.“ Тачно времене његовог боравка на
српском двору не може се рећи, али у песми се помиње да је било после Јованове смрти,
значи после 1308.128
Може се рећи да је Ирина планове почела да спроводи две године пред своју смрт, након
Стефанове побуне због које је онемогућен и послат у Цариград у заточеништво. Најпре је
послала Димитрија, међутим и поред тога што га је краљ лепо примио како Григора каже,
њему се није свидео живот на српском двору, сметали су му заосталост, клима, тако да се
он вратио. Ирина је потом по истом питању позвала другог сина Теодора, али његов
долазак није доживела јер је почетком 1317. умрла у Драми. Из Теодоровог
аутобиографског текста може се одредити време његовог путовања. Он каже да је у
Италију приспео први пут 1306. и да ју је потом први пут напустио када је има
двадесетпет година када му је умрла мајка, значи 1317. као и да је тамо (на том путу)
провео две године. Познато је из једног дубровачког акта поводом обезбеђивања галија за
његов повратак из Валоне у Венецију да је у Венецију дошао јуна 1319. године. С обзиром
да Григора тврди да је и Теодор боравио у Србији, то би значило да се са Ирининим
плановимао слагао и цар Андроник. У свом делу Теодор каже да је у Византији боравио
две године осим времена проведеног у обављању неких послова по царевом налогу а њему
на част. Са друге стране после измирења са братом Милутин у повељама као могућег
наследника помиње и „и иного рода.“ Такође у једној својој повељи од јануара 1318.
Андроник II помиње монаха кир-Калиникa који је послат њему „од прељубазног ми сина и
зета мога, преузвишеног српског краља,“ и још додаје да је Калиник стекао
127
Д. М. Доналд , нав. дело, 87-89.
128
М. Ласкарис, нав. дело, 73-74.
39
благонаклоност са његове стране јер се показао да „добро ради у служби царства ми.“
Наиме, краљица Симонида је отишла у Цариград на сахрану своје мајке и није желела да
се врати у Србију. Стога је Милутин упутио делегацију и претње ратом ако му се не врати.
Постоји могућност да је Калиник био на челу те делегације. Како је тада било значајно и
питање Теодора као наследника српског престола, могуће да је Калиник водио преговоре
и о томе, јер би речи цара Андроника у повељи да Калиник „добро ради у служби царства
ми“ више могле да се везују за преговоре у вези Теодора него о повратку Симониде у
Србију.129 Ипак, Иринини планови о доласку једног од њених синова на српски престо
нису се остварили.
Како је Стефан након побуне послат у заточеништво, а након Драгутинове смрти 1316.
Милутин је онемогућио и заточио његовог сина а свог синовца Владислава, једини
преостали кандидат за престо био је његов син Константин. О њему се врло мало зна,
Милутин је почео да га истиче тек пред крај своје владавине. На запису иконе која је 1319.
дарована цркви Светог Николе у Барију, Милутин је поменуо и Константина.130
Константин је такође приказан и на грачаничкој Лози Немањића (1318-1321).131 Док је у
цркви Богородице Љевишке у Призрену поред Милутина приказан син Стефан који је тада
још био у очевој милости с обзиром да се фреска датира у период од 1309. до 1313.
године, Константин је приказан поред Милутина на фресци у Грачаници (1318-1321). На
овој фресци у северном делу источног зида грачаничке припрате приказани су краљ Урош
I као монах и и краљица Јелена обучена као монахиња а између њих Христос Емануел.
Међутим, првобитна композиција ове фреске представљала је краља Милутина и
Константина, односно божанску инвеституру краља Милутина и Константина преко круна
које им је предавао Христос Емануел тј. континуитет власти. И ова првобитна концепција
слике, односно њеног средишњег дела остала је позната само на основу цртежа који је
потом премазан плавом бојом и на коме је приказан Христос који уместо пружања круна
129
130
131
С. Радојчић, нав. дело, 39.
40
Милутину и Константину, пружа монашке ризе Урошу I и Јелени. На основу ове фреске
види се да је Милутин у плану за наследника имао и Константина.132
Стефан је након побуне 1314. наводно ослепљен у Скопљу, па је потом заједно са

породицом (супругом Теодором и децом Душаном и Душицом) послат у Цариград у
заточеништво, заправо тамо је боравио у манастиру Пантократора. Након шест година
боравка у Цариграду, а на иницијативу Светогораца и будућег архиепископа Данила II а
бившег игумана Хиландара, Стефан се током 1320. вратио у Србију. Милутин му је тада
на управу дао жупу Будимљу у долини Лима. Након четрдесет година владавине
испуњене немирима, готово сталним акцијама и политичким преговорима, Милутин се
изненада разболео, пао је у постељу и изгубио моћ говора. У Неродимљу, једној од
краљевих резиденција умро је 29. октобра 1321. године. Што се тиче наследника, краљ
није био јасан по том питању, наследник није уведен у власт, а вероватно се поуздано није
знало ни ко ће наследити престо. У земљи је почео метеж још за време краљевог живота, а
настављен је и после његове смрти. Не зна се где су се у том тренутку тачно налазили
Милутинови синови. Војници су се сукобљавали, пљачкали и нападали, стање је био такво
да је и погребна поворка која је пратила краљево тело од Неродимља до Бањске била
угрожена. Ипак, на престо је сео Милутинов син Стефан, који је 6. јанура 1322., на
Богојављење крунисан као краљ Стефан Урош III. Од краљеве смрти до Стефановог
крунисања прошло је седамдесет дана у немирима и унутрашњим борбама о којима се
врло мало зна. Такође није познато шта се десило са другим Милутиновим сином
Константином. По казивању Григорија Цамблака (животописца Стефана Уроша III
Дечанског) он је после Стефановог крунисања за краља изнудио битку у којoј је
погинуо.133
132
Б. Тодић, Краљ Милутин са сином Константином и родитељима монасима на фресци у Грачаници,
Саопштења 25, 1993, 7-22.
133
Историја српског народа I, 464, 496-497. (С. Ћирковић)
41
5. Византијски утицај у Србији и Милутинова ктиторска
делатност
5.1 Промене у држави условљене зближавањем са Византијом
Српски средњовековни владари, још од Стефана Немање тежили су успостављању веза са

Византијом - политичких, брачних, али и културних. Византијско царство је било царство
дуге традиције у коме су, може се слободно рећи култура и уметност достигле свој
врхунац.
Византијски утицај у српској држави највише се осетио у време краља Милутина, али
заправо почео је још пре њега. Српски владари угледали су се на комнинску традицију
успостављања породичне владавине, а такође су се угледали на Комнине при подизању
задужбина посвећених углавном Богородици и Исусу Христу. Ипак, утицај постаје већи у
време краља Уроша I и његове изградње Сопоћана 1265. године који су били ремек-дело
српског градитељства у 13. веку. Урош I раскида са ранијом немањићком традицијом и
цркву посвећује Светој Tројици. На фрескама на којима су приказане тешње везе са
Стефаном Немањом, приказани су и Урошеви даљи рођаци из побочних династија. Он сам
је приказан у одежди византијског цара. Овакав избор и разлог приказаивања краља
Уроша I није потпуно јасан. Краљ Драгутин наставио је очеву традицију ближег
повезивања са оснивачем династије укључујући се као jош један ктитор у Ђурђевим
ступовима изградивши капелу. На фресци у капели Драгутин је приказан са свим
инсигнијама и атрибутима, односно начином на који су приказивани византијски
цареви.134
У току владавине краља Милутина видљиве су бројне промене, што на самом двору, што
на простору читаве државе. Могуће је да је уводио промене што да би се приближио
Царству, што да би успоставио централизовану управу у својој земљи. Милутин је увео
134
В. Станковић, Краљ Милутин, 27-28, 30, 58.
42
измене и у симболици владара носећи калиптру која је опонашала византијски царски
орнат, а такође је често проширивао и наслеђену краљевску титулу у коју је уносио и
земље тј. области којима није владао али на које је претендовао. Тако је у време сукоба са
Младеном II Шубићем у своји титулу унео и Хрватску. Што се тиче осталих титула, неке
попут протовестијара постојале су и пре Милутина, док се остале попут титуле деспота
појављују од Милутиновог времена. Такође, уводе се промене у стилизацији краљевских
повеља и писама, али и у раду краљевске канцеларије. По угледу на Византију Миутин се
окренуо пронијарском систему и увођењу најамника у редове војске. Када је освојио
византијске македонске области Милутин се сусрео са пронијама ондносно системом по
коме су ратници од цара добијали земљишне поседе са обавезом вршења војне службе и
учешћа у ратном походу. Ови поседи су поред земљишта подразумевали и људе који су
земљу обрађивали и плаћали дажбине. Приходи са ових поседа омогућавали су да
пронијар издржава себе и породицу и снабде се војном опремом неопходном за поход.
Затекавши овакво стање на простору Македоније, Милутин је наставио да га одржава
недозвољавајући да пронија постане наследна баштина, али пронијар је имао могућност да
преноси посед на свог сина или рођака уколико би и он био способан за извршавање
обавеза које пронија захтева. Систем проније одговарао је краљу Милутину јер је тако
обезбеђивао војне одреде њему одане и потчињене. Тако је пронијарски систем почео да
се шири и на старе српске територије. Као што је и цар Андроник II узимао најамнике у
своју службу, тако је и краљ Милутин. Ангажовање најамника било је скупо, али и опасно
тако да се томе прибегавало само у нужним тренуцима. Милутин је ангажовао Турке, али
и Кумане и италијанске најамнике. По византијском државном моделу, Милутин је увео и
функцију кефалије. Кефалије су били владареви намесници и у његово име су управљали
појединим територијама државе. Након сукоба Милутина и Стефана и Стефановог пораза,
у Приморју се појављују кефалије.135
Иако је у процесу приближавања своје државе Византији стао на пола пута, краљ
Милутин је успео да постигне одређен степен блискости са византијским државним
уређењем и друштвеним поретком. Његово деловање у том правцу био је само почетак
пута који ће наставити његов син Стефан Душан.
135
Историја српског народа I, 466-469. (С. Ћирковић)
43
5.2 Ктиторска делатност краља Милутина
Српско-византијски односи у 14. веку довели су до промена и на пољу културе.

Византијски утицај у Србији нарочито на том пољу одвијао се преко Срба који су били
упознати са византијским светом и преко Византинаца који су посећивали Србију. Тако је
у Ђурђевим ступовима, Ариљу, Грачаници, Краљевој цркви, Богородици Љевишкој,
Старом Нагоричину и др. видљива делатност византијских мајстора попут Евтихија,
Михаила Астрапа, који су на записима сачували успомену на себе. Оваква оријентација ка
Византији превазилази поље уметности и видљива је и на политичком плану, па тако
имамо да поред владаревог двора наручилац радова постаје и црква.136
Када је оставрио породичне везе са византијском царском породицом, порaсле су и

Милутинове политичке амбиције, што сe може видети и у његовој ктиторкој делатности.
Крајем средњег века помиње се као владар који је изградио чак четрдесет задужбина.
Милутин је настојао да у својим задужбинама споји српско и византијско духовно
наслеђе, а то се највише може приметити у избору светитељских ликова који су у
задужбинама насликани. Тако се у цркви Светог Николе у Нагоричину појављују ликови
светитеља као што су св. Прохор Пчињски, св. Климент Охридски, солунски светитељи
попут св. Јевстатија, св. Димитрија, затим и св. Атанасије Атонски и јасно се може
наслутити намера ктитора о жељи за усвајањем грчке традиције. Са друге стране Милутин
је у новоосвојеним областима обнављао и култове старих српских светитеља и на тај
начин настојао да сачува старе месне обичаје.137
Архиепископ Данило II у житију посвећеном краљу Милутину говори о њему као о

великом ктитору и мецени који је знао значај уметности. У житију је у великом броју
навео краљеве задужбине и то не само на простору српске државе већ и изван ње - у
Солуну, Цариграду, Светој Гори, Јерусалиму... Краљ Милутин не само да је подизао нове
цркве и споменике, већ их је и обнављао и даривао, изузетно се трудивши око њих.
Данило II каже да је Милутин даривао Атонску гору и да је тамо сазидао цркве, затим да
136
Љ. Максимовић, Византинци у Србији Даниловог времена, у: В. Ђурић, Архиепископ Данило II и његово
доба, 1991, 19-20.
137
Историја српског народа I, 477, 479-480. (Г. Бабић-Ђорђевић)
44
је исто радио у Јерусалиму. Познато је да је Милутин у Јеруслаиму подигао цркву Светим
Арханђелима. Што се тиче Свете Горе, Данило каже да је краљ даривао све тамошње
манастире, као и да је из основа обновио Хиландар и украсио га не штедећи, да је поред
Хиландара у Хрусији подигао пирг са црквом Христовог Вазнесења, а да је на путу за
Хиландар подигао још један пирг који је понео његово име.138
Најчувенија утврда на Светој Гори био је пирг у Хрусији. У оснивачкој повељи пирга
наводи се да су игуман и монаси Хиландара замолили цара да их спасе од турских напада
са мора и подигне им неку утврду. Милутин им је изашао у сусрет подижући овај пирг. С
обзиром да је подигнут као одбрамбена утврда манастира Хиландара, Милутин је
повељом решио њихов међусобни однос.139
Затим, Милутин је такође даривао и подизао задужбине у Цариграду. Посебно место

заузима болница у Цариграду. Данило каже да је у царском граду подизао и палате и
одмаралиште за странце и болесне. То одмаралиште, односно болница позната је као
ксенон, односно Краљев кеснон или Краљева болница. Подаци о овој болници су врло
оскудни, помињу је поред Данила II и хрисовуље Андроника II и Андроника III из 1321.
године у којима се каже да је болницу подигао „многовољени син и зет царства ми,
преузвишени краљ Србије.“ На основу једног хиландарског акта из 1322. зна се да је
болница била подигнута при Продромовом манастиру у цариградској четврти Петри,
недалеко од Влахернске палате. Цар Андроник II је фебруара 1321. у хрисовуљи потврдио
права и повластице Хиландара, а то је подразумевало и да хиландарски игуман има три
келије у дворишту ксенона за свој боравак и одмор. Милутин се побринуо за све потребе
болнице, и сва имовинска права која је Милутин обезбедио ксенону Андроник II је
потврдио у хрисовуљи. Касније је Милутинов ксенон располагао имањима која му је
наменио краљ. Вероватно су и Милутинови наследници помагали Краљеву болницу с
обзиром да је била у центру Цариграда и била је од великог значаја, али подаци неким
ближим везама између српског двора и ксенона нестали су са архивом. Познато је да је
византијска царица Јелена, која је била ћерка Константина Дејановића помагала манастир
Јована Продрома заједно са својим супругом царем Манојлом Палеологом, а да је
138
Данило/Мирковић, 99-101; Историја српског народа I, 481. (Г. Бабић-Ђорђевић)
139
М. Живојиновић, Хиландар и пирг у Хрусији, Хиландарски зборник 6, 1986, 59-60.
45
братство манастира редовно помињало њеног покојног оца у литургијама и давало му
помен једном годишње. Током 14. века углед манастира је порастао. Међутим, када су
Турци освојили Цариград 1453. и када је уследило тродневно пљачкање града опустошен
је и манастир Јована Продрома у оквиру ког је била Краљева болница. Мехмед II Освајач
је овај манастир који је већ био напуштен, 1463. поклонио мајци великог везира Махмуд-
паше која је била Српкиња и хришћанка.140
Данило II у свом делу говори и о Милутиновој ктитoрској делатности у Солуну, где је

краљ подигао цркву Светог Николе и цркву Светог Георгија, као и то да је обновио
манастир у коме је рукоположен Свети Сава. Затим је код Прилепа у месту Трескавац
обновио Богородичину цркву, а кичевској цркви Светог Ђорђа даровао је скупоцене
иконе, кандила и свећњаке. Његове задужбине биле су и у Скопљу, и то су: црква
Богородице Тројеручице (седиште скопске епископије), црква Светог Георгија на Серави,
црква Светог Константина и црква Светог Јована Крститеља. Потом је подигао и цркву
Светог Николе у Кожљу и обновио цркву Светог Ђорђа у Ораховици као и животопис у
цркви Светог Петра код Новог Пазара. У својој држави подигао је још многе цркве, оне
које су очуване јесу из последњих година његове владавине, и то су: Богородица Љевишка
(седиште призренске епископије), Свети Никита, Краљева црква у Студеници, Свети
Ђорђе у Старом Нагоричину, Грачаница (седиште липљанске епископије), као и фреске у
Жичи.141
Приликом подизања задужбина Милутин се угледао на византијске обичаје и културу,

како у архитектури тако се и у сликарству могу запазити облици и детаљи из комнинског
градитељског стваралаштва. Међутим, Милутиновом смрћу није прекинута веза са
Византијом, као ни угледање на византијску културу и уметност.
140
M. Живојиновић, Болница краља Милутина у Цариграду, ЗРВИ 16, 1975, 105-115.
141
Данило/Мирковић, 102-104; Историја српског народа I, 482-483. (Г. Бабић-Ђорђевић)
46
Закључак
Стефан Урош II Милутин једна је од важнијих личности српске историје. Иако је период
његове владавине у историографији доста истраживан, многи догађаји и политички потези
нису сасвим јасни, тако да многа питања везана за овај период и ову личност још увек
остају отврена.
Византијски утицај на средњевековну Србију трајао је више векова, од њиховог првог

“сусрета“ до тренутка када су обе пале под турску власт. Угледање Србије на Византију
било је свеприсутно, и у периодима мира и у периодима сукоба и трвења. Њихову
међусобну сарадњу исупуњену успонима и падовима, верска питања, као и преузимање
византијских градитељских и уметничких модела забележили су савременици.
У сложеној политичкој ситуацији, дешавањима на Западу и Истоку, непрекидним

плановима западних сила о поновном успостављању Латинског царства и сталним
склапањима савеза против Византије, надирању Татара, све већој претњи Турака са
Истока, немирима у својој земљи који су изазвани углавном око престола, брату и мајци
наклоњених католичанству, Милутин је морао да се прилагођава или да новонастале
прилике користи што је боље могуће у своје сврхе. Током своје владавине дуге скоро
четрдесет година, Милутин је био отворен за преговоре и са папом, и са западном
алијансом и са византијским царем. Без обзира на то што је преговарао о политичким
идејама које су стизале из разих праваца, његова политика је још од почетка његове
владавине била усмерена ка Византији. Од тренутка када је дошао на чело државе
покренуо је своју експанзију на југ, ка граници са Царством. Освајања византијских
територија, преокрет у култури и градитељству, али и орођавање са византијском царском
породицом јасно указују на правац који је зацртао у својој политици. Везивање за
Византију из године у годину постајало је све веће и то не само на политичком већ и на
културном плану, и од овог периода процес византинизације све више је почео да захвата
српску државу. Милутинову политику и претензије на Царство, наставили су његови
наследници, а у томе се посебно истакао његов унук Стефан Душан.
47
Извори
-Византијски извори са историју народа Југославије VI, Београд 1986.
-Мирковић Л. (прев.), Архиепископ Данило, Животи краљева и архиепископа српских,

Београд 1935.
Литература
-Ћирковић С., „Биографија краљa Милутина у Улијарској повељи,“ у: В. Ђурић,

Архиепископ Данило II и његово доба, 1991, 53-97.
-Динић М., „Comes Constantinus,“ ЗРВИ 7, 1961, 1-11.
-Динић М., „Однос између краља Милутина и Драгутина,“ ЗРВИ 3, 1955, 49-82.
-Ђурић В., Архиепископ Данило II и његово доба, Београд 1991.
-Историја српског народа I, Београд 1981.
-Јиречек К., Историја Срба I, Београд 1952.
-Кисас С. К., „Данило II и солунска околина,“ у: В. Ђурић, Архиепископ Данило II и

његово доба, 1991, 29-39 .
-Ласкарис М., Српске краљице-Византијске принцезе у средњевековној Србији, Београд

1990.
-Максимовић Љ., Византијски свет и Срби, Београд 2009.
-Максимовић Љ., „Византинци у Србији Даниловог времена,“ у: В. Ђурић, Архиепископ

Данило II и његово доба, 1991, 19-28 .
-Максимовић Љ., „Да ли је Симонида Пелологина била пета супруга краља Милутина,“ у:
Љ. Максимовић, Византијски свет и Срби, 2009, 343-351.
-Максимовић Љ., „Котаниц Торник,“ у: Љ. Максимовић, Византијски свет и Срби, 2009,

313-321.
48
-Максимовић Љ., „Краљ Милутин и царица Ирина: праскозорје идеје о царству код
Срба,“ у: Манастир Бањска, 2007, 13-17.
-Манастир Бањска и доба краља Милутина. Зборник са нучног скупа одржаног од 22. до
24. септембра 2005. године у Косовској Митровици, Ниш-Косовска Митровица-Манастир
Бањска 2007.
-Мишић С., „Краљ Стефан Урош II Милутин и Бугари,“ Браничевски гласник 2, 2004,
5-18.
-Никол Д. М., Византијске племкиње-Десет портрета 1250-1500, Београд 2010.
-Острогорски Г., Историја Византије, Београд 1969.
-Пурковић М., Принцезе из куће Немањића, Београд 1996.
-Радић Р., „Краљ Милутин у венецијанском документу из 1313. године,“ у: Манастир

Бањска, 2007, 91-97.
-Радојчић С., Портрети српских владара у средњем веку, Скопље 1934 (репринт, Београд
1997 са додацима С. Петковића, 113-140).
-Станковић В., Бугарска и Србија у делима Георгија Акрополита и Георгија Пахимера,

ЗРВИ 46, 2009, 179-200.
-Станковић В., Краљ Милутин, Београд, 2012.
-Станојевић С., „Краљ Милутин,“ Годишњица Николе Чупића 45, 1936, 1-43.
-Тодић Б., „Краљ Милутин са сином Константином и родитељима монасима на фресци у

Грачаници,“ Саопштења 25, 1993, 7-22.
-Узелац А., „ “Кан“ Ногај, краљ Милутин и српско-татарски сукоби крајем XIII века,“
Војно-историјски гласник 1, 2009, 9-31.
-Византијски извори са историју народа Југославије VI, Београд 1986.
-Живојиновић М., „Болница краља Милутина у Цариграду,“ ЗРВИ 16, 1975, 105-116.
-Živojinović M., Napadi Turaka na Svetu Goru na osnovu vizantijskih izvora, JIČ 1-2, 1979, 5-
19.
-Живојиновић М., „Светогорски дани Данила II,“ у: В. Ђурић, Архиепископ Данило II и

његово доба, 1991, 75-81.
-Живојиновић М., „Хиландар и пирг у Хрусији,“ Хиландарски зборник 6, 1986, 59-82.
49
Садржај
Увод ...........................................................................................................................1
1. Милутиново порекло и прилике пре ступања на престо .................................3
1.1 Милутиново порекло .............................................................................................................. 3
1.2 Српска држава у односима са Епиром и Никејом у шестој деценији 13. века ................. 4
1.3 Први односи Милутина и Византије ..................................................................................... 6
2. Долазак на престо и српско-византијски односи 1282-1284 .........................10
2.1 Милутинов долазак на престо ............................................................................................ 10
2.2 Освајање византијских територија ...................................................................................... 11
3. Српско-византијски односи 1297-1299 ............................................................17
3.1 Прилике у Византији крајем 13. века ................................................................................. 17
3.2 Сукоб Византије и Милутина 1297. године ...................................................................... 19
3.3 Преговори са Византијом и брак са Симонидом 1299. године ....................................... 21
3.4 Проблем Милутинових бракова и њихово одражавање на брак са Симонидом ........... 24
4. Милутин као царски зет 1299-1321 ..................................................................27
4.1 Како је Милутинов брак са Симонидом утицао на односа са Драгутином и
Милутинова политика између Истока и Запада...................................................................... 27
4.2 Византија, Милутин и Каталанска компанија .................................................................... 31
4.3 Однос између краља Милутина и царице Ирине и питање наследника .......................... 35
5. Византијски утицај у Србији и Милутинова ктиторска делатност ..............42
5.1 Промене у држави условљене зближавањем са Византијом ........................................... 42
5.2 Ктиторска делатност краља Милутина ............................................................................... 44
Закључак .................................................................................................................47
Извори и литература ..............................................................................................48
50

Asdggawe

Încărcat de

Informații document

Titlu original

Drepturi de autor

Formate disponibile

Partajați acest document

Partajați sau inserați document

Opțiuni de partajare

Vi se pare util acest document?

Este necorespunzător acest conținut?

Drepturi de autor:

Formate disponibile

Asdggawe

Încărcat de

Drepturi de autor:

Formate disponibile

Увод

1.1 Милутиново порекло

У таквим околностима и у периоду промена које су се дешавале на Балкану и источном

Период владавине краљева Уроша I, Драгутина али и Милутина обилује многим

Међутим, Латини нису одустали од повратка у Цариград и поновног успостављања своје

1.3 Први односи Милутина и Византије

Михаило VIII Палеолог, цар обновљене Византије, настојао је да као предводник

На Балкану, а и на простору саме српске државе уследили су немири. Татари су вршили

У оваквим околностима у српској држави поново долази до смене на престолу.

2.1 Милутинов долазак на престо

2.2 Освајање византијских територија

Крајем Драгутинове владавине, око 1280. Византији је неприлике правио и пребег

Након повлачења византијске војске, Милутин је схватио да је на на пољу спољне

Односи Србије и Византије у периоду од 1284. до 1296/7. скоро у потпуности остају

3.1 Прилике у Византији крајем 13. века

Освајање Цариграда 1204. оставило је трајне последице на Византијско царство које су се

Доласком династије Палеолог на престо долази и до уздизања вишег племства. Процес

Сукоби Византије и српког краља поново су започели.

О овим догађајима: преговорима, склапању мира и браку са Симонидом говоре и Георгије

У сваком случају Милутин је са задовољством прихватио предлог цара. Међутим све је

Из Метохитове приче у Посланичком слову сазнајемо да су ово били завршни преговори и

Питање Милутинових бракова у науци је још увек отворено и не сасвим истражено.

4.1 Како је Милутинов брак са Симонидом утицао на односа са Драгутином и

Према казивању Пахимера: „...пошто се брат Стефан (Драгутин) показао узнемиреним -

Рат у српској држави користили су и банови Стјепан I Котроманић и Павле Шубић

Након постигнутог савеза са Милутином 1299. године, Византија је Милутину послала

Међутим, Милутин је знао до какве би реакције дошло у случају да пређе у

Милутинова деловања на Западу изгледа да нису пореметила његов однос са Византијом.

4.2 Византија, Милутин и Каталанска компанија

О одређивању временског периода када је Милутин послао војску Андронику помогла је

4.3 Однос између краља Милутина и царице Ирине и питање наследника

Међутим, најзначајније у сарадњи са Милутином јесте Иринин покушај обезбеђивања

Међутим, са Стефановом побуном изгледа да су се поклопили и планови царице Ирине.

Стефан је након побуне 1314. наводно ослепљен у Скопљу, па је потом заједно са

5.1 Промене у држави условљене зближавањем са Византијом

Српски средњовековни владари, још од Стефана Немање тежили су успостављању веза са

Српско-византијски односи у 14. веку довели су до промена и на пољу културе.

Када је оставрио породичне везе са византијском царском породицом, порaсле су и

Архиепископ Данило II у житију посвећеном краљу Милутину говори о њему као о

Затим, Милутин је такође даривао и подизао задужбине у Цариграду. Посебно место

Данило II у свом делу говори и о Милутиновој ктитoрској делатности у Солуну, где је

Приликом подизања задужбина Милутин се угледао на византијске обичаје и културу,

Византијски утицај на средњевековну Србију трајао је више векова, од њиховог првог

У сложеној политичкој ситуацији, дешавањима на Западу и Истоку, непрекидним

-Византијски извори са историју народа Југославије VI, Београд 1986.

-Мирковић Л. (прев.), Архиепископ Данило, Животи краљева и архиепископа српских,

-Ћирковић С., „Биографија краљa Милутина у Улијарској повељи,“ у: В. Ђурић,

-Динић М., „Comes Constantinus,“ ЗРВИ 7, 1961, 1-11.

-Ђурић В., Архиепископ Данило II и његово доба, Београд 1991.

-Историја српског народа I, Београд 1981.

-Јиречек К., Историја Срба I, Београд 1952.

-Кисас С. К., „Данило II и солунска околина,“ у: В. Ђурић, Архиепископ Данило II и

-Ласкарис М., Српске краљице-Византијске принцезе у средњевековној Србији, Београд

-Максимовић Љ., Византијски свет и Срби, Београд 2009.

-Максимовић Љ., „Византинци у Србији Даниловог времена,“ у: В. Ђурић, Архиепископ

-Максимовић Љ., „Котаниц Торник,“ у: Љ. Максимовић, Византијски свет и Срби, 2009,

-Никол Д. М., Византијске племкиње-Десет портрета 1250-1500, Београд 2010.

-Острогорски Г., Историја Византије, Београд 1969.

-Пурковић М., Принцезе из куће Немањића, Београд 1996.

-Радић Р., „Краљ Милутин у венецијанском документу из 1313. године,“ у: Манастир

-Станковић В., Бугарска и Србија у делима Георгија Акрополита и Георгија Пахимера,

-Станковић В., Краљ Милутин, Београд, 2012.

-Тодић Б., „Краљ Милутин са сином Константином и родитељима монасима на фресци у