Peru: Finalni sjaj

/ ponedeljak, 14.02.2005. / 12:07 / / Komentara: 8

Podeli

Peru je zemlja kontrasta. Prostranu pustinju u priobalnom delu i ogromnu tropsku prašumu razdvaja lanac Anda od
kojeg zastaje dah. Peru je misteriozna zemlja bogate istorije. Duboka prošlost je brižljivo sačuvana, a današnjica
krupnim koracima grabi napred. Piše: Ljubica Sibinović

Obala zapljuskivana talasima Pacifika je pustinjskog sklopa, surova i sa planinskih venaca survana prema moru. Sivo
smeđa u delovima koji nisu naseljeni i pošumljeni. Liniju obale prati hladna Humboltova struja koja je pooštrila i
izmenila tropsku klimu koja po geografskoj dužini i širini pripada Peruanskoj obali. Taj pustinjski priobalni deo je
uzak, ali dug koliko i obala i ustupa mesto Andima koji se nadvijaju nad okeanom kao da ga izazivaju na dvoboj u
kojem se mora odlučiti ko je jači, gora ili voda.

Ipak, najveći deo Perua pokriven je prašumom koja se pruža sve do Ekvadora, Kolumbije, Bolivije i Brazila.
Netaknuta priroda, deo pluća planete Zemlje, raj poznatih i nepoznatih vrsta flore i faune. Nije onda čudo što samo
jedna četvrtina stanovništva ima struju, što je samo petnaest procenata puteva asfaltirano. A u prašumi peruanske
Amazonije koja zauzima 60 procenata ukupne teritorije živi samo pet procenata stanovništva. Zato se čini da su
gradovi pretesni.

Peru je prirodno bogata zemlja u kojoj žive veoma siromašni ljudi. Naravno, ima i onih zaista bogatih. Ne mnogo, ali
ih ima, kao i svugde uostalom, ali njih nećete videti. One druge, ili su oni ipak prvi, one obične, i one siromašne,
viđaćete svuda okolo i zavolećete ih na prvi pogled. U Peruu ima bakra, cinka, nafte i naravno zlata. Zlato ih je
koštalo vekovnog ropstva... Pedeset procenata ukupnog izvoza čine sirovine. Izvoze i riblje brašno i kao Čileanci,
ptičiji izmet, kao dobro, bogato prirodno đubrivo. Da li treba reći da je najveća izvozna stavka koka?! Za
farmaceutske, ali i one druge svrhe. Peru je nezavisan od 28. jula 1821. a lep je od uvek.

Lima
Nije lako prostirati se na 70 kvadratnih kilometara i udomiti 7 miliona ljudi. Lima to može. Nije lako nositi ime Grad
Kraljeva koji je dao osnivač Francisko Pizaro na dan osnivanja 18. januara 1535. I danas se vidi da je Lima to mogla.
I još može. Sjaj vicekraljevstva i monopola na ekonomske i političke veze sa Evropom je ugasnuo, ali stara
prestonica zna svoje i ne da se.

Na prvi pogled grad izgleda nezavršeno. Kako zbog siromaštva, tako i zbog igranja sa državnom birokratijom,
zgrade se ne završavaju. U Peruu se na nezavršenu zgradu ne plaća nikakav porez. Nesvesno i dobronamerno se
osmehnete kada shvatite da i ovde, kao i svugde u svetu, ljudi ne odustaju od ideje da pobede državu.

Divlja i sirotinjska naselja po obodu grada utočište su za najsiromašnije. Do njih je na najprimitivniji način jedva
stigla struja, voda nekako, a kanalizacija skoro nikako. Ali, i u tim delovima grada, lica ljudi su široko osmehnuta, a
oči blistavo užarene. Lakše je biti siromašan u tropima. Zbog vlage sa Pacifika i blizine Anda nebo nad Limom je
često sivkasto i preti kišom, ali ona ipak retko pada. To sivilo neba ne obeshrabruje, jer kada jednom krenete u šetnju
Limom, teško odustajete. Osvaja vas kao vešta ljubavnica koja plete mrežu oko svog izabranika.

Tople i mirne ulice San Isidora sa svojim drvoredima i cvetnim baštama, pa miris i udari talasa Pacifika u
Mirafloresu opijaju vas mnogo brže nego što se vi krećete ovim delovima grada. Okean je nekako zloslutno siv,
bučno zapljuskuje obale Mirafloresa. Pitate se, šta li se to dogodilo onoga dana kada je Magelan u njega uplovio te
mu je nadenuo ime "Tihi". A on je sve samo ne tih. [arm obale u ovom delu grada upotpunjuju prepuna šetališta,
puni restorani, deca koja puštaju zmajeve, zaljubljenici u paraglajding. Sve to na jednom mestu, nadomak okeana
koji se sivo valja prema sitnom pesku na obali. Celim krajem osmehnuto dominira Park Ljubavi oivičen zidovima u
mozaiku. Ljubavne poruke, slikane i pisane, šarene i tople kako i dolikuje, na trenutke se ne razlikuju od cvetnih
površina u središtu parka. U samoj sredini je skulptura dvoje zaljubljenih u nežnom zagrljaju. Sve liči na svog
idejnog tvorca, neobičnog [panca Antonija Gaudija.
Staro gradsko jezgro koje je od 1991. pod zaštitom UNESCO-a kao svetska kulturna baština, nešto je što vas zbuni,
ali i osvoji čim ga ugledate. U samom centru, na Trgu oružja (Plaza de Armas) ponosno stremi prema nebu katedrala
čija je izgradnja započeta 1541. za čiju prvu kapelu je nacrt dao sam Pizaro, a završena je 1746. Pored katedrale je
Nadbiskupska palata koja pleni elegancijom bogate fasade i stamenošću svojih zidova. Naspram ovih zdanja je
Gradska većnica. Manje je raskošna, manje kitnjasta, ali jednako lepa i primamljiva.

Trgom ipak dominira Predsednička palata pred kojom se odvija zanimljiva ceremonija smene straže. U prošlosti je
bila privatna rezidencija Franciska Pizara, osnivača Lime, konkvistadora Perua i čoveka kojeg je istorija zabeležila
kao svinjarskog trgovca iz Truhilja u Španiji koji je uništio veliku imperiju Inka.

Drugi jednako prostran i atraktivan jeste Trg San Martin. Nosi ime generala Hose de San Martina, velikog borca za
raskidanje lanaca španskog ropstva i oslobodioca najvećeg dela južnoameričkog kontinenta. Trgom suvereno
gospodari generalov spomenik. Skulptura konjanika u bronzi na postolju od belog mermera iskazuje sve poštovanje
za herojska dela velikog vojskovođe. Savršeni travnjaci i cvetne aleje, kao i zgrade u kolonijalnom stilu i visokom
španskom baroku koje uokviruju trg čine ovo mesto jednim od najlepših u Limi.

Nedaleko odatle je manastir San Francisko. Osnovali su ga Franjevci koji su došli zajedno sa Pizarovim trupama i
odmah po osnivanju grada izgradili crkvu i manastir u slavu svog reda i boga u čije ime su i došli u ovaj kraj sveta.
Bogata biblioteka u samom manastiru sa oko 25.000 hiljada knjiga, originalni nameštaj od kedrovine iz Paname i
savršeno očuvani atrijum sa fontanom u sredini na čas vas vraćaju u vreme kolonije. U blaženoj tišini koja tu vlada,
kao da na trenutak začujete zveket oklopa umornih Pizarovih vojnika koji su došli da speru krv sa svojih mačeva i
zatraže oprost od onoga u čije ime su prolili krv zbunjenih domorodaca.

Sva arhitektura vezana za verska zdanja je u španskom baroku i mudehar stilu koji se još može videti samo u
Andaluziji. To dokazuju i crkva Svetog Petra, Svetog Dominika, crkva i manastir Svetog Avgustina, Nazarenska
crkva i manastir kao i crkva Isusa, Marije i Josifa... Sve bogato ukrašene, kitnjastih stubova i oltara sa mnogobrojnim
slikama koje veličaju boga, ali i red kojem pripadaju... U svim crkvama ima jednako vernika koliko i turista. Vera je
ovde važna i snažna. Crkvene procesije i verski praznici su najvažniji
društveni događaji.

NACIONALNI
SPECIJALITET
Posebna poslastica i
nacionalni specijalitet je
“zamorče” ili morsko
prase (guinea pig) koje
će vam s ponosom
servirati i u najboljim
restoranima. Jede se
pečeno uz dodatak
krompira ili kukuruza i
drugog povrća. Meso je
meko i ima ukus sličan
svinjetini. Interesantno je
da su u želji da što više
lokalnog ugrade u
novopridošlu katoličku
veru, lokalni umetnici na
freskama u mnogim
crkvama širom Perua,
slikajući Tajnu večeru,
na trpezi prikazivali uz
hleb i vino i morsko
prase kao jedno od jela
koje je bilo služeno tom
Još jedna specifičnost Lime je muzej zlata. Privatna kolekcija oružja
koje je sakupljao radoznali arhitekta Migel Galjo predstavlja jednu od
najbogatijih te vrste u svetu. Impresivni su primeri iz Afrike, kao i prilikom. Ipak,
kompletna samurajska oprema. Slučajno došavši do izuzetnog primerka preporučujemo kuvani
kukuruz i bilo koju od
u zlatu iz perioda Inka, nastavio je istraživanja i upotpunio kolekciju
500 vrsta krompira.
koja sadrži i primerke pre Inka, uglavnom od zlata i srebra, ali ima i
izuzetnih komada kamenih i glinenih figura, tkanina i alata. Muzej je
ušuškan u mirnom rezidencijalnom delu Lime i nalazi se na privatnom
posedu porodice Galjo koji je poklonjen državi Peru. Celom fondacijom
upravlja Galjova ćerka. Muzeji Kolonijalne Umetnosti, Arheologije, muzej istorije Perua, Nacionalni muzej,
ljubomorno čuvaju jedinstveno blago koje je imalo sreću da ne bude surovo uništeno za vreme osvajanja.

U Limi, prepunoj spomenika i izuzetnih zdanja, ipak nije sve istorija. Otkucaji modernog vremena su ravnomerni i
dovoljno glasni da shvatite da je ovo i moderan grad sa neboderima od stakla i metala, širokim saobraćajnicama, sa
Internet kafeima na svakom koraku, velikim tržnim centrima, gustim saobraćajem. Prodavnice su pune raznovrsne
robe, cene šarolike i za svačiji džep. Kvalitet, naravno, zavisi od cene. Kafići i restorani su puni i to ne samo turista.
Iznenadićete se i obradovati kada, gde god naručite voćni sok, dobijete sveže, tog časa ceđeno voće. Piju i dosta piva
koje je, za evropske standarde, veoma dobro. Kolači su puni kandiranog voća.

Lima je poznata i po dobroj kuhinji. Međunarodna kuhinja je veoma zastupljena u restoranima i njome dobro
vladaju. Nacionalna kuhinja je prepuna plodova mora, povrća i začinskog bilja. Meso je uvek praćeno pikantnim i
ponekad veoma ljutim sosovima. Od običnih restorana brze hrane do onih luksuznih gde je obed ritual, svuda ćete
sresti brzu uslugu, ljubazno osoblje i pre svega čistoću.

Lima je veoma čist grad i to ne samo centar i prostor oko istorijskih spomenika. Svaki i najmanji prostor iskorišćen
je da se zasadi cveće. Divno je to što svi te travnjake i cvetne aleje čuvaju i brinu o njima. Vidi se da ti ljudi vole svoj
grad. Možda su zato uvek nasmejani. Šetajući Limom nećete sresti namršteno i namrgođeno lice i niko prema vama
neće biti grub i neljubazan. Naravno, to ne znači da taksista neće pokušati da vam naplati sol ili više i da nećete biti
odžepareni.

Peruanci su obični ljudi koji ozbiljno shvataju da je glasanje ne samo građansko pravo nego i zakonska obaveza. Ako
ne izađu na izbore i ne dobiju pečat u ličnu kartu, već sledećeg dana ne mogu da podignu novac iz banke, unovče
ček, ostvare pravo na subvencionisanu zdravstvenu zaštitu. Zato na izbore izlaze svi, čak i oni nepismeni. Treba ih
samo videti kako ceo dan strpljivo stoje u redu ispred banke da bi platili pre svega porez, a zatim i ostale račune. Nije
uvek bilo tako, ali se oseća na svakom koraku da se ova zemlja izborila sa teroristima iz svojih redova, da ljudi više
ne strahuju za svoj i živote svoji najbližih. Ima li jačeg razloga za zadovoljstvo? A žitelji Lime kao i čitavog Perua se
ne ustežu da pokažu da su zadovoljni. Ta njihova prisnost, taj široki osmeh koji jeste pomešan sa nekom
melanholijom u očima je ono što ćete zauvek poneti iz ovog grada, iz ove zemlje.

Kusko
Let od Lime do Kuska traje samo sat vremena, ali će vam i za tako krako vreme pružiti neverovatan doživljaj. Dok
kroz prozor aviona posmatrate pejzaž koji se pruža ispod vas prvo pomislite da avion leti veoma nisko, ali ubrzo
shvatite da avion leti normalno, samo je pejzaž pod vama veoma visoko. Letite preko Anda, a ovaj planinski masiv je
ovde visok i do 5.500 metara. Ima i iznenađujuće mnogo zelenila na pojedinim padinama neočekivanih za ovu
nadmorsku visinu. Mnogobrojna jezerca u kojima nebo ogleda sve svoje plavetnilo, na tren vas podsete da mi kod
kuće takve pojave nazivamo "gorske oči". Tako i izgledaju, blistavo plavo-zelena, uprta prema nebu i suncu. Kao da
se nadmeću svojom bojom sa nebom, a suncu osmehuju. Dok ste u avionu, još uvek niste svesni da Inke i nisu mogle
obožavati ništa drugo do samo Sunce. Na ovim visinama, gde se sve žari i blista od sunčeve blizine i njegovog
odsjaja u planinskim jezerima, ostaje samo da se pitate da li su oni ikada bili na ovim visinama, i da li su sve to videli
i odozgo. Kasnije, kada upoznate Inka tvorevine, pitanje ostaje, a u odgovor više niste tako sigurni. Nameće se
Deniken: "Da li su bogovi bili kosmonauti?"

I dok ste vi tako omamljeni svetlošću i nestvarnim pejzažom, vaš avion već sleće u Kusko. Čudan i do tada nepoznat
osećaj obuzima vas snažno, čak nadmoćno. Zagonetka vaše bespomoćnosti se polako rešava. Shvatate da ste na
nadmorskoj visini od oko 3.200 metara, da je vazduh proređen, da nedostaje kiseonika... Nešto kasnije saznajete da
se aerodrom nalazi na mestu jednog od najsvetijih bregova Inka, Huanahauri.

Svako malo oštrije opiranje malaksalosti i usporenosti koja je sada već sasvim ovladala vama samo će pogoršati
stvari i pojačati simptome visinske bolesti. No, tu su čaj i lišće koke. Već na aerodromu će vas ponuditi ovim toplim
napitkom dosta neutralnog ukusa bledožute boje. Tu je i lišće koje možete natopiti u čaju da bi malo omekšalo kako
biste ga lakše žvakali. Okrepljenje je dosta brzo, ali ne i potpuno. Čaj samo pomaže da lakše prebrodite osećaj umora
i nemoć da se udahne punim plućima.

Kusko je lep grad sa oko 300.000 stanovnika. Još dok ga nadlećete iz aviona uočava se pravilna geometrija ulica koje
se seku pod pravim uglom. Kasnije saznate da je ta geometrija u stvari nasleđe Inka i da je najveći broj zgrada u
centru podignut na temeljima starih građevina iz vremena Inka.

Kusko je bio blještava prestonica moćne imperije Inka. Grad je osnovao prvi Inka Manko Kapak sa svojom sestrom-
suprugom Mama Okljom. Iz Kuska je vrhovni Inka vladao svojom imperijom, odatle kretao u vojne i diplomatske
pohode, tu se slivalo bogatstvo da bi odatle bivalo raspoređeno po čitavoj zemlji. Od Manko Kapaka, preko
Pacakuteka koji je od njega načinio pravu prestonicu i dao mu oblik grada u svetskom smislu, do Atahualpe koji je
najpre preoteo vlast svom bratu, a zatim na prevaru mučki ubijen u španskom logoru Kajamarka 1533. godine,
Kusko je bio svetinja svih Inka. Kažu da su vojnici Franciska Pizara bili bukvalno zaslepljeni kada su prvi put
ugledali ovaj grad koji je sav pozlaćen blještao na suncu. Danas tog sjaja više nema. Više nema zlata, osim u
crkvama i muzejima. Stoji samo kamenje, samo ruševine Inka, zdanja koje služe kao temelj današnjem Kusku i kao
ostaci svetilišta u Svetoj dolini Inka.

Glavnim gradskim trgom koji se zove (a kako bi drugačije), Trg oružja, dominira katedrala. Masivna, prostrana sa
zvonicima što skoro paraju nebo. Sagrađena je na temeljima velikog Hrama Sunca. Nešto malo ostataka obrednih
prostorija sačuvano je pod tremovima u patiu katedrale. Ipak, i danas, katedralu ne nazivaju imenom Svetog
Dominika kome je posvećena, nego po Hramu Sunca kao u doba Inka - Korikanca. Naspram Korikance na drugom
delu trga nalazi se jezuitska crkva čija je unutrašnjost sa raskošnim zlatnim oltarom mnogo lepša nego u staroj
katedrali. Kažu da je bilo i svađa i ljutnji zbog toga i da su se na Jezuite žalili i samom Papi, ali kako vesti odavde
dugo putuju do Vatikana, a još sporije nazad, ostalo je tako do današnjih dana. Uprkos lepoti i raskoši, snažniji utisak
i veće poštovanje izaziva Korikanca. Na kraju shvatite da to nije zbog zlatnog oltara i kitnjastih kapela nego zbog
golog kamenja precizno slaganog na oltar Sunca i Meseca.

Ostatak Trga oružja oivičen je zgradama iz kolonijalnog perioda u čijim prizemljima su smešteni restorani i
prodavnice suvenira. U samom središtu Trga je fontana, što je pravilo u skoro svim južno-američkim gradovima. I
baš tu nastaje čarolija. Odjednom, kao iz neke bajke iz vremena Manko Kapaka, pojavljuju se one. Žene Indiosa sa
svojom decom i malim alpakama u naručju. Odevene u živopisnu nošnju najjarkijih boja, sa puno suknji koje oblače
jednu preko druge, ogrnute sa nekoliko šalova i ponča, opet jedan preko drugog, sa obaveznim šeširima. Veoma su
niske, ali široko osmehnute, toplo i dobronamerno vam nude suvenire, ručne radove, a i rado će pozirati da se slikaju
sa vama i za vas. To poziranje naplaćuju. Simbolično, ali ćete ipak morati da platite. Interesantno je i veoma lepo to
što ne prose. Veoma su siromašni, ali neće pružiti ruku prema vama tražeći milostinju. Ono malo što nude na prodaju
vuku sa sobom trčeći za vama kako bi vas ubedili da je baš to pravi i najautentičniji suvenir, cenkaće se sa vama, ali
neće prositi. Naravno, omađijani njihovim nošnjama i potpuno nestvarnim izgledom, kupujete sve i svašta, od
privezaka za ključeve, kitnjasto ukrašenog kišnog drveta do prelepih rukom rađenih džempera od vune alpake.

Kusko je magija. Iz njega vode putevi u novu magiju. Ili kroz Svetu dolinu Inka u Maču Pikču ili preko visoravni
Altiplano na jezero Titi Kaka. Koji god da izaberete, a izabraćete oba, stižete u nestvarno.

Sveta dolina Inka

Nadomak samog Kuska, a na početku Svete doline Inka, nalazi se svetilište Saksomajan. Potiče sa samog početka
Inka civilizacije i jedno je od najsvetijih mesta. Ogroman kompleks kamenih zidova koji oivičavaju hram, glavni
žrtvenik i Kenko grobnice, prostire se široko i okružen je poljoprivrednim terasama. Pumin zid i Zid zmije samo
govore o tome koliko su Inke poštovale svoje svete životinje i posvećivali im važne delove hramova. A bilo je tri
svete životinje: zmija koja je simbolizovala podzemni svet, puma kao simbol ovozemaljskog, i kondor kao simbol
nebeskog sveta.
Saksomajan i Kenko, kao i obližnja Puka Pukara, govore o izuzetnoj graditeljskoj veštini i sposobnosti Inka. Sa
neverovatnom preciznošću slagali su ogromne kamene blokove u savršenom redu, a tako da su izdržali i teret
vremena, nalete snažnih zemljotresa, ali i bes španskih konvkistadora.

Poljoprivredne terase koje se nalaze oko čitavog kompleksa daju ovom mestu još posebniji izgled. One su jedini
prostor na kojem su mogli da uzgajaju kukuruz, krompir i druge kulture. Koliko god bila nestvarna i lepa Sveta
dolina Inka, zelena i pitoma u podnožju, kamenita na planinskim liticama, uslovi života u njoj su veoma teški. I
današnji žitelji doline isto kao i Inke, iako nisu njihovi direktni potomci jer takvih nema, žvaću lišće koke i piju čaj
kako bi savladali nedostatak kiseonika. Oni se i dalje bave poljoprivredom na isti način, i dalje imaju svoje terasasto
organizovane površine. Samo ovde, u Svetoj dolini Inka možete videti njivu kukuruza omeđenu agavama i
kaktusima. Agave u cvetu na ivici kukuruzišta, to ima samo u Peruu. I mnogo, mnogo eukaliptusa. Pa opet terase i na
njima zasađen krompir. U Peruu se gaji oko 600 raznih vrsta krompira i isto toliko vrsta kukuruza. Skoro da ne
verujete da i to uspeva na ovim visinama gde rukom možete da dodirnete oblak, gde ne morate da podignete pogled
kako biste videli da ptice lete. Naprotiv, često ga morate spustiti. I uvek iznova morate sebe ubeđivati da to što vam
muti pogled nije magla. To su oblaci. Putujući kroz oblake, pod planinskim liticama koje se zaštitnički nadnose nad
vama, stižete u Oljantajtambu, mali gradić, pre varošicu, iznad koje kao najodaniji čuvar vekova i mitova stoji
istoimeni grad, svetilište i tvrđava. Današnji grad ima naravno Trg oružja, gradsku kuću, kafanu, Internet kafee... Na
trgu se o raznim prilikama skupljaju Indiosi iz sela na planinskim vrhovima kako bi svog starešinu obavestili o žetvi,
setvi, zalihama namirnica, potrebama, i zašto da ne, željama, a da ovaj to prenese dalje do onih koji te potrebe mogu
da zadovolje. Ali zemlja je velika i siromašna i nemoguće je ispuniti sve želje. A ovi ljudi ne izgledaju kao neko ko
ima velike želje i kao neko ko žudi za njihovim ispunjenjem. Izgledaju kao neko ko najviše želi cipele ili bilo kakvu
obuću. Koliko god da su obučeni u više slojeva tople vunene odeće, skoro svi su bosi. Tužno je videti kako su im
stopala ispucala, ogrubela, tvrđa od svakog đona. Ako i imaju neku obuću, onda su to samo sandale koje imaju đon i
nekoliko tankih kaišića. Cipele nose samo neki od tih malih kratkonogih i krivonogih gorštaka što prkose klimi koja
im je podarila srce za četvrtinu veće od našeg. Anatomija je čudo. Za više kiseonika veća pumpa!

Stara Oljantajtamba sledi planinsku liticu i kao da je njen prirodni deo, pa tek na crtežu i rekonstrukciji vidite da je
građevina u obliku pume, svete životinje. Najvažniji deo celog kompleksa nalazi se tamo gde bi anatomski bilo
pumino srce. Pumine noge su glavni noseći zidovi i predstavljaju najsnažniji oslonac čitave građevine. [iroko polje
koje se pruža ispod bilo je glavna žitnica i ima oblik klipa kukuruza, što možete videti sa samog vrha tvrđave. Ostaci
silosa i ambara, kako bismo mi to danas nazvali, kao i sistem kanala za navodnjavanje govore koliko je država Inka
bila precizno uređena i ništa nije bilo prepuštano slučaju, pa čak ni čuvanje zaliha namirnica u prirodnim skladištima
na samim vrhovima planine. Tamo je bilo najsigurnije, mada predanja kažu da u Inka carstvu nije bilo kriminala.
Imali su zakone, kazne su bile surove i drakonske, ali retko primenjivane, pošto su svi imali jednako malo ili jednako
mnogo. Sem vrhovnog Inke i njegove malobrojne svite sveštenika i učitelja, svi ostali su imali jednak status. Među
Inkama po krvi nije bilo kasta i staleža. Svi su imali ista prava i iste obaveze. Jedini povlašćeni red bile su device
Sunca, sveštenice u hramovima posvećenim vrhovnoj obožavanoj sili. One su spremale hranu za vrhovnog Inku,
tkale za njega odeću od vune plemenite vikunje na koju je samo on imao pravo i oblačio je samo jednom, i vodile su
računa o verskim obredima i svečanostima. Vojnici, iako sa posebnim zadacima, nisu povlašćeni. Manje jednaki su
bili samo Inke po zaslugama. Oni su se zaslugama približili i bili prihvaćeni od izabranog i nadmoćnog naroda.

Inke su imale čvrstu religijsku strukturu koja je na vrhu imala Sunce kao vrhovno božanstvo, mesec kao njegovu
pratilju i suprugu. Sve ceremonije kao i žrtve bile su njima posvećene i njima su se obraćale. Inke nisu prinosile
ljudske žrtve. Najvažnija ceremonija je bila Inti Rajmi kada su zahvaljivali Suncu za dobru žetvu, za sve što su
požnjeli, iskopali ili uzbrali.

I danas se u Saksomajanu izvodi ista ceremonija i ne samo u turističke svrhe. U gradskim sredinama, jednako kao i u
ovim planinskim bespućima, pridodali su katolicizmu čitav snop svog paganskog nasleđa što se ogleda na dekoraciji
u crkvama, ornamentici na stubovima i umetanju profanih i žanrovskih scena na ikone. Sveukupno, ovaj narod je
veoma pobožan. Katolicizam je ovde veoma ukorenjen. Nikako se ne sme pomisliti da su oskrnavili izvornu veru,
već su joj samo dali svoj pečat koji je tu veru učinio toplijom i pristupačnijom. Kao da su joj svojim domaćim
primesama oprostili sve zločine počinjene baš u njeno ime.

Kada ste već ovde, u ovoj dolini, nikako ne smete propustiti da posetite Pisak. Gradić star koliko i Inka civilizacija,
ali danas poznat po svojoj pijaci. Šarenilo boja, ćilimi, tapiserije, torbe, najraznovrsniji muzički instrumenti, nakit,
odeća, ukrasi. Kuvani kukuruz možete kupiti na svakom koraku i to je poslastca kojoj ne možete odoleti ako samo
jednom probate. Voće, povrće, razni začini, sve to pleni svojim mirisima, ukusima, bojama. Da sva čula uživaju.

U Svetoj dolini Inka, nebu pod oblacima, putnik se oseća svečano i zadivljeno pred prirodom koja se ovde baš
razigrala, ali i pred veštinom jednog sveta koji je tako nepravedno nestao.

Maču Pikču
Od Kuska do Akva Kaljentes ćete se voziti vozom pošto je to jedini postojeći prevoz. Običan turistički ili luksuzni
Hiram Bingam, svejedno je. Svejedno je, jer je prizor koji će vam se nuditi kroz prozor vašeg voza toliko magično
privlačan da nećete imati vremena za luksuz u vozu. A cena karte je nekoliko puta viša za Bingamov voz. Kada se
posle dva sata vožnje vozom, koji prolete kao tren, smestite u Akva Kaljentesu u mali turistički autobus, još uvek ne
znate da je to tek početak nečeg najneverovatnijeg što vam se dogodilo. Ikad i igde. Autobus se kreće uskim
makadamskim putem gde je s jedne strane šuma, a s druge ponor nekoliko stotina metara dubokog kanjona reke
Urubamba. Zastrašujući pogled na dole u mutnu zapenušanu reku ledi krv u venama. Gusta šuma koja pokriva litice
kanjona sa najčudnijim rastinjem i stenjanje malog autobusa traju petnaestak minuta. Stižete do parkinga, tu je motel
za osveženje, ako nekome treba još nešto dodatne opreme, rezervni filmovi i baterije za fotoaparate i kamere, krema
za zaštitu od sunca, dodatna boca vode ili termos sa čajem od koke...

Odatle, uskom kamenitom stazom, nečim što bismo nazvali stepenicama, uz veliki nagib, klizavo grabite na gore i
sve dalje. I odjednom, "neočekivano" kao iz mađioničarskog šešira, pojavljuje se Stara Planina. Čudo svih čuda.
Maču Pikču.

Nije to izgubljeni grad Inka. Taj grad se još uvek traži. Maču Pikču je verovatno bio velika tajna i među samim
Inkama. Prirodno zaštićen prelepim, ali i nepristupačnim pejzažom nije bio žrtva bestijalnog Pisarovog pohoda. A i
kome bi palo na pamet da u ovim gudurama postoji išta sem božije volje oličene u nebu i suncu što se kao magijski
plašt nadvijaju nad Starom Planinom. Na Inka jeziku Maču Pikču znači - stara planina. Sudeći po planu i organizaciji
ovog mesta to i nije bio grad već sveto mesto, sedište najsvetijih hramova i najvećih Inka tajni. Za nas danas je
najveća tajna kako je sav taj kamen dospeo na ovu visinu sa tolike udaljenosti, jer je najbliži kamenolom udaljen
odavde 1.500 kilometara.

Usmeno predanje kaže: pravim putem. Svi Inka putevi su bili pravolinijski, bez okuka, skretanja i obilaženja. Prav
put jeste najkraći, a da li je i najlakši? Odgovor je nestao sa Inkama. Kada se posle prvobitnog šoka pošto ste ugledali
Maču Pikču malo priberete, pa još uspete i da duboko udahnete, možete da krenete polako i iz početka. Žrtveni
kamen, za njim Hram Meseca, Glavni ili Žrtveni trg, čuveni Sveti zid sa troja vrata, Hram kondora, groblje,
Stražarnice, Glavna kapija, Princezina palata, najveći i najvažniji Hram Sunca sa grobnicama (pretpostavlja se da su
ovde pohranjivane mumije vrhovnih Inka pa je zbog toga mesto bilo tajna), Hram tri prozora, brojne poljoprivredne
terase. Samo nekoliko stražarskih kućica ima krov od slame kao nekada, ali na ostalim građevinama skoro i da ne
primećujete da nema krovova. Diveći se preciznosti ove arhitekture ne možete, a da se ne setite piramida i Karnaka u
Luksoru.

Hiljade kilometara i okean razdvojenosti, hiljade godina udaljenosti, a tolike sličnosti u pristupu i izvođenju. Da li je
moguće da ovi ovde nisu znali za one tamo? Da li je Ramzes slao tajne poruke Manko Kapaku? To, kao i sve ostalo
u Maču Pikču ostaje tajna. Možda je tako bolje. Svako od nas, ukočenog pogleda pred neverovatnim prizorom ima
pravo na svoje objašnjenje tajne. Ipak, tako zastalog daha pred neviđenom graditeljskom veštinom, pitate se kako je
samo 128 obesnih i pohlepnih Španaca moglo da sruši carstvo koje je imalo Maču Pikču. Moglo je. I bilo je. Jedino
objašnjenje je u verovanju Inka. Oni su svoje vrhovno božanstvo Virakoče zamišljali kao visokog čoveka, bele kože,
duge kose i brade, odevenog u metalno odelo. I to je božanstvo bilo još strašnije jer je pored svoje dve imalo još
četiri noge i pored svoje imalo još jednu glavu, a imalo je i rep. Zar Pizaro na konju nije izgledao baš tako? Inke su
dugo verovale da su čovek i njegov konj jedno isto biće. Konja do tada nisu videli. Za njih je bila obaveza da se
povinuju svemu što je ova obesna i zlata željna banda tražila. Čak i moćni Atahualpa koji je imao vojsku dovoljno
moćnu da samelje Pizara i njegove nazovi vojnike, poverovao je u magiju silaska boga na zemlju. Tužno koliko i
neverovatno, ali se dogodilo.

Ovu lepotu je otkrio Amerikanac Hiram Bingam 1911. sasvim slučajno, a bio je u potrazi za nečim drugim. Naravno
da se dobro okoristio. Veruje se da je dosta zlata odneo odavde. Za javne posete kompleks je otvoren od 1936. kada
je završena železnica.
Teško je govoriti o Maču Pikčuu. Tu gde je sunce blizu, gde je nebo umesto šešira, gde sve razglednice koje ste pre
toga videli padaju i ne znače ništa, tu se prosto ćuti i gleda. To je sveto mesto svečanih osećanja i strahopoštovanja.
Grlo se steže jednako i pred lepotom i istorijskom nepravdom.

Ovakva mesta, kao Piramide ili Kineski zid, pokazuju vam koliko ste mali ispod zvezdanog svoda. Tako malog vas
postave na svoje mesto u galaksiji, na planeti, u sopstvenoj glavi. Maču Pikču nije samo arhitektonsko remek delo,
nije samo pobeda ljudske upornosti i izdržljivosti, nije samo istorijski spomenik i turistička destinacija. Maču Pikču
je čudo i pisac ovih redova se ne usuđuje da ga svojim skromnim rečima više skrnavi.