fffghhhnbfhjhdfhjkjhfdfhjhfhjhgsdfhТада је српска влада саставила програм својих ратних циљева,

који ће бити тражени од Турске ради потписивања мира. Тим програмом је било предвиђено да
Србија тражи независност као и територијалне уступке целу Стару Србију и косовски ејалет са
нишким, призренским, скопским и новопазарским санџаком и Видин. О БиХ се расправљало и
изношена су три мишљења: приајање, аутономија, ћутање. Андраши је јасно рекао Цукићу: не
долази у обзир. Србија је била свесна да БиХ не може да добије, али се надала. Овим
територијалним претензијама се противила не само Турска већ и Русија. Руси не само што нису
подржали српске претензије, већ су за рачун Бугарске желела да одзме територије које је освојила
српска војска. Једренским примирјем за Србију се педвиђа независност и корекција границе!
Велико огорчење међу Србима изазвала је руска намера да се Србији одузме Ниш, Лесковац,
Пирот, Врање и Трн! Због тога је кнез Милан у руски Главни стан послао изасланство. Лешјанину
је речено да у крајњем случају каже саговорницима у Главном стану да ће Ниш бранити и од Руса!
Могло се једино одступити од захтева за Видином. Лешјанин је у руском Гл. стану у Једрену
боравио од 16. 2. до 18. 3. Руси су одустали од одузимања Лесковца и Ниша Србији, али су
тражили Врање и Трн Бугарској. Србији је обећано проширње ка К. Митровици и Н. Пазару али
без та два града. То су били неосвојени предели! На питање Лешјанина Игњатијеву како да се
дође до тих предела овај је рекао: „Па истерајте Турке!“ Ристић је зато био упоран да се не предаје
ни педаљ освојених територија.

Русија и Турска су склопиле мировни уговор у Сан Стефану 1878. године. Тим уговором створена
је Велика Бугарска, која поред матичних бугарских земаља обухвата целу Македонију, северну
Албанију, делове грчке Тракије и делове Старе Србије у којим већински живе Срби. У састав
Велике Бугарске ушли су и делови јужне Србије пиротски, врањски и трнски срез. Санстефански
мир Србији и Црног Гору предвиђа независност и територијална проширења. Србија добија Ниш,
Лесковац, Топлицу, Лабу, делове новопазарске и митровичке нахија, али без њихових вароши.
Митровица и Нови Пазар остају под турском влашћу како би се обезбедила копнена веза између
БиХ и Турске и да би се спречило стварање заједничке српско-црногорске границе.

Циљ Сан Стефанског мира било је то да Русија преко Велике Бугарске оствари свој вековни сан, а
то је овладавање мореузима и породор на топла мора, пре свега на Средоземно море. Пошто није
могла непосредно да освоји Цариград и мореузе, Русија је желела да оствари доминацију на
Балкану путем Велике Бугарске. Велика Бугарска је створена у руској интересној сфери који је
Русији по споразуму са А-У припадало. Српском полузваничном представнику у Петрограду
помоћник мип Гирс је рекао да су Русији на првом месту интереси Русије, па Бугарске, па тек онда
Србије, а има прилика када су бугарски на равној нози са руским.

Без обзира на ове чињенице српско јавно мнење је било огорчано на Русију и руску политику. Сан
Стефански мир је за њих био неправедан. Влада је умиривала антируска осећања. Санстефански
мир је изазвао и велико незадовољство и код Велике Британије и Аустро-Угарске. А-У је тражиле
сазивање конгреса у Берлину на којем би био преиспитан Санстефански мир. Тај предлог је
прихватила Британија, Немачка и Италија. Због претње ратом са А-У и Енглеском на крају је и
Русија морала да прихвати овај предлог, а и Француска након веравања да ће се Конгрес бавити
само питањима из последњег рата. Пре сазивања конгреса три месеца су Велика Британија,
Аустро-Угарска и Русија усаглашавале своја гледишта. То је на крају постигнуто када је Русија
одустала од својих тековина овог руско-турског рата. Конгрес је отпочео 13. јуна 1878.

После рата Србија је у проблемима:

- рат је оставио необрађена поља

- неспокојство због последица Тополске буне по учеснике

- избеглице и ретки повратници

На Берлински конгрес је отишао Јован Ристић. Он је отишао у Берлин преко Беча. Ристић је у Бечу
предао писмо кнеза Милоша грофу Андрашију. То је био зачетак Миланове аустрофилске
политике. Ристић је Андрашију предао кнежево писмо и отпочео преговоре. Андраши се сложио
да Србија добије независност, али је одбио српске претензије на БиХ, Нови Пазар и Митровицу.
Прихватио је српске претензије на јужну Србију, пре свега Врање, Пирот и Трн. Потом је
Андраши указао услове под којим ће се А-У залагати за српске захтеве на конгресу. Ти услови су
били

- закључење аустроугарско-српског трговачког уговора,

- повезивање аустроугарских и српских железница у наредне три године од Београда до

Ниша,

- одржавање и експолатација железнице биће у рукама српско-аустроугарско-бугарске

комисије и

- крају А-У добија право чишћења Ђердапа.

Путем ових услова А-У је желела да у Србији обезбеди економски и политички утицај. Без обизра
на неповољне услове Ристић их је морао прихватити, ако је желео да Србија добије независност и
територијална проширења.

Берлински конгрес је отпочео са радом. Најтицајни силе А-У, Британија и Русија су се пре
конгреса договориле, тако да је конгрес формално прихватио њихове одлуке. Берлински конгрес је
темељно преиспитао Санстефански мир и у великој мери га је ревидирао. Највећа ревизија се
односи на Велуку Бугарску. Уместо Велике Бугарске створена је северно од планине Балкана
Кнежевина Бугарска, која је била у вазалним односима према Османском царству и јужно од
Балкана Источна Румелија која је била аутономна област у оквиру Османског царства. Остали
делови Велике Бугарске Македонија, северна Албанија и делови Грчке су остали у саставу
Османског царства.

Румунија је добила Доруџу и независност. Црна Гора такође добија независност и територијална
проширења на Бар где излази на море, те проширење до Билеће, а такође добија Подгорицу, Плав
и Гусиње. А-У добија Спич и Хај-нехај. Црна гора се обавезала да не поседује ратну флоту, док је
трговачка флота била под контролом А-У. Предвиђена је слободна пловидба Бојаном. А-У је
добила право да окупира БиХ, као и прао да држи посаду у новопазарском санџаку који се налазио
између Србије и Црне Горе. Султан је фромално, али не и фактички, задржао суверенитет над БиХ
до Анексије 1908. године. Британија добија Кипар.

Мале државе нису биле учеснице конгреса, већ су ту и тамо могле да саопштавају своје захтеве
силама. Углавном неформално. Ристић је 24. јуна упутио Конгресу Мемоар у коме је тражио

- независност

- територијално проширење на бази захтева упућеног Русији пред Санстефански мир

Конгрес је српско питање отворио 26. јуна, када је турски представник изнео своје захтеве у вези
са новом границом са Србијом:

- стратешка и прородна граница

- пут који води за БиХ да не додирује Србију

- да стратешке позиције Вучитрн, Лесковац, Куршумлија и Прокупље остану Турској

- да градови Приштина, Нова Варош, Сјеница, Вишеград буду довољно далеко од српске
границе

Берлински конгрес је прогласио независност Србије, што су делегати свих земалај прихватили,
после формалног противљења турског делегата. Србији је призната независност (XXXВ чл.) уз
услов поштовања верских слобода (XXXВИ), политичке и правне једнакости и поштовање
трговачких споразума Царевине до склапања нових (XXXВИИ). Ристић је на савет Вадингтона
послао Конгресу један мемоар у коме се изражава позитивно о питању потребе за верским
слободама. Конгрес је донео решење да једна комисија надзире повлачење српских трупа са
турских територија, као и обавеза Србије да на својој територији гради транзитне пруге
(XXXВИИИ). Што се тиче финансија Србија се обавезала да плати Порти капитализован трибут
(ратни данак) и државни дуг у сразмери са припојеним територијама.

28. 6. на Осмој пленарној седници уследило је разматрање српских граница. Оно је предато
посебној комисији. Ристић је сутрадан 29. 6. обезбедио франсцуску подршку (Сен Валије).
Француска је постом у свим питањима граница била на страни Србије.

Питање српских граница је поново покренуто 8. јула. Руси (Шувалов) су захтевали да се Пирот и
Трн доделе Бугарској, док је Андраши и Сен Валије заступао српске интересе. Ристић је предлагао
плебисцит, што су Руси иронично коментарисали да је то сад Србима лако кад су протерали
владику. Питање је поново враћено комисији са тим да њена одлука буде коначна. Трн је на крају
уступљен Бугарској јер је она изгубила стратешку тачку Ихтиман у корист Турске. Пирот је остао
Србији. Србија је ово питсње решила у своју корист захваљујући подршци Француске и
Андрашија.

Британија се жестоко залагала да Турска добије Врање и Грделичку клисуру. Бизмарк је неколико
пута поновио да се због српских граница не сме жртвовати европски мир и да више не жели ни да
чује за Грделицу! Енглези и Турци су били надгласани па је јужна граница одређена да иде јужно
од Врања. И ово је враћено комисији. Јужна и југоисточна граница су на крају решена у корист
Србије, која је коначно добила Ниш, Пирот, Топлицу и Врање.

На крају и питање капитализованог трибутаје решено у српску корист. Ристић је успео да убеди
конгрес да је то не само неправедно, него и немогће. Народна скупштина у Крагујевцу је
прихватила одлуке Берлинског конгреса.

Ристић о БК: безначелан! Само да се угоди великима.

Саме последице су двоструке: независност је велика тековина, али и даље велика разједињеност и
страна окупација.

Србија после 1878. године

Србију су кроз немирне године источне кризе и ратова 1876-1878. године водила либерално
конзервативна влада Стевче Михајловића и Јована Ристића познате поз називом акционо
министартсво. Након Берлинског конгерса Народна скупштина је усвојила одлуке тог конгерса и
прогласила државну независност. Након тога Скупштина је распуштена. На новим изобрима
либерали су добили још већи број гласова захваљујући угледу који су задобили током ових ратних
година. Још пре избора акционо министарство је поднело оставку. Јеврем Грујић и са њим остали
светоандрејски либерали су отишли са политичке сцене. Ристић је постао председник владе, али је
задржао и министарство спољних послова. Ристић и либерали су били на власти од 1878-1880.
године.

Ристићева влада се сусрела са гомилом проблема уређење новозадобијених крајева, укидање

феудализма и аграрна реформа у њима, питање враћања ратних дугова, изградња железница и
питање спољне трговине. У решавању тих питања либерална влада је сусрела са малобројном али
бучном скупштинском опозицијом. У скупштини се први пут јављају радикали. Никола Пашић.
Највише протеста против владе опозиција је упутила поводом новог закона о штампи. Влади није
успело да врати закон из 1870, али је и нови закон био довољно репресиван. Уредник мора да је
ваљан грађанин, изнад 25 година, са факултетом.

Влада је упркос великом отпору прогурала закон о прикупљању средства за отпис ратних дугова.
Та средства требало је скупити таксом за упис радње, патентарина. Зато је либерална влада
изгубила и сопствене посланике, махом трговце: Влада – Турци у чакширама.

Опозицију Ристићевој власти чинио је и кнез Милан. Он жели своју странку.

Влада је морала да се позабави уређењем ослобођених области, где је војска задржала многе
ингеренције.

Велике невоље је донео закон о аграрним односима у новоосвојеним крајевима (фебр. 1880). У тим
крајевима обични сељаци су на силу протеривали спахије и читлук-сахибије и одузимали им
земљишне поседе, што је било у супротности са одлукама Берлинског конгреса. Због тога су
велике силе уложиле протест, због чега је српска влада била приморана да донела закон о откупу
спахилука. То је значило да су српски сељаци могли да добију земљу само ако је откупе од од
тадашњих господара у року од 5 година. Висина откупа су требале да одреде споразумне стране.
Пошто оне нису могле да се договоре то је довело до сукоба са њима. Тек великим иностраним
зајмом из 1882. године турски феудалци су били исплаћени. Ристићева влада је такође успела да
издејствје да Васељенска патријаршија призна независност српске цркве.

1878. Влада је донела Закон о српском народном новцу – први златници.

Ристићева влада донела је и признање црквене независности

Опозиција је почела снажније да се окупља након што је група младоконзервативаца основала

лист Видело, који је отворила и радикалима. Тако је Ристићева влада поред скупшинске опзиције
коју чине радикали и кнежеве опозиције, у јавности добила нову конзервативну опозицију.
Малодконзервативци су око себе желели да окупе што више интелектуалаца, како би се у догледно
време створила снажна политичка странка. Радикали и конзервативци су споразумно радили
против владе.

Судбоносно питање по либерале је била жлезница. Ристић се Андршију обавезао да ће у замену за

дипломатску подршку, Србија изградити железнице. Тај усмени договор је потврђен на
Берлинском конгресу. Због тога су Србија и А-У 1880. године склопиле Конвенцију којом се
Србија обавезала да изгради пругу Београд-Ниш-Врање, као и пругу од Београдске железничке
станице до Савског моста. Србија се овом Конвецијом обавезала да ће радове на изградњи пруге
отпочети за 6 месеци и завршити у року од 3 године. Аустроугарске железничке власти би имале
надлежност над пругом од Железничке станице до Савског моста. Ову Конвенцију је требала да
ратификује Народна скупштина на заседању у Крагујевцу 1880. године. То је искористила
опозиција како би срушила владу. Опозиција је критиковала Конвенцију из више разлога јер је
сматрала да изградња не може да почне за 6 месеци, да ће израдња за Србију значити велико
економско оптерећење итд. Али је након Ристићевог говора у скупштини где је он изнео да
изградња железнице представља шансу за економски развитак земље и да би се са повезивањем са
Солуном Србија ослободила аутроугарске економске доминације, посланици су усвојили
Конвецију.

Много теже питање је било трговчки уговор између Србије и А-У. Берлинским конгресом било је
предвиђено да Србија у трговини са А-У држи царину на 3 %, док је А-У могла слободно
повећавати царину. Да би политички ојачала, влада је са Енглеском, Русијом, Италијом, Белгијом
потписала уговор о највећој повлашћености, али је Аустроугарска кочила. Србија је била спремна
да А-У да статус најповлашћеније земље у трговини, ако исто то учуни А-У за Србију. Међутим
А-У је упорно одбацивала те српске захтеве, због чега су преговори између две земље прекинути.
Ристић је био упоран и био је спреман да у свом ставу иде далеко, иако би то на крају довело до
царинског рата. Цариснки рат за Србију је представљао велику опасност јер би спречио увоз, али и
извоз и тим спречио економски развитак Србије. Царинском рату су се супростављали сви
трговци. Томе се придружила опозиција и кнез Милан. Кнез је био у посети Бечу 1880. године и
био је спреман да прихвати трговачки споразум коју је диктирала Аустрија. Аустроугарска влада
је упутила улитматум да прихвати трговачки споразум или да се суочи са царинским ратом.
Пошто је Ристић одбио тај ултиматум, кнез Милан је оборио Ристићеву владу. Тиме су са власти у
Србији свргнути либерали.
Кнез Милан је састваљање нове владе поверио младоконзервативцима. Кнежев љубимац
Мариновић није успео да формира владу. За председника владе изабран је Милан Пироћанац. Он
је за министра иностраних послова и финансија по кнежевој жељи поставио Чедомиља Мијатовића
због његовог аустрофилског става, а за мин. војног Лешјанина. За министра унутрашњих послова
постављен је Милутин Гарашанин, а за министра просвете Стојан Новаковић. У саства владе нису
улазили радикали са којима су младоконзервативци били присни у борби против либералског
режима. Због тога су радикали 1881. године у листу Самоуправа објавили програм своје странке.
Тиме је у Србији формирана прва организована политичка странка. На то су реаговали
напредњаци и усвојили Статут Напредне странке. Тиме је формирана и Напредњачка странка.

Нова влада је са А-У склопила трговачки уговор 1881. године. Поводом овог трговачког споразума
дошло је до ракида између напредњака и радикала. Радикали су у Скупштини критиковали овај
споразум, али напредњаци су обезбедили већину, тако да је Скупштина усвојила овај споразум.
Већ приликом трговачког споразума напредњаци су отворено показали своје аустрофилство. Циљ
А-У је био да економски веже Србију за себе. Трговачким споразумом Србија је у неку руку ушла
у царински савез са А-У. То је било у служби ширења А-У према југоистоку.

Кнез Милан је био разочаран руском политиком у источном питању и стварање Велике Бугарске.
Због тога је након рата чврсто одлучио да се стави у окриље А-У. То је било његово стратешко
опредељење. Преко министра Мијатовића он је покушао да код Калаја испита могућност
закључивања политичког уговора између Србије и А-У. То му је омогућило и повољни
међународни односи након поновног склапања савеза три цара 1881. године између Русије, А-У и
Немачке. Овим савезом А-У је признато право да у повољном тренутку анектира БиХ, док су
Русији биле одрешене руке за уједнињење кнежевине Бугарске и Источне Румелије. У том случају
Србија остаје неутрална и поприште сукоба између А-У и Русије. Због тога је А-У оберучке
прихватила понуду кнеза Милана. Кнез Милан је са аустроугарским државницима Хајмерлеом и
Калајем без ичије помоћи склопио Тајну конвенцију између Србије и А-У 1881. године. Тајном
конвенцијом Србија се обавезала да неће вршити било какву националистичку пропаганду против
А-У, укључујући ту БиХ и Новопазарски санџак. Исто то се обавезала и А-У. Она је подржала
проглашење кнеза Милана за краља, а кнежевину Србију за краљевину. За А-У најзначајнија
одредба била је она по којој Србија неће преговарати нит склопити уговор са другом владом и
пустити на своју територију страну војску без претходног споразума са А-У. Уговорене стране се
обавезују да се неће мешати у случају сукоба једне уговорене земље са трећом земљом. А-У се
обавезала да ће подржати евентуална територијална проширења Србије на југ изузимајући
Новопазарски санџак. Али то за Србију није било у том тренутку значајно јер она сама није могла
да се избори за територијална проширења на југ, док су велике силе у источном питању након
склапања споразума три цара били за одржање статус-квоа.

Тек након склапања Тајне конвенције њен текст кнез Милан је показао Милану Пироћанцу и
Милутину Гарашанину. Њих двојицу је то пренеразило, због чега су они понудили своје оставке.
Кнез Милан се нашао у доста тешкој ситуацији. Он није желео оставку владе нити да откаже
конвенцију са А-У. Та ситуације се разрешила када су Калај и Гарашанин заједно сачинили
поверљив додатак који се прикључио Тајној конвецнији. Тим додатком преформулисан је 4. члан
Конвенције. На тај начин Србија се обавезала да неће склапати међународне уговоре који би се
противиле духу и слову Тајне конвенције. Гарашанин је задовољан напустио Беч. Али није знао да
је кнез Милан упутио тајно писмо Калају у којем се обавезао да ће у потпуности поштовати Тајну
конвенцију без њених каснијих додатака. Гарашанин није обавестио своје сараднике о постојању
Тајне конвенције.

Кад су дошли на власт напредњаци су показали своје право лице. Они су тражили више права за
буржазију, а мање за обичан сеоски народ. Они су израдили нацрт устава у којем је било
предвиђево независност судова, слобода штампе, зборова и договора, локална самоуправа, али и
дводомна скупштина и ограничење бирачког права. У Горњи дом скупштине би улазили лица са
највећим имовинским цензом. Становништво би било подељено на 3 категорије и категорија са
најнижим имовинским цезом не би имала бирачко право. Пироћанчева влада (1881-1883) је
реформе спроводила обичним законима, док је одустала од промене устава, остављајући
скупштини да донесе устав и законе о народној скупштини и сенат. Напредњаци су донели низ
закона о судовима, штампи, збору и договору који су били слободоумни.

Фебруар-април 1881:

Закон о судовима – независност и стручност судија;

Закон о штампи из 1881. године је био слободоумнији у односу на Ристићев из 1870. године. Овим
законом је било предвиђено да за издавање, растурање и продају новина није било потребно
одобрење полиције. Новине су могле бити забрањене само у случају увреде владара и позива
народа на буну. Уредник новина је могао бити без факултетског образовања. Одоговрност писаца,
урдерника и растурача је била индивидуална а не групна. Цензура је била укинута. Овим законом
штампа је била исувише либерализована, тако да су новине у Србији, која није имала демократске
институције, злоупотребиле своја права, тако да су моноги од новинара остали некажњени и за
очигледно почињена кривична дела. Због тога су напредњаци у два наврата 1882. и 1884. године
ограничавали слободу штампе проширујући дела за које се новине могу затворити због ширења
нихилистичких и комунистичких идеја.

Закон о збору и удруживању донет је 1881. године је збор прогласио слободним и они су могли да
се организују без дозволе полиције. Политичка удружења нису могла да се организују без дозволе
полиције, а неполитичка удружења су могла без дозовле полиције. Постојао је полицијски надзор
над политичким организацијама. Полиција је могла да шаље своје изасланике на састанке и да
прегледава записнике. Након Тимочке буне 1884. године овај закон је измењен и било је
забрањено политичким удружењима да оснивају месне одборе, а полицији су били дужни да
покажу списак чланова. Законом о судијама 1882. године власт није могла по свом нахођењу да
смењује, пензионише или премешта судије. Закон о основној школи је прописао обавезно основно
образовање. Законом о војсци 1883. године уместо народне успостављена је стајаћа војска.
Проглашена је општа војна обавеза која је трајала 2 године.

Напредњачка влада је видно поправила финансијско стање у земљи. Напредњаци су основали

Народну банку 1883. године.

Велика превирања на политичкој сцени у Србији донела је железнчко питање, пре свега Бонтуов
уговор 1881. и крах Генералне уније 1882. године. Српска влада је потписала са Бонтуом уговор о
узимању неповољног зајма ради изградње железица. Ни сама влада се није лако одлучила на овај
корак, али ју је притиснуо кнез. Али у јавности је процурела информација, да је Бонту српским
политичарим инкасирао велику суму новца да би дошао до овог троструког (зајам, начин изградње
и коришћење железница) уговора. Тада је стигла вест и о краху Генералне уније код које се Србија
кредитирала. Самоуправа је ликовала. Да би се смирила ситуација напредњаци су са кнезом
Миланом уз дипломатску подршку А-У одлучили да Србију прогласе краљевином, а кнеза Милана
за краља. Једна од водиља за проглашење Србије краљевином било је и проглашење Румуније
краљевином 1881. године. Народна скупштина је Србију прогласила краљевином 1882. године.
Уздизање Србије у ранг краљевине признале су све европске земље.

Али афера са крахом Бонтуовог уговора је настављена. Пашићева интерпелација: влада је

прогласила за неумесну! Напредњачка влада је вршила доста непопуларне потезе. Они су у
скупштину на место опозиционих посланика који су поднели оставке противзаконито постављали
своје људе, после нерегуларно одржаваних избора, тзв. двогласци. Напредњаци су масовно
смењивали чиновнике из редова опозиције и на њихово место постављала своје људе. Чистка је
извршена и у српској цркви. На кнежеву иницијативу влада је сменила београдског митрополита
Михајла јер је био либерал и рускофилски настројен. Епископи су се овој одлуци успортивили и
одбили да рукоположе овог епископа. Влада је сменила сву тројицу епископа. Влада и кнез Милан
су извршили чистку у српској цркви уз подршку и помоћ А-У. То је изазвало незадовољство и
реакцију Русије. У о време вероватно уз подршку Русије црногорски књаз Никола је удао своју
ћерку за Петра Карађорђевића, највећег непријатеља династије Обреновић. У време Херцеговачког
устанка 1882. године кнез Милан и влада су се држали Тајне конвенције и нису помагали тај
устанак, мада је аустроугарски посл. у Бг Кевенхилер извештавао о народној подршци устанку.

Борба са радиклима 1882. године је напредњачку владу удаљила од дотадашњих слободоумних

начела. Она је донела низ закона којим су се огрнаичавала политичке слободе и заводиле
полицијске стеге:

закон о казни за н. посланике који не би дошли на заседање Народна скупштине са 1000 динара.

допуне закона о штампи - забрањује се ширење нихилизма и комунизма,

закон о војсци (јан. 1883)- уводи стајаћу војску и општу двогодишњу војну обавезу

Закон о основном образовању (јануар 1883)

Закон о жандармерији Влада је основала жандармерију (по радикалима сејмени!) која је ишла по
селима и варошима да би учвршћивала углед власти.

Велико незадовољство радом владе показали су радикали када су у августу 1882 у Крагујевцу
одржали велики збор своје странке. То је била масован манифестација опозиције. Радикали су
показали да су формирали снажну организацију и да су имали подршку народних маса. У
међурвемену 1882. године Јелена-Илка Марковић, удовица Јеврема Марковића који је погубљен
1878. године је извршила неупели атентат на кнеза Милана испред Саборне цркве у Београду.
Иако је то био лични чин једне очајне удовице, кнез Милан је желео то да искористи како би
извршио државни удар и обрачунао се са радикалима. Али напредњаци и аустроугарска
диполамтија су те намере кнеза осујетили. На скупштинским изборима септембра 1883. године
радикали су однели убедљиву победу. Пироћанчева влада је поднела оставку. Али краљ Милан,
вративши се са европске турнеје, није имао намеру да власт преда радикалима, већ је на новог
председника владе поставио Никлу Христића, министра унутрашњих послова из времена
Михајловог режима и веома омражену личност у Србији. Прво што је Христић урадио био је
распуштање Народне скупштине. Радикали су упозоравали да Устав и Христић не иду заједно.
ХРИСТИЋ: „НЕКА СВАКИ ГЛАСА ПО СВОЈОЈ САВЕСТИ ОНАКО КАКО МУ СЕ
ЗАПОВЕДИ“.

Тимочка буна

У источној Србији која је страдала током ратне 1876. године је постојало велико народно
незадовољство. Оно је посебно било незадовољно постојећом државном влашћу због неправедног
пореског система, разни посредни порези, самовоља и суровост полицијских власти и слично.
Када је дошла владина одлука о одузимању оружја од народа јула 1883. године, источна Србија је
била у општој побуни, познатој по називу Тимочка буна. Сељаштвоје било спремно да се у борби
против власти приклони радикалској опозицији. Радикали су чинили све да подстакну ово народно
незадовољство и да се на таласу тог незадовољства дочепају власти. Али још није разјашњена
улога вођа радикала у Тимочкој буни. Они су се противили владиној одлуци оодутимању оружја
од народа. Чувен је Пашићев чланак који је позивао народ да не предаје оружје. Ипак, странка са
буном није била повезана непосредно. Свеједно, обавештен од руског конзула да ће бити ухапшен,
Пашић је напустио земљу 6. 11.

Власт је образовала комисије које су вршиле попис војних обвезника. Оне су имале за задатак да
од тих војних обвезника одузму оружје.Тимочка буна је настала кад су војни обвезници из више
села одбили да предају оружје. Немири су се ширили од 7. 10. када су отпочели у Рујишту,
Богдинцу и Милушинцу па до 2. 11. када је издат указ о ванредном стању. Због тога је кнез Милан
донео одлуку о завођењу варедног стања у црноречком округу и завођењу Преког суда. Следећег
дана обустављен је закон о слободу збора и догвора, док је су поједини закон о штампи били
обустављени. Генерал Николић и мајор Бајаловић послани су да гуше побуну. Чим је проглашено
ванредно стање вође побуне, који су били из редова радикала су предузели мере како би у
побуњена подручја онемогућили порлаз регуларне војске. Загосподарили су Бољевцем.
Бунтовници су убрзо образовали привремену власт, коју претежно чине локални радикали. На
челу свих био је свештеник Маринко Ивковић. Центар устанка је био бољевачки срез, да би се он
прошрио, на бањски срез. Влада је ванредно стање прошрила на алексиначки округ и послала
војску под ком пук. Хаџића која је требала да угуши устанак. Побуњеници нису желели сукоб са
регуларном војском, већ су овом манифестацијом желеле да са владом отпочну преговора. Али
власт је на побуњенике послала војску. Бањски срез је дошао први на удар краљевске војске.
Након неупелих преговора дошло је до сукоба у којем су побуњеници били поражени. Али
устанак се тада проширио на Зајечар, којим су загосподарили устаници, и Књажевац. Устаници су
били сасвим неорганизовани. Полицијске снаге су повратиле јавни ред и мир у Зајечару. Најјаче
побуњеничке снаге су се налазиле на узвишењу Честобродица преко којег је порализио главни
друм. Ту су устаници саградили свој логор. Након напада на бањску владине трупе су напале
побуњенике на Честобродици. Без губитака регуларна армије је поразила побуњенике, разбила
њен логор у Столици 9. 11. и овладао Честобродицом. Устанак се потом угушио у бољевачком и
бањском срезу. У побуни је једино остао Књаежвац, где је народ боље организовао Аца
Станојевић, али не задуго јер су књажевачке побуњенике поразиле владине трупе. Покушај
Књажевчана да помогну Бањи није дао резултат. Такође, поколебани устаници су нудили предају
оружја у замену за амнестију, али је влада остајала непопустљива. Након тога побунио се и
Алексинац, али ни он није дуго трајао јер га је угушила регуларна војска 14. 11. Одјек је буна
имала у крајинском срезу, нешо се усталасало и у чачанском, пиротском, топличком и ужичком
округу. Освајањем Алексинца коначно је угушена Тимочка буна. Буна је обухватала бољевачки,
бањски, књажевачи, црноречки и алексиначки срез.

Преки суд је одмах отпочео са радом, већ 4. 11. и по кратком поступку је изрекао велики број
смртних казни. Пашић, Раша Милошевић и П. Тодоровић осуђени су на смртне казне, а део ГО на
временске. Већи део је ослобођен. Многе радикалске вође међу којима је био и Никола Пашић су
морали да се бекством спасавају. Многи од истакнутих радикала су похапшени и бачени у
казамате београдске тврђаве, попут Пере Тодоровића. Хајку на вође радикале је спроводила због
тога што су њени локални чланови предводили устанак. Тужилац је за све чланове Главног одбора
Радикалне странке тражио смртну казну. Они су се бранили тврдећи да у буни нису учствовали,
нити су за њено покретање знали. Вође радикала укључујући и Николу Пашића су осуђени на смрт
стрељањем. Али кнез Милан је био под великим унутрашњим и спољним притиском да помилује
осуђенике. Од кнеза Милана помиловање су тражили краљица Наталија, вође и Либералне и
Напредњачке странке, поједини министри, руски и аустроугарски посланик, аустроугарска влада и
др. Због тог притиска краљ Милан је својом личном одлуком преиначио смртну казну на казну 10
година затвора. Тимочка буна је био први и последњи покушај да једна странка путем народног
незаодовољства и отворене побуне дође на власт.

Након тимочке буне у Србији краљ Милан је завео период двогодишњега потпуног апсолутизма,
без обзира на постојање парламента, устава и других установа. Тај апсолутизам краљ је
успоставио захваљујући помоћ војске и напредњачког биократско-полицијског апарата. Краљ
Милан није мењао устав, али су захваљујући новим полицијским стегама напредњаци на
скупштинским изборима септембра 1884. године освојили апсолутну већину. За новог
председника владе кнез је уместо реакционарног Христића који је желео укидање устава и
вишепартијског система, поставио Милутина Гарашанина (1884-1887). Нова напредњачка влада је
новим законом о штампи ограничила слободу штампе. Нарочито је гоњен радикалски Одјек.
Законом о општинама жандрамерија је добила право да врши утицајна бирање председника
општина, а самоуправа је ограничена. После Тимочке буне краљ Милан је заоштрио односе са
Бугарском јер је она примила велики број избеглица и политичких емиграната који су из Бугарске
вршили агитацију против Милановог режима.

Краљ Милан је после Тимочке буне још више се везао за своју аустрофилску политику. Крајем
1884. и почетком 1885. потресало га је више личних и политичких криза. Тада је понудио Србију
Аустроугарској у земену за једно феудално лено у Аустроугарској.Поред тога Милан је дошао у
сукоб са супругома Наталијом, а све више је остајао без новчаних средстава. Због тога је 1885.
године аустриском посланику у Београду предложио проширење Тајне конвеције у замену за
новчана средства. Тим предлогом краљ Милан је отворену нудио Србију и српски пресо А-У и
Хабсбурзима, ако хоће. Предлагао је да се краљевић школује у Терезијануму и да Аустроугарска
гарантује његов престо, ако нађе за потребно. Али тај предлог аустријски представници су одбили,
уз коментар да би, када би хтели, Србију сами узели оружјем, а не би је куповали од њеног краља.
Сматрали су да је предлог последица оболелих нерава једног коцкара који би да некако дође до
новца. Милану је наговештено да је његов поступак недостојан једног владаоца.

Српско-бугарски рат 1885. године

У оваквој атмосфери захлађених односа између Србије и Бугарске од 1883. године, због тога што
је Бугарска примила емигранте из тимочке буне, који су из Бугарске деловали против Милановог
режима, претећи новом буном, одиграли су се веома значајни догађаји у Бугарској током 1885.
године.

У аутономној облсти источна Румелија збачен је турски гувернер, да би се потом у Пловдиву

проласило уједињење источне Румелије и кнежевине Бугарске. У том тренутку Русија није желела
бугарско уједињење под вођством кнеза Александра Батенберга који је желео да се ослободи
руског туторства. Управо због тога је Велика Британија подржала уједињење Бугарске. А-У је
била против уједињења и за статус кво, јер се због савеза три цара морала да буде на страни
Русије. После Санстефанског мира међу српским политичким круговима постојао је страх од
Велике Бугарске. Они сматрали да Бугарска представља смртну опасност по српску државу.
Пошто Србија од А-У није могла да се шири на запад и север, једини правац њеног ширења је био
југ. Србија се управо због тога плашила да јој Бугарска не препречи пут ка ширењу на југ. За
Србију југ је био пут ка остатку света. Милан је у уједнињењу видео стварање Велике Бугарске,
претњу биолошком опстанку српског народа, поремећај равнотеже на Балкану, и довођење у
питање ширења Србије на југ. Његов страх од Бугарске је у том тренутку био патолошки и
ирационалан. То је представљало погрешну порцену постојеће ситуације. Србија је требала да се
шири на југ којег су држали Турци, а не на исток и Бугарску.

На Народној скупштини краљ Милан је говорио да је поремећен систем равнотеже на Балкану,

због чега Србија свим силама мора да поврати ту равнотежу. Тај његов говор су подржали
напредњачки посланици. А-У је подржавала Србију да отпочне рат како би на Балкану повратила
статус-кво. Након Нишке скупштине краљ Милан се дефинитивно одлучио на рат против Бугарске
како би на Балкану повратио статус-кво. Територијално ширење није био приоритет, већ је
потиснут у други план. Русија и Бизмарк су се протвили српској акцији, док А-У иако члан Савеза
три цара није желела да спречи Србију у њеној намери, већ је Србију гурала у рат, мада је јавно
деловала супротно. Србија је отпочела са мобилизацијом и гомилањем снага на српско-бугарској
граници. Бизмарк је вршио притисак на А-У да то спречи, али је она само наложила Србији да
одгоди почетак рата. Та пауза је омогућила Милану да Србију спреми за рат у војном и
дипломатском погледу. Србија је успела да обезбеди немешање Турске, чији је суверенитет био у
питању, уз ограду да после рата не добије територијална проширења на рачун Бугарске. То је био
једини Миланов диполатски успех. Румунија је одбила савезништво, Србија је одбила грчко
савезништво јер је грчка желела рат са Турском, док је кназ Никола водио рускофилску политику
и навијао је за Миланов пораз.

Ратне припреме су вођене траљаво. Милан није мобилисао све српске снаге, јер је део трупа желео
да остави у унутрашњости због страха од немира. Такође српска војска није имала довољно оружја
за овај напад. Британија се противила рату, због чега је Батеберга наговарала да води преговоре.
Бугарски кнез је зауставио делатност српске емиграције и понудио краљу Милану преговоре, што
је он одбио. А-У је поново успела да одложи српски напад јер је у Цариграду требала да се одржи
конференција амбасадора која је требала да одлучио о судбини Румелије. Осим тога,
аустроугарски мип Калноки је поручивап краљу да нема ни говора о територијалном ширењу.
Пошто Цариградска конфереција није ревидирала бугарско уједнињење, Србија је објавила рат
Бугаркој 2. 11. 1885.

Кнез Милан је лично предводио и комадовао српском војском. Армија је била подељена на две
војске Тимочку и Нишавску. Линија фронта се пртезала од Зајечара до Власине у дужини од 300
км. За начелника штаба је поставио војног министра, а за помоћника није узео ни једног искусног
комаданта из ратова са Турском. Српска војска је ратним планом требала да освоји део Видинског
и Софијског округа, где требала да се укопа и да дочека напад бугарске војске. Бугарска војска је
била бројчано надмоћнија од српске војске. Поред тога била је добро увежбана захваљујући
руским војним стручњацима. Србија је показивала знаке слабости у наоружању, конадовању и
самој организацији. Поред тога нико сем краља, минстара и дела виших официра није привржен
овом рату. Обичан српски војник је у рат ишао безвољно и неборбено. За разлику од Срба, Бугари
су имали снажан борбени дух. Усиљеним маршом бугарска војска је из Румелије за кратко време
стигла на српску границу.

Српске трупе су кренуле у напад и заузеле су положаје испред места Сливнице 30 км зашадно од
Софије. Милан је рачунао на тер проширење и заузео је простор који је смислио да анектира. У
том тренутку су се бугарске јединице утврђивале у Сливницу. Део бугарске војске је напао српско
лево крило, чиме је отпочела тродневна сливничка битка, 5-7. 11. На вест да би бугарске снаге
могле забићи српску војку и напасти Врховну команду, краљ Милан је наредио повлачање
Врховне команде у Пирот. То је изазвло комешање у војци. Након пораза дунавске дивизије остале
српске дивизије су се повукле из Сливнице на Драгомански кланац, чиме је битка завршена. Краљ
Милан је одмах након пораза српске војске код Сливнице затражио од аустроугарског војног да од
своје владе тражи посредовање за прекид ватре. Крааљ је наредио повлачење на границу. У
међувремену бугарска војска је напредовала према Пироту, због чега је Врховна команда
измештена из Пирота у Белу Паланку. Српска војска се повукла на државну границу. Постојала је
опасност од бугарског напада. Савез три цара је упуто захтев за обуставу непријатлељства, што је
српска страна прихватила и одмах обуставила сва ратна дејства. Али то кнез Александар није хето
да прихвати већ је желео да освоји Ниш како би издејствовао међународно признање уједињења.
Због тога бугарска војска је наставила с офанзивом и освојила Пирот. Након пада Пирота ратна
дејства је обновила и српска војска, али није успела да поврати Пирот. Тада је ступила на сцену А-
У која је од кнеза Александра затражила да прихвати захтве три цара о примирју, уз претњу да ће
у рат на страни Србије ући А-У. Услед те претње Бугарска је прихватила примирје на два месеца,
док се не склопи мир. Бугарска је држала Пирот, а Србија видиснки округ. Кнез Милан и
Гарашанин су се носили мишљу да рат наставе после истека двомесечног примирја, како би
повратили част земље. Чак су и вођене припреме за наставак рата. Али услед неповољног
међународног положаја земље краљ Милан је одустао од рата и прихватио преговоре о миру.
Мировни преговори су вођену у Букурешту где је 3.3.1886. године склопљен мир, који је
упсотавио статус-кво који је постојао пре рата.

Последње године владавине кралај Милана 1885-1889.

Рат са Бугарском је довео и до унутрашњо политичке напетости. Краљ је због пораза био у очају, и
у тренутку нервног растсројства је био спреман на абдикацију целе династије, коју је чак написао,
од чега га је одговорио Гарашанин: „Срам Вас било!“. Кевенхилер је до поруке из Беча да Милана
треба одржати на свеки начин, помишљао на намесништв краљице Наталије. У политичком
животу дошло је до зближења вође либерала Ристића и напредњака Пироћанца. Они су се
сагласили да Србија мора променити правац унутрашње и спољње политике. На унутрашњем
плану њих двојица траже да се краљевкса власт мора ставити под јачу контролу Скупштине због
чега је промена устава неопходна. На спољном плану се тражи окретање Србије Русији, која је на
Балкану јачи фактор од А-У. На страни Ристића и Пироћанца је била и краљица Наталија, због
чега је краљ постао неповерљив према њој, јер је сматрао да он ради против њега и да се залаже за
његову абдикацију. Почетком 1886. године краљ Милан је помиловао радикала Перу Тодоровића
који је у београдској тврђави служио казну због Тимочке буне. То је краљ учинио због тога што је
желео да састави нову напредњачко-радикалну коалицију. Али Тодоровић није успео да у то убеди
остале страначке колеге. Пироћанац је напустио странку и на лидерско место је дошао Гарашанин.
Уследили су скупштински избори 1886. године. Радикали и либерали су одлучили да на избор
изађу заједно, са заједничким кандидатима и уз обавезу да после изобра образују заједничку владу.
Гарашанин се ослонио на полицијске притиске. На изобрима напредњаци нису освојили ни
минималну већину и уз помоћ краљевих постављених посланика напредњаци су једва саставили
нову владу.

Разлаз између брачног пара Милана и Наталије отпочео је пре рата са Бугарском. Краљица више
није могла да трпи његова неверства. Током Бугарског рат брачни сукоб се из емотивног
проширио на политички план. Милан је био аустрофил, а Наталија русофил. Милан постаје све
више сумњичав према њој. Та сумњичавост добија патолошки карактер јер он верује да она жели
да га свргне са престола. Сукоб је кулминирао по питању образовања сина Александра, јер се
краљица противила његовом васпитању у хабсбуршком духу. Краљ Милан је 1887. године решио
да протера Наталију из земље. На овакву дрстичну меру краља је одвратила оставка Гарашанина,
тако да је он пристао да краљица са сином борави у иностранству све до коначне одлуке о
његовом васпитању. Краљ је све више размишљао о абдикацији. Пошто је Гарашанин држао
Наталијину страну, краљ га је отпустио са чела владе 1887. године. Прихватио је нову либерално-
радикалску ладу на чијем челу је био Ристић уз обавезу да у влади не учествују радикали који су
осуђени због учествовања у Тимочкој буни. Ристићева влада је одмах прокламовала своја три
начела окретање Русији, чување добрих односа са А-У и стриктно поштовање устава. Избор нове
владе је довео до општенародног весеља. Парарелно са тиме народ је вршио нападе на припаднике
напредњачке странке.

У међувремену руско-аустријски односи су се заотрили што је могло довести до рата. А-У је

желела да на своју страну стави Србију, али је тоније могла док је Ристић био предесдник владе.
Због тога је наговарала краља Милана да отпусти Ристића што је он и учинио. Краљ је извео
обарање владе, тако што је на Ристића нашушкао део либерала. Образована је нова радикалска
влада која је владала 4 месеца. Потом је краљ Милан сменио радикале 1888. године, а за новог
председника владе поставио Николу Христића.

Устав из 1888. године

Христића је развео краља Милана са краљицом Наталијом. Потом је сазвао Велику народну
скупштину, којаје требала да донесе нови устав. Нико у Србији није знао да иза тога стоји
дефинитивна краљева одлука о абдикацији. Доношење устава је био сам предигра абдикације.
Доношењем устава и абдикацијом он је желео да смири политичку кризу у Србији, како би
омогућио свом сину да га без већих потреса наследи. Краљ је именовао Уставотворни одбор којег
чине либерал Ристић, напредњаг Гарашанин и радикал Грујић.

Нацрт устава је састављен 1888. године. Устав је предвиђао да је Србија уставна монархија са
народним представништвом. Гарантују се уставна права грађанина: једнакост пред законом,
грађанин не може бити прогоњен и хапшен одлуком полиције већ по налогу надлежног суда,
представници власти могу бити тужени због било које злоупотребе и могу бити позвани на
кривичну одговорност, право приватне својине је непиркосновено, смртна казна се укида за
политичке кривце, сем у случају атентата на владара. Устав јемчи слободу штампе, збора,
договора и др. Законодавну власт имају подједнако скупштина и краљ, од којих скупштина има
предност. Скупштинске одлуке краљ може само једанпут да поништи. Питање буџета је у
искљчивој надлежности скупштине. Чланови скупштине се бирају на општим изоборима. Бирачко
право имају сви мушкарци уз ограничење стросног ценза (21 година) и имовинског ценза (15
динара пореза). Посланици имају стросни ценз од 30 година и имовински ценз од 30 динара
годишње. Извршну власт у потпуности има краљ. Он поставља све државне функционере и
чланове владе. Он сазива отвара, затвара и распушта Скупштину. Он је врховни комадант војске.
Краљ именује владу која одговара скупштини и која мора да има већинску подршку скупштине.
Судство је независно. Србија је подељена на општине, срезове и 15 округа. Ове јединице имају
своја самоуправна тела.

Овом нацрту су се успротивили радикали, који су на изборима за Велику скупштину однели

највише гласова. Али су радикали под притиском краља пристали да гласају за нови Устав. Велика
народна скупштина је 1888. године прихватила нови устав уз једну измену, да се српска војска не
може ставити у службу друге државе без одлуке Скупштине. Ова промена је била уперена против
А-У. Краљ Милан је потврдио доношење новог устава.

Након што је устав донешен краљ Милан је обавестио немачку и аусторугарску власт о својој
чврстој решености да абдицира. На то су га одговарали и цар Фрања Јосиф и цар Вилхелм ИИ. У
тој својој одлуци он је остао непоколебљив. Он је трвдио да је уморан од власти, да власт лоше
утиче на његово психолошко стање. Од осталих разлога ту су скандалозни разлаз са краљицом
Наталијом, лична краљева финансијска криза. Од политичких разлога је нетрпељивост јавног
мњења према његовој аустрофилској политици. Он није желео окретање према Русији, што су
јавност и остале политичке странке желеле. А-У је припремала планове за абдикацију. Она је
желела да нова власт и намесништво поштују тајну конвенцију. На челу намесништва бечки двор
је видео Јована Ристића. Краљ је упознао Ристића са намером да абдицира. Такође га је упознао са
Тајном конвенцијом и обавезом намесништва да поштује одредбе Тајне конвенције. Ристић је
прихватио ове захтеве уз извесне услове поводом српско-аустријске војне срадње, проширење
Србије према југу, као и да А-У спречи бугарске и грчке претензије према Македонији. Краљ
Милан и гроф Калноки су 1889. године потписали Протокол о продужењу трајања Тајне
конвенције до 1895. године. Тим протоколом је било предвиђено да ће аустроугарска влада
спречити прелазак непријатељских војски преко Србије и то пружаном силом ако би прелазила
преко своје територије, а диполматским путем ако би преалзила преко турске територије.
Аустроугарско-српска војна сарадња ће бити остварена у оквиру устава краљевине Србије. А-У ће
подржати српске тежње ка ширењу према југу и Вардарској долини. И на крају Протокол је
предвиђао да А-У да Србији пружи помоћ у стабилизацију финансијског и економског стања.
Након потписивања Протокола Ристић се у писму краљу Милан обавезао да ће поштовати све
међународне обавезе које су закључене за време владавине краља Милана.

Убрзо после потискивања Протокола образовано је Намесништво у којем су ушли Јован Ристић,
Коста Протић и Јован Белимарковић. У њега није ушао ни један радикал. На прослави годошњице
проглашења краљевине краљ Милан је на дворском пријему прочитао свој прглас о абдикацији
1889. године.

Краљ Александар Обреновић

Након Миланове абдикације образовано је намесништво на чијем челу је био Ристић. Радикали су
се коначно дочепали власти 1889. године, и успели су да се одрже пуне три године. Никола Пашић
се тада вратио из емиграције. Постаоје председник странке, председник скупштине, председник
владе 1892. године, кандидат за упржњено место намесника 1892. и др. На скупштинским
изборима 1889. и 1890. године радикали су освојили 80 % гласова, што им је омогућило да
образују самостално владу и да неометано спроводе свој програм. Прво што су учинили радикали,
а што је био њихов приоритетни прогам је давање већих права локалној самоуправи. Општинске,
среске и окружна тела су се попуњавала изборима. Надзор над чиновницима и министрима су
пооштрени. Скупштина коначно добија овлашћења која јој припадају по уставу. У држави су се
поштовала људска права и политичке слободе.

У спољној политици радикали су остварили велики заокрет, када су се окренули Русији. То је

изазвало реакцију А-У. На њу је нарочито утицало враћање русофила митрополита Михајла на
чело српске цркве. Радикали су истицали тежњу Србије да се еконсмски ослободи А-У. Влада је
донела одлуку о раскиду уговора о коришћењу железница и прекид уговора о закупу монопола
соли и дувана који су се налазили у рукама странаца. Обновљени трговачки уговор са А-У 1892.
године, није донео никакве битне промене.

Радикалска власт је наилазила отпор међу конзерватвним политичким круговима и извесном делу
војске. Бивши краљ Милан је имао доста присталица. Иако је боравио у иностранству он је вршио
утицај на политичке прилике у Србији. У међувремену опет се распламсала борба између бивших
супружника Милана и Наталије. Под притиском Милана Намесништво је 1889. године донело
одлуку о забрани уласка у Србију краљици Наталији. Без обзира на то Наталија се вратила у
Србију 1890. године, за њом и Милан притиснут дуговима. Милан је напао радикалску власт. Тада
се показало да бивши краљ има и даље подршку војске. Радикали су се споразумели са краљем да
ће натерати Наталију на добровољно прогонство у замену за исплату краљевих дугова, одрицања
краља од српског држављанства и краљевског дома. Српска владаје са своје стране исплатила
дугове, али Наталија уз подршку својих присталица није хтела да напусти Србију, већ је то
учинила тек под притиском. Након одласка Наталије из Србије краљ Милан се свечано обавезао да
се одриче српског држављанства и да се никад више неће враћати у Србију. Те Миланове одлуке
су прошле кроз скупштину и добиле законску вредност.
Влада и Намесништво су према Милану задржали јединствени став. Након Милановог коначног
одласка из Србије између њих су се погоршали односи. Након смрти намесника Протића,
радикали су тражили да они попуне упражњено место и за то су кандидовали Николу Пашића.
Али Јован Ристић се томе успротивио, што је довело до оставке владе. Ристић је прихватио
оставку и мандат је поверио либералима из скупштинске мањине. Нова влада Јована Авакумовића
је распустила скупштину и расписала изборе. На изборима су радикали освојили већину, али су
одбили да учествују на скупштинским седницама. Уз помоћ замењених радикалских мандата
либерали су скрпили већину.

Незаконит рад либеалне владе је искористио краљ Александар да би 1893. године извршио
државни удар. Он је изненада уз помоћ војске прогласио своје пунолетство, отпустио намеснике и
либералску владу, а мандат за нову владу поверио свом васпитачи умереном радикалу Лазару
Докићу. Иза Александровог државно удара стајала је војска и краљ Милан. Пре државног удара
краљ Милан је створио услове за то: поништио је документ о разводу брака и закон од 1892.
године. Радикали су на почетку прихватили удар јер је њиме омогућено свргавање либералне
владе. На следећим скупштинским изобрима радикали освајају 88 % гласова. Алекандар је радио
на разбијању радикала на Пашићево и Докићево крило. Али је оно избегнуто јер је на страначким
изобрима Пашић освојио више гласова.

Али сарадња радикала и новог краља није дуго трајала. Након сусрета са Миланом у Абацију 1893.
године, Александар је променио спољну политику поновним окретањем према А-У. Након
Докићевог повлачења са места предесдника владе, Александар на његово место није желео да
доведе Пашића, већ је за предесдника владе поставио Грујића. У земљу се 1894. године вратио
краљ Милан, што је на крају довело до дефинитвиног разлаза са радикалима. Србија је запала у
велику политичку кризу. Излаз је могао да се изнађе у уставним оквирима или увођењем
диктатуре. Краљ Алекснадар се одлучио на ово прво и по други пут за кратко време је извршио
државни удар 1894. године, када је укинуо Устав из 1888. године и вратио Устав из 1869. године.
Овај државни удар је изведен уз помоћ конзервативних струја и војске.

После укидања Устава краљ је очистио бирократски апарат од радикалских чиновника. Укидање
Устава је највише погодило Радикалну странку. Без обзира на подршку већине бирачког тела,
радикали укидањем устава нису могли да се докопају власти. Почели су прогони и суђења
радикалима, због чега је Пашић морао да бежи из земље. Током 1895. године Христићеву владу
сменила је Новаковићева влада. Стојан Новаковић је био један од најистакнутијих напредњака. Уз
помоћ његове иницијативе напредњаци су напустили аустрофилску политику. Александра је
сменио Новаковићеву владу и за нову владу поставио умерене радикале Ђорђа Симића. У знак
протеста Новаковиће је распустио Напредњачку странку.

Након скупштинских избора 1897. године радикали су однели победу. По савету Милана, краљ
Александра је сменио Симићев кабинет и завео монархијску диктатуру, уз подршку војске,
бирократије, конзервативаца и политичке деснице. Политичке странке су распуштене, штампа је
подвргнта оштрој контроли. Од остатака либерала и напредњака скрпљена је дворска странка.

Циљ диктатуре био је уништење парламетаризма и спровођење реформи у привреди, војсци и

саобраћају. Целокупни чиновнички апарат је смењен. Приближавање Русији није успело, због тога
што Русија није веровала краљу Милану. Дипломатски односи између Србије и Русије су
прекинути, повлачењем руског посланика из Београда 1897-1898. године. Погоршање односа са
Русијом, омогућило је поновно приближавање Србије А-У.

Политички притисци на опозицију су радикализовани. Радикалски лист Одјек је био више пута
забрањиван и цезурисан. Радикали су своју борну пренели на штампање тајних плакета и
деловањем из иностранства. Власт је искорустила покушај атентата на краља Милана 1899.
године. Тај неуспео атентат је извршио Стефан Кнежевић, карађорђевићевац и члан руске
обавештајне службе. Двор је одмах реаговао и на Преки суде су изведене радикалске вође, који су
осуђене на дугогодишње казне робијом. Због женидбе са дворском дамом своје мајке Драгом
Машин, краљ Александар је дошао у отворени сукоб са оцем Миланом, који је морао да иде у
прогонство, где је остао све до своје смрти.

Краљ Александар је одлучио да 1901. године олабави политичке стеге у Србији. Влада Михајла
Вујића је била састављена и од напредњака и од радикала. Она је отпочела рад на новом уставу. За
основ им је служио Устав из 1888. године и напредњачки нацрт из 1883. године, који је био
преправљен 1896. године. За напредњаке је било важно да уведу дводомну скупштину. Краљ
Александар је одбио да сазове Велику народну скупштину која је требала да усвоји овај нацрт
устава. Он је овај устав лично донео чиме је изазвао трећи државни удар. Тиме је он октроисао
устав. Устав из 1901. године, познат под још под називом Априлски устав увео је дводомни
скупштински систем у Србији. Народно представништво се састојало од Скупштине која је
попуњаван изабраним посланицима као из Устава из 1888. године и од Сената који се попуњавао
краљевим посланицима као што је предвиђао Устав из 1869. године. Сенат се састојао од врсте
посланика: 1. вирилни којег чине престолонаследник, београдски архиепископ и епископи; 2. 30
посланика које поставља краљ и 3. 18 посланика које бира народ. Чланови савета су доживотни.
Ради избора посланика за Сенат постојао је изборни ценз од 45 динара. Априлским уставом је
било предвиђено да законодавну власт равномерно деле краљ и Народно представништво. Устав је
приликом додељивања овлашћења скупштини остао недоречен. Није речено пред ким влада
одговара пред скупштином или сенатом. Два члана устава нису била у духу парламентаризма:
1.уколико би народ изабрао сенатор или министра за посланика његова функција је аутоматски
престајала; 2. народно представништво није могло да одбаци буџет. У том случају краљ је имао
право да буџет продужи за још годину дана. Веома широка овлашћења има Државни савет који
контролише министарска решења и указе. Независност судова је загарантована. Али људкса права
и слободе су уставом биле ограничене. У штампи цензура је била забрањена, али кад је реч о
штампи и удружењима задњу реч имала је законодавна власт. Укинута је Велика народна
скупштина тако да су уставотворна овлашћења добила обична скупштина.

На изборима одржаним 1901. године побед су однели радикали. Након тога приступило се
доношењу нових закона. Закон о избору чланова Народног представништва било је забрањено да
се кандидатске листе означавају именима странака. Закон о штампи је забранио кауцију и
предходну пријаву листа код полиције. Законом о општинама врађено је административо уређење
Србије као што је било предвиђено Уставом из 1888. године.

Циљеве спрксе спољне политике крајем XИX века изложио је првак Радикалн странке и професор
Велике школе Милован Миловановић 1894. године. По њему задаци спољне политике су очување
тероторијалне независности у ослобођење и уједињење свих Срба под једним државом. Такво
гледиште представља враћање на Начертаније. Постојала су два гледишта о начину испуњења ове
политике. Једно гледиште сматра да се у спровођењу ове идеје треба тражити ослонац у средњој
Европе, док се друго залаже за ослонац на Русију и сарадњу са другим балканским народима. Прву
иедју су пропагирали напредњаци и оно је предспотављало одрицање од БиХ и продор на
Македонију. Друго становиште су пропагирали радикали и оно је тражило много ширу територију.
У последњој деценију XИX века преовладало је конзервативно схватање напредњака.

Уједнињење свих Срба није могло до се оствари без југословенског уједињења, односно
уједињења Срба и Хрвата. Да би се то учинило требало је отклонити узроке који су реметили
српско-хрватске односе. И српски и хрватски национализам се између себе косио, по питању које
треиторије ком народу припадају. Најбољи пример за то била је БиХ и једни и други су сматрали
да њима припада БиХ. Срби су са огорчењем прихватили аустроугарску окупацију БиХ, док су
Хрвати то подржали. Та расправа око БиХ се пренела и на друге крајеве Срем, Славонија, Лика,
Даламција и др. А-У је те расправе желела да разбукта.

Стара Србија и Македонија

Одлуком Берлинског конгреса 1878. године А-У је добила право да окупира БиХ. Стара Србија
(Косово, Метохија и Новопазарски санџак) и Македонија су остале под влашћу Османског
царства. Берлински конгерс је одлучио да А-У може да држи своје трупе у западном делу
Новопазарског санџака. Посебном конвенцијом 1879. године између А-У и Турске решена је ова
одредба Берлинског конгреса. А-У је држала гарнизоне у Прибоју, Пријепољу и Бијелом Пољу, да
би доцније Бијело Поље било замењено Пљевљима. За разлику од БиХ Турска је имала право да
држи своју војску у тим местима, због чега султан није изгубио фактички суверенитет, као у БиХ.
Окупација БиХ је изазвала промене у унутрашњем уређењу ових крајева. Новопазарски санџак
основан 1864. године је 1879. године био изузет из босанског вилајет и припојен косовском
вилајету који је основан 1877. године са седиштем у Приштини. Седиште вилајета је из Приштине
пренето у Скопље 1888. године. Из новопазарског санџака створена су два мутесарифлука
(санџака) пљеваљски и новопазарски са седиштем у Сјеници. Косовски вилајет се састоји од више
мутесарифлука (санџака): пљеваљски, новопазарски, приштински , пећки, призренски и скопски.
Санџаци су се даље делили на казе (срезове). На челу санџака се налази мутесариф, а на челу казе
кајмакам. Поред тих турских инситуција стоје меџилиси, који су саветодавна тела и чије један део
чине и Срби. Казе се деле на мудирлуке и јафте (веће и мање општине). На челу мудирлука стоји
мудир, док јафе имају своја самуоравана тела. Становници јафе су бирали мухтаре коџобаше који
су из редова кметова.

У Старој Србији и Македонији, постојали су стари турски феудални односи. Срби су у огромној
већини биле чифчије, што значи да нису имали земљу, већ да су радили на поседима ага, бегова,
читлук-сахибија. Чифчије су морале да обрађују земљи и да господарима дају разне порезе.
Српско становништво на овим територијама било у доста тешкој економској ситуацији, због чега
су они масовно напуштали своју земљу и бежали у слободну Србију. На промењену етничку карту
у Старој Србији и Македонији допринели су мухаџири муслиманске избеглице, који су бежали из
БиХ и са територија које су заузели Срби, и насељавали се на овим просторима.

А-У је стационирањем гарнизона у новопазарском санџаку желела да прошри свој утицај на Стару
Србију и да спречи ширење Србије и Црне Горе на њу и стварања заједничке српско-црногорске
границе. А-У је отпочела са пропагандом у Старој Србији са циљем да створи раздор између Срба
и Албанаца, како би онемогућила њихову заједничку акцију. Све је то било срачунато да се
Санџак, Косово и Метохија једног дана под повољним околностима препусти А-У. Велике силе А-
У, Русија, Енглеска, Немачка и Италија су по градовима Старе Србије оснивлаи своје конзулате.

Док је БиХ била семе раздора између српског и хрватског национализма, дотле је Македонија била
јабука разодора између балкански народа Срба, Грка и Бугара. Политичким играма великих сила
створене су балканске државе Србија, Грчка и Бугарска. Политика великих сила у источном
питању крајем XИX века било је одржање статуса-квоа, док су балкански народи тежили
уништењу турске власти на Балкану. Због тога су балкански народи то могли да учине
међусобоном сарадњом и акцијом. Али њих су оптерећивали међусобне националне тежње које су
се косиле. Тада је постојало традиционално схватање национализма које се може изразити фразом
једна држава, једна нација. Али на Балкану усле вишевековних миграција велики број обалсти се
састоја од више народа и нација. Србија је крајем XИX века била под великим утицајем А-У.
После Берлинског конгреса њој је било јасно да она не може да се шири на запад према БиХ.
Поред тога Тајном конвецијом Србија се обавезала да се неће ширити ни према новопазарском
сандаку и Косовској Митровици. А-У је подржала српско ширење према Македонији. Због тога је
правац њеног ширења био усмерен према југу и Македонији. Србија је желела да изађе на Егејско
море како и се ослободила екнономске доминација А-У. То су два основна разлога због којих је
Србија тежила да се прошири на Македонију. Али на Македонију и Грчка и Бугарска су имале
претензије.

У Македонији крајем XИX долази до стварања националног покрета који је тежио ослобођењу од
турске власти. Србија је подржавала и помагала тај покрет. То чинила тако што је у тим
подручјима оснивала школе и материјално их помагала слањем учитеља и књига, оснивањем и
обнављањем српских цркава и манастира, вршење разне пропаганде и др. Још у време
намесништва 1868. године у Србији је образован одбор за школе и учитеље у Старој Србији и
Македонији. Тај одбор је омогућио стварања 22 основне школе на том подручју, које су
снабдеване књигама из Србије. У Призрену је 1871. године основана српска Богословско-
учитељска школа. У Србији је 1886. године основано Друштво светог Саве са задатком да отвара
српске школе по Македонији, да их снабдева учитељима и књигама, да растура српску
пропагандну литературу. Србија оснива конзулате у Скопљу, Солуну, Битољу и Приштини. При
Министарству просвете формирано је 1887. године Одељење за српске школе и цркве ван Србије.
Оно је пребачено у састав Министарства спољњих послова и у потпуности је преузело вођење
пропаганде у Македонији.

Порта је ферманом из 1870. године оснвала бугарску цркву, тзв. Бугарски егзархат. Оно је поред
матичних бугарских територија обухватало и Македонију. То је ујединило српску цркву и
Васељенску патријаршију. Србија је дуго тражила подршку од Васељенске патријаршије и Грчке
да се на територији Македоније оснују српске митрополије. Тек узподршку Порте Србија је
издејствовала да се за митрополита у Скопљу постави Срби. Тиме су Срби поред Призрена имали
митрополита и у Скопљу.

У Македонији крајем XИX века долази до појаве комитских и хајдучких чета Срба, Албанаца и
муслимана, које су се међу собом сукобљавале. Српске комитске чете су ратовале против турске
власти, али албанских и муслиманских чета. Српска и црногорска влада нису подржавале комите и
сматрала да су они непотребни. Комитске чете се развијају нарочито после великог турског
покоља над српским становништвом 1901. године, поводом Колашинске афере. Тада су Турци
открили велику количину оружја у Старом Колашину за које су претоставили да припадају
Србима.

Од 1904. године српски комити се организују по Македонији. Оне су организване и обучаване из

Србије одакле су пребациване у Македонију. У комитима нису били само Срби из Македоније, већ
Срби из Србије, БиХ, Далмације, Војводине, Хрватске и др. Српски комити су се сукобљавали са
турском влашћу, а водили су борбу против албанских башибозука и бугарских комитских чета.
После младотурске револуције 1908. године дошло је до распуштања комитских чета, након што
су малдотурци изјаваили да су сви Отоманска браћа.

Политички живот у Османском царству је заживео када су Младотурци 1908. године завели
уставни поредак повратком устава из 1876. године. Тим уставом сви народи и вере су у Османском
царству изједначени у правима, уведена је слобода штампе, збора и договора. Младотурци су
тежили да ликвидирају оружане снаге хришћана и да хришћанске политичаре укључе у свој рад.
Српска влада је наговара Србе у Труској да сарађују са малдотурцима посредством Живојина
Балугџића. Он је радио на организовању Срба у посебну народну организацију која је трбала да се
претвори у праву политичку странку и да као таква ступи у преговоре са малдотурцима и да
учествује на парламентарним изобрима. У Скопљу је сазвана конференција српских првака. Било
је присутно 30 делегата из три вилајета косовског, битољског и солунског. Конференција је
прихватила Правилник привремене организације српског народа у отоманској царевини. Ова
организација се назива Српска народна организација Срба Османлија или Српска демократска
лига. Потом је сачиње Манифест. Правилник и Манифест су били привремени, све док се не
састане Скупштина свих српских представника у Туркој на којем би се донео програм и статут
лиге. Конференција је изабрала Централни одбор лиге, чији је задатак био да се изради програм
рада Скупштине. Конференција је задужила Централни одбор да захтева политичке, просветне и
привредне реформе у Македонији. Лига је покренула лист Вардар који је у Скопљу излазио од
1908-1914. године. Поред њега постојали су листови Цариградкси гласник и Глас народа. Након
завршетка Конференције приступило се образовању окружних, среских и општинских одбора
Лиге. Ступило се у преговоре са младотурцима. Лига је изашла на изборе и освојила три
посланичка мандата.

Након завршених парламентарних избора, а на основу одлуке Конференције, отпочеле су

прирпеме за организовање Скупштине свих Срба у Османском царству. Скупштина се састала у
Скопљу 1909. године. Скупштина је усвојила Устав којим је лига добила нов назив Организација
српског народа у Отоманској царевини. Централни одбор је Скупштини поднео три извештаја о
политичким, црквено-школским и економским приликама. Дускутовало се о сваком извештају
понаособ , да би потом биле усвојене 3 резолуције. Заједно са Уставом резолуције представљају
програм и статут ове организације. У њима се налазе захтеви Срба у Турској.

Али сарадња са малодтурцима није дуго трајала, јер младотурци након учвршћивања своје власти
нису желели да мењају однос према српском становништву у односу на предходни режим.
Малдотурци су нарочито желели да ставе под својом контролом српске школе. Због тога што су
Срби то одбили турска власт је донела одлуку о затварању српских школа. Оне су обновљене тек
кад су Срби пристали да учитељске дипломе оверава турска власт. Младотурци су такође донели
одлуку по којој су и хришћани били обавезни да служе у турској војсци. Младотурци су 1909.
године забранили рад свим нетурским политичким странкама. Тада је затворен српски клуб у
Скопљу и Битољу. Организација је променила име у Просветно-добротворна организација
отоманских Срба. Тиме су се Срби у потпуности разочарали у младотурски режим.

Србија у доба Карађорђевића

Већ 1901.год. почела је једна група официра да кује заверу да би насилним путем уклонила краља
Александра. Група је намеравала да уклони краља на дворском балу, али то није учињено. Завера
је и даље расла. На чело завереника дошао је капетан Драгутин Димитријевић Апис. Завера је
расла у војсци, најпре међу млађим официрима, али су јој пришли један генерал и два пуковника.
Завереници су тражили подршку међу политичарима и нашли је код назадњака из Либералне
странке, Ђорђа Генчића и Јована Авакумовића. У подухвату је учествовало и неколико
напредњака, као и богати београдски трговац Хадзи Тома. Застрашени Тимочком буном и
последицама ивањданског атентата, радикали су остали ван завере, мада су знали за њу.
Завереници су успоставили везу и са претедентом на српски престо Петром Карађорђевићем. Он
није био зачетник завере, али је био спреман да се користи њеним резултатима. Одржавао је везу
са завереницима преко Јакова Ненадовића, његовог представника у Бечу. Такође, покушано је да
се испита и држање Аустрије и Русије према намераваном преврату. Према извесним
показатељима краљ Александар је поново спремао заокрет у спољној политици од Аустрије према
Русији, а према неким наговештајима чак је смерао да се отресе и краљице Драге. Аустријска
дипломатија је у сваком случају била упозната с постојањем завере у Србији, а вероватно су и
руски обавештајци имали података о њој. Мартовски протести радника и ђака одиграли су
пресудну улогу у развоју завере.

У ноћи 29. маја (11.јуна) 1903. год. група од 28 официра насилно је продрла у двор, убила краља и
краљицу, а њихова тела избацила кроз прозор. Такође, убијени су председник владе и министар
војни, генерали Димитрије Цинцар-Марковић и Милован Павловић. Војска је заузела кључне
објекте власти и веза у Београду, и тако је завера успела. Преврат извршен у Београду није био
револуција у правом смислу речи пошто није променио друштвену структуру Србије, нити је
мењао њен економски систем. То је био војни пуч који је одговарао интересима либералног
грађанства као начин да се отвори пут грађанској демократији, уставности, и парламентаризму.
Војним пучем 1903.год. уклоњена је и последња препрека да се уведе парламентаризам за који се
залагало и борило српско грађанство. Смрћу краља Александра угасила се и династија Обреновића
која је, са прекидом у раздобљу 1842-1858. год., владала Србијом од другог српског устанка 1815.
год.

• Преврат је означио прекретницу у унутрашњој и спољној политици Србије, и означио почетак

новог раздобља које је трајало до првог светског рата. То раздобље било је обележено
унутрашњим увођењем уставне и парламентарне грађанске демократије и активном националном
спољном политиком. Суштински, ове промене су означиле завршетак процеса политичког и
економског ослобођења Србије.

Ступање династије Карађорђевић на престо

Нова револуционарна влада Јована Авакумовића сазвала је распуштено народно представништво
које је вратило укинути Устав из 1888. год. и изабрало Петра И Карађорђевића за новог владара
Србије.

То је био предзнак нове политичке климе у којој је тежиште политичког живота пренето са двора
на Скупштину, и значило победу идеја које су крчиле пут у Србији у раздобљу од 1878. до
1903.год. Политичке странке добиле су нов полет и снагу кроз парламентаризам, али се ни двор
није одмах предавао, као што је и војска задржала свој стари утицај, делимично у дневној
политици, а посебно у тренуцима националних криза. С тога на развој српског парламентаризма у
периоду од 1903. до 1906.год. снажно делују три одређена чиниоца: политичке странке, двор, и
војска.

Успостављање парламентаризма значило је и активирање политичких странака. Осим радикалне

странке, све грађанске странке донеле су нове програме, прилагођавајући се новим политичким
условима. Док су се једни радикали држали свог старог програма донетог још осамдесетих година,
дотле је нова Самостална радикална странка која се 1904. год. коначно издвојила из крила старих
радикала унела у свој програм привредне захтеве у корист села и истакла да ће у спољној
политици „неговати дух југословенској заједници“. Као своју главну паролу истакли су морални
препород српског политичког и јавног живота уопште. Либерална странка се коначно поцепала на
две фракције – народну (националну), и либерално-демократску (народњачку) странку.

Напредна странка, распуштена 1897.год., поново се организовала 1906. год. с програмом који је
био скројен у старом духу измене устава у конзервативном смислу (дводомни систем).

Нова странка, Српска сељачка слога, као покушај класне сељачке организације стајала је на
антибирократским позицијама, али није показала успеха у већ опредељеном сељаштву које је
следило грађанске странке.

После 1903. год. у српском политичком животу јавила се једна нова политичка радничка странка
заснована на начелу марксистичке радничке организације. Након оснивања Београдског радничког
друштва и покретања „Радничких новина“, почетком августа 1903 год. на оснивачком конгресу у
Београду основана је Српска социјал-демократска странка. Њен програм се добрим делом угледао
на Ерфуртски програм немачке социјал-демократије: у њему је била осуђена политика грађанских
странака као израз интереса буржоазије, захтевана је световност школе, равноправност жена,
доношење радничког законодавства које ће ограничити радно време, забранити дечји ноћни рад,
регулисати исплате наднице и обезбедити недељни одмор. Упоредо са оснивањем странке одржан
је и први конгрес Радничког савеза којим је створен јединствен синдикални покрет. Марксистичко
вођство странке чинили су Радован Драговић, и Димитрије Туцовић. Индустријски полет Србије
дао је полет и радничком покрету уопште на почетку XX века.

Главну улогу у парламентарном животу имала је радикална странка. Она је на првим

скупштинским изборима одржаним у септембру 1903. год. освојила већину која им је омугућила
да образују кабинет и да са мањим прекидима остану на власти све до 1918. год. Владавину старих
радикала најозбиљније је угрозио расцеп са млађим радикалима ткз. самосталцима. Тај расцеп је
био неизбежан у процесу даље поларизације српског грађанства, као и смене генерација у
политичком животу. Расцеп у радикалној странци био је најзначајнији догађај политичке историје
Србије после 1903. год. и знатно је утицао на правац развоја српског парламентаризма уопште.
Обе радикалне странке, старија и млађа, биле су по снази углавном изједначене, па су
скупштинске изборе и односе у Скупштини доводиле до мртве тачке.

Преврат извршен учешћем официра могао је истаћи улогу војске у унутрашњем политичком
животу. Истина је да су извршиоци преврата предали власт грађанским политичарима по
свршеном чину и да нису покушали да образују војну владу. Али то није значило да су се војници
одрекли сваке улоге у даљем политичком животу земље. Једна група завереника одмах је
окружила новог краља, заузела важне положаје у војсци, и почела чишћење начелних и личних
противника, већином присталица свргнуте династије. Официрски кор се после 1903. год. поцепао
на две струје: на присталице завереника, и њихове противнике. Противници завереника су
захтевали да се они искључе из војске и буду судски кажњени за краљоубиство. Делатност против
завереника одразила се у покушају побуне подофицира у Крагујевачком гарнизону у априлу 1906.
год., али покрет није имао јачу подршку. Он је био комбинован с међународним заплетом који је
настао услед противљења Енглеске да призна нови режим у Србији. Завереници су у почетку
нашли пуну подршку код краља, али их је његово устезање да прекине везе с политичким
странкама и почини неуставна акта постепено удаљавало од њега, цепајући их на два завађена
крила: заверенике који су остали уз династију и оне који су се окренули против ње. Овај раскид се
могао осетити већ од 1906. год. кад је краљ попустио под енглеским притиском, као и на савет
политичких странака, те пензионисао главне учеснике у мајским догађајима из 1903. год. Овај
расцеп у војсци довео је касније до поделе на ткз. „Црну руку“ и „Белу руку“, што је добило крвав
расцеп у Солунском процесу 1917. год.

Поред официра учесника у завери, одане присталице династије образовале су 1903-1906. год. неку
врсту цивилне клике у двору. Ови људи су се мешали у унутрашњу политику, посредовали су у
аустријско-српском сукобу из страха да јаче заоштравање са Хабсбуршком Монархијом може
угрозити и саму династију у Србији, а посебно су оштро иступали против Николе Пашића и
старих радикала.

Победом схватања либералног грађанства које је остварено у парламентаризму, војска је изгубила

улогу непосредног заштитника монархије и владара, мада је општим погоршањем
спољнополитичког стања од 1903. год. добила у значају као јемац за независност земље.

Династија Карађорђевића враћена је 1903. год. у земљу после четрдесет и пет година владавине
Обреновића. Петар је стигао у Београд после избеглиштва у коме је провео највећи део живота. На
престо је ступио као шездесетогодишњак. Нови краљ је у почетку могао рачунати на подршку
оних који су га довели на престо. То су били официри и пријатељи из емиграције. После почетног
колебања краљ Петар се определио за парламентаризам. То не само што је учврстило његов лични
положај, него му је заједно са живом спољном политиком коју је повео после 1903. год., а која је
била везана за његово име, донело популарност.

Спољно- политички положај Србије 1903.год.

Положај Србије био је тежак. Непосредно се налазила на удару немачког продора на Исток и
морала је доћи у сукоб са његовом аустро-угарском претходницом.Отпор Аустрији и Немачкој био
је могућ најпре уз подршку Русије која је била традиционални противник њиховог продора на
Балкан.Руско-јапански рат на Далеком истоку пореметио је аустријско-руску равнотежу снага на
Балкану у корист Хабсбуршке Монархије. Отварајући своје планове према Солуну и затварајући
Србији врата према југу,Аустро-Угарска јој је наметала борбу. Немајући подршку Русије,која је
била заузета ратом на Далеком истоку,Србија је морала тражити подршку код западних сила
Европе,противница Немачке. Удаљавањем Русије са Балкана,аустро-угарски империјализам се на
југо-истоку Европе сударио са растућим италијанским империјализмом чије су се тежње
усмеравале према Албанији,и источној обали Јадрана. То је користила српска дипломатија која је
настојала да искористи аустријско-италијанско супарништво,видевши у Италији кочницу
аустријском ширењу на Балкану.

Велику тешкоћу у приближавању Србије силама Антанте представљали су погоршани односи са

Енглеском од 1903.год.-1906.год. због преврата извршеног у мају 1903.год. Убиство краља
Александра Обреновића изазвало је негодовање легитимистичке Европе у којој је предњачила
Енглеска. После извршеног атентата, Аустро-Угарска и Русија су одмах признале свршену
чињеницу и настојале да нови режим привуку себи. То је учинила и Француска после извесног
колебања, али су Енглеска и Холандија остале упорне у осуди извршеног чина. Страни
представници у Београду (осим грчког, и турског) напустили су престоницу на Нову 1904. год.
како би избегли пријем у двору. Енглески представник није присуствовао и свечаностима
приликом крунисања краља Петра у лето 1904.год. Овај измењени однос снага суочио је енглеску
дипломатију с потребом да постепено измени своју традиционалну турскофилску политику у
корист младих и динамичних балканских држава, међу којима је Србија својим отпором Бечу
искакала све више у први план. Као услов за сређивање односа енглеска влада је тражила да се
официри–завереници најпре казне,а потом и уклоне са високих положаја у двору и војсци. Питање
завереника имало је уствари два вида: спољно као питање сукоба са Енглеском,и унутрашње услед
политичке улоге коју су завереници имали у животу земље заклањајући се иза краља.
Међутим,пошто су завереници уз подршку краља одбили да се повуку,то се влада уместо са
официрима ускоро сукобила са двором.Скупштина је помиловала заверенике за дела извршена
29.маја. С тога је Енглеска тражила незаконите мере од владе и краља, пошто се кажнајвање
завереника косило са већ донетом одлуком и носило би знак противуставног акта. Услед отпора да
потпише указ о пензионисању завереника, у децембру 1905.год. пао је министар спољних послова
Јован Жујовић. Кабинет Љубе Стојановића се поново сукобио са краљем и завереницима у марту
1906.год. кад су добијени коначни енглески услови: имена петорице официра чије је уклањање
тражио Лондон за обнову дипломатских односа. Цео сукоб збивао се у јеку аустријско-српског
спора који је настао око топовских набавки,зајма и трговинског уговора,те био утолико тежи за
Србију. Пре него што би се повукли завереници су тражили јемство да неће бити прогањани, да ће
бити материјално обештећени, и да ће односи са Енглеском бити заиста успостављени. Пашић је
са завереницима постигао споразум о материјалном обештећењу: да добију пензије у висини
својих плата, а истовремено је тражио изјаву Енглеске да ће обновити односе после пензионисања
завереника. На притисак Аписа, завереници су коначно дали пристанак. Указом од 17. маја 1906.
год. пензионисани су Александар Машин, Дамјан Поповић, Петар Мишић, Лука Лазаревић, и
Љуба Костић, а односи са Енглеском успостављени су управо на дан трогодишњег прекида.
Решење завереничког питања било је важно и за спољну и за унутрашњу политику Србије.
Енглеска је требало да одигра важну улогу у анексионој кризи. Решењем овог питања смањена је
улога краља и двора у политичком животу Србије победом парламентарних решења. Тиме је
завршено потпуно повезивање Србије са силама Антанте у чијем је табору ушла и у први светски
рат.

Питање Македоније (1903-1908.год.)

Крајем XИX и почетком XX века Македонија је све више избијала у први план међубалканских
односа као последица унутрашњег јачања балканских држава, делатности домаћег македонског
покрета, почетка дејства великих европских сила на Балкану, уз распадање османског привредног
и управног система.

Два догађаја, један унутрашњи и други спољашњи, изнела су македонско питање на европску
позорницу: Илинденски устанак 1903. год. и реформна акција европских сила у Македонији.
Илинденски устанак који је букнуо 2. августа 1903. год. у области Крушева, мада је био угушен
тешким одмаздама турске војске, скренуо је пажњу целе Европе на патње становништва и на
критично стање у овој области. У октобру исте године споразумеле су се Аустро-Угарска и Русија
да се заједно предузму извршења програма унутрашњих реформи у Македонији, уз садејство
других великих сила. Аустријско-руски споразуми у односу на Балкан увек су крили опасност од
могуће поделе интересних сфера на балканском подручју. У једној таквој подели током источне
кризе 1876-1877. год. Србија је потпадала под интересну сферу Аустро-Угарске.Проширењем
аустријског утицаја у северној Албанији,Сандзаку,и Косову изазвало је страх у Београду да ће
Аустро-Угарска издејствовати европски мандат за Македонију сличном оном који је добила за
Босну и Херцеговину 1878.год. Српске тежње испољене у Македонији на почетку XX века биле су
потхрањене разлозима самоодбране од притиска који је долазио са севера,из Аустро-
Угарске.Наиме, планови стварања велике Албаније,иначе припреманим у Бечу, која би обухвтала
територију до Скопја били су познати у Београду.Велико бугарска делатност,ослоњена на
Санстефанске тежње,отварала је пут ширењу другом супарнику у Македонији.У таквим
околностима јавља се и трећи чинилац,Грчка.

Питање Македоније,посматрано са становишта српског национализма,требало је решити поделом

области међу балканским такмацима.Самосталност Македоније одбацивана је у извесној мери и
услед бојазни да је Бугарска не искористи у анексионистичке сврхе.Подела Македоније била је
тешко остварива пошто нису постојале етничке границе које би послужиле као основ,као и услед
непомирљивих ставова балканских држава. У међувремену су, на македонском тлу, израстале и
домаће националне снаге из сазревања свести о македонској нацији као посебној националности
на Балкану.

Такође,развила се и оружана борба између чета које су убациване из суседних балканских

држава.Иза македонских комитета у Бугарској стајали су бугарски војни кругови и двор с кнезом
Фердинандом.За Бугарском ступила је у акцију и Грчка чије су чете углавном деловале у
областима јужне Македоније. Македонски комитет у Атини на челу са Врховним саветом
руководио је акцијама грчких чета уз подршку конзулата у Солуну,Серезу,и Кавали,чије је особље
углавном чинио грчки официрски кадар. Грчке чете су деловале против бугарских,што је 1906.год.
довело и до погоршање бугарско-грчких односа,и антигрчких испада у многим градовима јужне
Бугарске.Србија се,такође,укључила у оружану акцију у Македонији. Први четнички комитет за
војна дејства никао је у приватним круговима 1902.год.,а прве чете су образоване 1904.год. у
Србији,затим и на македонском терену. Учињен је и покушај сарадње са Унутрашњом
македонском организацијом,мада српски национализам није признавао македонску
народност.Српска влада је, у почетку, била уздражана према акцијама српских четничких
организација, будући да се плашила реакције Аустро-Угарске.У њој су поред Николе Пашића и
Министарства војске и спољних послова, учествовали и самосталци Љуба Давидовић и Љуба
Ковачевић.У области Скопља и Битоља створена је ткз. „Српска одбрана“ којој су на челу стајала
два одбора,један у Старој Србији,а други у Македонији. Четама је руководио Горски штаб који је
оснивао пододборе и месне одборе по Македонији,и били су састављени делом од мештана,а
делом од добровољаца са стране. Убациване су чете из Србије које су опремане у
Београду,Врању,Лесковцу,Нишу,и биле под командом официра и подофицира српске војске,а
састављене од добровољаца међу којима је било пребеглица из Босне и Херцеговине,Војводине,па
чак и из Хрватске,Славоније,и Далмације. Највећа четничка активност развила се у периоду од
1904.-1908.год.

Младотурска револуција која је избила у јулу 1908.год. била је покушај да се Турско Царство
модернизује и уведе у круг европских држава.Друштвена и економска слабост турског грађанства
ударила је младотурском покрету печат војне завере и војног преврата, који су уместо
заподноевропске грађанске демократије водили успостављању војне диктатуре. У почетној фази
била су истакнута начела уставности,парламентаризма,и аграрна реформа. Пошто је револуција са
седиштом у солунском војном гарнизону победила,то је 23.јула донет устав.Султан Абдул Хамид
је морао да капитулира,а младотурци су у Цариграду образовали своју владу.Револуција је
означила и крај реформне акције у Македонији,пошто је нови режим одбио страно мешање у
унутрашње ствари царства. Нови устав је обећавао и несметан развој свих народности у Турском
Царству. Сви тада постојећи покрети у Македонији почели су се политички организовати за
делатност у новим условима. Младотурци су основали своју партију „Уједињење и напредак“.
Лево крило ВМРО створило је Македонско-ординску револуционарну организацију (МОРО) која
је услед потребе да се пређе са револуционарне на политичку делатност ускоро прерасла у
Народну федеративну партију (НЕП). Њен програм заступао је децентрализацију
Царства,самоуправу и равноправност његових народности,аграрну реформу, и стварање источне
федерације-Савеза Турске са балканским народима. Остале акције у Македонији биле су
саображене са новим условима у ткз. политичке клубове.Савез бугарских конституционалних
клубова наставио је бугарску пропаганду уз подршку десног крила ВМРО и Софије. Грчки
клубови су основани 1908.год. уз подршку Патријаршије и Атине.Албанци су ,такође,оснивали
своје клубове и тражили признање албанске народности,употребу језика у настави, и обласну
аутономију.

На подстрек српског конзула у Скопљу, у августу 1908.год. одржана је Прва српска конференција
у Скопљу ради оснивања Главног одбора организације отоманских Срба. У фебруару 1909.год. у
Скопљу је одржан конгрес српске организације која је у сарадњи са младотурцима добила два
места у парламенту у Цариграду.Програм српске организације заговарао је проширење
надлежности црквених општина,измену пореског система, и побољшање положаја сељака. Српска
пропаганда је имала на располагању и гласило Вардар који је излазио до 1914.год.

Међутим,нови младотурски режим је уместо прокламованог уставног и демократског устројства

почео вршити разне притиске,отоманизацију и гушење покрета нетурских народности.Њихови
клубови су забрањени 1909.год.,а наредне 1910.год.започело је разоружавање
становништва,спроведено уз тешка насиља и жртве. Велике силе су у почетку поздравиле
младотурски покушај,свака у нади да ће привући нови режим на своју страну.Међутим,он се почео
окретати Немачкој опредељујући се за Централне силе.Подручје Македоније,јужне
Србије,Албаније,и Тракије било је уочи првог балканског рата 1912.год. поново у стању
анархије,праћено атентатима,обрачунима чета и одмаздама централних власти.Младотурска
револуција је убрзала остварење планова Беча у вези са анексијом Босне и Херцеговине.

Царински рат између Србије и Аустро-Угарске

1905.-1911.год.

Привредна повезаност Србије за Аустро-Угарску на почетку XX века била је таква да јој је у

стварности онемогућавала да води независну привредну политику. Први корак у правцу
активирања српске политике после 1903. год. било је извршење програма да се наоружа војска и
прошири железничка мрежа. Услед јачања спољне опасности и заоштравања кризе у Турској, све
балканске државе су почетком XX века приступиле убрзаном наоружавању.

Изградња железница у Србији била је изазвана стратешким и привредним потребама.Транзитну

пругу од Београда до бугарске и турске границе која је изграђена после Берлинског конгреса
требало је повезати с локалним железницама и укључити у систем привредно-саобраћајне мреже
да би покрила целу земљу. Те тежње су дошле до изражаја у политици саобраћаја после 1903. год.
усмеравајући српски извоз ка доњем Дунаву и предвиђајући градњу јадранске железнице која би
отворила пут до Јадранског мора,ова политика имала је за циљ да омогући услове за привредну не
зависност онако како је наоружање војске требало да брани политичку самосталност.

Наоружање војске и изградња железница захтевали су материјална средства којима Србија није
располагала,а могла их је наћи једино у иностраном зајму. Избор зајмодавца за наоружање носио
је истовремено одговор на питање спољнополитичког усмерења Србије. Радикали су заступали
мишљење да зајам треба закључити у Француској, полазећи од претпоставке да може доћи до
сукоба са Хабсбуршком монархијом у будућности, и од чињенице да је француски капитал
преовладао на Балкану. Самосталци су тражили слободан избор најповољније понуде, смањење
терета зајма, и раздвајање извора за наоружање од извора за железнице. Топове је требало
набавити према њиховим техничким предностима без обзира на њихово политичко порекло.
Посебно оштро супарништво је избило између француских,аустроугарских,и немачких банака и
фабрика.

Српска влада са Николом Пашићем окренула се према Француској и затражила зајам код париских
банака, на чему је радио министар финансија Лазар Пачу. Недовољно јака да учествује у
надметању европског капитала, Аустро-Угарска је извршила непосредан притисак на
Србију,нстварајући потешкоће српском пољопривредном извозу и захтевајући да се пре
закључења зајма изврше упоредне пробе топова европских фабрика у нади да ће тим отезањем
онемогућити зајам у Француској. Захтев да се претходно изврше упоредне пробе топова поделио је
Србију на два фронта.Опозиција коју су подржали двор и официри завереници сматрали су да
радикали имају материјалну корист од куповине топова у Француској.То је изазвало политичку
кризу почетком 1905. год. која се претворила у кризу парламентризма. Пашић је најпре успео да
придобије војску и Радомира Путника, и преко штампе и уз подршку парламента успео да скрши
отпор двора. Тиме је влада у пролеће 1905. год. успела да закључи у Паризу велики зајам за
наоружање и изградњу железница у износу од 110 милиона франака. Потом је Пашић покушао да
на изборима прошири своју скупштинску већину.Влада је поднела оставку, што је довело до
распуштања Скупштине и нових избора. Међутим, краљ је мандат за састављање владе дао
самосталцима, који су били мањина у скупштини. Са старом владом пао је и париски зајам. Нова
влада је закључила зајам у Бечу. Србија се на тај начин посредно обавезала да топове набави код
аустријских произвођача, а зајам је повећао утицај аустријског капитала у Србији у тренутку када
је почињала одлучујућа борба за осамостаљење Србије од суседне Монархије. Упетљан у питање
решавања односа са Енглеском и пензионисања официра завереника, (Љуба) Стојановићев кабинет
је упао у нову кризу почетком царинског рата између Србије и Аустро-Угарске. Све је то одлучило
судбину бечког зајма који је влада отказала позивајући се на репресалије које је Аустро-Угарска
предузела према Србији.

Царински рат који је избио 1906. год. између Србије и Аустро-Угарске имао је економске и
политичке узроке. Услед дугогодишње повезаности српске привреде са аустријском, промена
њихових односа могла је бити извршена само коренитим прекидом. Почетком XX века престао је
да важи читав блок европских трговачких уговора који су били закључени током осамдесетих
година XИX века. Српска влада је кренула правцем заштите домаће индустрије у новој царинској
тарифи донетој 1904. год. Немачка је 1902. год. новом тарифом почела наметати политику аграрне
заштите која је непосредно погодила Аустро-Угарску и њен пољопривредни извоз у Немачку. То
се одразило на ограничења која су угарски пољопривредници, највише погођени променама,
наметнули пољопривредном увозу са Балкана. Нова царинска тарифа донета у Хабсбуршкој
Монархији 1906. год. закључила је период повлашћеног поступка према Србији из ранијих
уговора 1881. год. и 1882. год. Сукоб двеју заштитних политика: српске индустријске и
аустроугарске аграрне био је неизбежан. Угарски пољопривредници као јачи чинилац су
наметнули Србији царински рат,а а губећи предности за свој извоз, српска привреда није више
имала разлога да жртвује своје индустријске и политичке интересе. Почетак сукоба практично је
могао почети оног тренутка када је Србија 1904. год. закључила трговински уговор са Немачком и
1905. год. са Турском, не чекајући да среди своје односе са суседном Хабсбуршком Монархијом.
То је изазвало незадовољство у Бечу које је прерасло у буру крајем 1905. год. кад се сазнало да су
Бугарска и Србија склопиле царински савез. Министар спољних послова Аустро-Угарске гроф
Голуховски одлучио је да на политичком питању какво је у суштини био српско-бугарски савез
преломи привредне односе са Србијом. Прекинувши 25. децембра 1905. год. започете преговоре са
Србијом за закључење новог уговора, Голуховски је 2.јануара 1906.год. ултимативно затражио
раскид српско-бугарског уговора као супротан праву највећег повлашћења Аустро-Угарске. У
Бечу је наређено да се затвори граница према Србији, што је било једнако објави царинског рата.
Вест о царинском рату са Аустро-Угарском је изазвала протесте у Србији. Трговински прекид са
Хабсбуршком Монархијом имао је за српску привреду значај прекретне промене будући да је
дотле 86% српског извоза ишло у Монархију. Иза прекида се крила опасност финансијске и
привредне кризе за једну аграрну привреду која је могла бити угушена уколико остане без
тржишта. Ни међународни положај Србије није био повољан јер је Турска, због српско-бугарске
царинске уније, претила да ће затворити Србију са југа.

У априлу 1906. год. аустроугарска влада је упутила у Београд промеморију у којој је безпоговорно
захтевала да српска влада при набавци артиљеријског наоружања, материјала за железнице, и соли
уз једнаке понуде обезбеди првенство аустроугарским фирмама, постављајући овај захтев као
услов за закључење новог трговинског уговора. Промеморијом је оживљено „топовско питање“
које је било везано за трговинске односе. Захтевајући првенство, влада у Бечу је нарушавала
начело равноправног такмичења европског капитала у Србији и стварала преседан који се касније
могао пренети на друге облике политичке и привредне делатности. Влада Николе Пашића је
покушала да се нагоди са Аустро-Угарском. Позивајући се на извештај техничке артиљеријске
комисије која је давала предност француском топу, влада је понудила аустроугарској индустрији
награду у осталим порудзбинам . Тај одговор није задовољио аустроугарску владу, која је 7. јула
1906. год. наредила да се затвори граница за увоз стоке из Србије, позивајући се на опсаност од
сточне заразе. Српска влада је тада обновила преговоре за закључење зајма ради набавке топова и
железничког материјала у Паризу, где су у новембру 1906. год. потписани уговори са француским
банкама. Тиме је коначно решено „топовско питање“ које је две године гушило српску унутрашњу
и спољашњу политику.

Царински рат са Двојном Монархијом прекинуо је српској пољопривреди традиционалне везе са

средњом Европом. Српски пољопривредни извоз морао се пробити на нова тржишта Средоземља
и западне Европе. Континентални положај Србије без непосредног излаза на море захтевали су
пуну мобилизацију производних, саобраћајних, и финансијских извора Србије. Влада је од почетка
сукоба приступила оснивању спољнотрговачке мреже преко трговинских представништава и
отварању почасних конзулата, користећи се искуствима Румуније у трговачком рату са Аустро-
Угарском. Исход царинског рата је зависио од решења саобраћајног питања и организације
превоза. Србија је имала на располагању четири правца: два железничка-преко Бугарске за Црно
море и преко Турске за Солун-, и два речна доњим Дунавом до Сулине и средњим Дунавом до
Регенсбурга. Крајем 1906. год. и почетком 1907. год. склопљено је осам нових уговора који су
олакшавали приступ на тржишта Италије, Француске, Енглеске, Швајцарске, Белгије, Шпаније,

Русије и земаља северне Европе.

Истовремено су предузете мере и за сређивање унутрашњег тржишта, надзора над робом која је
намењена извозу, трговачког кредита, и сл. Питање извоза стоке, која није подносила дуг
транспорт, решено је подизањем домаће прерађивачке индустрије (кланица, фабрика конзерви) и
пребацивањем тежишта производње са сточне на пољопривредну.

Повољан трговински биланс крајем 1906. год. и закључење зајма у Паризу ојачали су положај
Србије према Хабсбуршкој Монархији. С тога је барон Лекс фон Ерентал, аустријски министар
спољних послова, покушао 1907. год. да смири царински рат са Србијом. Ни српска влада није
желела да даље заоштрава односе са Бечом због тешкоћа у сточном извозу и међународне
ситуације уопште, посебно због односа на Балкану. Никола Пашић је као председник владе
посетио Беч 1907. год. после чега су отворени путеви да се настави са прекинутим трговинским
преговорима. Вођени у Бечу преговори су стално западали у кризу јер су се спотицали на српском
захтеву да се извоз живе стоке у Аустро-Угарску дозволи, и на бечком против предлогу да се
допусти само ограничена количина увоза из Србије, и то заклане стоке. Коначно је у марту
1908.год. потписан нов аустријско-српски трговински уговор после преговора који су трајали
годину дана.
Нови уговор са Аустро-Угарском није се дуго одржао, јер су га однеле непогоде у српско-
аустријским односима. Сукоб настао између две земље после аустроугарске анексије Босне и
Херцеговине повукао је за собом и трговински уговор. Отпор који је Србија пружила Аустро-
Угарској у анексионој кризи искористили су мађарски пољопривредници да спрече потврду
уговора у аустроугарским парламентима. На њихово тражење у Бечу је одлучено да се количина
меса из српског увоза додели Румунији. Српска влада је у знак протеста израдила нову минималну
царинску тарифу која је била против индустријског увоза из Монархије. Затим су отказани и сви
аустријско-српски споразуми закључени још 1881/82.год. Привремено уведени трговински уговор
је престао да важи у марту 1909. год. па су се обе земље нашле поново у не уговореном стању и
царинском рату. Последице борбе су се најбоље показале приликом закључења новог зајма за
даље наоружање земље и грађење јадранске железнице. Зајам је закључен 1909. год. у Француској.
Такође, је и Аустро-Угарска извукла поуку: она је у анексионој кризи извојевала политичку
победу, али ју је платила турским бојкотом њене робе и последицама српске осамостаљености. С
тога су обе стране потражиле начин да ублаже дотадашњу затегнутост. У Бечу је током својих
посета српски министар спољних послова Милован Миловановић отворио пут споразуму у
трговинским питањима. Они су вођени у лето 1910. год. али су се спотицали на српском захтеву да
се уместо увозне количине меса у Аустро-Угарску дозволи само увоз живе стоке из Србије преко
суседне Монархије у Европу. Захтев је одбачен у Бечу.

Аустријско-српски уговор је постигнут 27. јула 1910. год., количина увоза заклане стоке је
смањена, док су српске заштитне царине на увоз аустријске индустријске робе биле повећане.
Ступањем на снагу аустријско-српског уговора од 24. јануара 1911. год. био је најзад окончан
царински рат између две земље. Српски трговински биланс је остао активан током сукоба и
показао је увећање, а српска привреда је ударила темеље својој независности од Аустро-Угарске.
Последице промена на привредном пољу су се одразиле непосредно и на политичком пољу, што се
огледало током анексионе кризе 1908/09. год. и ратова 1912-1914. год.

Најдраматичније раздобље сукоба било је 1906. и 1907. год.

Аустријска политика на Балкану 1905-1908.год.

Аустро-Угарска политика према Балкану и Србији одразила се у три вида који су се наизменично
смењивали од 1905.год.-1908.год. Први је био економски изражен у царинском рату; други је био
саобраћајни и испољен у пројекту за градњу ткз. сандзачке железнице; трећи је био политички,а
примењен је у припајању Босне и Херцеговине. Циљ Аустро-Угарске на Балкану био је
Солун.Снажење Италије у области Јадрана и продор у јужну Албанију запретио је Аустрији да
затвори приступ до Средоземља преко Далмације. Непосредан правац приласка Егејском мору
водио је Моравско-вардарском долином. На северном прилазу овом правцу испречила се Србија
која је отпором у царинском рату потврдила независност од Хабсбуршке Монархије.Међутим,
положај Сандзака који се налази између Србије и Црне Горе,отварао је путеве преко Косова у срце
Македоније.Саобраћајно стратешки значај сандзачке висоравни оценио је још аустроугарски
државник Јулијус Андраши на Берлинском конгресу 1878.год. и тражио право да са војском заузме
ове области.

Изградња железничке пруге преко Новопазарског сандзака која је требало да споји босанске
железнице са турским,први је 1900.год. покренуо Бењамин Калај,министар финансија у Бечу који
је истовремено управљао и Босном. Калај је својим пројектом желео да обезбеди контролу над
целокупном балканском железничком мрежом,да за случај потребе омогући брзо груписање трупа
према Старој Србији и Македонији,да олакша трговинско и индустријско продирање на Балкан,да
сузбије српско-руске и италијанске пројекте о железницама на Балкану. У Бечу је 1902.год.
одлучено да се гради источнобосанска пруга чија је деоница до границе Сандзака била завршена
1906.год. Наредне године гроф Ерентал је оживео стари Калајев план о Сандзаку.План је
предвиђао изградњу три железничке линије које би се спуштале у дубину Балкана. Јужни крак би
требао да споји Боку Которску са Скадром и био је уперен против италијанског продирања у
Албанију. Средњи крак омогућио би продирање у косовску низију.Северни крак Еренталовог
плана требао је да споји српске железнице са босанским. Грађење новопазарске железнице
зависило је од Порте,а да би добио њену сагласност,Ерентал је жртвовао програм реформи
великих сила у Македонији.У Цариграду је обелоданио свој пројекат.Његова изјава да ће нова
пруга представљати „најкраћи пут из средње Европе у Египат и Индију“ била је довољна да се
изазове сукоб у европској дипломатији. Русија је охрабрила Србију да изнова покрене пројекат за
јадранску железницу од Дунава до Јадранског мора која је секла аустроугарски план.Русија је
поново ступила на балканску позорницу и искористила „железничко питање“ за стару борбу
против Аустро-Угарске за превласт на овом подручју. Пројекат за новопазарску железницу никад
није био остварен.Наиме, у јулу 1908.год. избила је младотурска револуција,а у октобру 1908.год.
извршено је припајање Босне и Херцеговине Аустро-Угарској, избијањем Првог балканског рата
1912.год. пројекат пруге постаје и беспредметан после поделе Сандзака између Србије и Црне
Горе. Планови за јадранску пругу одражавали су жеље Србије за излазом на море,а предности
јадранске железнице биле су двоструке,економске и политичке. Она је требало да отвори нове
привредне путеве Србије према Европи и да је повеже са Старом Србијом и Црном Гором ради
њиховог политичког уједињења. Српска дипломатија је већ 1895.год. и 1897.год. покушала да
добије од Порте одобрење за изградњу пруге од Јадрана преко Косова и северне Албаније.
Пројекат јадранске железнице је упао у средиште европске политике,чиме је дипломатски спор
европских сила за изградњу железница на Балкану добио два вида: први у питању сандзачке
железнице,и други у погледу јадранске железнице.За јадранску су се заинтересовале
Русија,Италија,и Француска.Русији је она била средство за излаз на топла мора,Италији је
отварала пут у унутрашњост Балкана,а Француској је обећавала уносно улагање финансијског и
индустријског капитала. 1908.год. српска влада је покренула питање јадранске железнице.Да би га
лакше прогурала на Порти,она је захтев за концесију препустила једном француском друштву,а
сама је покренула акцију за финансирање пруге помоћу европског капитала. Пошто је добијена
сагласност за учешће француског и италијанског капитала,у Паризу је потписан споразум о
оснивању два друштва: једног за грађење пруге,и другог за изградњу пристаништа на Јадрану.

Међутим,пошто је Турска изгубила територије Старе Србије и Сандзака у Првом балканском рату
1912.год. она је престала да буде чинилац у „железничком питању“. Ако није могла да обезбеди
излаз на море железницом, Србија је то покушала да оствари војском,али је то изазвало нове
отпоре великих сила.

Аустро-Угарска анексија Босне и Херцеговине 1908./1909.год.

Од тренутка када је 1878.год. на Берлинском конгресу добила мандат да окупира Босну и

Херцеговину,Аустро-Угарска је почела припремати њену анексију.Ови планови су оживели
1906.год. када је за министра спољних послова дошао барон Лекс фон Ерентал.Он је намеравао да
оживи агресивну аустроугарску политику на Балкану и осамостали Аустро-Угарску у односу на
Немачку.

Циљ анексије Босне и Херцеговине: да политички и стратешки обезбеди аустроугарске поседе на

Јадрану и Балкану, да разбије југословенски покрет који се почео усмеравати према Србији,да
омогући потпуније економско искоришћавање анектираних покрајина,и да подигне углед
Хабсбуршке Монархије унутра и споља.

Гласови о анексији Босне и Херцеговине изазвали су у Србији велику узнемиреност.Министар

спољних послова Србије Милован Миловановић састао се са руским министром спољних послова
Извољским у Карлсбаду.Извољски је рекао да је анексија не избежна. Међутим, српски министар
није знао да су Извољски и Ерентал у току лета 1908.год. почели преговоре на бази трампе:
анексија Босне за предност Русији у добијању права на мореузе Дарданеле и Босфор.

Изненада за целу европску дипломатију 6.октобра 1908.год објављена је у Бечу анексија Босне и
Херцеговине као поклон цару Фрањи Јосифу за шездесетогодишњицу његовог ступања на престо.
Уочи анексије проглашена је и не зависност Бугарске.Захваљујући индискрецији аустроугарског
амбасадора у Паризу сазнало се за ова два догађаја који су међусобно повезани. Требало је да кнез
Фердинанд својим прогласом одрекне важност Берлинском уговору како би отворио врата Аустро-
Угарској у Босни. Међутим, и поред тога анексија Босне је изазвала велику буру у Европи, а
нарочито у Србији. У српској јавности су преовладала три мишљења: прво, да анексија није
уперена против Босне него и против Србије чије се заокружење појачава спуштањем Аустро-
Угарске и на Косово; друго, да ће анексија убрзати процес однарођавања народа у Босни и да ће се
она заувек отргнути од Србије; треће, да ће анексија изазвати устанак у Босни и Херцеговини који
ће повући и Србију у рат против Хабсбуршке Монархије.

Министар спољних послова Миловановић је упутио протестну ноту силама потписницама

Берлинског уговора у којој је Србија осудила анексију,и затражила надокнаду уколико би Европа
признала поништавање Берлинског уговора. Надокнаде су обухватале узан територијални појас
између Србије и Црне Горе,преко босанско-херцеговачког подручја,пошто се Сандзак налазио у
саставу Турске. Основна тежња је била да се Србија и Црна Гора споје чиме би се омогућило
њихово уједињење,а Босна и Херцеговина одвојиле од Косова и Македоније,и тако онемогућило
ширење Аустро-Угарске према југу. Ако је Европа на Берлинском конгресу 1878.год. штитила
Балкан од Русије, сад га је требало узети у заштиту од Аустро-Угарске. Оваква политика није
наишла на одзив ни у Србији ни у Европи. Захтев за надокнаде је значио признање анексије,а
српска јавност је била против дипломатског ценкања. У Србији је дошло до унутрашњег расцепа:
са једне стране било је не помирљиво национално гледиште да треба тражити надокнаде,а на
другој се налазила ратоборна струја спремна да се ухвати у коштац са Хабсбуршком Монархијом.
Основан је и Средишни одбор народне одбране са циљем да се уједине све националне снаге и
образују добровољачке јединице за предстојећи рат са Аустро-Угарском.Одбори су основани и ван
земље,а добровољци су стизали из Русије,Италије,са турског и аустроугарског подручја.

Највећи отпор анексији пружила је Русија,и потом Турска у којој је проглашен бојкот
аустроугарске робе.Опасне су биле и војне мере које је Аустро-Угарска предузела на граници
према Србији. Мада је наклоност Русије,Француске,и Енглеске била на српској страни,ниједна
сила није желела сукоб,односно рат због босанског питања. Српско-турски преговори започети
одмах на почетку кризе открили су обострано размимоилажење у интересима и циљевима: Турска
је била потребна Србији против Аустро-Угарске,али је Турска тражила подршку Србије против
Бугарске после прогласа њене не зависности. Незадовољна анексијом и Црна Гора је била спреман
за рат,па су дипломатски односи са Србијом одмах успостављени(пошто су били прекинути због
„бомбашке афере“). Анексиона криза 1908/1909.год. се испољила у три сукоба: аустријско-
турском, бугарско-турском,и аустријско-српском. Беч се споразумео са Цариградом и пристао да
плати материјалну одштету за присвајање султанових права у БиХ. Аустријско-српски сукоб се
стално ширио.Јануара 1909.год. одбијање признавања анексије и захтев за аутономијиу Босне и
Херцеговине под султановим сизеренством,представљали су гледиште ратоборне струје у Србији.
Овај отпор је изазвао одговор ратоборних кругова у Бечу на челу са војском, који су желели
обрачун са Србијом па су тражили и војну окупацију Београда. Српска влада је 10.марта
1909.год.изјавила да не намерава изазвати рат и тражити било какве надокнаде од Хабсбуршке
Монархије,те питање Босне и Херцеговине и његово решење препушта великим силама. Аустро-
Угарска је појачала војне припреме против Србије, а уз то је тражила да Србија призна анексију.
Немачка је 22.марта упутила ултимативан захтев Русији да призна анексију Босне и
Херцеговине,неспремна за рат царска влада је дала тражену изјаву. Овим актом је сркшен српски
отпор анексији.Српска влада је 31.марта 1909.год. морала дати изјаву која је иначе била
састављена у Бечу и послата на потпис у Београд,да признаје и прихвата анексију Босне и
Херцеговине,да ће се одрећи даљег протеста,да ће променити политику према Аустро-Угарској,да
ће распустити сва добровољачка удружења основана на српској територији.Влада је признала
исказ.

Криза је оставила дубок траг у ширим,европским оквирима,а подвојеност сила је њоме

продубљена. Анексиона криза је била једна од прекретница која је гурнула догађаје у правцу
светског рата.

Унутрашња криза у Србији 1908-1909.год.

Са избијањем анексионе кризе појавила се и криза владе.Она је добила први удар на питању
политике надокнада за анексију којој су се оштро успротивили радикали с Пашићем. Влада је
улазила у кризу и у вези с питањем војних будзета.Криза се отегла од децембра 1908.год. до
фебруара 1909.год.,а истовремено су вођени преговори о формирању јаке коалиционе и
репрезентативне владе. Такву владу,у коју су ушли представници свих српских грађанских
странака,образовао је 24.фебруара 1909.год. српски историчар Стојан Новаковић.Кабинет
четворочлане коалиције је опстао на власти осам месеци.Влада је извела земљу из кризе,а затим
подлегла унутрашњем не слагању између странака.

Спољна опасност заташкала је још једну кризу која би под другим околностима имала јаче
последице. У питању је била оставка престолонаследника Ђорђа у марту 1909.год. у корист
његовог млађег брата Александра. Током анексионе кризе Ђорђе је начинио неколико испада у
вези са Аустро-Угарском који су могли бити искоришћени против Србије.Коначно је не хотице,у
наступу беса, озледио свог собара који је подлегао повредама. Политичке странке су пустиле
Ђорђа низ воду.
Војни кредити изгласани 1908.год.,страх од рата и мере економске блокаде које је Аустро-Угарска
предузела,изазвале су финансијску кризу у Србији. Залихе новца су исцрпене,земља је остала без
кредита,а фирме су падале под стечај. Замро је привредни живот,а влада је предузела
административне и привредне мере како би спречила финансијски слом. Народна банка је
повећала оптицај новца и изнесене су златне резерве на тржиште. Крајем 1908.и почетком
1909.год. почеле су стизати војне порудзбине закључене уговорима 1906.год. а увожене преко
Турске и Солуна.Забрана транзита озбиљно је уздрмала Србију и запретила да Србија остане без
војних порудзбина,али Порта није желела њену капитулацију пред Аустро-Угарском јер би то
отворило пут Аустрији у дубину Балкана. Турска је најзад попустила и ставила забрану на транзит
у марту 1909.год. Забрана је погодила Србију чији су транспорти морали бити упућивани дугим и
заобилазним путевима преко Одесе,Црног мора,Дунава,или Варне.

Спољна политика Србије 1903-1912.год.

Супротности између великих сила све више су се испољавале почетком XX века,посебно у

областима северне Африке,Балкана,и источног Средоземља. Балканско подручје било,је,такође,
уплетено у борбу између великих европских сила.У Европи је на почетку XX века дошло до
прегруписавања снага.Англо-француски споразум из 1904.год. ударио је темељ стварању Велике
Антанте.Пораз Русије на Далеком истоку у рату са Јапаном и револуција 1905.год. утрли су пут
споразуму са Енглеском 1907.год. Руска опасност по британске интересе у Средоземљу бледела је
пред опасношћу од Немачког Рајха.

Подела света на блокове,јасно испољена 1905.год. у првој мароканској кризи,осетила се и на

Балкану и ставила балканске државе пред не доумицу којој од група да приђу. Спољно политички
положај Србије од 1903.год. био је тежак.Она се налазила на удару немачког продора на Исток и
не избежно је морала доћи у сукоб са његовом аустријском претходницом. Отпор Аустрији и
Немачкој био је могућ најпре уз подршку Русије која је била традиционални противник њиховог
продора на Балкан. Србија је морала тражити подршку Русије и сила западне Европе,противница
Немачке. На почетку XX века заоштрила се криза у склопу аустроугарског дуалистичког
система,изазвана мађарским захтевима за политичком и економском не зависношћу и отцепљењем
од Беча. Сукоби између Беча и Пеште довели су до окршаја у Мађарској,а затим до опструкције и
распуштања парламента, и диктатуре генерала Фејерварија 1905.год. Политика одбране српског и
балканског подручја налазила се у корену српско-мађарске сарадње која је зачета 1904.год.
Мађари су потражили подршку на Балкану за свој отпор Бечу. Прве мађарско-српске везе
остварене су разменом трговинских,а потом и новинарских делегација 1904.год.

Услед осетљивости односа,везе између српске владе и вођства мађарске опозиције биле су опрезне
у јавности,у изразима пријатељства и обостраном писању штампе. Уздржаност српске владе била
је умањена када је почетком 1906.год. избио царински рат. Долазак мађарске коалиције на власт у
пролеће 1906.год. деловао је двоструко: са једне стране је мађарској опозицији наметнуо нагодбу
са Бечом,а са друге стране оставио не испуњене многе захтеве. Српска дипломатија се трудила да
продуби јаз између Беча и Пеште,па је тајним каналима снабдевала лево крило мађарске коалиције
материјалима за напад на грофа Голуховског,заједничког министра спољних послова,према Босни
и Херцеговини. Председник мађарске владе др. Шандор Векерле покушао је да посредује,у корист
Србије, у лето 1906.год. када је избио царински рат са Аустро-Угарском.
Српско-мађарско односи били су кратког даха зато што никада нису имали јавни и службени
печат,него су се развијали тајним каналима. Изазвана политичким разлозима,сарадња се сломила
на економском пољу.Сарадњу је онемогућила снага угарског аграрног покрета која је у српском
аграру видела еконмског супарника. У пролеће 1906.год. мађарска коалиција се нагодила са Бечом
и дошла на власт у Угарској.Мађарска је пружила 1908.год. подршку анексији Босне и
Херцеговине чиме се дефинитивно отуђила од Србије.

Међусобни сукоб балканских држава на македонском подручју ослабио је њихову способност да

се одбране од спољног притиска.Он је био тежак за Србију којој је споразум са Бугарском био
неопходан ради отпора Аустро-Угарској. Српска дипломатија је још од 1903.год. припремала
терен за споразум са Бугарском и Црном Гором ради одбране са севера и напада на
Турску.Политику балканског споразума препоручивале су и Француска и Италија. Међународни
заплети настали после 1903.год. упутили су Србију и Бугарску на споразум,док је Србији претила
Аустрија, дотле је Бугарску угрожавала Турска. За Бугарску је у Македонији била мање опасна
Србија од могуће превласти велике силе каква је била Аустро-Угарска.Тако је заједнички страх од
Хабсбуршке Монархије утирао пут српско-бугарском зближењу. Преговори око споразума вођени
су у Београду током марта 1904.год.,али су се спотицали на питању Македоније. Бугари су
тражили њену самосталност,а Срби њену поделу на интересне сфере и издвајање Старе Србије
(Косова). Обе стране су попустиле,бугарска влада је признала постојање српских интереса у
Македонији,а српска влада је у начелу одобрила аутономијиу Македоније под условом да свим
балканским народима буду зајемчена иста права,да Македонија уђе у царински савез са Србијом и
да Солун добије статус слободне луке. У марту 1904.год. склопљена су два српско-бугарска
споразума, тајни „савезни уговор“ политичког карактера,и јавни пријатељски уговор економско-
правне садржине. Политичким уговором су обе стране гарантовале безбедност и неповредивост у
случају да нека велика сила покуша да окупира или присаједини део Балканског полуострва.

Српско-бугарско економско зближење било је узајамно осигурање Србије од Аустро-Угарске,а

Бугарске од Турске.Србија је њиме добијала излаз на Црно море,а Бугарска пролаз кроз Србију до
средње Европе. Темељи економског зближавања постављени су у „Пријатељском уговору“, а
разрађени су и проширени у уговору о царинском савезу који је после дужих преговора
припремљен 22. јула 1905. год. Њиме је роба домаће производње ослобођена царина у међусобном
српско-бугарском промету, али су према иностранству задржане посебне царинске тарифе и
трговински уговори, с тим да се до 1917. год. уклоне постојеће разлике које су ометале
успостављање царинске уније. Сам назив царинског савеза узет је како би се искључила примена
највеће повластице према Аустро-Угарској пошто се она није протезала на царинске савезе.
Српско-бугарски уговор је био више израз тежњи двеју земаља за економским ослобођењем него
што је међу њима успоставио царински савез. Под условом пуне зависности Србије од њених
тржишта,Аустро-Угарска је увек имала могућности да спречи српско-бугарско зближавање.То је
показао почетак царинског рата између Србије и Аустро-Угарске 1906. год.,када је Србија морала
да раскине уговор.

Током 1904. и 1905. год. вођени су преговори о закључењу српско-црногорског савеза.

Иницијатива је потекла са Цетиња,па су преговори током 1904.год. разматрали могућност
заједничког развоја на Балкану,и потреба да се заштите српски интереси у Македонији. У нацрту
уговора о савезу предвиђено је да се спроведе начело „Балкан балканским народима“,као и
заједничка одбрана од напада споља. Српска влада је радила на томе да увуче Италију у преговоре
о балканском савезу. Српско-црногорски преговори ограничени су на начелан споразум без
формалних уговорних закључака.

Јавност и влада Србије били су на грчкој страни у „критском питању“ које се поново заоштрило
1903. год. Влада је покушала да се приближи Атини 1905. год., али је грчка влада одговорила
увијено.

Балкански савез

Први покушаји зближавања са балканским државама које је Србија покренула нису дали
резултате: са Грчком 1892, 1899, 1905, са Бугарском 1889, 1897, 1904, 1909.)

Анексиона криза је снажно утицала на даљи правац српске спољне политике.Сукоб са

Хабсбуршком Монархијом у анексионој кризи замало није довео до рата и уништења Србије с
обзиром на тадашњи однос снага у Европи.У ланцу сила које су се противиле развоју Србије,
Турско Царство било је најслабије. Било је очигледно да се „болеснику на Босфору“ одбројани
дани. Окрећући се југу и Турском Царству, Србија се у решењу „турског питања“ суочавала не
само са Европом него и са суседним балканским државама које су биле заинтересоване за
османско наслеђе. Источне кризе XИX века су показале да појединачно и издвојено решење
балканског питања није могуће, зато што ниједна од балканских држава није довољно снажна да
га реши сама. Оно се могло разрешити само сарадњом и споразумом заинтересованих балканских
држава, а споразум је превиђао уједињење балканских снага да би се Европа искључила из
балканских питања, као и заједничку офанзиву против Турског Царства. Акција за балканско
зближавање је почела одмах након смиривања анексионе кризе. Та акција обухвата два раздобља:
у првом од 1909. год. до 1910.год. настајала је постепено мисао о балканском савезу, уз
припремање преговора који ће у другом раздобљу 1912.-1913. год. довести до закључења
балканског савеза. За Србију, угрожену са севера, питање балканског савеза и отпора средњој
Европи ради решења османског наслеђа постаје питање опстанка или пропасти. После анексионе
кризе одмах су постављена два циља српске спољне политике: прво, везати Русију за политику
балканског споразума и придобити балканске државе за савез, првенствено Бугарску. Избор Русије
био је природан пошто је она била главни противник ширења Аустрије на Балкану, и водила
традиционалну антитурску политику зарад остварења својих интереса на Босфору и Дарданелима,
а избор Бугарске стога што би евентуално аустријско-бугарски споразум означио крај
независности Србије. Такође, између Србије и Бугарске је постојао сукоб интереса у Македонији и
обостраног полагања права на неослобођени део централног Балкана. Србија је у Русији покушала
да нађе помагача који би натерао Бугарску на споразум. Од 1906. год. руска спољна политика се
вратила Балкану, а нови односи су учинили да Русија пружи подршку зближавању балканских
држава.

Усмеравање младотурака Немачкој и антитурско расположење балканских држава умањили су

руски утицај на Порти, тек после анексионе кризе није више долазила у обзир подела Балкана са
Аустро-Угарском. Једино средство које је остало на располагању руској балканској политици било
је склапање савеза балканских држава.
Тешкоћу српско-руским односима чинили су руски санстефански планови у односу на Бугарску.
Међутим, услед колебљивог држања бугарског кнеза Фердинанда који је водио променљиву
политику ослањања, час на Русију, а час на Аустро-Угарску, умањили су поверење руске
дипломатије у Бугарску, која би се обновљена у санстефанским границана могла окренути
Аустрији и тиме означити крај руске политике на Балкану. Приликом посете краља Петра И и
министра спољних послова Миловановића Петрограду 1910. год., руски министар Извољски је
први пут признао неправду учињену Србији Санстефанским мировним уговором с Турском.
Напуштањем санстефанских тежњи отворен је пут пуном ослонцу Србије на Русију у њеном
заузимању у припреми балканског савеза.

Страх од аустроугарских планова за даље продирање на југ Балкана били су присутни у српској
дипломатији који је произилазио из држања Аустро-Угарске према Сандзаку и Албанији.
Нарочито су сматрани опасним бечки планови о стварању велике Албаније која би захватала
подручје до Вардара, Стару Србију, и део битољског вилајета. Помоћу велике Албаније Аустро-
Угарска је мислила да сузбије Италију, утврди свој утицај на изласку из Јадранског мора и угрози
Србију са југа. Српска дипломатија је, стога, радила на добијању подршке сила Антанте,
Француске и Енглеске, за балкански савез.Узнемиреност у Европи после анексионе кризе створила
је повољну климу за балкански савез код сила Антанте које су у њему виделе новог савезника у
борби против Централних сила.

Иницијатива за српско-бугарски споразум је настала у Београду у време анексионе кризе. По

завршетку кризе Србија је одмах, после Русије, признала независност Бугарске. Немири у Турској
изазвани покушајем контрареволуције у Цариграду у априлу 1909. год. подстакли су српску владу
да Софији пружи предлоге за савез.

Албански устанци, нереди у Македонији, привредни сукоби Грчке и Бугарске са Турском

створили су 1911. год. напето стање на Балкану. Долазак Елефтериоса Венизелоса на власт у
Грчкој 1910. год. који је повео енергичну политику са ослонцем на балканско залеђе. Владу у
Бугарској је образовао 1911. год. Иван Гошев, присталица балканског споразума. У оваквим
околностима Италија је 1911. год. објавила рат Турској који је поново отворио Источно питање,
изоловао Турску, задао јој прве ударце, и мобилисао снаге у балканским државама.

Да би учествовале у њему балканске државе су требале да склопе савез, који је био неопходан и
ради спречавања мешања европских држава у ратном обрачуну са Турском. То је нагнало бугарску
владу да одмах започне преговоре о савезу са Србијом. Октобра 1911. год. бугарски изасланик
Ризов је донео у Београд предлоге о споразуму који су садржавали и пристанак о деоби
Македоније. Одлучено је да се разграничење утврди одмах уговором о савезу. Први бугарски
предлог нудио је Србији подручје до скопског сандзака, задржавајући за Бугарску највећи део
Македоније. Српски преговарачи су тражили територију до Брегалнице, обухватајући Скопље,
Велес, Прилеп, Кичево, и Пореч. Пошто су се оба предлога разграничења у Македонији
разликовала, разматрана је могућност да се цела територија Македоније од Шар планине до
Родопа повери арбитражи руског цара. Током пет месеци често прекиданих преговора, српско-
бугарски уговор о савезу био је најзад потписан 13. фебруара 1912. год. и састојао се из два дела:
уговора о савезу, и посебног тајног додатка. Уговор је имао одбранбено обележје и предвиђао
међусобно јемство „државне независности и неповредивости државне територије“, заједничку
одбрану своје државне, али и балканске територије од покушаја окупације које стране силе, и
закључење војног савеза. Савез би трајао до 1920. Објављивање уговора само истовремено.

Офанзивне намере савезника биле су садржане у тајном додатку споразума и предвиђале су рат
против Турске у случају унутрашњих нереда у Турској. О рату ће најпре обавестити Русију.
Територијалне тековине будућег рата требају бити сувласништво оба савезника, цондоминиум, а
њихова подела ће се извршити тако што ће Србији припасти „неспорна зона“ на северу и западу од
Шар планине, а Бугарској „неспорна зона“ источно од Родопа и реке Струме. За средишни део
Македоније који се налазио између „неспорних зона“, алтернативно је предвиђена аутономија, или
уколико се она не може остварити подела освојених области. У случају поделе Србија се одрицала
делова преко линије која се дијагонално пружа од Криве Паланке до Охрида. Бугарска се
обавезала да ће прихватити ову линију уколико се руски цар, који ће арбитражом решити ово
питање, изјасни у корист ове линије. Обе стране ће прихватити као дефинитивну границу ону
линију коју руски цар буде сматрао као прихватљиво решење за обе стране.

(? Ускоро је затим 12. маја 1912. год. потписан и војни споразум који је предвиђао могућност да
Аустро-Угарска нападне Србију, а Румунија Бугарску, као и заједничка српско-бугарска дејства
против Турске.)

2. 7. 1912. потписана је у Варни војна конвенција која је предвиђала прецизно ангажовање снага
савезника, командовање и остале техничке детаље. Конвенцију су потписали начелници
генералштаба Путник и Фичев. Предвиђено је да се Србија у целини ангажује на вардарском
ратишту (до 150000 војника), а да Бугарска пошаље једну армију од 3 дивизије. Она је измењена
на иницијативу Бугарске 28. септембра 1912, смањењем бугарске ангажованости на вардарском
ратишту: једна дивизија, а и она да се повуче ако може.

Други део споразума су представљали бугарско-грчки и српско-црногорски преговори о савезу.

Грчки посланик Панас пренео је 16. октобра 1911. год. Венизелосову поруку председнику владе
Гошеву да је Грчка спремна да уђе у рат против Турске уколико она нападне Бугарску. Бугарска
влада је ушла у преговоре са Грчком у марту 1912. год. Питање Македоније чију аутономију није
прихватала Грчка, решено је тако што је избегнуто питање разграничења. Италијанско
бомбардовање Дарданела и заузимање Родоса и Додеканеза приближили су рат Балкану. То је
убрзало закључивање споразума са Бугарском који је потписан 29. маја 1912. год. а по садржини
био ужи од српско-бугарског. Он је предвиђао само одбранбени савез за случај рата са Турском.
Бугарско-грчки војни споразум је потписан 5. октобра 1912. год. пред почетак ратних операција
против Турске.

Последње балканске споразуме је 1912. год. потписала Црна Гора. Најпре је између Цетиња и
Софије постигнут усмени споразум, јула 1912., а преговори између Србије и Црне Горе вођени на
Цетињу завршени су у Луцерну у Швајцарској, потписивањем политичког и војног савеза 27.
септембра 1912. год. Тиме су ударени темељи Балканском савезу који је требао да одлучи судбину
европских поседа Турске. Србија и Грчка и ЦГ и Грчка нису потписале никакав посебан споразум.

Балкански савез из 1912.год. био је постављен на темељу државних и националних интереса

уговорних страна који су превладали над начелом народног самоопредељења. Непостојање
заједничког уговора, нерешена или делимично решена питања територијалног разграничења,
изукрштани национализми балканских држава и њихових влада, постали су ускоро поводи нових
сукоба и размирица међу савезницима.

Први балкански рат 1912.год.

Офанзивне намере балканских савезника према Турској су скриване од Европе. Од великих сила
једино је Русија била упозната са текстом уговора о савезу. Опасност је представљала и могућа
реакција Аустро-Угарске уколико би сазнала за савезничке припреме и намере. Вести о
балканском савезу су, ипак, допрле до Беча посредним путем преко Немачке и Румуније. Те вести
су навеле аустријског министра спољних послова грофа Берхтолда да предложи програм реформи
у европској Турској који је био заснован на децентрализацији у корист покорених народа. Бечки
план је закаснио и био неизводљив.

У лето 1912. год. на Балкану је кључало. Албански побуњеници су у августу ушли у Пећ,
Приштину, Призрен, Ђаковицу и Скопље. Младотурска влада је пала, побуне гарнизона у Једрену
и Битољу. У тим околностима нарочито је страдало хришћанско становништво. Савезници су
захтевали у ноти од 19. 9. да се хитно побољша стање хришћана извођењем реформи. Турска је
одговорила делимичном мобилизацијом 23. 9., запленом грчких бродова у Цариграду и српског
ратног материјала. Савезници су у знак протеста извршили ратну мобилизацију 30. септембра, а 1.
октобра је исто учинила и Турска. ЦГ је објавила рат 8. 10. Уочи самог рата Аустро-Угарска и
Русија су се споразумеле, да као мандатори Европе предоче балканским државама нотом од 10.
октобра 1912. год., да оне неће дозволити промену територијалног стања на Балкану без обзира на
исход рата са Турском и да је од Порте захтевано да изврши реформе у складу са 23. чл.
Берлинског уговора. Међутим, Савезници су објавили рат Турској: 17. 10. Србија и Бугарска, а 19.
10. Грчка.

Упркос томе балкански савезници су се одлучили на рат.Црна Гора је прва започела ратне
операције 8.октобра 1912.год. Савезници су упутили Порти ноте у којима се од ње захтевало да
изврши озбиљне реформе у Македонији под надзором балканских држава. Не добивши одговор,
армије Србије, Бугарске, и Грчке прешле су 18. октобра 1912. год. турску границу. Тиме је
балкански рат почео.

Дејства су се одвијала на три одвојена бојишта: Бугари су кренули у продор према Тракији и
Цариграду,Грци према Македонији и Епиру, Срби и Црногорци према Сандзаку,Албанији,и
Македонији.Акције у Македонији и Тракији добиле су подршку домаћег становништва.

Према оперативном плану српске Врховне команде,ИИ армија под командом Степе Степановића
дејствовала је у правцу Ћустендила,И армија под командом престолонаследника Александра
кренула је у правцу Куманова и Скопља,а ИИИ армија под командом Боже Јанковића упућена је
према Косову,док је ткз.Ибарска армија прешла у Сандзак у сусрет црногорским трупама. Прва
српска армија је у дводневној бици на Куманову (23/24.октобар) 1912.год. потукла Турке и
26.октобра ушла у Скопље. Трећа армија је ослободила Призрен 30.октобра, а Ђаковицу
4.новембра. Ибарска војска ушла је у Нови Пазар и 25.октобра спојила се са црногорком
војском,остварујући циљеве које је поставио Карађорђе још 1809.год.
Црногорска армија је опсела Скадар и стигла до Медове,Бугари су у Тракији тукли Турке код
Кирк Килисе,Једрене је било опкољено,а бугарско напредовање победоносно је продужено према
Чаталдзи и Цариграду. Грчка армија је разбила Турке код Сарантапороса и Селфидзе,опсела је
Јанину и предузела нападе према Битољу и Солуну у који је победоносно ушла 8.новембра
1912.год. Српска војска водила је борбу код Битоља и спојила се са Грцима код Флорине.
Балканске армије су за месец дана сломиле вековну османску превласт над Балканом.Турска је
4.новембра 1912.год. затражила посредовање великих сила.

Један од главних циљева политике српске владе био је излазак на Јадранско море.Према плану
српског генералштаба,по избијању на Косово, српске трупе су требале преко албанских планина
наставити наступање да би после десетодневног марша избиле на Јадранско море северно од
Љеша.

Одјеци балканских победа у Европи и прве поделе између савезника

Успеси Србије изазвали су негодовање Аустро-Угарске.Принуђена под притиском међународног

јавног мнења да прихвати ратна достигнућа на Балкану,а да би повратила свој престиж,Аустро-
Угарска је поставила захтев да се Србија повуче са Јадрана како би се образовала нова аутономна
Албанија. Иза аустријске политике стајала је војна странка која је у новој Албанији видела замену
за изгубљено Косово и Сандзак,као ново средство за даљи притисак на Србију,Црну Гору и
балканско подручје у целини. С друге стране српска влада је тражила излаз на море преко туђе
тероторије,негирајући при томе право Албанаца на начело народности на коме је сама заснивала
своје постојање. Балкански рат се могао правдати једино кроз сламање османског феудализма и
национално ослобођење балканских народа.Аустријско-српски сукоб који је избио око
Албаније,не избежно се проширио у аустријско-руски.Као што је Аустро-Угарска настојала да
умањи добитке Србије у рату,тако је Русија покушавала да их увећа. Владе великих сила су
саветовале српској влади да повуче војску са албанске територије и мора. Бугарска влада је желела
да избегне компликације које би настале из српско-аустријског сукоба,а у који би могла бити
увучена и Бугарска.Између Бугарске и Грчке јавили су се спорови око Солуна и поделе освојених
територија у Тракији и Македонији. Вође албанског покрета објавили су у Валони да оснивају
нову државу,па су образовали владу на чијем се челу налазио Исмаил Кемал Беј. Нова држава је
одмах добила подршку Аустро-Угарске и Италије,при чему су се обе државе надале да ће успети
да је привуку на своју страну. Српска влада је одбила да се повуче са обале, док је грчка флота
бомбардовала Валону. У таквим околностима Аустро-Угарска је одлучила да примени мере војног
притиска. Аустро-угарске војне мере против Србије су одмах изазвале и руске војне мере против
Аустрије, и обратно.Почела је да се рађа напетост која је лако могла да се претвори у рат Србије и
Русије са Централним силама.

Ратни порази су приморали Турску да 25.новембра 1912.год. затражи преговоре о примирју,па је

оно потписано 3.децембра на основу територијалних промена остварених у рату.Грчка није
потписала примирје пошто је захтевала предају Јанине,али је ипак послала своје делегате у
Лондон 16.децембра.Преговори су били већ при крају када је нови преврат у Цариграду 23.јануара
1913.год. изазвао прекид преговора и наставак рата.Границе нове Албаније о којима се
расправљало у Лондону биле су повод за нови сукоб.Српска влада је отезала да повуче своје трупе
из Албаније у намери да утиче на одлуку великих сила у погледу граница. Главна криза је избила
1913.год.,овога пута у питању Скадра.У кризу су биле умешане Црна Гора,а за њом и Србија.

Скадарска криза 1913.год.

На позив краља Николе,српска влада је у фебруару 1913.год. одлучила да упути под Скадар једну
дивизију у помоћ Црногорцима. Српско-црногорска опсада скадра је изазвала узбуну међеу
великим силама,криза се заоштрила да би врхунац достигла у марту 1913.год. Аустро-Угарска је
запретила да ће због Скадра напустити конференцију амбасадора у Лондону,дала је пристанак да
Србија добије Ђаковицу али је у погледу Скадра била не попустљива. Конфренција амбасадора је
одлучила 23.марта да Скадар припадне Албанији и затражила од Црне Горе и Србије да обуставе
бомбардовање града чија је будућност решена. Да би оснажиле захтев,велике силе су без учешћа
Русије организовале поморску блокаду обале од Бара до ушћа Дрима.У међувремену је Аустро-
Угарска применила према Црној Гори војни притисак као према Србији крајем 1912.год. Под
упливом Русије и пред могућношћу све веће ратне опсности српска влада је 9.априла 1913.год.
одлучила да се прекине са ратним дејствима под Скадром. Краљ Никола је остао упоран, па су
његове трупе продрле у град 24.априла 1913.год.,што је за Аустро-Угарску био знак да ступи у
акцију. Аустро-угарска влада је објавила да задржава право на посебну акцију против Црне Горе,
па је предузела мере за војни напад на њу. Краљ Никола је попустио у последњем тренутку и
предао Скадар великим силама 4.маја 1913.год.

Решењем скадарског питања преброђена је и последња криза везана за балкански рат 1912.год.
Побеђена Турска,која је још једном затражила посредовање великих сила, била је принуђена да
прихавти савезничке услове и потпише мировни уговор у Лондону 30.маја 1913.год. Целокупна
територија европских поседа Турске до линије Енос-Мидија припала је балканским
савезницима.Крит се коначно ујединио са Грчком,док је судбина острва у Егејском мору и граница
будуће Албаније поверена великим силама.

Од два циља српске владе и Генералштаба-продор у Вардарску Македонију и излазак на море- на

крају рата постигнут је само један. Уговором са Бугарском из 1912.год.,српска влада је требало да
преда бугарском савезнику територију од Криве Паланке на северо-истоку до Струге на
Охридском језеру,где би се бугарска граница додиривала са албанском и тако одвојила србију од
другог балканског савезника Грчке.Одбачена од Јадранског мора и прилаза Солуну,Србија је сада
била зависна од будућих аустријско-бугарских односа.Опијена победама у рату и постигнутим
територијалним добицима,српска влада,и посебно војни кругови,одбијали су помисао да Бугарској
припадну уговором одређене територије.Слично стање владало је у Грчкој и Бугарској са тежњом
да се пошто-пото задрже,односно у случају Бугарске добију што веће територије из турског плена.
Како више није било турске опасности,балканске државе и њихови територијални апетити
окренули су се једни против других.

Други балкански рат 1913.год.

Пошто ратни резултати нису одговарали резултатима који су били предвиђени уговором,то се у
току рата поставило питање о измени одредаба српско-бугарског уговора.Српска влада је
наговестила бугарској влади да је потребно извршити измене уговорних клаузула. Наведен је
доказ да је српска војска притекла у помоћ бугарској код Једрена,иако то није била дужна да
уради,док бугарска армија није учествовала у ратним операцијама на македонском бојишту као
што је уговором било предвиђено..Разлози су се у суштини сводили на то да је Србија била
принуђена да се повуче из Албаније,а одбијала да то исто учини и у Македонији. Бугарска влада је
одбила да разговара о измени уговора. Бугарски захтеви су обухавтали не само Македонију и
Тракију него су бацали поглед и на Албанију. Балканска политика Бугарске дошла је у сукоб са
својим суседима,Србијом,Грчком,и Румунијом.Иза ових балканских размирица стајала је Аустро-
Угарска која је радила на разбијању балканског савеза. Распаљени национализми,великодржавни
снови,милитаризам, били су поводи новог обрачуна између балканских држава. Три балканске
државе, Србија,Грчка,и Румунија почеле су се удруживати против Бугарске.Српска влада је
понудила савез Румунији,али није прихваћен због тога што је Румунија била савезник Аустро-
Угарске,али је румунска влада изјавила да неће седети по страни ако дође до сукоба са Бугарском.

После оружаних сукоба између Грчке и Бугарске код Нигрите у мају 1913.год.,грчка и бугарска
армија су се сукобиле и близу Кавале. Грчка влада одлучила је да склопи посебан уговор о савезу
са Србијом уперен против Бугарске.Обе владе су се споразумеле да закључе уговор о
пријатељству и савезу у коме ће се обострано зајемчити територијални добици из рата 1912.год. и
заједничка граница.Српско-грчка војна конвенција закључена је 14.маја 1913.год.,а у јуну и уговор
о савезништву у коме је утврђено да Србија и Грчка неће дозволити да се трећа држава убаци
између њих. Грчка се обавезала да ће Србији учинити транзитне олакшице у извозу преко
солунске луке.

Ратне операције су почеле изненадним нападом бугарске војске 29/30.јуна 1913.год. на српске
положаје на Брегалници. Бугарска војска је била поражена на Брегалници. Црна Гора је притекла у
помоћ Србији,Румунија је ушла у рат против Бугарске,чак су и Турци користили овај обрт,па су
20.јуна заузели Једрене и део Тракије.

Бугарска влада је 20.јула 1913.год. затражила примирје,а Русија је саветовала балканским

победницима да се смире и пораде на закључењу мира. Преговори о миру су вођени у Букурешту,а
углавном су запињали око српско-бугарске границе на левој обали Вардара, и грчко-бугарске
границе у Тракији. Струмица је уступљена Бугарској,по жељи Русије.Уговором о миру који је
потписан 10.августа 1913.год. у Букурешту,Србија је задржала територије заузете 1912.год., Грћка
је добила Кавалу и померила границу на исток до ушћа реке Месте,док је Румунија остварила
територијалне добитке у Силистрији.

Србија и Грчка изашле су из рата са великим територијалним добицима,док је Бугарска изгубила

велики део онога што је постигла у првом балканском рату. Последице сукоба
1912/1913.год.,мобилизациа великог броја људи представљала је велики терет за српску
привреду,одржавање војске и трошкови наоружавања оцењени су на 590.милиона франака.Укупни
национални доходак Србије,такође,је пао,дошло је до смањења производње услед ратних
терета.Државни будзет није могао бити покривен ни за половину због обустављеног извоза,а увоз
се удвостручио због ратних набавки.Укупна цена ратова 1912./1913.год. стајала је Србију око
милијарду франака.

Унутрашње политичке прилике у Србији

Честе унутрашње промене влада и стални сукоби између две најјаче странке (Радикалне и
Самосталне) изазвале су не задовољство једног дела официра и војних кругова који су били
уверени да унутрашње политичке кризе ометају активну спољну политику. Тежња војних кругова
да утичу на вођење унутрашњих и спољних послова Србије није била нова појава.Мада су били
пензионисани,завереници из 1903.год. остали су даље чинилац унутрашње политике у земљи.
Њихово уклањање услед сукоба са Енглеском изазвало је не задовољство једног броја официра
новом династијом. Међу завереницима се говорило 1907. год. о смени престолонаследника Ђорђа
и довођењу на његово место Александра. Било је планова 1909. год. да се изазове и абдикација
краља Петра. Завереници су се разишли на овом династичком питању. Мања група официра је
остала уз старог краља и владу, док се већа група издвојила и основала тајну официрску
организацију која је имала задатак да пробуди национално-пропагандну активност у земљама под
влашћу Хабсбурга и османских султана. Група официра блиска двору и влади добила је у народу
добила назив „Бела рука“, а друга не задовољна владом и династијом названа је „Црна рука“.
Група незадовољних официра основала је 1911. год. организацију познату под називом
„Уједињење или смрт“, чији је зачетник био генералштабни мајор Драгутин Димитријевић Апис.
У спољној политици заговарала је националну револуцију у циљу „уједињења Српства“, па се у ту
сврху послужила и Народном одбраном основаном у време анексионе кризе. У унутрашњој
политици, завереници су се супротстављали Радикалној странци и њеном вођи Николи Пашићу. У
септембру 1911. год. покренут је часопис „Пијемонт“ који је био неслужбено гласило свих
официра. Престолоналседник Александар, коме је исто сметао Пашић због његовог
монополистичког положаја у странци, подржавао је једно време заверенике и финансијски
помагао излажење листа „Пијемонт“. Пошто је сменио брата у реду наследства престола,
Александар је желео да свој положај ојача и истакне сукоб између радикала и војске. У
унутрашњој политици Србије, све до Солунског процеса, постојала су три упоришта: Александар,
Пашић и Апис са својим присталицама. Они ће се међусобно сукобљавати или сарађивати у борби
за политичку власт у земљи.

До сукоба између владе радикала и официра није дошло због ратова 1912. год. са Турском, а
затим са Бугарском. Сукоб је избио по завршетку ратова, да би се 1914. год. разбуктао. Повод је
био управа која је уведена у Македонији. Наиме, радикалска влада није проширила одредбе Устава
на новоосвојена подручја Македоније 1912. год., него је устав постепено уводила преко свог права
да издаје декрете и посебне законе. Овакав поступак је омогућавао злоупотребе управних
владиних тела и двојство цивилне и војне власти у Македонији. Из тога се родила борба за
првенство, а после једног сукоба у Скопљу влада је донела одлуку о приоритету цивилних власти.
Војска се успротивила и нашла подршку код опозиције која је желела да обори радикалску владу.
У мају 1914. год. дошло је до опструкције Скупштине, захтевана је измена Устава из 1903. год. па
је влада под притиском поднела оставку. У таквим околностима краљ Петар је 11 (24) јуна донео
одлуку о преношењу владарских дужности на престолонаследника Александра. Избијање првог
светског рата спречило је разрешавање унутрашње уставне и политичке кризе у земљи.